Vučić za izbore govori da će „biti pre roka“ kao što je Milutin Mrkonjić nekada govorio za državne infrastrukturne radove (posebno za vreme obnove onoga što je NATO razrušio, a što se moglo obnoviti). Pre izbora da se prvo iz faze pregrupisavanja pristalica vlasti pređe u fazu pune konsolidacije. I da se ubede studenti da će uzeti više bez opozicije. Čak 20 odsto, koliko im Vučić daje. Ali krenimo redom: 

Tamo negde u vreme NATO agresije na Srbiju (SR Jugoslaviju) zove ti sa Sjenice moj drug iz vojske svog komšiju – penzionera Titove vojne bezbednosti - koji je posle stao uz Miloševića - da ga pita kako je stanje u zgradi, jer ne može da dobije roditelje. Zgrada je ustvari soliter. Ima neki podrum, ali nije pogodan za sklonište, pa se ljudi snalaze okolo. Mnogi i ne idu u skloništa. Penzioner mu kaže da bude spokojan, roditelji su mu dobro, da će ih pozdraviti, da je ponosan na njega što brani zemlju od NATO agresora, a što se tiče zgrade (solitera), odnosno komšija, sve je u redu, patriotski moral je na visokom nivou, doduše ima „par elemenata“. To „elementi“ mu još malo dođu pa kao „lokatori“ – oni koji sofisticirane tajne Miloševićeve Srbije i njene vojske odaju agresoru. Znači izdajnici „deluks“. Ustvari tih „par elemenata“ su bili članovi opozicionih partija. 

Jezik je bitan za određenje svakog režima i države – pa i ove Vučićeve policijsko-penzionerske. Kao i arhitektura. Samo što se kod Miloševića nije mnogo zidalo i gradilo, pa se po tome ne može baš suditi o režimu. Za razliku od Vučićevog vremena gde se ruši ali mnogo i zida.

Davno su mi u Rusiji pričali koliko se koristila konstrukcija „antisovjetski elementi“. I u terminologiji koja pokazuje etatistički karakter srpskog režima ima prilično oslanjanja na rigidno komunističko, odnosno julovsko nasleđe, iako su formalno radikali iz kojih su se ispilili naprednjaci bili formalno antikomunistička stranka. Vučić, na primer, napadno u kotekstu težišnih reči „jedinstvo, narod i država“ koristi termin „državno rukovodstvo“, ali ne pominje, recimo, komunističku foru zvanu  „demokratski centralizam“ koga nema u njegovoj tehnologiji vlasti, a što je recimo Dačićev manir u SPS koja je u vreme pokušaja uslovne i napuštene reforme partije imala više terminološkog senzibiliteta za komunističku prošlost tražeći u njoj inspirativnije, manje rigidne, konstrukcije, pa i onu za simuliranje interne demokratičnosti stranke i fleksibilnost lidera. 

I ceo ovaj uvod zbog pisma (još jedan komunistički manir) predsednika Srbije predsednici Evropske komisije Ursuli fon der Lajen, gde on 21. avgusta navodi da su studentski protesti prerasli u masovne blokade i nasilne incidente koje predvode grupe ekstremista. Predsednik je pravdao ponašanje policije, za koju je kazao da je svih ovih meseci bila „maksimalno uzdržana“. Iako je u Vučićevom pismu gordost razblažena pravdanjem, donekle i ulagivanjem odnosno svešću da potrošačko društvo u Srbiji ne može da se održi bez podrške EU, postoji ključna reč koja otrkriva suštinu. Evo vi je prepoznajte u sledećoj Vučićevoj rečenici iz pisma ženi koja ga oslovljava, kao i Angela Merkel nekada, sa „dragi Aleksandre“. Dakle, piše srpski predsednik: „Ipak, kako je učešće u protestima smanjeno, određeni opozicioni elementi su proširili svoju taktiku na organizovano nasilje, uključujući napade na policajce, javne objekte i privatnu imovinu.“ Da, pogodili ste – ključna reč je „elementi“. Čim su pripadnici opozicije „elementi“ onda je to antisistemska pozicija koja sugeriše i podrazumeva određeno tretiranje od strane države. Jezik ili novogovor, mnogo otkriva. Pa i u košarci treneri i sportski novinari više ne govore o spisku (igrača) nego o „rosteru“. Kad se Vučić obraća javnosti, njegovi mediji umeju da naglase da on „grmi“. U novogovoru „grmi“ se ustalilo prvo u estradnoj sferi kad bi neka pevačica, glumica ili manekenka (straleta) za medije pokazala svoje atraktivno telo. Pa medijski radnici kažu da „grmi“. Tu negde u novogovoru je i “kida“. Znate ono – „pokidao“ (odigrao/la, otpevao, ponizio političkog protivnika). Nagla degradacija jezika počela je pre Vučića sa frazom koja najbolje pokazuje karakter i mentalitet koruptivne Srbije – „ljubi te brat!“.

Nema dinamike unutrašnjeg neprijatelja bez „elemenata“. I njihove sprege sa spoljnim neprijateljem. Ta sinergija dovodi do „specijalnog rata“ protiv Srbije. Tendencija je da se „elementi“ i zvanično proglase „teroristima“. To je bila stara želja JUL-a, da donese zakon protiv terorizma (namenjen unutrašnjem neprijatelju). Radikali su bili za zakone protiv slobodnih medija i slobodnog univerziteta, ali je zakon protiv terorizma bio previše za Šešelja i Nikolića. Stiče se utisak da je ova vlast bliža takvom zakonu od one stare radikalsko-julovske (i SPS). Inače, kroz savez Miloševićevih socijalista i Šešeljevih radikala tokom devedesetih (koji je doduše imao i teške prekide sa tamničenjem Šešelja i Nikolića), akademik i nekadašnji partizan Mihailo Marković je video uspostavljanje nacionalnog pomirenja četnika i partizana. Iako Miloševićeva spupruga Mirjana Markovića, osnivačica zloglasnog JUL-a nikad nije mogla da prihvati četništvo. Prelaz iz kardeljizma (samoupravni socijalizam) u četništvo je bio nagao i masovan, što je tektonski promenilo društvo. Ni Dobrica Ćosić, na primer, nikada nije mogao da prihvati četništvo u svom nacionalnom projektu. Iako je verovatno pretpostavljao da bez te komponente (da ne kažemo „elementa“), taj projekat detitoizacije, integracije i emancipacije srpstva nema masovnost. 

Famozni i stalno preteći za donošenje „zakon protiv terorizma“ ima i svoju soft varijantu: Vulinov Pokret socijalista na sednici Skupštine na kojoj je birana Vlada Srbije premijera Miloša Vučevića, pozvao je bio na usvajanje takozvanog zakona o stranim agentima, tražeći da se svim organizacijama koje dobijaju pomoć iz inostranstva uskrati državno finansiranje, te da one budu označene kao strani agenti. Pojedinine medije i nevladine organizacije, bez konkretnog navođenja, optuženi su za širenje manipulativnih narativa i dezinformacija u pokušaju da nasilne incidente predstave kao mirne demonstracije, a legitimne akcije policije kao represiju. Vlada Miloša Vučevića izabrana je u maju 2024, pet meseci pre pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu i početka desetomesečnih demonstracija protiv režima, pa se sada vidi koliko je predlog Pokreta socijalista bio anticipativan i dalekovid. U odnosu na “elemente“.  Vulin je uvek imao nepogrešivi politički instikt da detektuje „elemente“.

Maltene u formi zakletve predsednik Srbije poručuje Ursuli: „Gospođo predsednice, Srbija ostaje potpuno posvećena svom evropskom putu, demokratskim vrednostima i vladavini prava“ (naravno uz relativizaciju neuvođenjem sankcija Rusiji na šta je valjda Zapad oguglao). E sad, stavite na kantar ovu uslovnu zaketvu šefici Evropske komisije i onu tvrdnju, takođe u formi nekakve zakletve, kad je srpski predsednik Rusima i njihovom ambasadoru u Beogradu poručio 2019. nakon jedne špijunske afere u koju su bili uključeni i Rusi: „Verujem da ćemo uspeti i tu vrstu poverenja, na kratko prekinutu, da izgradimo, jer nam ne pada na pamet da pravimo novu četrdeset osmu“. Odnosno nema nekave reprize Titovog raskida sa Staljinom 1948. godine. Ostajanje na evropskom putu Srbije u perspektivama nalik je epilozima zakletvi ostajanja na Titovom putu posle 1980.

Titovog Pokreta nesvrstanih zemalja nema bez 1948. Tom Pokretu srpski ministar spoljnih poslova Marko Đurić, patetično se divi u autorskom tekstu za „Politiku“ ovog septembra. Po Vučićevom principu autoprojekcije, Đurić za Titovu zemlju kaže da je bila ono što on misli da je Vučićeva – „mala zemlja sa velikim snovima“. Đurić (ili ko mu je to sročio) piše neku vrstu ode prvom zasedanju Pokreta nesvrstanih u Beogradu početkom septembra 1961: „To nije bio samo skup – to je diplomastki ples, koreografisan s preciznošću baleta i smelošću džeza“ (!?). Đurić se divi doajenima Titove diplomatije Koči Popoviću, Marku Nikeziću, Veljku Popoviću, ne objašnjavajući kako bi oni reagovali na „nikad više ’48“. I da li bi Koča i Marko bili oduševljeni Vučićevom temeljno rešešeljizovanom „malom zemljom sa velikim snovima“. Od Vojislava Koštunice koji je patentirao „neutralnost“ (doduše vojnu), svaka srpska „neutralnost“ je uglavnom eufemizam za prorusku (i prokinesku) poziciju. Država koja zaista želi u EU ne može biti neutralna i „nesvrstana“, niti se ovako bitna komponenta titoizma može dekontekstualizovati. I Titovo distanciranje od Sovjetskog Saveza i savez uglavnom sa diktatorima trećeg sveta (danas je to globalni jug), bilo je uslovljeno i limitirano, ali ipak dovoljno da Jugoslaviji obezbedi bolji realni socijalizam od onog na Istoku. 

Govoreći na Bledskom strateškom forumu, Đurić je istakao da će Srbija nastaviti da bude zemlja okrenuta i spoljnom i unutrašnjem dijalogu, zemlja koja će očuvati stabilnost. U prevodu stabilnost režima. Što se takozvanog unutrašnjeg dijaloga tiče (da li i sa „elementima“), od čoveka upućenog u „tehniku dijaloga“ čujem da od strane vlasti za sada nema signala (onih pravih) da oni zaista žele dijalog sa studentima i opozicijom. Medijski pre svega. Niti traže iz opozicije i među studentima one koji će „probiti led“. Uprkos Vučićevom  pozivu na takozvanu debatu. Da li je takozvani unutrašnji dijalog o Kosovu koji je 2018. takođe inicirao Vučić, zaista formulisao nacionalnu politiku (konsenzus) o Kosovu i da li su potezi srpskih vlasti po pitanju Kosova bili na liniji „dijaloga“. Vučić je bio dobio predloge kako bi taj danas zaboravljeni unutrašnji dijalog (o Kosovu) mogao da se vodi na medijima, da zaista bude širok, ali je samo odmahnuo rukom. Logično, jer dijalog o Kosovu bi morao biti i dijalog o karakteru vlasti. Kao uostalom pravi dijalog o bilo čemu, pa i o izborima.

Da je deeskalacija zaista bila motiv, a ne revanšizam, možda je u Macutovom kabinetu mogao da se nađe neko poput pravnika Milana Antonijevića koji je moderirao dijalog vlasti i opozicije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu 2019. Plauzibilnost kao forma političke uverljivosti nije odlika ove vlasti po pitanju izbora. Umesto ministara koji bi značili pruženu ruku, kabinet Đura Macuta je (on pristojno razgovara sa rektorom Đokićem) kadrovski rekcionarniji čak i od kabineta Miloša Vučevića. Bilo bi nategnuto reći da je to proevropski kabinet. Ne samo zato što nema Tanju Miščević. Najveći Macutov uspeh je što on lično ne vređa opozicione građane i studente kao što to čine njegovi prethodnici Brnabić i Vučević koji su deo „državnog rukovodstva“, ali suštinski. Njegovi odvaljuju bubrege, ali on ne vređa. Neobično je da je bivši premijer (Vučević) politički jača figura od sadašnjeg (Macuta).

Evo pala je još jedna Makronova vlada. Francuski poslanici glasali su u ponedeljak za smenu premijera Fransoa Bajrua. I da li mislite da će sutra, kad Francuska dobije novu vladu, novi premijer biti politički slabija ličnost od Fransoa Bajrua?

U međuvremenu su se izgubili i razlozi zašto je pao Vučevićev kabinet (pomilovanje nasilnika nad studentima). Neko bi rekao da je Vučević i formalni predsednik SNS a da je partijski legitimitet najjači. Ali, valjda Macut dolazi iz Pokreta za narod i drđžavu, što je Vučić reklamirao kao nadolazeću snagu sa njim kao narodnim vođom. Od upućenih ljudi čujem da pored formalne Macutove vlade postoji i „vlada u senci“ Ne opoziciona, već prava vladajuća. Neki članovi Macutovog kabineta su i članovi „vlade u senci“ ali neki i nisu. 

Kako danas zvuči vest iz marta 2015. da je tadašnji predsednik DS Bojan Pajtić predstavio vladu u senci na čijem će čelu biti on, Dragan Šutanovac biće na čelu ministarstva unutrašnjih poslova, dok će Gordana Čomić predvoditi ministarstvo odbrane. Nije smešno. Toga se ni Vučić ne bi setio. 

Vučić kroz istraživanja javnog mnenja koje kontroliše može da kalkuliše izbornu patologiju i da projektuje rezultate. Drugi to ne mogu. Vučić baca koske sa procentima, znajući kako je varljiva cenzusna margina, a kako se ljudi znaju polakomiti. Ponovo se sprema stara proverena fora o takozvanom ujedinjenju desnice. Ako su onom starom „nacionalnom okupljanju“ Dveri Boška Obradovića i Zavetnika Milice Đurđević Stamenkovski motivaciona istraživanja davala čak i devet odsto, za predstojeće „okupljanje desnice“ samo bi nebo bilo granica.

Teško je baš reći da se vlast konsolidovala, „da su se ljudi probudili iz sna“ (Vučić), ali da su se pregrupisali – jesu. I kad smo već kod jezika, možda je ovu policiju preciznije zvati milicija. Kao nekad „narodna milicija“. Doduše ta narodna iz SFRJ se efikasnije borila sa kriminalom od ove, ali to nije bitno – bitna je odlučna borba protiv unutrašnjeg neprijatelja. Bitno je očuvanje poredka. I onda i sad revolucionarnog. Jer SNS je od 2012. sprovela jednu vrstu revolucije i postala partija revolucionarnog karaktera. Sa lojalističkim jezgrom kome ne fali revolucionarnog fanatizma. Tačnije uspostavila je kontinuitet sa Miloševićevom „antibirokratskom revolucijom“ iz poznih osamdesetih koja je obeležila i devedesete godine prošlog veka.

Simbol komunističke milicije bili su plavi „tristaći“. I obično se ta vozila koriste u serijama i filmovima kad se rekonstruiše ta epoha. Milicioneri onda nisu bili „kornjače“, pendrek im je napadno visio sa opasača. Nosili su pantalone sa širokim nogavicama. I pozornici su imali šapke. Ono što je nekad bio „tristać“( Zastava 1300) danas je za Vučićevu miliciju „škoda“. Vlast voli poređenja sa francuskom policijom ali bez francuske demokratije, izbornog procesa, medija i pravne države.

Ona komunistička narodna milicija bar je dobila pesmicu „Milicija trenira strogoću“ (1983), koja se pojavila na albumu sa drugim pesmicama za decu koji su snimili „Bijelo dugme“ i dečiji pevač Ratimir Boršić „Rača“. Prvobitno je bilo planirano da „Miliciju“ otpeva Seid Memić Vajta. Tekstove za album napisao je Duško Trifunović.

Ne idu baš uz ponašanje Vučićeve (malo i Macutove i Dačićeve) narodne milicije  reči pesme: „Milicija ima dobrih strana/ sto je mlada, lijepa i okretna/ dobroćudna i naoružana/ pa su djeca sigurna i sretna“. Kakve su sve spotove radili, čudno da se neko iz režimskih kreativnih industrija nije osmelio i da scene policijskih akcija uveže sa ovom pesmicom. 

U pismu Ursuli fon der Lajen, Vučić  je istakao i da ima podršku većine u Narodnoj skupštini (u kontekstu neuvođenja sankcija Ruskoj Federaciji). Iako je ponižena, bagatelisana, bez realne većine u Skupštini nema ničijeg legitimiteta. Razlog za izbore je i to što ova Skupština više nema legitimitet. U njoj nema Pokreta za narod i državu koji je počeo formiranje svojih odbora po Srbiji (evo prvi u Nišu), i koji može biti Vučićeva lojalističko-zavetnička izborna platforma. Iz Pokreta je i premijer, a u Skupštini su poslanici opozicione koalicije „Srbija protiv nasilja“ koja više ne postoji. Skupština ne oslikava „novu normalnost“ u Srbiji. 

Ono što je Vučić uvek spreman da prihvati – to je 80 opozicionih poslanika u Skupštini. Ali da je od toga 30 lažnih. Odnosno njegovih. Pa kome se sviđa nek’ izvoli.