Na primer, kad kaže da nikada nećemo ponovo dozvoliti Bljesak i Oluju, da li to znači da su Bljesak i Oluju dozvolili (odnosno mirno gledali) oni koje Vučić cinično rehabilituje i koje su oborili s vlasti upravo tipovi i njihovi nastavljači koji su „topili tenkove“ i napravili pljačkašku privatizaciju, za razliku od „švedskog standardna“ koji je vladao devedesetih. Da nije poznih osamdesetih istrošena fora, Vučić bi danas mogao da raspiše i Zajam za privredni preporod Srbije.

Da li je po logici radikalsko-julovskih nostalgičara koji su preuzeli ponovo vlast, i Vidovdanski sabor iz 1992. (da, da, prošlo je trideset godina), samo jedna neuspešna „obojena revolucija“? Iako tada Putina nije bilo na pomolu (a takvih „revolucija“ nema bez antiputinovskog konteksta), niti je nakon propalog puča Jazova (a i on je rekao da ne želi da bude ruski Pinoče), mogao da se nasluti neostaljinizam kao globalni izazov. Od mobilizatorske monarhističke ideje s početka devedesetih, ostao je samo podeljeni POKS - jedan s Dverima drugi s Novom DSS. Ostali su uz ovaj drugi POKS (sa novom DSS) i Dražin unuk i Matija, kao nekakav kontinuitet ideje koja ipak uzme koji procenat na izborima. I kao takva zavređuje pozornost Vučićevog keč ola. Bar jednog poksovskog dela.

Iako je Vidovdanski sabor 1992. propao (trajao do 5. jula) , iako se na njemu pojavio prvi put u Srbiji prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, od te godine Milošević više ne može da vlada sam. Vojislav Šešelj dao mu je te 1992. odlučujuću podršku – i da kompromituje monarhističku ideju i da pobedi svoje prethodno odmetnute kadrove za stvaranje demokratske fasade – da prvo pobedi Milana Panića na predsedničkim izborima u decembru 1992, a da potom odstrani i Dobricu Ćosića sa mesta predsednika SR Jugoslavije – maja 1993.

Vidovdanski sabor bio je festival prozapadne demokratske i antikomunističke desnice – monarhističke i ravnogorske.  Glavne opozicione snage oličene su bile u strankama SPO i DSS, kao i u delovima Crkve, SANU i Univerziteta. Dobrica Ćosić je imao jake veze s Demokratskom strankom, a na izborima decembra 1992. je podržao socijaldemokrate Čedomira Mirkovića, a ne DEPOS od koga ga je odbijao i monarhizam, ali prevashodno izraženo četništvo SPO i Vuka Draškovića.

Evo, nakon tri decenije gotovo sva desnica u Srbiji je antizapadna - proputinovska. Nekad je građanska Srbija bila ona slavsko-demokratska, antikomunistička, da bi je u pluralizmu na mestu građanske sve više zamenjivala (post)titoistička, antinacionalistička i liberalna. Ali bez saveza te dve snage nije moglo biti ni demokratske pobede nad Miloševićem. Kao što ni enormnog broja Šešeljevih glasača nije moglo biti bez titoističkog urbanizma i industrijalizacije, odnosno priliva seoskog stanovništva u gradove i konverzije radničke klase u nacionalizam. To je bila i Miloševićeva baza, ali Šešelj je uspeo unikatnim talentom, rečima i delanjem, radikalizovati „antibirokratsku revoluciju“.

Konfuzija i tranzicija pojma „građanskog“ dovela je i do budalaste dileme za đake i njihove roditelje: Građansko vaspitanje ili veronauka!? A što dodatno prevazilazi školu i neurotizuje celo društvo na iskonstruisanoj, debilnoj, podeli. 

Nekadašnje zgražavanje srpske demokratske desnice nad Titovim ili Slobinim kultom, zamenjeno je sadašnjim desničarskim dobrovoljnim prihvatanjem Putinovog kulta. I stavom da je sasvim normalno da neko kao Putim ima pravo da bude doživotni predsednik. Ili čak i car. Jedan od lidera studentskog protesta 1992, kao uvertire za Vidovdanski sabor bio je i Mlađan Đorđević. I on se našao u paradoksalnoj situaciji: S jedne strane borba protiv Vučićeve autokratije, a s druge višegodišnje propagiranje putinizma. Da li je moguće, i to je glavni paradoks dela patriotske antivučićevske opozicije koja još misli da je demokratska i ne bi da bude ekstremna desnica – kako, dakle, napraviti demokratiju u Srbiji, a nadati se da će Putin globalno pobediti i kao takav biti patron demokratske Srbije. U sličnoj su logičkoj poziciji i Dveri Boška Obradovića i Nova DSS Miloša Jovanovića. 

Ovog juna u dupke punoj Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine u Beogradu promovisana je knjiga „Nebeska dvorišta“ episkopa diseldorfskog i cele Nemačke Grigorija. Događaju su prisustvovali patrijarh Porfirije, episkopi Ignjatije, Metodije, Ilarion, prof. Miodrag Zec, princ Filip i princeza Danica Karađorđević, Sanda Rašković Ivić, Dejan Bodiroga sa sinom, Dragan Velikić, Savo Manojlović, Željko Bodrožić, Vesna Čipčić… Na neki naćin to je bilo nešto najbliže duhu Vidovdanskog sabora, iako verovatno niko od prisutnih nije pomislio na jubilej – tri decenije od romantično-oporog događaja, gledano iz današnje pozicije. S obzirom na monarhističke i demokratske bilanse i vest iz aprila kad je princ Petar Karađorđević saopštio da je abdicirao u korist mlađeg brata Filipa Karađorđevića, bila je povod za jedno melanholično okretanje unazad na noviju srpsku istoriju i proćerdane nade. U sceni potpisivanja dokumenta o abdikaciji u Sevilji - budući da je majka braće Karađorđević španska princeza – bilo je i onih u Srbiji koji su osetili i nešto što ih je na tren prenulo od postizborne depresije – ne toliko veru u nestvarnu obnovu monarhije a s njom i demokartije, već kao iskru mogućnosti za jednu bolju Srbiju i bolje razumevanje njene prošlosti. Vest iz Sevilje, apstrahovana od politike (mogućnosti realizacije), bila je na neki način i ono što se u novinarstvu zove antivest. 

Te 1992. i kasnije od demokratskih svetonazora princa Aleksandra narodu je bilo bitnije to što ne zna srpski i što ga nije nikad dobro naučio. Miloševićeva propaganda i Šešelj bili su brutalni na tom planu. 

Nastavilo se i posle Petog oktobra: Princ Aleksandar se 2011. u Marićevića jaruzi založio za povratak Srbije u porodicu evropskih kraljevina, dok su ultradesničari klicali Ratku Mladiću i u blatu gazili zastave EU, praveći i od Karađorđa šešeljevca i mladićevca.

Đinđić je ipak bužetski monarhiju integrisao u našu republiku, kao deo tradiconalnog miljea i aktivne kulturne baštine sa primesama glamura i nacionalne filantropije. 

Godine 1994. poveo je Slobodan Gavrilović (u to vreme najbliži saradnik) Zorana Đinđića u selo Prijevor kod Čačka na osveštavanje temelja buduće Crkve Svetog Đorđa. Malo pre toga Đinđić je dao negde izjavu da je ateista, a koju je Gavrilović ocenio kao marketinški lošu. Ovo je, inače, bila prva liturgija kojoj je Đinđić prisustvovao u životu. U Prijevoru su bili i princ Tomislav Karađorđević i budući patrijarh Irinej, tada vladika niški. Tada je i Đinđić počeo da bolje razumeva „domaćinsku“ Srbiju. 

Bilo je i drugih pokušaja: Februara 1992. Vojislav Šešelj predlaže izvesnog Alekseja Drugog Romanova Anžujskog Dolgorukova Nemanjića za kralja Srbije (nasuprot princu Aleksandru Karađorđeviću). Od tog lika danas se mnogo više pamte i Alan Čumak i Lav Geršman. Inače, tog februara 1992. svečano je obeležen kraj dugogodišnjeg raskola u SPC, što je bila dobra uvertira za desnu opozicionu Srbiju. U maju 1992. demokratska opozicija bojkotuje izbore za savezno Veće građana u SR Jugoslaviji, kao i istovremeno neuspeli referendum o grbu i himni Srbije (najviše izašlih građana se izjasnilo bilo za štit sa četiri ocila i Marš na Drinu koji je pobedio Bože pravde!!!). Tadašnji vođa desne demokratske opozicije Vuk Drašković u maju 1992. nosi sa pristalicama i građanskom opozicijom „crni flor“ centrom Beograda, što je do tada najveći antiratni protest u prestonici. Takav gest je nezamisliv za današnju većinsku desnicu. U tom maju Jugoslavija je zamenjena Danskom na predstojećem Evropskom prvenstvu u fudbalu, tim se vraća u zemlju sa priprema. U junu 1992. Dobrica Ćosić je izabran za prvog predsednika SRJ a u julu je Milan Panić, američki biznismen srpskog porekla, postao prvi premijer SR Jugoslavije. 

Devedesetih su situacija i atmosfera u Miloševićevoj Srbiji bile neuporedivo teže nego u Vučićevoj Srbiji, ali se nekako čini da se politika vodila i tretirala ozbiljnije kao delatnost. 

Ipak je to 1992. bilo drugo – analogno - vreme. Višepartizam je imao nekog smisla. Ozbiljni ljudi su se masovno učlanjavali u opozicione partije. Najveća partija opozicije SPO imao je ono pokret u imenu, ali SPO je bio ustrojen kao partija, za razliku od potonje i današnje inflacije takozvanih pokreta. Bilo je devedesetih ljudi (privatnika uglavnom) spremnih da iz ideje ili vere u lidera izvade iz džepa deset hiljada maraka i doniraju opoziciji. Studenti su bili maksimalno politizovani, . Studenti su 1968. tražili i više komunizma (ravnopravnosti i slobode), 1988. više nacionalizma i hapšenje Vlasija, 1992. monarhiju, Vuka i Matiju. Od Terazijske česme 1991. do Petog oktobra, većina politizovanih studenata je bila deo opozicionog bloka – sa liderima direktno vezanim za političke partije. DEPOS, Zajedno i DOS imali su jake saveznike u studentima. Ratko Dmitrović je na RTS-u 1992. imao oštar intervju jedan na jedan sa studentskim liderom Draganom Đilasom. Pita ga da li zna koliko košta jogurt u studentskoj menzi? Đilas mu odgovara da studenti ne mogu samo da uče i jedu. Da ih još nešto interesuje – demokratija na primer..

U četničkoj dijaspori još je bio jak uticaj Vuka Draškovića, Milana Komnenića i Vojislava Šešelja. Crkva se nije bila slizala s Miloševićem (čak naprotiv), kao danas sa Vučićem. Pa i partijski raskoli su imali nekog smisla kao onaj kad je Koštunica sa svojom desnom frakcijom napustio DS i osnovao DSS 1992. radi ulaska u monarhistički DEPOS, potučen od socijalista i radikala na izborima u decembru iste godine na Svetog Nikolu. Vojislava Koštunicu je jedna žena iz DSS u Užicu najavila na tribini kao budućeg predsednika kraljevske vlade Srbije. Doduše, tada nije bilo društvenih mreža kao pseudoaktivizma svedenog na izlučivanje mentalnog gnoja u virtuelnom prostoru.

Od prvog DEPOS-a koji je organizovao Vidovdanski sabor i doveo prestolonaslednika Aleksandra u Srbiju, ostao je samo opušak kako je to slikovito opisao jedan od njegovih ideologa Matija Bećković. Koštunica je zakucao poslednji ekser u mrtvački kovčeg te organizacije, DEPOS 2 je 1993. išao na izbore bez DSS, i bez klerikalizma. Izborni slogan DEPOS-a iz 1992. bio je „Da živimo kao sav normalan svet“,  a iz te godine pamtim bar jedan zahtev te organizacije – izbore za ustavotvornu skupštinu, koje niko do sada nije organizovao, čak ni ustavno opsesivni Koštunica. Eto, pamtim barem taj zahtev, kao što ne pamtim nijednu od Đilasovih 13 tačaka iz Proglasa iz 2018. ili nijedan od 11 principa Saše Jankovića iz 2017. Iako verujem da su sve te tačke i principi bili kako treba. DEPOS je doprineo da Milošević raspiše izbore u decembru. Albanci su ih bojkotovali. Nije im odgovaralo da svoj status rešavaju u demokratskoj Srbiji. 

Bilski susret predsednika Vučića i „delegacije“ opozicione Narodne stranke u Predsedništvu Srbije juna prošle godine toliko je bio bizaran i infantilan da pomisliš da li je moguće da ovako razgovaraju oni koji ističu kako nikad ne bi priznali nezavisno Kosovo. Pozivu predsednika preko medija da ga „linčuju“ odazvali su se i u Predsedništvo su bili stigli lider Narodne stranke Vuk Jeremić i članovi Predsedništva Miroslav Aleksić, Vladimir Gajić i Borislav Novaković. Vučić je donekle probao da relativizuje (pacifikuje) stvari kao ’politički performans’ opozicije, pa je čak izjavio da bi ih pozvao na kafu kad bi ponovo došli. Ali nedugo zatim opet nije odoleo i sa kvalifikacijom od „500 kila žive vage“ (opozicione) pokazao kako se obraća jedna pristojnija Srbija. Nije tako zazvučalo još od kad je za učesnike Devetog marta Dragoš Kalajić upotrebio metaforu „žive vage“ (po metru kvadratnom). Ali, budimo realni: Da li bi Aleksej Navaljni sa svojih nekoliko pristalica mogao da pokuca u Kremlju na vrata Putinu, a da ovaj izađe i da se međusobno napušavaju? Toliko i o Vučićevoj „diktaturi“.

E, sad uporedimo ovaj događaj iz Predsedništva s onim u vreme Vidovdanskog sabora, takođe iz Predsedništva, kad je predsednik Srbije Slobodan Milošević primio delegaciju DEPOS-a, koju su činili Ljubomir Simović, Nebojša Popov, Milan Nikolić i Nikola Tasić. Popov je, koliko se sećam, pušio „dravu“. Izvadio je da pripali, pa ponudio pljugom (krdžom) i Miloševića. Sloba se zahvalio i rekao da ima svoje cigare (te nisu bile krdža). Popovu je zamereno bilo tada da ne poštuje dovoljno instituciju predsednika, pa je sa Slobom „na ti“. Inače, Milošević i Popov su se znali još sa studija na beogradskom Pravnom fakultetu pa možda otuda i malo cinične intimizacije.

Za ideju obnove monarhije koja je mrtvorođena baš ispred tada Savezne skupštine juna 1992. godinu (a ustvari je propala još 1943), indikativna je 2013. godina - kad su u Srbiju stigli posmrtni ostaci kralja Petra Drugog. Interesantna je jedna tadašnja slika iz kapele u Belom dvoru. Na njoj su, tokom opela, jedan pored drugog sa svećama, bili socijalistički premijer Ivica Dačić i princ Aleksandar Karađorđević. Tim povodom patrijarh Irinej je izjavio da bi parlamentarna monarhija bila korisna za Srbiju, te da Srbiji nedostaju car ili kralj. Tada nisam bio baš siguran da li je Irinej u podtekstu mislio na cara putinovskog konteksta i karaktera, ili je bio na idejama Vidovdanskog sabora. O Vučiću, realno, retko ko je tada još razmišljao cezaristički. Više kancelarski. Čak i kao o radikalu koji se nepovratno transformisao u liberalnog lidera. A mnogi su tada mislili da ih je Bajčetinac (Tomislav Nikolć)  oslobodio „cara Borisa“ (Tadića)  i vratio Srbiju čarima republikanizma. 

Tu kod posmrtnih ostataka kralja Petra Drugog, Oliver Antić, tada pravni savetnik predsednika, rekao je da Nikolić „priprema teren da jednog dana bude logično da dođe do monarhije i da je sada, kao ujedinitelj, neka vrsta zamene za kralja“. Na kraju smo ipak neki surogat monarhije i dobili kroz novu dvorsku politiku i nešto što su nekad ekstravagantni sociolozi od „antibirokratske revolucije“ pa nadalje pripisivali Miloševiću – plebiscitrani cezarizam. Ili ono što bi se danas zvalo erdoganizacija ili putinizacija predsedničke funkcije na srpski način. Iako Makron ima nekog razumevanja za Srbiju i u istraživanju Demostata je najpopularniji lider EU u Srbiji posle Orbana, Vučića ne porede sa Makronom, jedino Vučićeva propaganda obožava da istakne kako francuska policija prebija demonstrante, da bi se videlo koliko je Vulinova tolerantnija.

A kancelarski sistem može doću u obzir ako nakon drugog predsedničkog mandata Vučić i dalje bude hteo da vlada i da na vlasti sačeka 2033, izgradi nacionalni stadion i uveri se hoće li nas makar tad EU primiti u članstvo kako je najavio grčki premijer Micotakis.