Deo objašnjenja što radikali i socijalisti imaju neuporedivo manje raskola od „žutih“ u najširem frakcionaškom značenju i opsegu te reči je u tome što istraživanja javnog mnenja pokazuju da su pristalice radikala, socijalista i njima bliskih političkih entiteta i opcija autoritarnije od pristalica klasične opozicije devedesetih, odnosno od raskolničkog mozaika aktuelne opozicije Vučićevom režimu. Ali, manja autoritarnost očigledno ne znači uvek i političku ozbiljnost, odgovornost i razumevanje partije kao izvora legitimiteta i u relativno demokratskom društvu. Broj raskola, njihova česta apsurdnost i inflacija opozicionih partija i pokreta, dokaz su te hronične boljke srpskog višepartizma.

Glavni problem u opoziciji i dalje je borba za nasleđe DS. Stranka čiji je predsednik Zoran Lutovac i koja zvanično nosi brend DS samo je u suštini jedna od frakcija DS.  Narodna stranka na čijem je čelu Vuk Jeremić, samo je jedan od rukavaca procesa dugog trajanja raspada DS.

Kad nije uspeo da postane generalni sekretar Ujedinjenih nacija, Jeremić se vratio u Srbiju i uključio u političku borbu. Nekako je mislio da mu je zagarantovano političko polje takozvanog desnog centra koje je personifikovao najbolje Vojislav Koštunica. I u koje samo treba da ušeta. Odnosno, Jeremić je pledirao za ideologiju „demokratskog nacionalizma“. I vremenom, za razliku od većine opozicionih entiteta, NS je počela da liči na stranku – da ima strukturu koju takva forma političke organizacije podrazumeva. I da zajedno sa svojim liderom bude na udaru Vučićevog agitpropa.

Dugo je NS odolevala na pozicijama takozvanog desnog centra. Od raspada Saveza za Srbiju, NS se pomera sve više udesno. Istovremeno pokušavajući da zadrži zavodljivu ideologiju „demokratskog nacionalizma“ i da se s njom mimetički oduševljava.

Dveri Boška Obradovića su bile uticanije u Savezu za Srbiju i od DS Zorana Lutovca. Obradović propušta šansu da se još više pomeri ka centru. Pa čak i da hrabro zakorači u prazan prostor – prozapadne demokratske desnice. Obradović i Dveri vraćaju se izvornim principima, i kreću naglo udesno. Rat u Ukrajini i nova eskalacija kosovske krize, daju dinamiku političkim prestrojavanjima u Srbiji. Dveri i Jeremićevi narodnjaci vode trku ko će više udesno. Dveri smatraju da su svake evropske integracije bespredmetne i apsurdne, dok narodnjaci ostavljaju prostor – da Srbija ipak može u EU, ali samo pod našim uslovima (ako je cena takozvani nemačko-francuski plan za Kosovo onda adio). Kao politički nomadi, i Dveri i NS ne stižu (ili se vraćaju) na još zavetniju desnicu kao na obećanu zemlju. 

Nije da tamo nema nikoga, pa da samo njih čekaju. Miloš Jovanović se na vreme ratosiljao balasta Petog oktobra koji je bio deo simbolike „stare“ DSS. Napravio je Novu DSS i bez dosovskih hipoteka počeo da se oseća komotnije na zelenim livadama „zavetnog desnog centra“. Na kojima su sada valjda i Zavetnici, kao primer takozvane prigodne stranke. Da nema Vučićevog inženjeringa, sumnjičenja, liderskih ambicija, politička logika bi nalagala da Dveri, NS, Nova DSS i Zavetnici naprave čvrstu koaliciju, ideološki prilično homogenu, a da ima više političke svesti ove četiri stranke bi mogle komotno da se ujedine u jednu. To bi bilo gromko NE upućeno Briselu, ili možda DA, ali pod našim uslovima. Ovakva desnica koja ne želi nikako da bude ekstremna, sigurno ne bi bila „prozapadna demokratska desnica“. Njena polivalentnost bi se ogledala valjda u dokazivanju da se može biti i putinovac i demokrata. Mnogo tu stvari ne bi išlo glatko: Da li bi Nova DSS i Zavetnici prihvatili Jeremićevu ideologiju „revanšizma“ prema pripadnicima Vučićevog režima kad bi sutra osvojili vlast?

Ova projekcija je pa gotovo idealno-tipska situacija. Realnost je nešto drugo: Otuda predviđamo kolone. 

Tačnije, one su izgleda već predviđene ali su politička dešavanja koja su izazvala dva masakra, i potonji sukob u NS, donekle promenili ritam pregrupisavanja. Kladio bih se da su jednoj koloni najbliži NS, Nova DSS, Suverenisti (Saša Radulović), POKS i Zdrava Srbija (Milan Stamatović). Dveri bi pre sa Zavetnicima. I na to bih se kladio. Što ne isključuje mogućnost da se pojave još dve desne kolone: Jedna jurodivo-estradna, i jedna ekstremna (ili možda samo ujedinjenja jurodivo-ekstremna kolona), kako bi one prve dve izgledale prihvatljivije.

Kao kad je moralna policija opozicije optužila Dragana Đilasa za izdaju kad se pojavio u vikend jutarnjem programu jedne nacionalne TV, sad su etikete lepljene na račun Vuka Jeremića zbog pojavljivanja na istom mestu. Ali, kako da se mediji ne oslobode ako na njima ne gostuju opozicioni lideri, neko bi zlurado primetio.

Stalno insistiranje na „držanju za reč“ opoziciji smanjuje prostor za pragmatično delovanje. Pragmatizam je ozbiljan političko-filozofski pravac i banalno je svoditi ga samo na prevrtljivost. Ideje imaju vrednost prema učinku – prema koristi.

Za sada, ko nije za EU taj je na desnici. To je prvi odokativni princip diferencijacije. Kod opozicije koja je za EU glavno pitanje će ispasti – s kim će DS. Iako je, naravno, politika takozvanih kolona više puta potvrđena kao promašena. Bez „narodnog fronta“ – džumle - onih koji su u protiv Vučića slaba vajda od promena. 

Uglavnom, ako Jeremić ostane na čelu NS, teško je očekivati novo približavanje sa Đilasom i Strankom slobode i pravde. Kad bi Miroslav Aleksić preuzeo NS od Jeremića, imao bi šansu da kormilo stranke okrene ka centru, pa i da njegova NS postane nešto kao „stara“ DSS, ali ona sa nultih pozicija iz 1992. godine. Pozicija za koje je jedno vreme kao predsednik DS pledirao i Bojan Pajtić. 

Ode li Aleksić posle Ponoša iz NS, ova stranka će baš ličiti na DSS Vojislava Koštunice koju su od 1992. napustili i Milan St. Protić i Vladan Batić i Svetislav Basara i Mihajlo Kovač. Jeremić tvrdi da nema „ličnog sukoba“ između njega i Aleksića. Možda nije lični, ali je liderski i dovoljno ideološki svakako. Uostalom, može li liderski sukob biti da nije i lični. U Srbiji teško. Ako ova dvojica dokažu suprotno to će biti srpski presedan. Okršaj je najavljen za skupštinu stranke 22. oktobra. Jeremić je biranim rečima govorio o Aleksiću i njegovoj „legitimnoj kandidaturi“ za predsednika stranke, čak je ponudio da Aleksić ostane prvi potpredsednik stranke ako on bude izabran za novog/starog predsednika NS. Ako Aleksić odbije tu ponudu, a Jeremić  bude potvrđen kao predsednik, Jeremić ulazi u rizik da NS postane ekspresno LDP „desnog centra“. Iako Aleksić nije baš Đinđić, Jeremić može zaličiti na Dragoljuba Mićunovića kad su stigli zahtevi da se povuče sa mesta predsednika DS. Aleksić se afirmisao kao opozicioni lider i govornik tokom političke krize u Srbiji izazvane nakon dva masakra, što jeste politički kapital. I rizik, jer iskušenje za pravljenjem sopstvene stranke je uvek veliko. Što dodatno pravi konfuziju, aktuelizuje priče o „kolonama“, podseća na dosovska iskustva… Ako je ovo još jedan (navodno treći) Đilasov udar na NS (zastupnici te teze tvrde da su prva dva bili slučajevi Nikole Jovanovića i Zdravka Ponoša), onda je to samo potvrda da i u opoziciji postoji darvinistički lanac ishrane, kao i da postoji draft. Eto, i bivši funkcioner Tadićeve Socijaldemokratske stranke Konstantin Samofalov novi je član Stranke slobode i pravde Dragana Đilasa. Aleksić je naglasio da je njegov sukob sa Jeremićem „frontalan“. To me podseća na lidersko nadgornjavanje u DS između Đilasa i Tadića 2012. i na ono što je Tadić u restoranu „Kalemegdanska terasa“, rekao o odnosu sa Đilasom: “Dogovor još nije postignut, a ako ga ne bude, biće nokaut okršaj do kraja.” Neki traljav dogovor je bio postignut, a epilog koji pojačava utisak bede srpskog višepartizma je da Đilas, iako je tada postao predsednik DS, više nije u DS, dok je Tadić - iako je postao počasni predsednik DS - napustio stranku koju je napravio najvećom od njenog osnivanja. Bude li Aleksić i posle eventualnog poraza ostao prvi potpredsednik verovatno će doći u poziciju Tadića kao počasnog predsednika. A baš bi možda to Aleksić trebalo da predloži Jeremiću – počasno predsednikovanje.

Uglavnom, ni Đilas, ni Jeremić kao partijski lideri nisu ni u Skupštini, niti govore na ulici. Zamislite takvu situaciju devedesetih za Vuka Draškovića, Zorana Đinđića i Vesnu Pešić. Ili zamislite naprednjački miting da je na stiropor umesto Tome Nikolića seo neki glumac koji ne voli „žute“ i koji hoće bolju Srbiju.

Građanski savez Srbije danas bi u evropskoj opoziciji verovatno bio najjača partija, iako je devedesetih bio tek možda peta (ispred su bili SPO, DS, DSS, SRS). I devedesetih je postojala sinergija, na primer GSS i DSS (stare) koje sad nema, Dakle, sinergija liberalno-građanske i demokratsko-nacionalne Srbije. Kao što su se na protestima devedesetih razumeli i prozapadni četnici Vuka Draškovića i ujdijevci. Ako bi po istraživanjima stavova učesnika protesta, GSS danas bio najpopularniji, da li po automatizmu tu podršku ima Pokret slobodnih građana čiji je predsednik Pavle Grbović? Ako ima, treba da se verifikuje. Ako nema, da li onda uopšte može da se do kraja politički artikuliše masivni antivučevski stav iskazan na ulici?

Kad se već sećamo devedesetih, nostalgično je ono stilizovano zvonce koje je bilo simbl GSS. Svaka čast zastavi Ferarija i ostalim artefaktima prikazanim i sada radi stava i fore, ali zar se niste uželeli da vidite opozicioni miting sa zastavama stranaka, sa liderima stranaka kao govornicima, sa članstvom koje skandira ili zviždi. Pa valjda su i članovi stranaka neki građani. 

Hajde da vidimo šta je opozicija radila posle NATO bombi, a tada je priznaćete bila u nepovoljnijoj poziciji nego sad. Što se tiče uslova rada. Dakle, obratite pažnju na dva datuma 1999. godine: 29. jun i 19. avgust. 

Prvog datuma je Savez za promene u Čačku napravio prvi postratni opozicioni miting i okupio desetak hiljada hrabrih ljudi. Drugog datuma je opozicija na Preobraženski miting u Beogradu izvela bar pedeset hiljada građana. Na Preobraženje 1999. videlo se da opozicije ima, ali su se videle i njene slabosti, pre svega očigledno razmimoilaženje Zorana Đinđića i Vuka Draškovića, kao i surevnjivosti pristalica Vuka Draškovića i Velimira Ilića koji su nekad zajedno bili u SP0. Ipak su Drašković i Ilić tokom dvehiljaditih uspeli da ponovo budu zajedno ali tad kao koalicija SPO i Nove Srbije. Na Preobraženje Vuk Drašković nije trebalo da govori, a ispred SPO na binu je izašao arhitekta Spasoje Krunić, da bi tokom njegovog govora članovi SPO skandirali „Zovi ga Spasoje“, nakon čega se Vuk Drašković popeo na binu i prihvatio mikrofona.

Možda bi jedan takav miting istine bio potreban i sad opoziciji. Pri čemu ne treba zaboraviti da je tada kao kohezivan faktor opozicije postojao G17 (Plus), ekspertska organizacija koju je personifikovao omiljeni Mlađan Dinkić. Tada se pevalo po opoziciji – „veća grupa građana hoće Dinkić Mlađana“. Ko je danas Dinkić, ko G17 (Plus), a ko je tek Otpor? Može li sad predstojeće pravo ili neko drugo simboličko Preobraženje biti test istine opozcije kao nekad?

Ali, tog prvog leta posle NATO bombi, nije se išlo ovako masovno na more kao danas, kao što danas nema toliko ljudi na prinudnim odmorima kao tada. Promenila se socijalna slika. Narodno verovanje je da se preko dana na Preobraženje ne spava da se ne bi dremalo tokom godine. To je opozicija uz sve mane znala 1999.

Iako su mediji impregnirani Vučićem, kao da se ponekad ne čuje dovoljno jasno šta on kaže. Pre neki dan je vrlo jasno govorio o eshatologiji svog režima: „Mi smo završili prvo poluvreme, u kojem smo izdržali nemoguće stvari po pitanju očuvanja naših nacionalnih i državnih interesa. Ali, pre svega, smo podigli našu ekonomiju, podigli nadanja i očekivanja ljudi, podigli plate, podigli penzije, i tek ćemo“, naveo je Vučić na Instagramu. Dakle, čeka nas i drugo poluvreme – još dvanaest godina. To je izgleda plan do daljnjeg. Znači oko četvrt veka Vučića na vlasti.

Već dugo se u Srbiji konfuzija i neodlučnost zovu strategijama. Srbija je zemlja bez generalnog pravca kretanja. Predsednik pokreta Evropski put Rade Basta koji se pre neki dan vratio iz radne posete Vašingtonu, ponovo je pokazao kako jasnoća stava odskoči od srpskog zgubidanskog cinculiranja i žabokrečine mrsomuđenja.

^{Foto: Instagram}

Naravno, tu ne mislimo na one u Srbiji koji imaju jasan proputinovski stav. Problem je što formalna politika Srbije (EU) nije i suštinska. 

Ključne teme Bastinih razgovora sa predstavnicima najveće svetske sile bile su evropska perspektiva Srbije, odnosno ubrzanje evropskih integracija Srbije, situacija u Regionu, kao i potreba za jačanjem demokratskih vrednosti (zamislite ovakvu Vučićevu agendu). Basta se sastao i sa Klintonom i iznenadio sa informacijom da je bivši američki predsednik opet aktivno uključen u dešavanja na Balkanu. Basta je ponovio tezu o potrebi uvođenja sankcija Rusiji od strane Srbije.

^{Foto: Printscreen Youtube}

I evo ga paradoks: Kako sad etiketirati smenjenog ministra privrede kad je i Vučić imao razumevajući susret sa Klintonom. Da li možete da zamislite danas naslov u Večernjim novostima: „Klinton pohvalio Vučića“. (29. septembar 2016). Pohvalio ga je stvarno u Njujorku na sastanku „Klinton globalne inicijative“ smatrajući da je Vučićev odlazak u Srebrenicu „bio hrabar potez, svaka čast!“ Što i jeste bio hrabar potez. Vučić je zaista iskreno želeo da popravi odnose sa Bošnjacima, ali se pokazalo da su strukturni razlozi koji to i danas sprečavaju jači od ličnih želja. Pa zar Zapadni Balkan sad nije u gorem stanju nego u vreme pomenutog skupa u Njujorku – debate koja se vodila pod naslovovom „Balkan – dvadeset godina posle“. 

„Drugo poluvreme“ kojim Vučić najavljuje da mu je namera da na vlasti bude četvrt  veka ne treba mešati sa onim „drugim poluvremenom“ koga je svestan i Vučić: Govoreći o kontekstu sukoba u svetu i pozicije Balkana u njima, Vučić je nedavno izjavio da mu liči kao da svi na ovim prostorima „čekaju drugo poluvreme“ odnosno nastavak sukoba iz devedesetih. I to je izvesnije nego što je bilo u Njujorku 2016. kod Klintona i sastanka koji zlurado zloupotrebljavaju Vučićevi protivnici, i stidno ignorišu Vučićeve pristalice. 

Moguće da se ta dva „druga poluvremena“ preklope.