U političkoj atmosferi zaoštrenoj nakon pogibije 15 ljudi na želežničkoj stanici u Novom Sadu kao da važi prećutan konsenzus vlasti i opozicije da izbori možda stvarno nisu potrebni nikom: Vučić može da kaže – ja ću vladati ovako, i sa izborima kakve vam uvek nudim (ako hoćete i na proleće), a vi me oborite ako možete. Ne idem nikud, nisam Asad. Ne damo vam Srbiju. Opozicija može da kaže: Kad već ne želiš  da organizuješ iole demokratske izbore, ti vladaj ovako, a mi ćemo te oboriti kad budemo mogli. Nadamo se, što pre. U prevodu: Za razliku od onog  Petog oktobra, nema „obojene revolucije“, mi ćemo sad znati da se branimo. Kažu jedni. I, za razliku od nekad, sad će biti “šestog oktobra“. Kažu drugi. U prividno apsurdnoj situaciji da se protiv hibridne demokratije vodi hibridni rat. Čak i funkcionalno uzajamni paradoksi, kao razrađeni metod tehnologije vlasti, postaju sve paradoksalniji; pa Vučić prvo optuži studente da su plaćenici, da bi on potom probao da ih korumpira.

Tamo, davne 1989. u terminalnoj fazi Jugoslavije književnik Slobodan Selenić je pisao kako se „dve međusobno suprostavljene poruke najčešće udaljavaju u različitim pravcima, od istine koja je između njih“. Iako ovo citiranje u današnjem srpskom kontekstu može da zazvući kao cinična nivelacija (jer istina teško da je baš između), veliki društveni rizici su prisutni, uz različite interpretacije istine i istina. 

Mada se svet dramatično promenio, mnoge stvari su kod nas ostale iste. I treba ih gledati retroaktivno da bi se razumele: 

Bio je pre Vučića u Dubrovniku i Tomislav Nikolić na Stradunu (samit „Brdo-Brioni“) i Ivica Dačić („Kroacija samit“), koji osuđuje bombardovanje Dubrovnika. I nisu bili „ustaše.“ Ali, eto, Dačićev partijski drug, uticajni socijalista Dušan Bajatović, tvrdi da sad na protestima u Novom Sadu ima „proustaških elemenata“. U režimskoj medijskoj kampanji (kriznom pi-aru) zamene teza, izvlačenja iz konteksta, i sramnog etiketiranja je čak naznačeno u jednom trenutku da proteste u Novom Sadu „predvodi ortak ustaše Stejpana Mesića i čovek kome je Srebrenica genocid“, misleći na Aleksandra Popova, jednog od osnivača Igmanske inicijative i dugogodišnjeg direktora Centra za regionalizam iz Novog Sada.

Ko ne zna, te davne 1995, ali još pre Dejtona, građanski aktivisti su prešli preko pontonskog mosta na Neretvi, da bi stigli na južne padine Igmana, na planinu gde je Bata Čegić snimao film „Gluvi barut“. Pa onda iz Hrasnice kroz čuveni tunel ispod piste sarajevskog aerodroma, dug 900 metara da bi ušli u ratno Sarajevo. Taj put opisao je jedan od njegovih učesnika Aleksandar Popov u rubrici „Dnevnik“ Naše Borbe, aprila 1995.

Igmanska inicijativa dobila je ime upravo zbog simbolike sa usiljenim maršom partizanske vojske preko Sarajevskog polja za Igman, u noći 27. januara 1942. Suština je da su oba marša imala antifašistički predznak, kako mi je jednom prilikom rekao Popov. Autobus je 1995. krenuo iz Beograda, preko Novog Sada, Splita, Metkovića, i Mostara, put Sarajeva na Drugu skupštinu Srpskog građanskog veća. Srbi koji su ostali u Sarajevu bili su veliki stradalnici; mnogima u gradu sumnjivi-objekti za projektovanje gneva zbog onih koji pucaju sa brda, dok su ti s brda, iako sunarodnici, te Srbe dole često zvali „Alijinim rezervnim Srbima“.

Vremenom su se u Igmansku inicijativu koju su simbolizovale ugledne građanske ličnosti iz Beograda poput Ivana Stambolića, Živorada Kovačevića i Borke Pavićević, uključili i visoki dužnosnici država i entiteta nastalih na razvalina Jugoslavije, poput Stjepana Mesića, Filipa Vujanovića, Sulejmana Tihića, Igora Lukšića, Svetozara Marovića, Borisa Tadića, Iva Josipovića, Mladena Ivanića i drugih. Održan je zavidan broj sesija za ove dve decenije: Banjaluka, Zagreb, Tuzla, Miločer, Bečići, Sarajevo, Podgorica, Beograd… Igmanska inicijativa je dugo održavala programsku i akcionu harmoniju pragmatizma i utopizma. Kao polje delovanja formulisala je „Dejtonski četvorougao“ (Srbija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Crna Gora), pokušavajući da alternativnom diplomatijom normalizuje bilateralne i druge odnose, da ponudi održivu, neksenofobnu, perspektivu koja ne bi negirala i skrnavila suverenitete i identitete, ali ni robovala njihovoj sakralizaciji. Iz Igmanske inicijative je proizašla artikulacija „nordijskog modela za balkanski mentalitet“, što je na tragu emancipatorske teze o „skandinavizaciji“. Regiona koju je u vreme kad se anticipirao kraj Jugoslavije ponudio Špiro Galović, bliski saradnik Ivana Stambolića.

Nekad se činilo da nevladina Igmanska inicijativa posvećena „Dejtonskom četvorouglu“ deluje logičnije od pompeznih brdo-brionskih, bledskih, kroacija, jadransko-jonskih, kotorskih i sličnih tim bilding samita sa liderima takozvanog Regiona i obaveznim EU hedlajnerom i lajfkoučem tipa Ursule fon der Lajen. 

I šta je sve ovo bitno kad je igmansku incijativu podržao i Stjepan Mesić:  

Istorija se zaista ponekad ponavlja kao farsa. Ali, ova farsa nije bezopasna jer zlokobnost upravo dolazi iz opskurnosti. Ne znam da li ste zaboravili, ali demonstracije 9. marta 1991. upravo su uzbile iz revolta što je Miloševićeva televizija „obznanila“ da srpska opozicija (tada se prvo mislilo na SPO) sarađuje sa ustašama na destabilizaciji Srbije.

Dakle, i onda i posle tri i kusur decenije ustaše. „Žute ustaše“, „ekavske ustaše“…. Samo da na kraju od ovoliko ustaša ne ispadne kao u onom filmu Srđana Dragojevića „Rane“ - Nego bakice gde smo mi ono stali? Kod ustaša?

Tog 9. marta žestoke demonstracije su izbile samo zbog jednog otrovnog fejk njuza. Nakon što je Borislav Jović, tada predsednik Predsedništva SFRJ, izveo tenkove na beogradske ulice, njegov kolega iz Predsedništva Stjepan Mesić je dao izjavu da se u Beogradu radi o sukobu demokratskih i retrogradnih snaga. Što je u suštini bilo tačno, iako sigurno tadašnji Mesić, u to vreme lojalni Tuđmanov saradnik koji je u Beogradu bio na saveznoj funkciji samo da obavi zadatak rasturanja Jugoslavije, nije bio baš moralno politički najpozvaniji da deli lekcije. I danas, toliko godina nakon raskola sa Tuđmanom, ako bi notorni Mesić, koji je tako često umeo biti i lukavo dvosmilen, ocenio da se u Srbiji radi o sukobu demokratskih i retrogradnih snaga, da li bi pogrešio? Pitanje je retoričko: Da li bi Vučićev režim više voleo da se Mesić i sad oglasi i definiše proteste, ili bi opozicija više strepela od moguće Mesićeve definicije, da kaže nešto o odnosu demokartije i autokratije, ili da možda, još gore, podrži studente? Ili mu možda nakon operacije ahilove tetive u 89. godini Srbija nije baš mnogo na pameti. 

Kada govori o ustašama (a misli se na „žute ustaše“), režimska propaganda neće naravno podsetiti na Mesićeve reči, upravo izrečene pred Popovom 2019. kada se Mesić oštro pobunio protiv pokušaja izjednačavanja Jasenovca i Blajburga: „Jasenovac je bio koncetracioni logor u kojem su stradali nevini. Sada se klanjaju žrtvama sa Blajburga. U Blajburgu nema žrtava, tamo je kapitulirala kvislinška vojska. Oni su, nakon kapitulacije nacističke Nemačke, ratovali još deset dana i tada je poginulo 1.500 partizana i 3.500 ih je ranjeno, jer su kvislinzi nastavili rat. Na njih se ne odnosi Ženevska konvencija, oni su odmetnici. Banditizam je izjednačavati Jasenovac i Blajburg“. 

Ni Jadranka Kosor, koja je nasledila u ime HDZ Sanadera na premijerskom mestu, nije baš toliko detuđmanizovana (iako je bila isključena iz HDZ), da bi držala demokratske lekcije Srbiji, ali njena izjava povodom opozicionih protesta 2018. – „Hrabri ljudi na ulicama Beograda. Pozdrav iz Zagreba“, formalno je bila tačna, ma koliko zazvučala nekome pomalo i cinično. Reakcije režimskih medija su bile logične: „Dežurna mrziteljka Srba podržala proteste! Nada se da ćemo (Srbija) propasti“. Faktički, predsednica Vlade Republike Hrvatske od jula 2009. do kraja 2011. godine i predsednica HDZ-a, Jadranka Kosor, pružila je podršku protestima Saveza za Srbiju, koji tu podršku nije želeo, dok je njena podrška opoziciji došla kao kec na deset režimskoj propagandi koja ju je upotrebila na način kako je to 1991. uradila Miloševićeva propaganda sa Mesićevom izjavom.

Uglavnom, praksa je sad već dovela do aksioma – politika s kraja osamdesetih koja je počela da se vodi u Srbiji, i svaka politika koja se kasnije na njoj zasnivala, ili ima njene recidive – meki je trbuh Srbije, i idealan povod da i političari za koje se ne bi kladili da baš toliko žele da u susedstvu vide jaku i demokratsku Srbiju poentiraju, i sebe predstave kao vajne demokrate. I Evropljane čija je zemlja ostvarila svoje političke ciljeve koje Bora Jović teško da je mogao da ukapira, dok se Srbija nalazi u limbu, i ponaša se kao da je Tuđman tek sad pobedio na izborima. Kao da smo ponovo u onom vremenu, ali koje će promenjene geopolitičke okolnosti prevrednovati. Zaboravljajući da smo pred namazanim Mesićem imali bandoglavog Boru Jovića. Koga je Srbija predložila kao protivkandidata Anti Markoviću za saveznog premijera. I opet Selenić: „Nemilice trošimo reči, verujući da je moguće menjati život prostim preimenovanjem pojmova“. Ili srpsku promašenu politiku rehabilitovati kao globalnu avangradu. Zna i Kurti šta je meki trbuh Srbije. 

Danas je režimski propagandni narativ jasan. „Srpska opozicija i Kurti na istom“. I najbolje kad tvrdnje Vučićevih propagandnih stahanovaca potvrdi sam Kurti pa podrži srpske studente u protestu, i to odakle treba – iz Zagreba. Zna Kurti kako treba. I kome je to u suštini (naj)potrebnije. A da li je Vučićeva Srbija stvarno nehibridna demokratska zemlja, ako Kurti kaže da nije demokratska? Odnosno ako to kaže premijer etnonacionalističke tvorevine sa represivnom politikom prema tamošnjim Srbima.

Pomenute 2018. u celom pazlu su tada aktuelni premijer takozvanog Kosova Haradinaj i ostale albanske glavešine, jer njihova odluka o formiranju kosovske vojske navodno je sinhronizovana sa demonstracijama srpske opozicije. Srbija je društvo razvijenog stepena paranoje. U prilog tome ide teorija koju sam čuo u vreme tih demonstracija Saveza za Srbiju 2018, da je hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović odlučila da pomogne svom prijatelju Vučiću, pa je poslala ekipu HRT u Beograd da bi se njen reporter javio „direktno iz grotla građanskih protesta protiv režima Aleksandra Vučića“. Što će režim naravno iskoristi da optuži Hrvate da imaju sumnjivo povišeni interes za zbivanja u Srbiji. 

Što se tiče Kosova, nulta tačka manipulacije je hajka protiv Gojka Đoga i njegove zbirke pesama „Vunena vremena“ koju je 30. aprila 1981. objavila beogradska „Prosveta“. Pesnik je uhapšen zbog „neprijateljske propagande“ i vređanja Tita (lika i dela). Etiketiranje je nastavljeno sumnjam da „sve nije slučajno“, odnosno da je sinhronizovano sa albanskim separatističkim demonstracijama na Kosovu iste godine i zahtevom „Kosovo Republika“. Isto kao što sada „Đilasova opozicija sarađuje sa Kurtijem na destabilizaciji Srbije“. 

Onaj vrhunski marketinški slogan „Kad je teško -Čović“, variran je nebrojeno puta za nebrojeno ličnosti u raznim situacijama. Jedna od varijacija je i „Kad je teško – Mesić“. Zato budimo pošteni i prema naprednjacima. Oni stariji i politički iskusniji među njima verovatno se sećaju 2011. godine kad su se naprednjaci kao reformisani radikali grčevito borili za vlast (ili kako bi oni danas rekli za opoziciju – kad su hteli da je se dočepaju) i kad su oni, gle apsurda, bili deo „scenarija“. Da, baš je bizarno da je te 2011. Stjepan Mesić na neki način bio na njihovoj strani, a da su oni (tek su se ispilili uz radikala kao naprednjaci) bili deo perfidnih „žutih“ aluzija na „sile haosa i bezumlja“ (S. Milošević). Potezanje Mesića je tada zaista bilo bedno i neočekivano od tadašnje „žute“ propagande. Na osnovu istraživanja Instituta Ifimes iz Ljubljane, naprednjačka koalicija je već marta 2011. imala podršku fantastičnih 41,7 odsto među opredeljenim biračima u Srbiji (skoro upola više nego u mitskoj pobedi 2012). Tadićeva vlast se tada potrudila da preko nekih glasila podseti da je počasni predsednik tog instituta baš Stjepan Mesić, i da on „kroji Srbiju“, da bilduje Tomine naprednjake i da nas tako destabilizuje i vraća u mrak devedesetih. Podsetili su nas 2011. „žuti“ da je to onaj isti Mesić koji je govorio da Srbi iz Hrvatske mogu da ponesu samo blato koje su na opancima doneli. Ono što naprednjaci sad sugerišu kad targetiraju Aleksandra Popova. Što se „žutih“ tiče znali su da podsete, Dragan Đilas svakako, i da se bivši gradonačelnik Njujorka Rudolf Đulijani kad je došao da podrži Vućića u trci za gradonačelnika Beograda (protiv Đilasa), zalagao za NATO bombardovanje Srbije. I stvarno, da li bi danas, kad je i izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Tonino Picula „ustaša“, bilo moguće da Stjepan Mesić dođe na neki nenaprednjački skup u Beogradu kao što je koronaške 2020. došao na sesiju Igmanske incijative. Tada se normalno i šetao Beogradom i razgovarao sa ljudima.

Kad su došli na vlast, naprednjaci su zaboravili na rejting kojim ih je častio bio Mesić, odnosno njegov ljubljanski Institut: Aprila te 2018. godine, poslednji predsednik bivše SFRJ i predsednik Hrvatske u dva mandata ponovio je stavove o odgovornosti Slobodana Miloševića za rat, govoreći u Novom Pazaru, na konferenciji Bošnjačkog nacionalnog veća Sulejmana Ugljanina. Kad su načuli da bi u Pazaru mogao sa Mesićem i Ugljaninom da se pojavi i bivši srpski premijer Zoran Živković, krenuo je propagandni amok. 

I dobro, deluje li vam danas politički romantično, ne samo ono Vučićevo cveće za Kolindu na mostu, već i druženje Jadranke Kosor i Boruta Pahora s Borisom Tadićem u Smederevu, u „Vili Obrenović“ aprila 2011, kad je hrvatska premijerka ručala iz tanjira sa grbom SFRJ. Tanjiri su, romansiralo se tad u štampi, zasmetali jedino njenom najvažnijem savetniku Davoru Ivu Štiru, koji je ipak reagovao simpatično – da je njegov doprinos razrešavanju pregovora o sukcesiji taj da se odmah odriče tanjira sa grbom bivše SFRJ.