Vučićevo javno obraćanje prekinulo je Topalkov nastup u „Šarenici“ (RTS). Popularni folk pevač je reagovao građanski odlučno: („Neka mu neko kaže da otvori svoj kanal… Godinama me maltretiraju mediji preko kojih Vučić manipuliše ljudima“) Budimio pošteni: Topalko je pevao na RTS u udarno vreme i u novogodišnjem programu RTS (doček 2024). E, da li će pevati na javnom servisu za doček nove 2025. to ćemo tek videti. Ako se sprovedu preporuke iz izveštaja ODIHR-a, i to „što pre“, kako sa Kopaonik biznis foruma traži šef delegacije EU u Srbiji Emanuel Žiofre, mora Topalko pevati na RTS i pre dočeka nove 2025. godine. I ne samo na RTS. A, može li se stvoriti ta atmosfera nakon što je Vučić u afektu preporučio opoziciji da na izbornu listu stavi i Topalka? Ili će stvari nakon afektivnih reakcija sanirati i pacifikovati jer narodnjaci su klizav teren za ovaj režim. 

Ali krenimo redom, kad smo već kod muzike: Kakve veze imaju pokret Mi – glas iz naroda pulmologa Branimira Nestorovića i Plavi orkestar Saše Lošića? Nikakve, sem kao ilustracija fenomena liderstva. Sa krvavim raspadom Titolenda i Plavi orkestar, pop-rok fenomen te države, je prestao sa radom. Nakon rata frontmen Saša Lošić, je nameravao da obnovi bend, pa se o tome konsultovao i sa Goranom Bregovićem. To valjda ima u filmu Pjera Žalice o Plavom orkestru. I Loša kaže Bregi da mu je teško da nađe Pavu (Mladen Pavičić Pava, popularni prvobitni gitarista Plavog orkestra). Da bi mu Brega otprilike rekao – kakav Pava, ti si Plavi orkestar. I bio je u pravu. Nema tu nikavog „Džeger-Ričards“ standarda, da bez jednog iz tandema cela stvar propada. Plavi orkestar je sa novim gitarisrom (Saša Zalepugin) i starim članovima – braćom Ćeramida (bas i bubnjevi) nastavio uspešnu postratnu karijeru.

Branimiru Nestoroviću je još lakše nego Saši Lošiću. Bez njega pokret Mi – glas iz naroda je prazna ljuštura. On je tu apsolutni harizmatični guru. Za razliku od Saše Lošića, Nestorović ne mora da traži ni Pavu jer njegov Pava – Aleksandar Pavić (realno i najprepoznatljiviji lik iz te opcije posle Nestorovića) je tu. Zajedno sa doktorom se izdvojio iz organizacije koja je bila hit izbora. Nestorović je očerupao glasove Zavetnicima, Dverima i Dačićevim socijalistima. Kao atrakciji izbora i medijskoj zvezdi rejting mu je nastavio da raste. Ali, onda je počeo da otkida i od Vučića. Na šta je ovaj odmah reagovao.

Sada će doktor svoju moć sugestivnosti možda staviti na raspolaganje Vučićevom pokretu za narod i državu. Čak i Vučiću, majstoru izbornih fragmentacija, flastera, prekomandi, otkomandi i instant hitova, teško je da i za nove (ponovljene) beogradske izbore smisli novu atraktivnu opciju za dovođenju u zabludu birača. Zato će „novi kvalitet“, „nova vrednost“ i „novi sadržaj“ biti izgleda sinergetski traženi u novoj koalicionoj sintezi. Stvarno će se možda prvi put za Vučićevog vakta Srbija (pre svega preko Beograda) izborno ogoliti na dva tabora. 

Vučić je imao većinu u Beogradu (većinu koja je proizvod i izborne patologije), ali je nije formirao iz političkih razloga (jer njegov režim još zavisi od EU, pa se i pritisci koji stižu odatle moraju uvažiti). I tu presudnu većinu nisu činili samo članovi Nestorovićevog pokreta. Bio je još poneki labilni predstavnik naroda na desnici. Opozicija naravno gura priču da Vučić nije imao većinu. I ponovo naglašava, pored narativa o navodnoj izbornoj krađi, i priču da vlast nije legitimna ako zavisi od preletača. Formalno, tu postoji konsenzus oko takozvanog legitimiteta: Ni Vučić neće tobože da mu vlast zavisi od Nestorovića, od „preletača“, kao što ni Nestorović tobože ne bi na takav način da obezbedi većinu vlasti koja bi onda bila „nelegitimna“.

Vlast može biti nelegitimna samo zbog izborne patologije, ne zbog famoznih preletača. Je, kako neko koga je smislio Vučić kao deo izbornog inženjeringa može biti preletač ako nikad nije otišao od Vučića? E, sad, to što je neko pomislio da su entiteti Mi – glas iz naroda (Nestorović) i Nacionalno okupljanje (Zavetnici i Dveri), opozicija, pa glasao za njih, to je samo dokaz uspeha inženjeringa. I povodljivosti dela birača. Vučić se uvek trudio i da onima kojima je nelagodno da za njega glasaju diretno, omogući da to urade elegantnije, na indirektan način. Naročito onima koji misle da su takozvane patriote. I još da su putinofili. Ne znajući valjda, naivni, da nema ovde većeg Zavetnika od Vučića samog. Uvek ima i onih koji su još uvek za kralja i otadžbinu, a protiv umišljenog kvazimonarha Vučića, a opet daju glas indirektno za Vučića. Tako je bilo u Beogradu na izborima i 2022. Pa je jedan „monarhista“ tada omogućio formiranje beogradske vlasti. U izbornoj igri dovođenje u zabludu nije nelegitimno. 

Već sam u Nedeljniku pisao o komponenti Vučićeve tehnologije vlasti koja se zasniva na vojnom principu prekomande i otkomande: Svako od nas matorijih ko je služio staru JNA pravi razliku između prekomande i otkomande. Da obnovimo gradivo: Prekomanda znači kad iz jedne jedinice odeš u drugu i ne vraćaš se više u staru. Na primer, iz Sombora (kao „plavac“ – RV i PVO), nakon obuke odeš na planinu Plješevicu kod Bihaća da služiš vojni rok na radaru, i više se ne vraćaš u Sombor. Otkomanda znači kad odeš u novu jedinicu, pa se posle izvesnog vremena vratiš u staru. Na primer, ako iz Tetova odeš u Kičevo u auto jedinicu, pa se posle položene obuke, vratiš u Tetovo. Nestorovića je Vučić prvo poslao u „otkomandu“ 2022. kod Boška Obradovića. Dveri su prebacile cenzus, da bi se Nestorović vratio u matičnu jedinicu. Činilo se pred ove izbore da su Branimir Nestorović i Milica Đurđević Stamenkovski definitivno u prekomandi, ali se brzo ispostavilo posle izbora da se u oba slučaju zapravo radi o otkomandi jer će i Branimir i Milica izgleda u Vučićev pokret za narod i državu. Mogao je Vučić da spoji Branimira, Milicu i Boška na prošlim izborima, ali to bi već bilo kabasto za njegov metod fragmentacije. 

Kao što se nekad Beograd branio u Kninu, sad se Kosovo i Republika Srpska brane u Beogradu. I opozicija treba da prihvati tu Vučićevu floskulu. Samo obrnuto proporcionalno, ko zaista brani srpske interese. Na obraćanju koje je prekinulo Topalkov nastup u „Šarenici“, Vučić je morao dobro da artiljerijskom pripremom preore medijksi teren i da tek nakon crtanja na tabli strategije specijalnog rata - da Zapad od Srbije očekuje tri stvari - da prizna Kosovo i Metohiju, da uvede sankcije Rusiji i da se u Srbiji uvede marionetski režim - kaže ono što je trebalo da kaže odmah: Da će biti novih beogradskih izbora.

Šta je folk pevač Topalko pokazao javnim protestom protiv Vučićeve neviđene uzurpacije medijskog prostora: Pa to da nema opozicione većine ako i ljubitelji narodne muzike u dobroj meri nisu protiv Vučića. A, narodnjaci su gotovo uvek snishodljivo uz narodnu vlast, pa su njihova iskakanja senzacije i temiprane bombe za režim. Sličan efekat, kao Topalko, postigla je nedavno i Seka Aleksić. Sećam se da je Dragan Kojić Keba jedini narodnjak koji je 1996/97. došao kod kordona u Kolarčevoj ulici da podrži studente. Danas opoziciona javnost prezire Jelenu Karleušu zbog podrške Vučiću i Vesiću, ali znam koliko je bila simpa nekim predstavnicima civilnog društa kad se zalagala za prava LGBT osoba i faktički bila inspiracija za Dragojevićev film „Parada“.

Vole ljudi da se nostalgično sete one zastave „Ferarija“ sa protesta 1996/97, ali zaboravljaju nošenje i postera Mitra Mirića na tim protestima. Nikad mi nije bilo do kraja jasno zašto je ona njegova ljubavna  pesma (muzika Novica Urošević, tekst Jasmina Tišma) „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“, uvek politizovana i pežorativno tretirana kao budnica retrogradnih snaga i njihovog prkosa svetskim dahijama, kad u istoj meri može motivisati i progresivne ljubitelje narodne muzike. Kao što to može i Mitrov stih u „Najjači smo, najjači“ (mi smo pobednici): „ Svađali nas mnogo puta/rastanak nam predviđaše/unapred se radovaše/ali bitku izgubiše“. Pa zar to ne želi opozicija?

No dobro: Vučićevo javno obraćanje, kad je rekao da se ide na nove beogradske izbore, klasičan je primer sistema uzajamno funkcionalnih paradoksa kojima Vučić vlada. Prvo je predsednik objasnio tatktike hibridnog rata „kolektivnog Zapada“ protiv Srbije, i implicitno jasnu prorusku i proputinovsku vrednosnu orijentaciju države Srbije, da bi odmah zatim probao da potvrdi da smo istovremeno na evrpskom putu, da imamo, pazite sad - jedinstvenu demokratiju („Naša demokratija se razlikuje od zapadnih“!?, tako je baš rekao), i da će novih beogradskih izbora i njihovog legitimiteta biti prevashodno radi Srbije same. Vučić je naglasio da neće dozvoliti da se ponovi krađa kao na beogradskim izborima 2008. kad je Dačić presaldumio, i upodobio beogradsku vlast republičkoj, odnosno zarad saveza sa Tadićem i Đilasom izneverio obećanje dato Vućiću u poznatom beogradskom restoranu „Kalemegdanska terasa“ da će biti koalicije s radikalima i DSS i da će Vučić biti gradonačelnik Beograda. Samo u paralelama Vučić nešto zaboravlja: Dačić je preleteo 2008, kao što je preleteo u kontra smeru i 2012, ali beogradski izbori 2008. nisu bili nelegitimni, nisu imali sadašnju izbornu patologiju, nije bilo ovakve Rezolucije Evropskog parlamenta i nije bilo ovakvog Izveštaja ODIHR (OEBS-ove Kancelarije za demokratske institucije i ljudska prava). I sad je mogao kao 2022, još neko „sa desnice“ (ne samo Nestorovićevi) da pređe i formalno na Vučićevu stranu (da se vrati iz „otkomande“), ali pritisak EU realno nikad nije bio ovakav u odnosu na izborni proces. Vlast se gnuša evropskog cepidlačenja, za nju su izbori nužno zlo koje mora da se odradi, ali zna da plata i penzija nema bez „kolektivnog Zapada“, nema ni nekih realnih ekonomskih uspeha koje ima Vučićeva vlast i koje ne treba uvek ignorisati ili samo svoditi na korupciju i megalomaniju.

Opozicija je uspela u dve stvari: Internacionalizovala je pitanje neregularnosti izbora, ali je to pitanje i uspešno interiorizovala u domaćoj javnosti. Interiorizacija predstavlja proces unošenja spoljašnjih operacija i socijalnih odnosa u ličnost. To znači da je i dobar deo pristalica vladajućih partija SNS i SPS, ali i glasače Nestorovića i Milice Zavetnice destabilizovala u percepciji, tako da i oni misle da se nešto muljalo oko izbora. Ovakva postizborna situacija etablirala je NADU i Novi DSS Miloša Jovanovića na antivučićevskoj desnici koja pokazuje sve više elemente izgubljene srpske građanske desnice. Ali još ne i prozapadne. A upravo je prozapadna demokratska desnica najdeficitarnija roba na srpskom političkom tržištu.

Ima u Srbiji desničara demokrata koji nisu za Vučića, ali jesu za Putina. Oni treba da prouče sudbinu Dragutina Keserovića, tokom Drugog svetskog rata komandatna četničke Rasinsko-topličke grupe korpusa. Njegovi odredi su zajedno sa Crvenom armijom oslobodili Kruševac 14. oktobra 1944. godine. U gradu je Keserović dočekao engleskog poručnika Evalda Kramera i sovjetskog pukovnika Patovkina. Kada su Crvenoarmejci, nakon oštre intervencije Tita u sovjetskom štabu u Krajovi, počeli da hapse četnike, Keserović se spasao bekstvom iz Kruševca. 

Ako bude Vučićevog pokreta za narod i državu, biće ga u formatu kako prvobitno nije zamišljen. To više neće biti ni fingiranje keč ola. To će biti maltene radikalsko-julovski patriotski front. Možda čak i sa klerikalnim obeležjima, inače netipičnim za Šešeljeve radikale. Sa konvertitima iz srpskih „marionetskih“ vlasti iz 2000 – 2012, perioda koje Vučić smatra kao posrtanje Srbije, u odnosu na slobodarsko „Periklovo doba“ devedesetih kad je i on bio radikalski ministar informisanja. Inače, doba civilizacijskog sunovrata Srbije. 

Šapić je prilikom prvog neuspešnog konstituisanja organa beogradske vlasti najavio u kom će pravcu ići nova kampanja: To će biti izbori za odbranu srpstva. Maltene izbori za četnički Beograd. Iako je Vučić davnih dana na privrednom sajmu u Mostaru na direktno pitanje hrvatskog novinara da li je četnik – odgovorio da nije. Biće to izbori protiv Jugoslovena (!?), protiv onih koji bi da nam dovedu gej ideologiju u prestonicu, da bi samo koji dan kasnije Šapić sedeo sa gej tehničkom premijerkom na konferenciji za medije u gradu u kome se valjda uz kakvu-takvu podršku vlasti održava gej parada. Nova gradska kampanja Vučićevog pokreta biće pretvaranje Beogada u antizapadni Alamo. Samo da bi se sutra nekako dodvorilo tom Zapadu i nastavilo sa „zlatnim dobom“. Uzajamno funkcionalni paradoksi do sada su uglavnom davali rezultate. Sad treba nekako u njih uglaviti ono što sa Kopaonik biznis foruma naglašava i šef delegacije EU Emanuel Žiofre - da bi EU želela da Beograd što pre sprovede preporuke iz izveštaja ODIHR-a o izborima u Srbiji 17. decembra koje se odnose na reformu izbornog procesa. Da li bi to bilo rešavanje kvadrature kruga? I da li će opozicija izaći na još jedne slične izbore? Da li se preporuke mogu ispuniti ako jedna kritička televizija prema vlasti ne dobije nacionalnu frekfenciju. A druge se dovoljno „otvore“?

Šta, kao Vučić ne bi voleo da su mu Bodiroga i Topalko kod njega? Kao što bi i Srbija protiv nasilja volela da je Rebrača umesto kod Vučića došao kod njih. Tek da je Jokić potpisao ProGlas. Bar se za vreme postizborne krize od relativno nepoznatog lika politički profilisao i postao prepoznatljiviji Vladimir Obrdaović, kandidat Srbije protiv nasilja za gradonačelnika Beograda na decembarskim izborima 2023.

Novi izbori traže novi kvaltet na obe strane. Vučić verovatno pravi pokret. Ima socijalista koji bi da čuvaju integritet SPS, ali što mi kaže jedan naprednjak – imamo mi argumente nakon kojih će neki od njih kao bele lale u pokret. Oni koji izdrže, a rezistentni su na argumente, biće marginalizovani zarad nacionalnog jedinstva. I konačno, opozicija više ne govori o kolonama – tom virusu za opoziciju. Dobro, Radomir Lazović iz Zeleno levog fronta je pomenuo dve kolone, Miloš Jovanović je rekao da opozicioni „front“ ne mora pod obavezno da bude odgovor na Vučićev „pokret“, ali je sve to ostalo u senci čina da su i Srbija protiv nasilja i NADA potpisali dogovor sa ProGlasom o slobodnim izborima (minimalnim uslovima koji treba da se ispune). Eto, sad se vidi koliko su dalekovidi bili Matija Bećković, Miloš Jovanović i Vojislav Mihailović kad su podržali ProGlas uprkos zgražavanju i gunđanju moralne policije i građanskih čistunaca i zdravih patriotskih snaga. Adio kolone (opozicija), adio maskirovke (Vučić). Opoizicioni front će, radi akcionog jedinstva, morati bili limitiran na svega nekoliko tema. I kao komunisti za vreme rata u Narodnom frontu: Sad borba protiv okupatora (onih koji su zarobili državu), a sutra posle pobede ćemo razgovarati o tipu državnog uređenja. Pa ćemo održati poštene izbore. Na kojima će učestovati i oni koji su pristalice Putinovog modela valsti. A, šta ako na tim poštenim izborima pobedi Vučić? Dobro, to je već futurologija. Kao i pitanje - da opozicija i dobije Beograd - kako u ovakvom režimu, izbeći raskol kao što je bio onaj DS i SPO nakon odbranjene pobede 1996/97. godine. 

Vučić je velikodušno na partijskom zboru u beogradskim „Šumicama“ ponudio listi SNS da ponovo nosi njegovo ime: Da se sklonim, koliko bi ljudi za vas glasalo? Istraživanja javnog mnenja pokazuju da je SNS bez Vučića cenzusno rizična partija. Tome je doprineo i Vučić jer nije hteo kao Šešelj da stvori jak prvi prsten oko lidera stranke, pa zato sad u SNS nema ni novog Nikolića, ni novog Vučića, ni novog Todorovića…. Pa i sami naprednjaci u veličanju lidera koje poprima elemente kulta ličnosti, neguju osoben nihilizam javno govoreći da su oni niko i ništa beš Vučića. Taj nihilizam je pomešan sa starim radikalskim nihilizmom koji je dokazano sposoban da dovede Srbe i Srbiju u beznadežne situacije. Opet, s druge strane, defetistički su zahtevi opozicije da Vučić kao predsednik države ne vodi naprednjačke liste na izborima. Nemoguće je depolitizovati najjaču političku ličnost u zemlji. Posebno ovakvog stila, energije i rezona. Niti se Vučić predstavlja kao predsednik svih građana. Jer da je tako, mogao je komotno za Sretenje da odlikuje i Bodirogu i Topalka. Kap što je Milorada Vučelića i Lepu Lukić. 

Tehnička premijerka Brnabića dodala je sladostrasno u „Šumicama“ da je jedini način za opoziciju da dođe na vlast da “stranci dođu, lupe šakom o sto i dovedu ih na vlast“. To valjda znači da bi Evropska komisija i Evropski savet uputili zajedničko saopštenje „greškom“ tri sata pre zatvaranja birališta Đilasu, Bodirogi i Topalku i srpskom narodu čestitali pobedu, kao što su to naprednjacima, Tomi Nikoliću i „srpskom narodu“ čestitali 2012. Ali nisu tamo više u Briselu prjatelji Srbije kao što su bili Žoze Manuel Barozo i Herman van Rompej. 

Vučić je u „Šumicama“ preporučio opoziciji da lepo na čelo liste stave Mihaela Rota, Šidera ili Šenaha, - „to je vaša lista za Beograd“. Plus, naravno, Bodirogu i Topalka. „Sve ćemo da vas pobedimo zajedno", rekao je Vučić. Možda je ovo ipak previše maliciozno uprkos svom radikalskom davanju oduška. To bi bilo kao da je opozicija u onoj Vučićevoj liberalnijoj, prvoj fazi vlasti, preporučila naprednjacima da na listu stave one koji su bombardovali Srbiju, Blera i Šredera (Vučićeve savetnike), odnosno Klintona (koji je potapšao Vučića koji je i podržao Hilari protiv Trampa). Ili da stave Soroša. I starijeg i juniora. Ili da sad stave Putina, Lukašenka i Erdogana, one koji čestitaju Vučiću pobedu na izborima. Uglavnom, Vučićev pokret za beogradske izbore sad može da koristi i onu pesmu iz vremena NATO agresije – „Volimo te otadžbino naša!“

Ne treba zaboraviti da je u ovoj zemlji epilog rata protiv NATO predstavljen kao pobeda nad NATO, pa zašto onda  Izveštaj ODIHR-a ne bi bio predstavljen kao dokaz da nije bilo presudne izborne patologije (krađe). Pa otuda samo preporuke. Na nivou Srbije ona (izborna patologija) nije mogla biti presudna, u Beogradu jeste.

Nastavlja se rašomon u Srbiji. Svako vidi i gura svoju stvarnost. Kao što ono malo opozicionih i proevropskih medija nije naglasilo kako je Vučić nedavno pred grčkim premijerom Micotakisom pojasnio da Srbija želi u EU „nedvosmisleno“, tako ni sad glavne Vučićeve novine (čak i neki patriotski tabloidi na latinici), nisu nakon susreta Vućića sa Zelenskim na Samitu Ukrajine i Jugoistočne Evrope u Tirani izvukli kao glavne naslove: Vučić još jednom podržao teritorijalni integritet Ukrajine.

Nego, da li ste primetili kako je Nestorović rekao kako svega ovoga ne bi bilo da je Šapić ostvario bolji rezultat u Beogradu. Ipak, u pravu su bili oni koji su se kladili da će Šapić ponovo biti kandidat SNS za gradonačelnika, nego oni koji su se kladili da ćemu Vučić ponuditi da bude novi ministar za sport i omladinu?