Poučno je s vremena na vreme podsetiti se šta su pisale srpske umne glave kad su bili pred nama nacionalni izazovi. Evo, na primer, književnik Brana Crnčević i za Vučića možda i bitniji osnivač naprednjaka od Tomislava Nikolića (jer ga ne asocira na lidersko rivalstvo i ustavne pozicije), u popularnoj beogradskoj „Dugi“ 1990. u svojim „Zapisima iz crne sveske“ pod naslovom „Srpska kapa na srpskoj glavi“ piše sledeće: „Srbija je jedina jugoslovenska država koja može i sa Jugoslavijom, i bez nje. Samo bi se Srbija, u slučaju raspada ove sve nakaznije zajednice, našla, i ne bi izgubila, u Evropi“. Da, treba pročitati još jednom i uveriti se u kvalitet procene.

S takvim procenama umnih glava bilo je logično i običnom čoveku u Srbiji da pomisli da će Slovenci, odu li iz Jugoslavije, zaista skapati od gladi. Čak brže nego što će EU sad stradati zbog sankcija uvedenih Putinoj Rusiji. Braća Bajić su pevali davno i onu lepu „Kopa cura vinograd“ (otud ide momak mlad, i tako to), ali kad je krenula histerija nacionalnog buđenja, Bajići jednu divnu pesmu prepevavaju u „Evropsku demokratsku pesmu“ i u njoj su se obratili i Milanu Kučanu, sa stihom: „Pitaj ljude Kučane, čime da se prehrane, Na Triglavu, neće žito, nek vam seju Tito i Kardelj“. 

I ne smemo, posle ovakvih procena i pesama da se mnogo ljutimo na sudbinu, uzdamo u Putinovu specijalnu vojnu operaciju i nadahnjujemo teorijom Semjuela Hantingtona o sukobu civilizacija. Doduše, i Slovenci su podržali tih godina kosovske Albance da im sutra ne bi punili fondove za razvoj nerazvijenih, i da im kao deo EU ne uvedu viznu liberalizaciju. I o svemu tome treba misliti kad su tema Slovenci. Baš o tome sam mislio kad sam 24. aprila ove godine pratio u Ljubljani slovenačke parlamentrane izbore. Parlamentarni u Srbiji bili su 3. aprila. Već 25. maja Robert Golob je bio premjer Slovenije. Srbija za sada ima samo mandatarku a Vladu neće dobiti ni do kraja septembra. Tužno. 

No, dobro: Možete li sad da zamislite da ovakva srpska opozicija napravi „sačekušu“ predsedniku Slovenije Borutu Pahoru u Beogradu i uruči mu dokument o urušavanju demokratije u Srbiji kao što je to uradila janura 2019? Doduše, Pahor ovog septembra nije došao u Skupštinu, već samo kod Vučića, i imao je isti onaj neusiljeni osmeh kakav uvek ima kad vidi Vučića. Možda bi sve još bilo simpatičnije da su Nikola Selaković i Tanja Fajon, ministri spoljnih poslova Srbije i Slovenije, odigrali valcer kao što su u predvečerje apokalipse na poslednjem vozu „Bratstva i jedinstva“ u Kraljevu valcer odigrali čelnici socijalističkih saveza dva radna naroda – Jože Smole (Božiček) i Radmila Anđelković (Rada Lambada). I tako su Selaković i Fajon i simbolički mogli okončali instant diplmomatski incident – kad je Vučič pred Pahorom u Beogradu rekao da Slovenija zbog priznanja Kosova ne poštuje teritorijalni integritet Srbije (što ne znači da Srbija i Slovenija nemaju dobre odnose), pa je Ministarstvo spoljnih poslova Slovenije pozvalo ambasadorku Srbije Zoranu Vlatković na razgovor (u Beogradu je na istu temu razgovarao i ambasador Slovenije u Srbiji Damjan Bergant), dok je Nikola Selaković istakao je da je apsurdno stanovište da „Slovenija ima veći i legitimniji interes na Кosovu i Metohiji nego Srbija, čija je Кosovo i Metohija autonomna pokrajina“. Selaković je tako reagovao na izjavu Tanje Fajon koja je kazala da je apsurdna izjava predsednika Vučića da je Slovenija narušila teritorilajni integritet Srbije priznavanjem nezavisnosti Kosova. Taj instant diplomatski skandal saniran ekspresno do susreta u formatu „Brdo – Brioni“ u Sloveniji, zasenio je konspirološke priče beogradske čaršije (kako to voli da kaže hrvatski predsednik Zoran Milanović) da je Pahor u Beograd „nešto doneo“, a sve po inerciji „non pejpera“ za koji se sumnjičio bivši slovenački premijer Janez Janša, ne možda toliko kao autor koliko kao provodnik. 

Da se vratimo na čas u januar 2019. i slavne dane protesta „Jedan od pet miliona“. Srpska opozicija je uglavnom solidarna bojkotovala sednicu Skupštine na kojoj je govorio Pahor. A i logično je nekako bilo da su se pre njemu požalili na stanje demokratije nego da su „sačekušu“ priredili recimo Bojku Borisovu, bivšem bugarskom premijeru i nosiocu našeg prestižnog Sretenjskog odlikovanja. Iz revolta, tada nisu sednici prisustvovali poslanici Demokratske stranke, Dveri, Narodne stranke, Socijaldemokratske stranke, Stranke moderne Srbije, Dosta je bilo, poslanik Nove stranke i samostalni poslanici. Eh, koliko se toga u međuvremenu promenilko sem srdačnog osmeha Pahora kad vidi Vučića. I obratno. Dakle, opozicioni Savez za Srbiju više ne postoji. Opozicija je propustila šansu da napravi treći DEPOS u istoriji i da keč olom izađe na crtu Vučićevom keč olu. Gledajući desničarske političke litije, i građanska opozicija može s nostalgijom da se priseti kako ih je Nebojša Stefanović crvenim tačkicama markirao i prebrojavao. Propuštena je šansa da se napravi jaka centristička organizacija (možda čak i partija) čime bi se preduhitrio Vučić koji se tek sad setio „srpskog bloka“ (državotvornog pokreta) čime je opozicija mnogo toga mogla da prejudicira i tako dobije tempo. Taman kad se činilo da je Savez za Srbiju odoleo idiotskoj dilemi – građani ili partije – sunovratio se u ropotarnicu istorije.

^{Foto: Printscreen Youtube (Alo)}

Pahora sad u Skupštini ne bi mogli da presretnu poslanici Tadićeve partije koja je ispod cenzusna. Dosta je bilo (Suverenisti) takođe je ostao ispod cenzusa. Nema ni Zorana Živkoviča i Nove stranke. Šta je i ko Stranka moderne Srbije je opcionalno pitanje koje može da vam postavi Zeka Milioner u novoj sezoni. Dveri i Narodna stranka su krenule žestoko u desno, verovatno nesvesni da sa Milicom Zavetnicom i Novom DSS Miloša Jovanovića neće imati specifičnu težinu kao sa Draganom Đilasom. Ako ima nekog dobitnika u celoj opozicionoj priči između dva Pahorova dolaska, onda je to sudbina Demokratske stranke. U Savezu za Srbiju, DS (iako i tada brend) bila je teč četvrta po uticaju – posle Đilasa  (i pre nego što je imao stranku,) Vuka Jeremića (NS) i Boška Obradovića (Dveri). Nakon što Dveri i NS, uprkos izvesnim personalnim animozitetima, konkurišu da postanu deo neke buduće Koalicije NADA, i nakon što se Stranka slobode i pravde konačno opametila da od stranke po sebi, postane stranka za sebe (kako bi to marksisti rekli drugim povodom), Demokratska stranka iznenada dobija prostor da se razmahne. I početak Skupšine to pokazuje. Ko zna, možda poput DSS i oni postanu Nova DS. Samo u drugom pravcu. Antiharizmatični Lutovac lagano počinje da profitira na sticaju okolnosti. 

Ovakva DS sa prvim skupštinskim utiskom mogla bi da sačeka bar cinično Pahora. Poslanik Narodne stranke Miroslav Aleksić kazao je da se opozicija solidarisala sa narodom koji protestuje na ulicama kad nije htela 2019. da sluša Pahorovo obraćanje Skuštini. Ali, s kojim narodom bi se ko solidarisao danas? Podele za i protiv Europrajda su pokazale da je Srbija suštinskije podeljena nego po liniji za i protiv Vučića (koja nije linija za i protiv Putina), a predstavlja se kao faktički jedina linija podele. A i takozvani narod je varljiva kategorija. Čak se nekad čini da i Vučić preterano veruje u narod uprkos što njime tako uspešno manipuliše. Možda je i njemu Milutin Mrkonjić kao meni jednom rekao da je Milošević uvek verovao u „narod“, čak i kad je bilo jasno da nema dovoljno naroda da promeni Slobin epilog. 

Uglavnom, sve se sa Pahorom i Slovenijom sleglo se do još jedne seanse na Brdu kod Kranja nakon koje je osećaj tuposti posebno izražen. Ovo je jedanaesti sastanak lidera regiona, od pokretanja inicijative Procesa Brdo-Brioni, 2010. godine, kada su tadašnji slovenački i hrvatski premijeri, Borut Pahor i Jadranka Kosor, nakon potpisivanja sporazuma o arbitraži između dve zemlje, želeli da daju primer liderima Zapadnog Balkana i podsticaj za rešavanje bilateralnih pitanja i povećanje tempa na evropskom putu. Evropski tempo i sad je naglašen uprkos tome što valjda svako iole politički pismen zna da će Hrvatska do zadnjeg atoma diplomatske snage nastojati da uspori ulazak Srbije u EU, ma koliko da ona bude i demokratska bez Vučića i emancipovana od Kosova. Ili danas, čak i da Vučić zaista ozbiljno misli da ide u EU. 

Dobro, nekad je možda bilo drugačije u perspektivi kad je nadrealno postajalo realno. Hajde da se za trenutak vratimo u 4. jun 2003: Hrvatska je tog dana donela odluku o privremenoj suspenziji viznog režima za građane Srbije i Crne Gore. Otišao sam na novinarski zadatak da napravim reportažu tim povodom u Dubrovnik. I tad na junskom suncu svašta mi je moglo pasti na pamet, ali dva prizora sigurno ne – Tomislav Nikolić na Stradunu (Brdo-Brioni) i Ivica Dačić (Kroacija samit), koji osuđuje bombardovanje Dubrovnika.

Setimo se da je odmah nakon Samita lidera Zapadnog Balkana u Berlina u jesen 2014. pod patronatom Angele Merkel došao Bled  i samit bombastog slogana – „Budućnost Zapadnog Balkana – kako unaprediti regionalnu saradnju“,  gde je Dačić (to znam pouzdano) dobio uveravanja da Hrvatska neće praviti probleme Srbiji na putu ka EU. I to je bilo tada tako cool.

Ali to je bilo vreme kad je na neki čudan način, dijametralno suprotan od Šešeljevog radikalskog i naprednjačka vlast s Nikolićem i Vučićem probala da formuliše politiku „nultog konflikta“ sa susedima (uslovno se služeći sintagmom nekadašnjeg Erdoganovog ideologa Ahmeta Davutoglua), čime bi se relaksirale i šešeljizirane biografije. Za varijante politike „aktivne miroljubive koegzistencije“, Vučić ponekad možda ima volje ali nema uvek resursa i računice. Pa je otuda lakše, sa Dačićem i Vulinom, citirati nešto drugo od Tita, na primer ono – radimo kao da će hiljadu godina biti mir, a spremamo se kao da će sutra izbiti rat.

Zajednički zaključak sa ovog skupa „Brdo-Brioni“ u šest tačaka koji reafirmiše podršku evropskom putu Zapadnog Balkana, neće ni dirnuti u narativne strukture entiteta nastalih na razvalinama Jugoslavije, a bez toga nema zajedničke evropske budućnosti. Bez te desakralizacije koja je nemoguća bez jakih simboličkih gestova, tipa pape u Jasenovcu ili Porfirija u Srebrenici, sve je to jalovo, pa ni Boris Milošević na „Oluji“ ili Veran Matić u Ovčari ne daju potrebni efekat. Jednostavno, kad dođu ti datumi i teme – Jasenovac, Oluja, Srebrenica…, nikakvo Brdo-Brioni ne pomaže. 

Svesno i razumevajuće se ignoriše YU komponenta svih ovih samita i inicijativa. Racionalizacija tabuiziranih nacionalnih narativa koji su realno sinteza oslobodilačke i zločinačke komponente vodilo bi i normalizaciji odnosa prema YU iskustvu, odnosno davanju šansi za definisanje prosvećenog antijugoslovenstva koje bi zamenilo hladni mir zamrznutog konflikta (ili kolaž iluzija paralelnih dimenzija u kulturi i privredi recimo). Teško je danas zamisliti delegitimizaciju slugenjarskog odnosa prema stranim patronima svih ovdašnjih vazalnih nacionalizama. Ključno pitanje je da li ovaj Region može ikada sam da uspostavi mehanizam interne pacifikacije sukoba bez arbitraže spolja?

Na „Brdo-Brioni“ je tražena vizna liberalizaciju za sve u regionu, status kandidata za BiH i podršku EU zbog teške energetske situacije. Sve ono što ne zavisi od učesnika sastanka na Brdu kod Kranja. Ono što je moglo da se reši – pitanje predstavljanja i legitimnosti u Bosni i Hdercegoviji ostalo je nerešeno. Uvredljivo je da Srbija i Hrvatska sa kardinalnom lošim odnosima tobože zajedno brane Dejtonsku Bosnu. Dobro je da učesnici ovih parajugoslovenskih, kriptoevropskih razgovora bar nemaju destruktivni potencijal učesnika turneje po Titovim vilama, nacionalnih – republičkih lidera – u predvečerje etničko-verskog rata u kome se raspala SFRJ.

Iako je mnogo toga preuzeo od Koštunice – pre svega neutralnost kao eufemizam za prorusku poziciju – Vučić bar ne propušta šansu da izreklamira sebe i Srbiju na skupovima gde učestvuju i zvaničnici kosovskih Albanaca, a što bi Koštunica sigurno propustio. „Sastanak u Sloveniji. Sve je super, valjda se uskoro vraćam“, napisao je posle „Brdo-Brioni“ Vučić na svom instagram profilu. Pa ko se ne bi vratio na takav podijum. Čak bi i susret kume Prajda i domaćina Guče bio iskreniji nego ovo glumatanje na Brdu kod Kranja. Dok su se Vučić i Pahor tradicionalno srdačno pozdravili, uz zagrljaj, predsednik Srbije sa hrvatskim predsednikom Milanovićem samo se „protokolarno“ rukovao, što sigurno nije umanjilo obostrani osećaj da se dobro zezaju (skoro kao onda kad je bilo „šaraj malo“) pa da će možda i podruku jednog dana u Jasenovac. Ali ne pre nego što Milanović osvoji drugi predsednički mandat. A pitanje je da li će Milanović u trci za drugi mandat biti kandidat levice, da li ga levica uopšte više želi i da li on želi nju. Pa i bilo bi glupo pomisliti da Dodik i Milanović na Dodikovom privatnom imanju razgovaraju kao dvojica socijaldemokrata, što oni formalno još uvek valjda jesu. 

Prisustvo Slovenije i Hrvatske na skupovima koji se tiču i Srbije ne mora biti samo „grupa za dodatni pritisak na Vučića“, već se time relaksira i neprijatan osećaj „otomanskog paketa“. Turska se pozdravila sa članstvom u EU, ali ne i sa nekim zapadnim kompenzacijama.

Prilikom nedavne posete turskog predsednika Erdogana Beogradu, Vučić je rekao da je i Srbija stala u red da kupi turske bespilotne letelice „barjaktar“, ali nije rekao da su mu turski prijatelji diskretno rekli da su pre Srbije u redu njihovi prijatelji Bosna i Kosovo. 

Bilo je na Brdo-Brioni i zajedničko fotografisanje svih učesnika skupa. Da ostane za istoriju uzaludnosti koja će se izučavati jednog dana da su na samitu bili predsednik Albanije Bajram Begaj, trojica članova Predsedništva BiH, Željko Komšić, Milorad Dodik i Šefik Džaferović, predsednik Crne Gore Milo Đukanović, Severne Makedonije Stevo Pendarovski i predsednica privremenih prištinskih institucija Vjosa Osmani. Nekad se učinilo da je tačna ona formulacija „minus Slovenija, plus Albanija“. Albanija je zaista došla, ali izgleda da Slovenija nije otišla. 

Ko se danas, recimo, seća skupa u Cavtatu 2014. kad su Milo Đukanović, Edi Rama, Vjekoslav Bevanda i Zoran Milanović razgovarali o jadransko-jonskom auto-putu, ali i onom koji bi povezivao Trebinje s Tiranom? A taj Cavtat je bio priprema za Konferenciju o Zapadnom Balkanu koju je u Berlinu sazvala Angela Merkel. I to toliko ambiciozno – sa temama evroatlantske budućnosti regiona i njegovog dinamičnog oporavka. Pored lidera regiona tada su pozvani danas već prilično zaboravljeni evropski funkcioneri kao što su predsednik Evropskog saveta Herman van Rompej i komesar za proširenje i susedsku politiku Štefan File, koji je toliko puta ohrabrio Srbiju, a bio je i na inauguraciji Tomislava Nikolića, ako to nekome nešto još znači.

I svi kasniji skupovi lidera Zapadnog Balkana pod patronatom Merkel-Makron uverljivo su se pretvarali u rutinu obećanja i očekivanja, dok su utisak uzaludnosti dodatno pocrtavali spin off skupovi Jadransko-jonske inicijative i Procesa Brdo-Brioni u Tirani. „Berlin plus“ Made in Merkel je hteo da se sve vrati na nulto stanje – na region kako bi izgledao da se SFRJ raspala dogovorno, bez rata. Što se pokazalo kao utopija. 

S obzirom na efekte i domete (sem pristojnosti u razgovoru), „Brdo-Brioni“ mogu da se komotno zovu i „Sa Ovčara i Kablara“.