srpski english deutsch

Kolumne / Ministarstvo za izbore

Neko se čak tada i sprdao, ali sad se valjda vidi koliko je bio odgovoran predlog Stranke slobode i pravde, Demokratske stranke, Pokreta slobodnih građana i Pokreta za preokret o formiranju ministarstva za izbore.

Ministarstvo za izbore

Kolumne / Ministarstvo za izbore

Neko se čak tada i sprdao, ali sad se valjda vidi koliko je bio odgovoran predlog Stranke slobode i pravde, Demokratske stranke, Pokreta slobodnih građana i Pokreta za preokret o formiranju ministarstva za izbore.

autor teksta
Zoran Panović | Demostat | Beograd 18. Apr 2022 | Kolumne

U okviru Platforme za pregovore pod okriljem Evropskog parlamenta o uslovima za fer i poštene izbore iz prošle godine, ove stranke su bile predložile da ministar za izbore bude biran iz redova nestranačkih ličnosti i to na osnovu predloga opozicionih stranaka. U situaciji kad famozni RIK i GIK ostavljaju utisak  naprednjačkog autsorsinga, opoziciji ostaje samo da žali što formiranje ministarstva za izbore nije postavilo kao crvenu liniju. Uostalom, tako nešto postojalo je u Severnoj Makedoniji u formi Sekretarijata. 

Ali, krenimo redom: U prvom ekstenzivnijem obraćanju nakon izborne noći (RTS), stari/novi predsednik Srbije Aleksandar Vučić (Đilas mu nije javno čestitao, ali je sastankom s njim u Predsedništvu Srbije potvrdio njegov predsednički legitimitet), indirektno je demantovao sebe iz izborne kampanje, stavljajući jasno do znanja građanima Srbije (posebno putinofilima) da mi nemamo čarobni napitak (tajno oružje), pa da samim tim i ne možemo biti nepokoreno pleme nalik Galima iz stripa o Asteriksu, a čime se Vučić hvalio u kampanji. Nakon Vebera, Lajbnica i Ajn Rend, citiranje stripova je izvesna relaksacija u Vučićevim javnim obraćanjima. Pored Asteriksa u izbornoj kampanji lider naprednjaka koristio je i replike Grunfa iz kultnog Alan Forda: Na predizbornom skupu u Paraćinu kritikovao je opoziciju zbog stavova u predizbornoj kampanji, te ih uporedio sa grunfovskim zaključkom – ’Bolje biti bogat i zdrav, nego bolestan i siromašan’. Mada, i sam Vučić se u izbornom procesu ponašao po Grunfovom principu – ’Ako kaniš pobediti, ne smeš izgubiti’. 

Iako nije direktno citiran (parafraziran), Grunf se sam nametnuo nakon glasanja Srbije u Ujedinjenim nacijama u četvrtak 7. aprila za isključenje Rusije iz Saveta UN za ljudska prava. Umesto parafraziranja Grunfa – ’Ako kaniš preživeti, moraš se prilagodini’ (što mu tada verovatno nije bilo duhovito), Vučić je naglašavanjem NATO lovca koji je pratio avion Er Srbije na ruti za Moskvu probao kriznim pi-arom da sanira štetu od glasanja u UN u većinskom proputinovskom javnom mnenju u Srbiji.

I novembra 2018. povodom mogućih kosovskih raspleta, Vučić je nekim njegovim duhovitim kritičarima zaličio da govori kao Grunf, naglašavajući kako ne možemo svi sve da dobijemo jer to bi značilo da smo svi sve izgubili. A onda je dodao; ’Ne možemo ni svi sve da izgubimo, najbolje je da svi izgubimo mnogo da bismo nešto dobili. Jer to može da bude jedina pobednička formula. Sve drugo je katastrofa za sve nas’. I onaj ko je u ovim rečima video i čuo Grunfa, a ne vešto sročeni sofizam, učestvovao je takođe u kreiranju javnog mnenja protiv odbijanja racionalnog epiloga iznurujuće kosovske višedecenijske krize. 

I posle uspešno završene združene taktičke vežbe Vojske Srbije sa bojevim gađanjem ’Vatreni štit 2022’ na Pasuljanskim livadama, a na kojoj je prvi put prikazano dejstvo protivokloponih ruskih raketa ’kornet’, Vučić je mogao da kaže – ’Radimo kao da će hiljadu godina biti mir, a spremamo se kao da će sutra biti rat’, a te reči – koje se mogu ponoviti ako Srbija uskoro nabavi turske dronove ’barjaktare’ i francuske avione ’rafale’ – citiranje je Tita a ne Grunfa. 

No dobro. Srbija je, što bi rekao nekad Vuk Drašković, glasala kako je glasala. Demostat je još u novembru prošle godine izašao s rezultatima istraživanja javnog mnenja koja daju velike šanse opoziciji za pobedu, ali pod uslovima da su izbori dovoljno regularni. I da opozicija nađe način da artikuliše antinaprednjačko raspoloženje u Beogradu. Toga nije moglo biti bez sinergije političkih faktora, dobrih kandidata na listama i kontrole izbornog procesa. Demostat je na vreme ukazivao da je opozicija širi pojam od ove čija su okosnica Đilas, Marinika i Ćuta, i da većinski pristalice opozicije koja je izašla na izbore 2020. nisu za Vučića. Naročito to nisu glasači Nade i Dveri. Nisu ni svi Zavetnici, ni Suverenisti. Što ne znači da neko iz tih stranaka i koalicija (sa izbornih lista) nema aranžman s režimom. Nekome je indikator za to ’konstruktivno’ ponašanje predstavnika desne proputinovske opozicije u Gradskoj izbornoj komisiji. Demostatovi nalazi s jeseni 2021. da naprednjaci sa socijalistima dominiraju na nivou republike i da je Vučić apsolutni favorit (on je sebe video na oko 62-64, a Demostat u internim istraživanjima za klijente na oko 56, tako da smo se ’našli’ negde na pola), nisu uticali na defetizam opozicije, već su je bodrili smatrajući da je Beograd majka svih bitaka. Ali, moralna policija takozvane prave opozicije nije umela da pročita rezultate istraživanja i nastavila je da podrugljivo govori o takozvanoj konstruktivnoj opoziciji. Stari DSS-ovac Vladeta Janković, govorio je cinično, gotovo sa gađenjem o DSS Miloša Jovanovića, da bi otužno u izbornoj noći počeo da govori o ’svim opozicionim strankama’, a to su ubrzo prihvatili i drugi ’pravi’ opozicionari aludirajući na mogućnost stvaranja antinaprednjačke ’neprincipijelne koalicije’ u Beogradu.

Demostat je simulirao drugi krug predsedničkih izbora i tu je rezultat bio 60 : 40 za Vučića u odnosu na Ponoša. Takav rezultat je nemoguć bez glasova takozvane ’lažne opozicije’. 

Posle sastanka s Vučićem, Đilas kaže da bi beogradska vlada naprednjaka u koju bi ušle desničarske stranke opozicije bila prevara birača tih partija, samim tim i nelegitimna. I zaista bi, ali u meri u kojoj bi bila nelegitimna i Đilasova vlada na Republici – da je Marinika uzela toliko glasova da joj treba samo Dačić, a on na pimer pristane. A Marinika i Đilas, pretpostavlja se, oko lustracije nisu mislili na SPS, niti je Vuk Jeremić kad je pretio revanšizmom mislio na SPS. 

U izbornoj noći Vučić je prvi put od otvaranja Pupinovog mosta, pokazao neki gest uvažavanja prema Đilasu (o tome kako su drugi iskoristili njihovu međusobnu borbu), a indirektnim kritikama na Dačića, ponovo vratio u opticaj čaršijsku frazu da mu nikad neće zaboraviti Kalemegdansku terasu (kad je Dačić okrenuo ćurak i zarad DS napustio u tom restoranu potpisanu koaliciju sa radikalima i DSS na beogradskom nivou). Pa i kad je u pitanju bio republički nivo Velja Ilić zove Palmu da mu poruči kako ga Voja (Koštunica) poziva sutra na sastanak povodom ’onoga’ (pravljenja vlade), na šta mu Palma odgovori da ne može sutra jer ima svadbu. Kakva, bre, Dragane, svadba u utorak - pita Velja Palmu. Pa, tak’a - odgovori Palma. I Velji je bilo jasno da je Ivica otišao sa ’žutima’. Ako izuzmemo degutantnu morbidnost o ’mirenju u dva bola’ (za Slobom i Zoranom), od propalog strateškog saveza DS i SPS, jedina veća šansa za Srbiju bila je ona da Vučić napravi od SNS veliki LDP – liberalno narodnjačku partiju za EU s kojom bi izbegli incidetno i rizično radikalsko-julovsko recidiviranje. Sve sa bildovanjem Putinovog kulta do stepena problematičnog za srpske interese. Potencijalni savez Vučića i Đilasa, teško da bi dobio status ove dve šanse, pre bi mogao zaličiti na ulazak Vuka Draškovića u saveznu vladu Momira Bulatovića sa boljim geopolitičkim ishodom eventualno. Zgroženost dela opozicije i samom najavom sastanka Vučića i Đilasa podseća na šok u opoziciji nakon susreta Slobodana Miloševića i Vuka Draškovića. Uz svo razumevanje za stres koji je Đilas doživeo od Vučićevog agitpropa, Vuk je bio na većim udarima od Slobe. I posle tog sastanka Miloševića i Draškovića, državna televizija je iz konteksta izvukla Vukov utisak da je Milošević ’jedan šarmantan čovek’. Što Đilas ipak nije izustio po izlasku iz Predsedništva. Iako ponekad zaliče na arhineprijatelje, Vučić i Đilas uprkos sukobima i medijskoj satanizaciji kroz koju je prošao Đilas, imali su dobre zajedničke periode, na primer oko 2012. kad su maltene bili u nekoj vrsti prećutne koalicije, a njihovi saradnici su autoru ovog teksta na kafanskim salvetama crtali dijagrame kako su se Aca i Dragan sve dogovorili da učine Srbiju boljom. 

U izbornoj noći Vučić je konstatovao i izneo stanovitu strpenju zbog skretanja Srbije u desno. To valjda znači, pre svega kao poruka Zapadu, da se on dodatno pomerio ka centru. Realno, nema desničarska opozicija koja je prošla cenzusno čistilište, više glasova nego radikali u vreme ’dosmanlija’, ali je sad distribucija glasova drugačija. ’Neodgovorni’ socijalisti na rusofilstvu malkice čerupaju i od naprednjaka, a opet imaju disciplinovano biračko teo koje na jednom listiću precizno zaokruži Vučića, a posle na druga dva traži svoju SPS.

Bitna je geneza desnice. I Dveri i Nada imaju jaku ravnogorsko-monarhističku komponentu. Brend Zavetnici su valjda republikanci, a u istoriju zahvataju mnogo dublje – do iskona, da bi se fokusirali specijalno na ravnogorsku čitanku. Sad kao hit izbora imaju šansu da ne budu ’prigodna partija’ kao do sad. Ovakva desnica ne treba Vučiću u otvorenoj koaliciji jer bi ih tako obesmislio, te učinio neuverljivom i svoju utvrđenu centrističku poziciju. Ovako uvek ima da pokaže Zapadu kako bi bilo da njega nema na tom centru.

A, i šta su danas četnici ili ’slobodoljubivi seljaci’ kako ih zove Vučić eufemistički u Pranjanima na ’Halijardu’. Za koji tip četnika da se opredelimo. Koji su nam najdraži, i da li su najdraži i najpotrebniji: Kremaljski Putinovi koji se bore za novi SSSR, Trampovi, Bulajićevi, Zafranovićevi, oni iz tri puka Draškovića Vuka, Homenovi, Radovana Karadžića, Radoša Bajića, bivšeg Borisovog savetnika Mlađana Đorđevića, oni Šešeljevi četnici republikanci? Jesu li Mlađanovi i Šešeljevi četnici, iako putinovci, dovoljno isti četnici s obzirom na političke biografije i međusobno neuvažavanje ova dva politička subjekta?... Učinilo se da se sa Trampom i Borisom Džonsonom četnici vraćaju svom angloameričkom miljeu, da bi dolazak Bajdena i rat u Ukrajini pokazao da su naši četnici zaista Putinovi četnici, i da to generiše i domicilnu desnicu. Odnosno skretanje Srbije u desno o kome govori Vučić. Ako izuzmemo marginalizovani SPO, u Vučićevom keč olu, desnica je jurodiva više na julovski kriptolevičarski i radikalski način Šešeljevog shvaćana četništva. Oni ne bi kao Draža čekali Angloamerikance da se iskrcaju na Jadran, nego Ruse da dođu s Istoka i da podsete Vučića da je 2019. rekao ’nikad više Četrdeset osma’. 

Četnički pukovnik Dragutin Keserović saveznički nameran sačekao je u Kruševcu Crvenu armiju. Pozdravio je sovjetskog pukovnika Patovkina, ali i brzo pobegao od crvenoarmejaca. Današnja srpska desnica ne bi morala da beži. Naprotiv.

I četnici i partizani, i Tito i Draža, samo su deo Vučićevog keč ola. Na upravo završenom Privrednom sajmu u Mostaru Anu Brnabić niko nije pitao da li je četnik, ali na istom Sajmu 2018. Vučića jesu. I na direktno pitanje hrvatskog novinara – da li je četnik, Vučić je tada odgovorio da nije.  

Ali, to što Vučić nije ili jeste više ‘č/ćetnik’u Regionu (a što zavisi od proporcije ’srpskog sveta’ i Open Blakana), ne znači da po potrebi nije radikal u zemlji. 

I Dveri i Nada će pohitati da zauzmu polje desnog centra za koje je partija Vuka Jeremića mislila da joj prirodno pripada. Ako bi i Ponoš napravio novu partiju, ona bi verovatno bila tu negde oko desnog centra. Da iskoristimo metaforu Slave Đukića ’političko groblje’, jer u srpskom modernom višestranačju postoje dve velike parcele na tom groblju – parcela partija desnog centra i parcela socijaldemokratskih partija. Devedesetih je četničko-monarhistička desnica bila prozapadna, a demokratska prozapadna desnica je sad najdeficitarnija roba na srpskom političkom tržištu i najpre se može selektovati iz Vučićevog keč ola, delova okupljenih oko Đilasovog ’narodnog kapitalizma’ i ono malo neotitoističkih liberala. Ispodcenzusni Suverenisti nisu plivali na monarhizmu i četništvu. Više na hilandarskom putinofilstvu Milana Stamatovića. Da nije bilo vešte Vučićeve konfiguracije terena, fragmentacije i dizajna, koalicija patriotske, putinovske, desnice (ili zamislite čak jedinstvenu partiju na tom polju), išla bi i do petnaest odsto. Biće interesantna i relacija delova ove desnice sa dosadašnjom ’prihvatljivom’ mejnstrim desnicom Vuka Jeremića koja je stoički izdržala Đilasov ultimatum nametanja Zdravka i Vladete. Đilas vodi, Đilas pregovara, ali Đilas nije popularniji od potpredsednice svoje stranke Marinike Tepić. Hoće li Marinika, uprkos relativno lošem rezultatu svoje liste na republičkim izborima, uspeti da taj odnos postavi u stranačkom smislu i na nižoj razini nalik onom Kolinda-Karamarko, ili Kolinda-Plenković ili će ostati taj utisak da Marinika i Đilas podsećaju na selebriti osobu i njenog menadžera. 

Kad bi SPS svojoj bitnoj i unikatnoj komponenti ’slavske levice’ umela ili htela da doda jaču socijaldemokratsku, proevropsku, agendu Dačić bi bio lider opozicije, ali pitanje je koliko on to strukturalno može i koliko on lično to zaista želi. Da ponudi levu alternativu ovom društvu. Jeste Vučić u izbornoj noći uporedio sebe sa Bajom Pašićem, ali ipak od one izraubovane Pašićeve – Spasa nam nema, propasti nećemo, bitnija je sad Đinđićeva metafora o gutanju žaba. Sa neizvesnošću stepena prokuvanosti žaba. Pa je nakon izbora Vućić ipak citirao ovu Đinđićevu, a ne onu Bajinu. Kao i Srbe sa Galima Vučić je nesmotreno uporedio sebe sa Pašićem. Kao reakcija društvenim mrežama se proširo citat Arčibalda Rajsa: ’A Pašićevo okruženje?!To su ljudi siromašnog duha, ali korumpirani. Profiteri i mutivode kojima je dozvoljeno da se bogate pod uslovom da služe njegovim interesima’.

Vučić je u izbornoj noći odigrao svoju omiljenu igru detekcije. Iako bi sa Dačićevom kandidaturom za predsednika Srbije teško pobedio u prvom krugu, Vučić je probao da diskredituje SPS. Kad im nije trebalo, naprednjaci su uzeli SPS u vladu – da prošire konsenzus oko vlasti – a sad kad im SPS donekle i treba (iako na Republici mogu i bez njih), možda bi politički najpoštenije bilo da SNS napravi manjinsku vladu – da preuzme punu odgovornost – a da tu manjinsku vladu neko sem manjina podržava – možda lojalni poslanici ’desne opozicije’, možda sam Đilas, možda sam Dačić, možda najbolje Đilas sa Dačićem. Može li Vučić sa delovima prozapadne opozicije i izvesnim koncesijama za nju imati leveridž ’faktora mira i stabilnosti’ za Zapad? Dok bi propagandisti i dalje tešili narod da Vučić samo taktički zamajava Zapad. Takozvano namirivanja SPS za podršku manjinskoj vladi išlo bi kroz dubinu sistema. Jer i da nije u vladi, SPS nema motiv za opozicioni rad, a u opoziciji se socijalisti snalaze kao pijan u potoku. Možda je pre rata u Ukrajini Dačić bio prihvatljiv ministar odbrane. Sada nije nemoguće da i Nebojša Stefanović doživi potpunu rehabilitaciju i da ono da je američki čovek za šta ga je optuživao Šešelj i falanga propagandista sad postane komparativna prednost. Situacija će podrazumevati i dalju senzibilizaciju odnosa Đuka-Zorana kao starog naprednjačkog softvera za simuliranje stranačkog pluralizma mišljenja, što ne znači da ne postoje koncepcijske razlike. Zakucan ispred Šešelja na izborima, Tadiću je teško da opravda čaršijska naklapanja o njemu kao mogućem novom ministru spoljnih poslova. Za Dačića je mesto predsednika Skupštine bilo degradacija jer SPS nije trebao, niti je Skupština imala legitimitet. Danas bi to mesto bilo suštinski bitno jer je parlament ipak mnogo reprezentativniji, a mesto predsednika Skupštine i po Ustavu drugog čoveka Srbije može da smanji osećaj dekompenzovanosti SPS ostanu li bez izvršne vlasti nezavisno od toga da li će SNS praviti manjinsku valdu, tražiti druge partnere ili po mapi puta novosadskog gradonačelnika Miloša Vučevića (protiv koje nema ništa ni Ana Brnabić) ići na nove parlamentarne izbore. Što bi, ako nije samo Vučićev jednokratni trik, značilo strateško prolongiranje – prvo konstituisanje parlamenta negde oko Titovog rođendana (25. maj), pa tri meseca pregovora, pa krah pregovora, pa raspisivanje novih izbora, pa Vučićev ulazak u kampanju u euforiji mundijala u Kataru, pa novi izbori, pa opet pregovori i eto ti ’sretenjske vlade’. A s tim izborima možda i novi beogradski. Sa Vučevićevom mapom puta Vučić kupuje još godinu dana. Dačić na mestu predsednika Skupštine je i proruski ustupak koji ne bi toliko isprovocirao Zapad. Socijalisti su već podržavali Koštuničinu manjinsku vladu i snašli bi se.

Znate kako se ono govori da se u Engleskoj generacijama glasa za istu partiju kao deo porodične tradicije. A mi ne možemo jer nemamo visoku političku kulturu i zemlja smo diskontinuiteta. Ali, eto, socijalisti posle ’Dačićevog proleća’ mogu da kažu da su prvi uspostavili ’engleski model’ – deda glasao za Slobu, unuk za Dačića, svi za SPS. Da je Dačić umesto premijerskog slogana, bio kandidat za odbornika, možda bi parola ’Dačić gradonačelnik’ sad bila solomonsko rešenje za izlaz iz beogradske postizborne krize. A i geopolitičko olakšanje. 

Na pitanje kako je Vesić?, upućeni naprednjaci mi kažu da je oduševljen Šapićevim rezultatom, čak cinično dodaju kako sumnjaju da je glasao za Moramo. Kažu mi i da je u Beogradu moguća prinudna uprava, kao i da sa Zapada postoje jaki pritisci da Vulin u novoj vladi ne bude ništa. Što bi lider Pokreta socijalista lako i teatralno predstavio kao žrtvu na oltar ’srpskog sveta’.

Pre svih kalkulacija treba napraviti popis – koliko zaista Vučić ima poslanika. Setimo se Šapićevog Spasa pre fuzionisanja sa SNS. Više poslanika Spasa nakon izbora 2020. je bilo za Vučića ako bi moralo da bira – Šapić ili Vučić. Kao što Šapić nakon fuzionisanje nije u miraz SNS-u doneo i sve glasove Spasa. Naprotiv, to je i rezervoar opozicionih glasova.

 

U Beogradu je podbacio Šapić (koji je nosio i Vesićev teret), ali i Ana Brnabić kao poverenik SNS za prestonicu (iako nije vodila kampanju), koja je na to mesto i postavljena jer nema ’bazu’ pa joj je i teško da izgradi mrežu i da ima svoje ljude kao što su postojali i nisu izgleda do kraja nestali takozvani Nešini (Nebojšini) ljudi.

Izvor: Nedeljnik

Komentari

Poštovani pre kontaktiranja najljubaznije vas molimo da se upoznate sa našom politikom o privatnosti.

Kolumne
Linija podele
Linija podele

Poučno je s vremena na vreme podsetiti se šta su pisale srpske umne glav...

Uzajamno funkcionalni paradoksi
Uzajamno funkcionalni paradoksi

Ta 2016. godina bila je prelomna jer od tada stvari su krenule nizbrdo št...

U centar Srbijo!
U centar Srbijo!

Malo matoriji čitaoci sećaju se televizora sa crno – belom slikom. Ali, ...

Scholzing
Scholzing

Macedonia was one of the six federal socialist republics of Titos Yugoslavia. Ev...

Reakcionarna faza
Reakcionarna faza

Da ima političke volje, Vučićeva poseta Jasenovcu bila bi temeljno pripremlje...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat
Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat

  U junskom istraživanju crnogorskog Centra za demokratiju i ljudska pr...

NATO od Srbije udaljen tri godine
NATO od Srbije udaljen tri godine

  U svakom društvu, postoje teme koje se radije preskaču. Određen...

Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane
Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane

Na ulice Tirane je 13. maja izašlo više desetina hiljada ljudi koj...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

2022. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.
Više informacija možete naći na našoj stranici Politika privatnosti