Vratimo se za čas u mučni april mučne 1993. godine: Monika Seleš, tada reprezentativka SR Jugoslavije i najbolja igračica sveta, igrala je četvrtfinale WTA turnira u Hamburgu protiv Bugarke Magdalene Malejeve. U pauzi između gemova, pri vođstvu Selešove rezultatom 6:4, 4:3, na teren je uleteo Ginter Parč, opsednuti navijač Štefi Graf i napao je nožem dužine 23 centimetra. Parč je Moniku ubo u predelu lopatica, a rana dubine 1,5 cm zauvek je promenila istoriju belog sporta.

Posle ovog incidenta bilo je insinuacija da je motiv politički zbog konotacija koga teniserka predstavlja, ali su nemačke vlasti potvrdile da je napadač bio mentalno ometen. Parč je osuđen za napad, ali nije zatvoren jer mu je konstatovana neuračunljivost. Dve godine je proveo na psihijatrijskom posmatranju. Ali, taj Dnevnik Miloševićeve Gebels televizije 30. aprila 1993. u pola osam bio je paklen: Od Nikole Šainovića do Slobodanke Gruden… Svi su se izređali da naglase da je sečivo ’novog svetskog poretka’ ubolo ’našu Malu Mo’. Kao što je vojnik Aziz Keljmendi ubijao 3. septembra 1987. klasiće po multietničkom principu u kasarni ’Branko Krsmanović’ u Paraćinu, da bi u ’Politici’ sve dobilo po političkoj direktivi naslov ’Pucnji u Srbiju’.

Mnogo Vučićevi režimski mediji liče na pozne osamdesete i devedesete, što je naoko apsurdno s obzirom na njegovu zvaničnu politiku pomirenja u Regionu i Open Balkanu. Mnogo je propagandnog recidiviranja i manipulacije. Ponovo se sinhronizuje dinamika proizvodnje unutrašnjeg i spoljnog neprijatelja. Narativ devedesetih je mek trbuh Srbije, pa kad se zaigra na njega i kad se lično i partijsko poistoveti sa nacionalnim i državnim, ishod je možda aksiomatski loš. Čak i kad je u Kremlju Putin umesto pijanog Jeljcina.  

Hvala Bogu, Novaka Đokovića nije niko fizički napao i povredio na terenu kao Moniku, ali je sad u Australiji pre terena upao u svoj rimejk filma ’Terminal’ (2004), priči o čoveku koji biva zarobljen na terminalu njujorške zračne luke ’JFK’, tj. nakon iskrcavanja iz aviona zabranjuje mu se ulazak na američko tlo.

Film je režirao Stiven Spilberg a glavne likove su odglumili Tom Henks i Ketrin Zita-Džouns. Pojavili su se bili komentari da je film inspiriran pričom Merhana Karimia Naseria, zvanog ’Sir, Alfred’, koji je bio iračka izbeglica i živeo u terminalu pariskog aerodoma ’Šarl de Gol’. E, sad, kad sam jednom prijatelju pomenuo poređenje Đokovića s Tom Henksom, on mi je cinično sugerisao da je Tomu Henksu u filmu istovremeno bio zabranjen i povratak u svoju domovinu iz razloga jer se u njoj odvija revolucija, čega za sada u Srbiji nema.

No dobro. Zna se da svetski teniser broj jedan u svetu, u tom istom svetu mnogima nije simpatičan, kao što, budimo realni, mnogima nije simpatičan upravo zato što je Srbin i što to često ističe, ali ma kako da je, i ma koliko da je politička interpretacija neminovna povodom Đokovićevog ’medicinsko-viznog tretmana’ u Australiji, za Srbiju je opasno da se vrati u matricu devedesetih – da nas mrze jer smo Srbi, kao što je bilo glupo kontekstualizovati ranije Đokovićeve fascinantne pobede po logici da je on to radio iz inata prema svetu jer je Srbin.

Inače, mentalitet i inat su varljive kategorije i vrlo manipulativne. Đoković je upravo, ’po difoltu’, popravljao imidž Srbije koje su srpske ’antibirokratske snage’ počev od poznih osamdesetih temeljno urušile. Sramno je propagandno Đokovića uvlačiti u kontekst devedesetih, a tek je idiotski povlačiti paralelu da su Đokoviću napravili peripetiju u Australiji maltene isti dan kad su Amerikanci Dodiku uveli sankcije. I da te koincidencije nisu slučajne i da su deo paklenog konspirativnog plana. Što ne znači da nema nekog drugog plana, nepovoljnog po Srbe. Što bi valjda u toj zloćudno blesavoj logici značilo i da Đoković destabilizuje region i ima veze sa korupcijom. I da je, obrnuto, Dodik na udaru prvenstveno iz jednog razloga – što je Srbin i brani srpstvo. I da je planska uvertira za sankcije Dodiku bilo proglašenje filma Quo vadis, Aida, u Berlinu za najbolji evropski film 2021.

Interesi Republike Srpske su legitimni, ali i tu važi isto – ako se brane po matrici devedesetih - ’mrze nas što smo Srbi’ (iako nas neki, pa i moćni možda i mrze upravo iz tog razloga), legitimni interesi nemaju neke šanse. 

Pri čemu, naravno, ne treba imati iluzije da bi ministrima spoljnih poslova Hrvatske i Bosne i Hercegovine – Gordanu Grliću Radmanu i Biseri Turković, bila simpatičnija neka demokratskija Srbija emancipovana od narativa i stereotipa devedesetih, ali koja bi branila legitimne interese Srba u Regionu.

Kao što bi bilo glupo da antivakseri širom sveta zaključe da je njihov idol Đoković takav prkosan zato što je Srbin.