Uvreženo je mišljenje da je Milošević predsednika SR Jugoslavije Dobricu Ćosića i njegovog premijera Milana Panića prozvao „dvojac bez kormilara“. Preciznije, kad je Panić zahtevao od Miloševića da podnese ostavku, ovaj je tobože obećao, ali je nakon noći promenio mišljenje i dao jedan od svojih retkih intervjua, i to Miloradu Vučeliću. Na Vučelićevo pitanje - „Priča se da je kanu Ćosić – Panić dvojac sa kormilarom i da se vi vozite u jednosedu bez kormilara?“, Milošević odgovara: „Prvo, ja mislim da oni nisu dvojac, a drugo – priča se da je jednome kormilar u Vašingtonu, a za drugog ćemo videti. Za sebe ne mislim da sam u jednosedu“.

Tek Milošević nikada ne bi rekao kao Vučić da mu dođe da se obesi o luster ili da zatraži konopče da se ’besi, jer bi to zbog suicidalne istorije Miloševićeve porodice bilo i simbolički ozbiljno shvaćeno. 

Imao je Sloba i patetičnih epizoda, a najčešće se kod nostalgičara citira ona: "Valjda bi svakome trebalo da bude jasno da oni (svetski moćnici) ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije". Ipak na top listi Miloševićevih retkih stilskih figura ubedljivo je na prvom mestu „malo morgen“. I nije, kako to mnogi misle, Milošević „malo morgen“ uputio opoziciji ili pobunjenim studentima, već Vasilu Tupurkovskom, makedonskom predstavniku na sednici Predsedništva SFRJ, 1991. Tupurkovski je s pravom smatrao da Jugoslavija više neće postojati ako je jedna republika napusti, na šta je Milošević arogantno, i autistično, kako je najviše voleo, odgovorio „malo morgen“. 

Iako nije često koristio preterane stilske figure i doskočice, Milošević je važio za dobrog oratora. Vučić, takođe dobar i kondiciono izdržljiv govornik, samo u jednoj četvorosatnoj „Ćirilici“ s Milomirom Marićem potroši maltene svo vreme koje je Milošević izdvojio u intervjuima za srpske novinare tokom čitave svoje vladavine. Milošević nije mnogo voleo ni da citira. Kod Vučića sve kipti od stilskih figura garniranih njegovim prepozantljivim cinizmom, a citati umnih ljudi su obavezni. Ja na primer, tek ako čujem Lajbnicov „dovoljni razlog“ smatram da je vredelo što se ponovo obratio naciji. 

Kao globalna avangarda, kako ga danas predstavljaju revizionistički nacional-boljševici, Milošević je pokušavao da nametne svoju volju istoriji, dok Vučić samo hoće malo više pravičnosti za svoje mesto u istoriji. Čak i kad je primio fudbalere Crvene zvezde nakon Barija, Milošević je bio veoma suzdržan, a na Jugovićevo pitanje da li se bavio sportom, Milošević je odgovorio da je u mladosti malo plivao. Možete li zamisliti da Zvezda sad osvoji bar utešnu Ligu konferencija (koju je ove godine u premijernom izdanju osvojila Roma), kako bi izgledao prijem zvezdaša kod Vučića?

Inače, Milošević je češće kategorički odbijao, nego što je tražio „tante za tante“ ili „tante za kukuriku’. No, dobro. Vučićevo „tante za kukuriku’“ (upućeno američkom izaslaniku Ričardu Grenelu) nije bilo rizično baš kao Miloševićevo ‘malo morgen’. Naime, krajem janura 2020. predsednik Vučić je izjavio da je sa specijalnim Trampovim izaslanikom za Kosovo i Metohiju Ričardom Grenelom, imao veoma dobar, otvoren i iskren razgovor, i onda je precizirao: „Što se tiče taksi (koje je Haradinaj uveo na robu iz Srbije) one su uvedene bez razloga zato ne može da bude tante za kukuriku, već samo tante za tante, kako se kaže u našem narodu“.

Naravno da će pred Nemcima da savlada i svoj cinizam i svoju metaforičnost, ali ako je ikad bio blizu da citira Miloševića, Vučić je to bio tokom nedavne posete nemačkog kancelara Olafa Šolca. Jer, na stilsku vežbu šolcovanja – vi uvedite sankcije Rusiji, a za nagradu možete da priznate Kosovo – „malo morgen“ kao da je titralo na Vučićevim usnama. Nije ni na samitu u Briselu niko od zvaničnika rekao Zapadnom Balkanu baš „malo morgen“ ali bilo je jasno da se o tome radi. Iskreno rečeno, retko da je išta bolje od Miloševićeve replike sa nemačkim prizvukom Tupurkovskom oslikavalo ova dva politička trenutka. 

Vučić se u Briselom solidarisao sa premijerima Albanije i Makedonije – Edijem Ramom i Dimitarom Kovačevskim, čije zemlje nisu dobile status kandidata za EU. Edija Ramu niko od režimskih medija u Srbiji ne zove „šiptar“, ali uprkos Open Balkanu „šiptari“ nisu izašli iz medijskog prostora bliskog Vučiću. A, zamislite da Open Balkan pravimo sa „čokalijama“ umesto sa Makedoncima (severnim)? Ili da očekujemo da se Open Balkanu pridruže „balije“, odnosno da iz Sarajeva kažu – hoćemo u Open Balkan sa „vlasima“. 

„Čokalija“ je polupogrdan naziv za Makedonca, odomaćen kod Srba, iako slabo ko od Srba zna otkud to „čokalija“. Pa evo: Petar Ičko je bio trgovac i srpski diplomata makedonskog porekla. Po njemu je nazvan „Ičkov mir“. Njega su u leto 1806. ustanici iz Srbije poslali da pregovara s Portom. Punomoćje su potpisali Karađorđe i vojvoda Mladen Milovanović. Turci po legendi nisu uspeli da ga otruju jer je samo jeo kuvana jaja, koje je sam kupovao, kuvao, ljuštio i odmah jeo. Sam je kupovao i čaj i vodu na ulici. Sultan je na kraju potpisao mir, i u propratnom pismu mirovnog ugovora s pečatom, poslatog Karađorđu istakao da se Ičko pokazao kao "čok akčl", što znači "veoma pametan". Tako da u suštini to je kompliment. Ali ga Makedonci i ne doživljavaju baš tako kad to čuju od Srba. Nepristajanje na cenzuru stereotipa zbog političke korektnosti, ali i njihovo korišćenje bez uvredljivosti je vrhunac tolerancije. A, to nije lako. Primer kako se to ume je projekat koji su napravili davno Svetislav Basara i njegov stari, danas nažalost pokojni, drug Samir Sadiković, književnik iz Prijepolja, kao saosnivači neprofitne i nevladine organizacije „Društvo balijsko-kaurskog prijateljstva“. 

U snažnom antivučićevskom zanosu i Velimir Veljo Ilić, lider Nove Srbije, pre koju godinu je uporno premijera Albanije Edija Ramu, zvao Edi Ramo (ili samo Ramo), kao da je to onaj Ramo iz pesme „Ramo, Ramo, druže moj“, dok je Marko Đurić, tada šef vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju, lidera Samoopredeljenja Aljbina Kurtija, uporno zvao Aljbin Kurta, kao da je drug onog Murte s kojim se neizmenično i metaforično menja na našoj grbači.

Uglavnom sa Open Balkanom i priznanjem autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve od strane srpske, stvari su se sa Severnom Makedonijom dodatno popravile. Kao da je odnose u modernijem tonu prožeo duh Lazara Koliševskog. Kad bi vas u gluvo doba noći probudili i pitali ko je bio prvi predsednik Jugoslavije posle Tita, ne bi mnogi baš odmah pogodili – Lazar Koliševski. Istina, bio je to samo par nedelja -do 15. maja kad štafetu preuzima Cvijetin Mijatović koji dočekuje Džimija Kartera u Beogradu. Koliševski je bio stari komunista, delegat na čuvenoj Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ oktobra 1940. u Dubravi kod Zagreba, organizator ustanka u Makedoniji 1941. i prvi posleratni predsednik makedonske vlade. Odbio je da govori i napadne Rankovića na Brionskom plenumu (1966). Prvi je javno napao stav i politiku "slaba Srbija - jaka Jugoslavija", sukobljavao se sa albanskim nacionalističkim rukovodiocima zbog iseljavanja Srba i Crnogoraca sa Kosova. Napadao je VMRO kliku kao antisrpsku. Eto, izgleda da je i Vučića i naprednjake prošla ona čudna fasciniranost VMRO-om.

Ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin, ponovo je govorio o srpskom svetu. On je ovog juna na 22. zavičajnom zboru u Bukovcu kod Novog Sada, izjavio da je „stvaranje srpskog sveta proces koji se ne može zaustaviti“ i istakao da je važno da svi Srbi, bez obzira gde žive, budu jedinstveni i da o svim pitanjima od nacionalnog interesa „odlučuju zajedno u Beogradu, u prestonici svih Srba“. Ali, precizirao je Vulin -  „srpski svet znači da su Srbi jedinstven politički narod“. I ranije je Vulin govorio o „političkom“, a ne teritorijalnom jedinstvu, ali je pre rata u Ukrajini intonacija za načuljene uši bila drugačija kao „zadatak ove generacije političara“. Podvučeno je sad „političko jedinstvo“ da se izbegnu aluzije. Treba učiti od Tomislava Nikolića kad su namerne dvosmislenosti u pitanju. Sećam se kad je pored mosta „Bratoljuba“ koji „kroti Drinu“ govorio Nikolić dvosmisleno kao što samo Stjepan Mesić ponekad ume. To da će dve obale biti jedno može biti i u Evropskoj uniji i u „srpskom svetu“.

Tek kad čujemo ponovo Nikolićev govor iz Kumanova 2012, na sto godina od Kumanovske bitke, osećamo kako je samo Nikolić tada imao razumevanja za „stidljivije“ učešće makedonske strane u samom činu obeležavanja Balkanskih ratova, jer po tom pitanju razni balkanski narodi imaju različite istorijske narative. Nikolić je 2012. u Makedoniji pokazao i jednu vrstu egzaltacije u komplimentima datim domaćinima, kao da su u Kumanovu tada bili i oni konobari iz skopskog restorana „Dva jelena“ koji su nekad davno prebili bahate NATO vojnike, pa ih je posle Šešelj s Nikolićem i Vučićem primio u Centralnoj otadžbinskoj upravi u Zemunu. Nikolić je Makedoniju izabrao kao prvu zemlju koju je posetio kao predsednik. Tada je crkveni dogovor bio daleko, čak se činio nemoguć, ali je evropska perspektiva bila bliža i činila se čak realnom. I još je premijer bio Nikola Gruevski, daleko je bio Zaev, prvo kao „šiptar“, a posle kao suosnivač Open Balkana (Mini šengena). Ni kod radikala, ni kod Vulina Makedonija, istine radi, nikad nije tretirana kao deo „stare Srbije“.

Sad stvarno izgleda kao davna prošlost, atmosfera iz 2017. kad je Srbija prvo povukla diplomate iz Skoplja, a potonja telefonska saglasnost Vučića i makedonskog premijera Zorana Zaeva „u pet tačaka“ zazvučala tako operetski pompezno. Špijunska kriza sa Makedonijom je okončana brže neko trgovinski rat sa Hrvatskom oko taksi za voće i povrće. Već maja 2019. u Vladičinom Hanu na otvaranju južnog kraka Koridora 10, Zaev je slušao kako Vučić citira Ajn Rend. 

Slobodan Milošević je napravio mnogo katastrofalnih poteza na prostorima bivše Jugoslavije, ali, ruku na srce, ne može mu se osporiti da je razlaz s Makedonijom bio korektan. Od ljudi koji su ga poznavali, čuo sam da je Milošević imao respekt prema Kiru Gligorovu (veći nego prema Tuđmanu, Kučanu i Izetbegoviću), a Gligorov je interesantan i po tome što je bio u prisnim odnosima sa Ivanom Stambolićem, kao i sa Antom Markovićem, a uspeo je da izgradi korektne odnose i s Miloševićem. Ne zaboravite da je Milošević helikopterom poslao lekare s VMA da zbrinu Gligorova posle atentata 1995. Onog malog Kiru koji se pojavljuje i u „Senkama nad Balkanom“. 

U obaveštenim krugovima Vučićeve vlasti ne tako davno smatralo se da je Skoplje punkt za destabilizaciju, moguće čak i rušenje Vučića. A po Skoplju su se motali i likovi koji su bili bliski s Vučićem davnih dana kad je on još nosio maramicu u džepu po nalogu marketinškog stručnjaka iz Izraela. Ali i neki od tih likova, u jednom trenutku bliskih i Vuku Jeremiću, su se u međuvremu vratili i Vučić ih je rehabilitovao. 

Javnost u Srbiji je bila relativno zbunjena zašto je srpska vlast toliko bila zalegla za Gruevskog (bio savetnik Boži Đeliću za poresku reformu) i VMRO-DPMNE - makedonski HDZ, i za koju se istorijski (i u daljoj i u bližoj prošlosti) teško može reći da je prosrpska. Tek sad više niko u Vučićevim medijima ne pominje „makedonski scenario“ (u smislu rušenja Vučića). „Makedonski scenario“ bi samo mogao značiti da, recimo, Kurti prizna državu Srbiju pa napravi dogovor sa Đilasom i smeni Vučića, ili tako nešto slično. Tog scenarija bez Albanaca nema. 

Ivica Dačić se od početka 2017. zalagao za reciprocitet – kao model u regionalnoj politici. Open Balkan je tu donekle relaksirao stvari. Uz naravno određeno apstrahovanje Kosova (takozvanog). 

A sećate li se koncerta Bijelog dugmeta na Hipodromu 2005? I makedonskog predsednika (bio je i premijer) Branka Crvenkovskog na njemu? Da li su odnosi tada bili možda najsrećniji? O balkanskim formalnim i neformalnim koalicijama može se prilično naučiti i iz kameleonskog sistema Titove Jugoslavije. Preporučujem knjigu „Džemal Bijedić-Politička biografija“ (Muzej Hercegovine, Mostar, 2017) prof. dr Husnije Kamberovića. Ova knjiga će vam objasniti kako su Jugoslavijom sredinom sedamdesetih vladala čak „četvorica koordinatora“ (Petar Stambolić, Džemal Bijedić, Stane Dolanc i Kiro Gligorov), kako su zajednički nastupali, mada su se razlikovali i presudno uticali na Tita. I kako je Bjedić uvek na kraju dobijao Titovu podršku iako su ga Dolanc i Gligorov znali kritikovati. 

Bilo je prilično optimizma kad su leta 2015. u Bukureštu premijeri Srbije, Bugarske i Rumunije – Vučić, Borisov i Ponta, odlučili da se ove balkanske zemlje organizuju u Krajovsku grupu prema modelu Višegradske grupe. Bio je to obećavajući otklon od Jugosfere (Tim Džuda). Grupa je ime dobila po dogovoru na trilateralnom sastanku u rumunskom gradu Krajovi, a predlog je došao od Vikora Ponte s idejom da se njihov glas bolje čuje u Evropi pre svega. Ponta je inače tada smatrao da je „Vučićeva vlada dosad najodlučnija u tome da se Srbija pridruži EU“. Negde 2017. se učinilo da je to optimalna evropska perspektiva Srbije. Bar u statusu neformalne pridruženosti kroz strategije Evrope u više brzina. I još kroz evropski – pravoslavni – krak. Tritaletralu danas niko ne spominje, a čak bi je, s obzirom na sudbinu Ponte i Borisova, bilo malo i neprijatno pomenuti pred Vučićem.

Mnogi Srbi i dalje o Rumuniji razmišljaju kao da je Mile Belodedić juče prebegao u Zvezdu. Tek će se Srbi iščuđavati otkud Bugari u EU, a ne znaju da je pored svih nedostataka, čak i Bugarska Todora Živkova imala i kosmonauta i nuklearku, razvijala je računarsku industriju, pa otuda i tehnologija za piratske diskove devedesetih. Kao što mnogi Srbi ne znaju da Sofija ima metro. Devedeste su bar suštinski popravile odnose Srbije i Bugarske. Zbog šverca prevashodno. Uprkos svom bratstvu srpska potuljena umotvorima je i ova: „Teško onom koga Grk hrani i Rus Brani“. Ili „razbucali smo ih k’o bugarsku skupštinu“. U Srbiji se zna za „bugarski vozić“ (izborna tehnika), neki su čuli i za „bugarski kišobran“; bugarski disident Georgi Markov, ubijen je 1978. u Londonu „bugarskim kišobranom“ (pritisneš da ga otvoriš a on opali). Posle uspele opstrukcije da Makedonija dobije staus kandidata za EU, od metafore o „bugarskoj skupštini“ (razbucanoj) bolje je koristiti „bugarski veto“ kao metaforu (pa i da neko jači stoji iza njega).

I Bugarska Todora Živkova imala je asimilatorsko-identitetske namere spram SR Makedonije i Makedonaca, ali Titova Jugoslavija je neuporedivo bolje od Evropske unije štitila integritet Makedonije i Makedonaca. Zbog kojih, uz sav Open Balkan, Vučićeva Srbija sigurno neće suštinski pokvariti odnose sa Bugarskom. U najnovijem Demostatom istraživanju, građani Srbije smatraju da su im Makedonci najbliži narod posle Crnogoraca. Mnogo bliži od Bugara. Pravi „partner 100 S“, kako se zvala ona makedonska krdža. 

Ako ste pravi ljubitelj Open Balkana za plažu vam preporučujem knjigu „Aspekti makedonskog pitanja“ Lazara Koliševskog. 

^{Tekst je objavljen u Nedeljniku}