Često se masovnost Šešeljeve Srpske radikalne stranke predstavljala paušalno kao kontinuitet sa radikalima Nikole Pašića i odatle su se izvlačili zaključci o kontinuitetu određenog tipa autoritarne političke kulrure. Ali, nekadašnju masovnost Šešeljeve Srpske radikalne stranke, i mimo zavidne veštine njenog lidera za upravljanje masama, teško je objasniti bez titoističke industrijalizacije i urbanizacije, odnosno migracija stanovništva, jer su upravo to bili baseni budućih srpskih radikala. Iako je, naizgled paradoksalno, ta stranka izrazito antititoistička. Ideologija lako može da zavara pogled na realnu društvenu strukturu. I Srpsku naprednu stranku u današnjem (kripto)zavetničkom obliku teško je razumeti bez procesa rešešeljizacije stranke, odnosno Vučićevog pravljenja održivog, relativno mimikrijskog, modela radikala za ovo vreme. Radikalsko antizapadnjaštvo će se korigovati u funkciji održanja vlasti, dok će se prozapadna opozicija banalizovati u traženju „međunarodne podrške“ za borbu protiv kopanja litijuma. Kao što Vučiću može da kaže – litijum i Kosovo za vlast, tako i opoziciji Zapad može da kaže cinično – litijum i Kosovo za izborne uslove. Biti za EU, a protiv litijuma je kvadratura kruga za opoziciju. Zato je onoj antizapadnoj bar psihički lakše. 

Ako je odvajanje napredne frakcije Tomislava Nikolića značilo i izvesnu dešešeljizaciju nove stranke, koju je i Boris Tadić prihvatio kao sistemsku zbog dvotrećinskog evropskog konsenzusa, aktuelni zapadni zaokret Vučića (ili percepcija o tom zaokretu) neće značiti novu dešešeljizaciju. Zapad nema potrebe da ide toliko daleko. Opozicija u Srbiji je suštinski nesistemska, kao što su radikali to bili pre raskola. I tu parlamentarni sttaus ne menja suštinu. Odnosno, danas je teško zamisliti strateški savez Vučića sa prozapadnom opozicijom, ni su smislu prećutnog prihvatanja, kamoli u smislu ideje o „velikoj koaliciji“, kao što se to nekad spekulisalo o savezu DS i SNS.

Vučićeva propaganda spržene zemlje jeste tradicija „Radikalskih talasa“ sa nekadašnjeg Studija B, negde između kraja NATO agresije i Petog oktobra, ali te propagandne narative takođe je teško razumeti bez titoističke (boljševičke) prakse. Koja i kad je bila revizionistička bila je dovoljno oštra. Poturanje klipova u točkove, a to je je upravo pre neko jutro rekao u jutarnjem programu jedan Vučićev „analitičar“, je klasičan lenjinistički stil difamacije. U suštini, na delu i dalje imamo etatističku reprodukciju političkog voluntarizma. Opoziciona aktivnost se svodi na „rušenje zemlje“. I tu se koristi stara komunistička matrica o „koordinisanim akcijama, spoljneg i unutrašnjeg neprijatelja“. Zbirka pesama „Vunena vremena“ Gojka Đoga objavljenja je u izdanju beogradske „Prosvete“ aprila 1981. Nastala je ogromna afera, tiraž je plenjen, sudilo se poeziji, a partijsko-državna propaganda je proturala tezu da nije slučajno da se ovakva zbirka pesama pojavljuje samo mesec dana nakon velikih separatističkih demonstracija kosovskih Albanaca marta 1981. Danas su po matrici „vunenih vremena“ u lakšoj varijanti „lažni ekolozi“, u težoj „ekološki teroristi“ navodno „u koordinaciji“ sa Aljbinom Kurtijem, pa su otuda i oni „kurtijevci“. Plodno tlo za takvu propagandu je ono što je Vilhem Repke, nemački ekonomista i sociolog, zvao „omasovljeno“ društvo koje vrši neprestano huškanje na građanstvo, odnosno spečava da nacionalno bude imanentno građanskom. Kao što je nekada u Titovoj Udbi postojalo posebno odelenje koje se bavilo Milovanom Đilasom, čini se da i u ovoj vlasti postoji neka sekcija koja se pasionirano bavi Draganom Đilasom, baš kao da je i njima, kao meni nekad, Brana Crnčević rekao da je „ovaj Đilaas opasniji od onog“.  Ipak, titoizam je imao ponekad više mašte od današnjeg „diskursa“. Ono „anarholiberali“ sad gotovo da zvuči romantično, iako su tom konstrukcijom etiketirani čak i praksisovci. Pokret „Kopaćemo“ u etiketiranju „ekoloških terorista“ koristi latinicu umesto ćirilice. Što i nije čudno jer ja još nisam čuo ni za jednu firmu ili organizaciju da je sa latinice prešla na ćirilicu i time uvažila preporuke iz Platforme Sverpskog sabora. I kao komunisti nekada, pokret „Kopaćemo“ koristi reč „popovi“, a ne „sveštenici“. Sve podseća na atmosferu pripreme za otvaranje rudnika iz filma Predraga Gage Antonijevića „O pokojniku sve najlepše“, snimanom u zlatiborskom selu Negbina, samo što u Podrinju zaista ima litijuma, za razliku od tog sela gde i nije baš bilo uglja.

To što su prozvani „ekološki teroristi“ još ne znači da će Vučićeva država probati da donese nekakav zakon o borbi protiv terorizma, što je probao neuspešno JUL Mire Marković, jer je tada lider radikala Vojislav Šešelj instiktivno uspeo da spreči njegovo donošenje. Kad bi Vučić hteo (kao što neće) da obnovi tu zakonodavnu ideju, pitanje je da li bi Šešelj sad imao snage (ili da li bi imao motiva) da ponovo spreči donošenje jednog takvog zakona. Za režim bi bilo najbolje da se sa novim spiskovima nepodobnih desi delimično ono što se desilo sa nekim ličnostima koje su se nekad našle na spisku konzervativnog pokreta „Naši“ - označeni kao „srbomrsci“ (unutrašnji) - da bi vremenom upravo neke od tih prozvanih ličnosti počele da i same prozivaju unutrašnje „srbomrsce“.  Vučić je imao prilično uspeha u prevođenju pripadnika bivšeg režima (pa i nekih „srbomrzaca“ koji su se vezivali za taj režim) u naprednjačke redove, dokazujući da širinu u stabilnosti novoj vlasti donose upravo konvertiti. Od kojih su neki stali rame uz rame radikalskim solunašima. Vučićeva vlast kao da nema softver za prozapadnu politiku, oseća se radikalski nelagodno, i ne može unutrašnju praksu da uskladi sa najlogičnijom spoljnom politikom što zemlju gura u latinoameričku poziciju a ne u praksu zemlje u procesu pristupanja EU, što Srbija bar formalno jeste. I tu Kosovo jeste „koska“ za koju ne treba preterano kriviti Vučića.

Vučić je silaskom u narod na turneji u Podrinju pokazao kako bi izgledala njegova izborna kampanja da je litijum bio tema te kampanje. Ovako se slabo ko seća šta je stvarno bila tema izborne kampanje SNS za prošle izbore koju je vodio Vučić. Kad je prošla nastavnica „Ajkula“, kad joj je Vučić vratio knjigu koju je davno uzeo iz školske biblioteke, što ne bi prošle palačinke, koje su ipak zavodljivije od parizera. Svaki lider opozicije bi stradao i na „Ajkuli“ i na parizeru i na palačinkama. E to je ta čudna medijska harizma koju neosporno ima Vučić. 

Kurtijev upad u srpske institucije na severu Kosova pokazao je priličnu letargiju srpskog javnog mnenja. Vučić nije otišao u Rašku sa Vučevićevom Vladom, ne dižu se „migovi“, a iako ga opozicija optužuje za „izdaju“, da pravi palačinke i bavi se košarkom, dok Kurti zaokružuje državnost Kosova, upravo u Vučićevoj kosovskoj politici ima „državotvornosti“. Kao što su Đinđić, Živković, Koštunica i Tadić spasili Vučića saradnje sa Haškim tribunalom, pa je on mogao relaksiran od toga da se posveti investicijama i jačanju lične vlasti, tako će i sutra neka nova vlast moći rasterećenija od teme Kosova da se posveti razvoju Srbije. Zamislite da je Vučić morao da izručuje Karadžića i Mladiča Haškom tribunalu? Ovako je bilo lako ne dati Vjericu Radetu i još neke radikale optužene za nepoštovanje Suda, a istovremeno je propagandno mogao da stalno podseća da je biša vlast hapsila i izručivala naše ljude. I to Vučić najviše voli da kaže pred policijom. Koja je to morala da radi. Da stavlja vreće ljudima na glave. Našim herojima. Tako će i sutra neka nova vlast verovatno stalno podsećati kakve je sve ustupke („izdaje“) napravio Vučić na Kosovu, a u suštini će mu biti zahvalni što im je skinuo muku s vrata. Kao što je valjda intimno i Vučić zahvalan „dosmanlijama“ što su ga spasili bede saradnje sa Hagom. Dobro, Vučić kaže da nikad više neće biti „oluja“. Iz Crne Gore i Bosne i Hercegovine teško je zaista zamisliti egzodus Srba na taj način, dok je bar te garancije mogao da dobije za Srbe na Kosovu od Šolca, Makrona i Kristofera Hila, ako već nije mogao (ili ne još), Zajednicu srpskih opština ili datum za ulazak u EU.

Ostaje nejasno da li je nakon poseta Šolca i Makrona Srbija i definitivno odustala od kampanje „otpriznavanja“ Kosova ili je to samo zastoj dok se ne stvore povoljnije geopolitičke okolnosti. Niko više ne pominje ni famozne disklejmere. Avgusta 2022. uoči početka implementacije dogovora Prištine i Beograda, da se građanima na obe strane ne izdaju ulazno/izlazni dokumenti prilikom prelaska granice između dve zemlje, Srbija je postavila disklejmere, kojima se javnost obaveštava da se time ne prejudicira status Kosova. 

Uspešne posete Šolca i Makrona Beogradu valjda pokazuju da se napreduje u „francusko-nemačkom“ (Ohridskom planu) za Kosovu. Kad je u pitanju Makron – Vučić tu vodi, ako apstrahujemo Kosovo, Koštuničinu politiku i odnos Makrona i Vučića podseća na simpatije koje je Koštunica dobio kod Širaka i francuske javnosti nakon Petog oktobra. S tim da te veze treba apstrahovati od debakla odnosa nakon francuskog priznanja Kosova, kad se i Koštunica ohladio. Kao što je i Slobodan Milošević smatrao da ga je Miteran prevario. O tome sam slušao od Momira Bulatovića, bivšeg predsednika vlade SR Jugoslavije. Bulatović je pričao da je tadašnji predsednik Francuske Fransoa Miteran, Miloševića zamolio da njegov prijatelj i bivši ustavni sudija Robert Badinter vodi arbitražu u Komisiji za mirovnu konferenciju za Jugoslaviju, s tim da komisija neće doneti zaključke suprotne srpskim interesima, kako je obećao Miteran. Na kraju je upravo ta Badinterova komisija proklamovala raspad Jugoslavije i utrla put za „apsurdne interpretacije“ međunarodnog prava, kako je smatrao Bulatović. Nepovredivost granica u slučaju Jugoslavije nije važila za celu državu, nego samo za delove republika unutar federacije. Time je raspad Jugoslavije iz ugla komisije bio međunarodno-pravno legitiman. U slučaju Kosova i Metohije čak nisu ispoštovane ni unutrašnje granice Srbije kao nepovredive.

Slabo je ko, sem glasnogovornice Kremlja Marije Zaharove, obratio pažnju da je isti autorski tekst pred posetu Beogradu Makron dao i „Politici“ i „Danasu“. Uvažavajući u Srbiji ono što ne uvažava njen predsednik. Da postoji konzervativna i liberalna javnost i da među njima treba da postoji nacionalni konsenzus o strateškim opredelenjima Srbije. Da li se iza odluke Makrona da tekst pošalje (i) „Danasu“ krije neka dublja poruka, pitaju se Rusi. Kad je dolazio kineski predsednik Si Đinping nije bio tekst i za „Danas“. Samo za „Politiku“. 

Kad bi samo gledao režimske medije u Srbiji, prosečan Francuz bi zaključio da je lider srpske opozicije neki Šolak i da vodi borbu iz emigracije, dok na terenu maltene postoji ekološka gerila. Što mi jedan rezignirani opozicionar nedavno reče, kad bi Šolak imao liderske ambicije možda bi bolje prošao nego prestolonaslednik Aleksandar kad je došao u Srbiju 1992.

Makron možda i podseća na trgovačkog putnika, što verovatno francuska privreda od njega i očekuje. Ako avioni „rafali“ u Srbiju stignu svi do 2029. a budu operativni do 2030, to možda znači da će ih sačekati neki nenaprednjački predsednik, jer Vučiću mandat ističe 2027. Možda do tada Vučić i neće promeniti ustav, da bi i dalje mogao da bude predsednik, a možda neće uvesti ni kancelarski sisem – formalni ili neformalni. Ako se Vučić tada još bude bavio politikom i bude li u aktivnoj opoziciji, hoće li ga novi možda nenaprednjački premijer ili predsednik zvati na promociju eskadrile „rafala“ kao što je Vučić kao premijer zvao bivšeg gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa, decembra 2014. na otvaranje „Pupinovog mosta“. Jer. „ono što su oni počeli mi smo završili“, kazao je premijer Srbije i zahvalio prethodnoj vladi Srbije i bivšem gradonačelniku Draganu Đilasu na doprinosu za izgradnju ovog mosta. Ili Vučića neće zvati na promociju „rafala“ kao što ni on, tada kao predsednik države, nije zvao Velimira Velju Ilića avgusta 2019. na svečano otvaranje autoputa „Miloš Veliki“ iako je Ilić bio jedan od najvećih zagovornika izgradnje tog puta i mnogo je učinio na tom planu.

Sa „rafalima“ i Srbija ulazi u „rafal klub“ kako ga zove Makron, gde su i Grčka i Hrvatska. Neće se ostvariti izgleda ona vizija Bogoljuba Karića da je i Srbima i Hrvatima bolje da umesto oružja kupuju traktore da oru Slavoniju i Vojvodinu, ali „rafal klub“ daje nadu da ne mora da znači da će Srbija i Hrvatska biti Pakistan i Indija Regiona. Dobro, to teško da će biti neka Makronova „Mala Atanta“ u koju je, pod pokroviteljstvom Francuske, u savez sa Čehoslovačkom i Rumunijom, kralj Aleksandar uveo Jugoslaviju, mada može za Vučićevu Srbiju da bude  neka varijanta „Balkankog pakta“ u koji je, kroz savez sa Grčkom i Turskom pod pokroviteljstvom Amerikanaca, Tito uveo Jugoslaviju, i time je kratkoročno na mala vrata zemlja postala indirektno deo NATO skrukture. 

Makron možda ima više senzibiliteta za Srbiju ali on još nije naš Valeri Žiskar dEsten, predsednik Francuske od 1974. do 1981. koji je odlučujuće doprineo prijemu Grčke u EU 1981, a u ranim 2000. godinama bio i na čelu neuspele Konvencije o budućnosti Evrope koja je trebalo da reformiše EU pretvarajući je u konfederaciju. Doduše, 2015. Žiskar dEsten smatra da Grčka treba da „izađe iz zone eura“ na „prijateljski način“ zbog finansijskih problema. 

Postaje akutno pitanje hoće li Vučić ići na Samit BRIKS-a, koji se održava od 22. do 24. oktobra u Kazanju glavnom gradu ruske Republike Tatarstan. Preko Vulina koji je bio kod Putina javnost je saznala za taj poziv ruskog predsednika. Vučić je rekao da je poziv stigao ranije, a u nekim ne tako davnim vremenima bi se poziv  obelodanio pompezno čim bi stigao. Vučić nije baš „ispalio“ Putina, ali nije pokazao ni neku euforiju da ide, iako bi Vulin voleo. Ako i ne ode, Vulin sigurno neće postati novi Sreten Žujović koji je 1948. stao na stranu Informbiroa. Žujović je ipak vremenom pokazao odanost Titu, svom vrhovnom komandantu, dok Vulin sigurno ne bi sad imao dilema da li mu je Vučić vrhovni komandant. 

S obzirom da je 2019. izjavio „Nikad više četr’es osma!“, Vučić je možda malo neopreznije i opuštenije povodom poziva za put u Kazanj, rekao da je „gužva u šesnaestercu“ oko termina. Iako se Vučić školovao za košarkaškog trenera, kao neko ko se jako dobro razume u fudbal možda je čuo, povodom „gužve u šesnaestercu“, da je Radomir Antić govorio da je za gol iz kornera uvek kriv trener. I o tome treba voditi računa. Jednom sam slušao Antića kad je govorio kako se savremeni fudbal razvija u pravcu da golman postaje treći bek, na šta mu je prisutni tada trener „Lovćena“ rekao – „A šta, Radomire, da radim ja kad u ’Lovćenu’ nemam Nojera, ko je meni onda treći bek“?

I o tome treba voditi računa.