Krajem ovog februara za par medija komentarisao sam odluku gradonačelnika Pule da zabrani koncert pod brendom „Hiljadarka“ Ane Bekute, Dragana Kojića Keba, Duška Kuliša i Zorane Mićanović, koji je trebalo da se održi 25. marta u pulskom Domu sportova „Mate Parlov“. Dok ovo pišemo najavljuje se i mogući sudski epilog celog slučaja. Čak i glasine da je ceo slučaj monitaran i da je reč o menadžerskoj ujdurmi gde su neki pevači samo kolateralna šteta, ne mogu relativizovati otvorene kontekste i politička tumačenja.

Kao sad zabranu, u avgustu prošle godine na manje više istim medijima komentarisao sam podatak da je album Riblje čorbe „Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju“ (jedini tog benda koji je objavio zagrebački Jugoton) uz „Treći svijet“ grupe Haustor i „Odbranu i poslednje dane“ Idola tog leta bio najprodavaniji u Hrvatskoj. Interesantno je da je kontroverzni album Riblje čorbe u vreme kad je objavljen, davne 1984, državna komisija proglasila za šund. Otprilike kao što je pulski gradonačelnik okarakterisao pevače pod brendom „Hiljadarke“. Iako su, paradoksalno, Ana Bekuta, Dragan Kojić Keba, Duško Kuliš, pa i mnogo mlađa Zorana Mićanović, u muzičkom izrazu i scenskom stilu u osnovi prilično konzervativni pevači iz žanra novokomponovane narodne muzike, a tek nikakve posebne veze nemaju sa takozvanim turbo-folkom. A i to „cajke“ po hrvatski, zvuči nezgrapno. Sumnjamo da će pulski gradonačelnik „okajavati“ ovu zabranu, kao što je Vučić nakon što je prošao afekat bio svestan i izjavio da će još dugo okajavati malvaziju.

^{Filip Zoričić/Foto: Printscreen Youtube}

Uglavnom, srpsko-hrvatski muzičko-politički odnosi odvijaju se u velikim amplitudama. Što pokazuju i slučajevi Riblje Čorbe i „Hiljadarke“. 

Tamo nekom prilikom prisustvovao sam razgovoru ljudi upućenih u estradu, pa je jedan od njih, objašnjavajući koliko je tanka „crvena linija“ između „narodne“ i „zabavne“ muzike, kao primer rekao da bi Bajagin „Plafi safir“ bio još veći hit da ga je otpevala Vesna Zmijanac. A finale razgovora bila je konstatacija da bi ubedljivo najveći hit Miša Kovača bio „Željo moja najslađi otrove“ da je pesmu umesto Zorana Kalezića otpevao on.  

Ali, da bi bili kompetentni da vodite ovakve razgovore morate (složili smo se tada), ako vas probude u gluvo doba noći sa pitanjem u koliko pesama Prljavog kazališta se pominje Lepa Brena, da kao iz topa kažete u dve: Prva je „Moja djevojka je otišla u armiju“ sa albuma „Zlatne godine“ (1985): 

„Moja je draga otišla u armiju/Iznad kreveta stavila je sliku Breninu“. Inače, „Zlatne godine“ su prvi album Kazališta na kome umesto Davorina Bogovića peva Mladen Bodalec. Drugo pominjanje Lepe Brene je u pesmi „Zaustavite zemlju“ sa istoimenog albuma iz 1988. godine: “Jedni viču hej, slušaj Brenu/drugi viču hapsi Boru“. Misli se na Boru Đorđevića koji je tada imao oreol protesnog pesnika. Taj album sam intezivno slušao na odsluženju vojnog roka u JNA. Kad sam prvi put čuo „Ružu hrvatsku“ (Mojoj majci), pomislio sam prvo kako je nakon Springstina (Heroj ulice je ustvari Point Blank), Jasenku Houri sad na red došao U2 With or Without You. I zaista, Houra je tako koristio tuđe pesme da su one u obradama zvučale prilično originalno. Uglavnom, jedan Hrvat iz Zagreba koji je tada služio JNA sa mnom objasnio mi je da je „Ruža hrvatska“ ustvari Savka Dabčević Kučar, a da će njegov tata na izborima glasati za HDZ i Tuđmana, a mama možda za Račana. Iz tonaliteta sam osetio da će i on glasati za Tuđmana i HDZ. Dok su oni (vojnici iz Hrvatske) glasali na višestranačkim izborima, mi vojnici iz Srbije smo išli prvo da glasamo na referendumu za donošenje novog Ustava sa obrazloženjem – prvo ustav da nam ne uzmu Kosovo, a posle višepartijski izbori. Pa vi vidite.

Uglavnom, Lepa Brena bi verovatno bila prejaki zalogaj za gradonačelnika Pule Filipa Zoričića, pa je iz kulturološko-higijenskih razloga koncert zabranio Kebi, Ani, Dušku i Zorani. Malo je cinično da se ovakva zabrana događa nedugo nakon subotičkog susreta ministara spoljnih poslova Hrvatske i Srbije – Gordana Grlića Radmana i Ivice Dačića, o unapređenju odnosa, a tek je sve bizarnije jer upravo Dačić ima imidž pevača, a na repertoaru su mu i neki bitni narodnjaci.

^{Foto: Printscreen Youtube}

Ljudi upućeni u situaciju mi kažu da ako hoćeš da organizuješ koncert srpskih narodnjaka (turbofolkera), u Hrvatskoj najlogičniji put je da se obratiš direktno i diskretno braniteljskoj udruzi iz tog mesta, pa ako oni daju odobrenje (a mnogi od njih takvu muziku i slušaju), onda sve ostalo ide glatko. Onda je nemoćan i ovaj i bilo koji drugi Filip Zoričić. Iako ovaj pravi Filip Zoričić ima elegantan mimikrijski albi da je Đorđe Balašević za njegovog mandata postao počasni građanin Pule. Tek bi neko pomislio da je zabrana koju je izrekao gradonačelnik (mali šerif, kako ga je prokomentarisao Tonči Huljić) logična jer je glupo da se „cajke“ pompezno slušaju u gradu gde smo sa Foo Fighters u čuvenoj Areni, preživeli tri sata čistog rocknrolla za pamćenje 2019, a u istu Arenu nam avgusta ove godine stižu Imagine Dragons. Pri čemu gradonačelnik Pule izgleda da ne zna da je Dragan Kojić Keba svojevremeno snimio inspirativan cover of The Rolling Stoness Paint It, Black. I to ne manje inspirativno nego što je Indira Radić obradilla nemački industrial Rammstein. A i Hrvatica Severina mu je bila snajka. Ako bi poverovali u uveravanja pulskog gradonačelnika da u zabrani koncerta Ani, Kebi, Zorani i Duško (hej, pa Duško Kuliš je Hrvat) nema nacionalizma, onda bi se Filip Zoričić maltene još malo našao napadno u ulozi grupe građana „Pokret za Leskovac“ koja je prošlog leta pokrenula inicijativu da se prikupi novac i plati pevačici Jeleni Karleuši da ne peva na Roštiljijadi u Leskovcu. Na kraju ona je uspešno održala koncert u Leskovcu kao što je imala uspešne nastupe i u Istri. Doduše klupske. Što može (to klupski), prema crvenim linijama gradonačelnika Pule. Problem su izgleda dvorane i arene.  

Tek mi jedan Puležanin kaže da je apsurdno da je koncert koji je zabranjen trebalo da se održi u Domu sportova „Mate Parlov“, iako bi čuveni bokser sigurno bio protiv ove zabrane, a kažu da je i voleo narodnjake. Dodaje da je pitanje da li bi bio zabranjen koncert da je to samo solistički koncert Duška Kuluša. On jeste Hrvat ali pripada onoj staroj integrisanoj YU estradi. Na njoj se proslavio pesmama „Suzo moja Suzana“, „Bez tebe je gorko vino“ ili „Ti meni daješ sve i sve zaboravljaš“, a to da je Hrvat bilo je nebitna činjenica na koju se niko nije obazirao, niti je ko o tome razmišljao, koliko se ja sećam. Čak ni u smislu da je bio Hrvat kao što su oba Halida (Bešlić i Muslimović) bili Bosanci.

Iako je tek februar/mart, već sada za reč 2023. godine kandidaturu ističu „crvene linije“. Ima ih i Zapad prema Putinu, i Putin prema „kolektivnom Zapadu“ (još jedna nova sintagma), ima ih i Vučić prema Kurtiju i Kurti prema Vučiću. Ima ih i gradonačelnik Pule Filip Zoričić. Ali, i famozne crvene linije su fluidne. Riječka grupa Let 3 sa „Mama ŠČ“ – ovogodišnjim adutom Hrvatske za Eurosong – jeste napravila uspešnu provokaciju, ali ipak njihov najveći konceptualni domet je „Dijete u vremenu“ (sve sa spotom), delikatna obrada simfonične „Dođi da ostarimo zajedno“ Šabana Šaulića. Sve u duhu retro atmosfere onih starih dobrih JAT-ovih aviona kojima su leteli turisti i učesnici Filmskog festivala u Puli. E sad, da li bi i King kao što je bio Šaban Šaulić potpao pod „crvene linije“ gradonačelnika Pule. I apsolutno sam siguran da će Let 3 biti i kandidat dobrog dela Srbije, kao što je i Konstrakta bila kadidat dobrog dela Hrvatske. To možda ima i neke veze sa regionalnim kulturnim prostorom, ali to ne mora da znači istovremeno i poistovećivanje sa nekakvim jugoslovenskim konstruktima i narativima onih čija je politička egzistencija teško održiva bez stalnog pozivanja na jugoslovenske aveti. Posebno, jer prosvećeno antijugoslovenstvo već pušta svoje pipke. Toliko je pompe izazvala zabrana „cajki“ od strane gradonačelnika Pule, a gotovo se ignoriše koliko je pre neki dan bez ikakvog nacionalističkog naboja odigrana košarkaša utakmica regionalne ABA lige u Čačku Borac-Cibona. Zagrebačka Cibona u Čačku ili Crvena Zvezda u Zadru u ABA kontekstu su već toliko rutinizirane stvari. Čak sumnjam i da bi gostujući najvijači da dolaze na te utakmice dramatično poremetili tu rutinu. Ako ih ne bi mrzelo da se cimaju do Čačka. Utakmica u Čačku ostaće upaćena po dramatičnoj završnici i poenima Svena Smailagića (košem sekundu pre kraja) kojima je Cibona pobedila sa 84:83, i tako se spasila bruke jer je zbog bolesti (gripa) Borac bio desetkovan pa je protiv Cibone igrao uglavnom sa juniorima. 

No dobro. Osijek nije dozvolio da bude rezervni grad za koncert Ane, Kebe, Duška i Zorane. Iako je Milica Pavlović baš ovih dana tamo imala sjajan nastup. I gradonačelnik Osijeka Ivan Radić poručio je da najavljeni koncert ne može biti održan u gradskom prostoru jer je Osijek srednjoevropski grad koji ima naglašenu evropsku dimenziju, grad koji se intenzivno razvija u pravu slavonsku metropolu, grad koji ima najveću kulturnu manifestaciju Istočne Hrvatske u vidu Osječkog leta kulture koja dokazuje kako kultura i umetnost savršeno pristaju gradu na Dravi. Kad sam pročitao ovo saopštenje ponovo sam uzeo u ruke knjigu bivšeg hrvatskog ministra spoljnih poslova Davora Iva Štira „Nova hrvatska paradigma“ (2015), jer je očigledno da ovaj ogled o društvenoj integraciji i razvoju (dva izdanja), te lomljenju okoštalih struktura dobija snagu delatnog ideološkog manifesta. I u Puli i u Osjeku. U daljoj razradi svoje ideje Štir ističe, bar se tako da zaključiti, da Hrvatsku nakon ostvarenja strateških ciljeva – NATO, EU i Šengen zona, očekuje dalja emancipacija od takozvanog Regiona, odnosno jača integracija Hrvatske u „jezgro“, u Srednju Evropu. Pri čemu, Štir ne uskraćuje evropsku perspektivu takozvanom Zapadnom Balkana, naprotiv za Hrvatsku je jako bitna ta perspekriva kako Hrvatska ponovo ne bi bila „predstraža“ (kao da Grčka, Rumunija i Bugarska nisu u EU). Hrvatska, smatra Štir, treba da neguje svoje srednjoevropsko, romansko, germansko i slovensko nasleđe, odnosno implicitno da bude uvek na oprezu za moguće jugoslovensko nasleđe i recidiviranja na tom pravcu. Ana, Keba, Duško i Zorana su se jednostavno našli na putu „nove hrvatske paradigme“. I ta sredjnoevropska perspektiva bi bila možda i ostvariva do kraja kad bi Česi, Slovaci, Poljaci, Austrijanci i Mađari, voleli da idu na koncerte Nine Badrić, Petra Graša, Jelene Rozge, Tonija Cetinskog, kao što voli deo publike u Beogradu. Ili kad bi Goran Karan u Pragu mogao da napravi osmomartovski koncert gde bi romantični Česi vodili nežne Čehinje.  

Doduše, Goran Karan jeste imao divan koncert u Pragu 2015, ali u publici sastavljenoj gotovo samo od ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Na pitanje novinara Radio Slobodne Evrope kakve su bile emocije, kako je publika reagovala, jer to su ljudi iz bivše Jugoslavije, jesu li u istim trenucima, isto reagovali, Karan je odgovorio: „To je kod nas dosta proskribiran termin. Sada se modernizirao i zove se regija. Emocije koje osjećamo jedni za druge i te uspomene su nešto što se ne da promijeniti.“ S time što su sad stigle generacije koje prepoznaju muzički kod i emociju, ali nemaju nikakvo YU iskustvo. 

Jednostavno, Zapadni Balkan, sa velikim udelom Srbije, je tržište za deo hrvatske estrade, kao što i hrvatska estrada nema razvijenu takozvanu narodnu novokomponovanu i turbo-folk scenu, a Hrvatska ima potrebe i tražnje za tim sadržajima, pa je otuda i Hrvatska tržište za narodnjake iz Srbije ili Bosne. Pored domovinskog narativa, Tompson delom popunjava i tu narodnjačku potrebu dela hrvatske publike za hevi sevdahom. 

Crvene linije su uvek postojale. Na primer, Miroslav Ilić je i nakon rata imao zapažene solističke koncerte u Zagrebu. Pevao je i na rođendanu Ive Todorić, ćerka hrvatskog biznismena Ivice Todorića. Ali, osamdesetih godina kad se pojavila ideja da Miroslav Ilić zapeva na Splitskom festivalu bilo je žestokih otpora, i upravo na fonu ovoga što sada govore gradonačelnici Pule i Osijeka, te identitet, te kulturni standardi, te ovo te ono. A naravno, i onda i sad radilo se o običnom nacionalizmu. Evo i kontra primera: Poslušajte kako Kićo Slabinac peva „Tri livade nigde ’lada nema“ (samo bez Mila koji je ružu kalemio dok je vojnik bio), ili kao što se i usred rata u Srbiji masovno slušao narodnjak Prljavog kazališta „Uzalud vam trud svirači“ ili ona diskara „Tek je dvanaest sati“ Elektro tima. Moguće da bi Oliver Dragojević napunio više beogradskih Arena od Dine Merlina. Što opet ne znači da bi u Beogradu otpevao temu iz „Boška Buhe“, a verovatno bi one iz „Vrućeg vetra“ i „Majstorske radionice“. Iako Beograd nije dočekao principijelnog Dalmatinca, neke „crvene linije“ su pređene, pa je zaista opskurno da se srpsko-hrvatski odnosi sapliću na temama kao što su estrada ili „cajke“. Doris Dragović je 2014. u Beogradu doživela fijasko, ali je bila. Tereza Kesovija je zapevala u Centru Sava i novosadskom Spensu 2011. za svoje prijatelje (Prijatelji stari gdje ste), Prljavo kazalište je 2012. imalo solidnih trinaest hiljada posetilaca u BG Areni (nakon 26 godina ponovo u Beogradu), iako im je prethodno najavljeni nastup na Beer festu otkazan zbog „povećanog rizika“. Nastup Jure Stublića i Filma na Beer festu na BG Ušću bio je možda i najmasovniji koji su imali u karijeri. I to mnogo godina nakon rata. Postoji i jako bitan deo hrvatske estrade koji je gotovo nepoznat u Srbiji i ne sluša se čak ni inkognito, kao što se Ceca sluša u Hrvatskoj. Na primer, u Srbiji je slabo ko čuo za Matu Bulića „kralja dijaspore“, Hercegovca iz Frankfura ili Mladena Grdovića. Uglavom celo to društvo iz Tompsonovog spota „Lijepa li si“, sve sa Miroslavom Škorom, apsolutno je nepoznato u Srbiji, čak i njihove nedomoljubne pesme.

^{Pula/Foto:Printscreen Youtube}

I hrvatska i srpska estrada su deo onoga što se naziva „meka moć“. Iako jeste mučno kad se zabranjuje neko ko ne širi mržnju bilo koje vrste, ima mnogo gorih relacija u svetu. Budite sigurni da ne postoji azerbejdžanska Nina Badrić koja će imati niz koncerata u Jerevanu, ili jermenski Bajaga koji će napuniti Arenu u Bakuu. 

Sve je stvar konteksta i duha epohe. Kao klinac, zahvaljujući muzičkim urednicima Radija Titovo Užice upoznao sam se sa pevačima iz Hrvatske i Bosne koji mi i danas deluju nadrealno tipa Đuka Čajić, Ferid Avdić, Jasmin Stavros ili Asim Brkan. Zato mi Đuka Čajić nije bio nepoznat kad se pojavio sa „Hrvatinama“ jednom od prvih budnica snimljenih početkom Domovinskog rata.

Reagovanja pulskog i osiječkog gradonačelnika podsetila su me malkice na reagovanje mesnog odbora Narodne stranke Vuka Jeremića iz Kragujevca upućeno novinaru Teofilu Pančiću sa diskretnom pretnjom da postoje maltene crvene linije (i tu) dokle se sme ličnim ukusom kritikovati rok grupa Smak – simbol Šumadije. Ista je to mentalna matrica, da se presuđuje. Iako je drugi muzički žanr. Indikativnu i dvosmislenu izjavu povodom zabrane Kebe, Ane, Duška i Zorane i festivala „Hiljadarka“ dao je i predsednik Hrvatske Zoran Milanović, u smislu da „cajke treba suzbiti svim legalnim sredstvima“, ali da je protiv kulture zabrane uz ciničnu opasku da ti koncerti treba da se održavaju jer imaju publiku – a to je pola HDZ-a. Milanović je rekao i da mu ta muzika ide na živce i da ga bole kosti od nje. Sećam se jednom sam se vraćao odnekud u Beograd autobusom. Šofer je pustio neku kompilaciju Gibonnija, Sergeja Ćetkovića, Petra Graša, Vlada Georgieva i još nekih sličnih nežnih raspevanih Dalmatinaca i Montenegrina koje nisam prepoznao, i kad sam stigao u Beograd i izašao iz autobusa, nisu me bolele kosti kao Milanovića već sam imao osećaj da mi je mozak kaša jogurta i usitnjenih kajsija. Sa narodnjacima nikad nisam tako iskustvo proživeo. Pa šta. Ko voli ide na koncerte. U tom autobusu sam bio samo kolateralana šteta mejnstrima i potrebe da se sluša saharinska i ispolirana pristojna muzika. Ali zato kad čujem Gibonnija kao Džiba i onu pesmu „Kasno je za sve“ Osmog putnika, onda su stvari kud i kamo bolje. 

Živimo u paralelnim dimenzijama: S jedne strane zabrane, s druge trijumfi. Kao nedavni Aca Pejovića u Splitu, Zadru i Zagrebu, odnosno dve rasprodate zagrebačke Arene Saše Matića. Uprkos „novoj hrvatskoj paradigmi“. Sećate li ce onog „carinskog rata“ Srbije i Hrvatske 2015. kad su se nadgornjavali tada premijeri Milanović i Vučić, pa je aribitrirala „keva“ Angela Merkel. Negde u to vreme pojačanih tenzija Željko Joksimović je održao trijumfalan koncert u hrvatskom Livnu. Letos kad su Vučiću zabranili Hrvati da ode u Jasenovac na Fusion festivalu u Splitu srpske folk zvezde su izdominirale. Saša Matić je i 2016. oduševio publiku u zagrebačkom Lisinskom. Ulaznice za ovaj koncert rasprodate su bile još pre mesec dana. Koncert je trajao preko tri sata. Saša je pevao svoje najveće hitove, među njima i antologijsku „Nađi novu ljubav“. Duet „More tuge“ otpevao je sa svojom gošćom Severinom Kojić. E pazite sad! Specijalni gost na koncertu Saše Matića te 2016. bila je Ana Bekuta. Oduševljena publika vraćala je Matića čak tri puta na bis. Lično sam se uverio u popularnost Ane Bekute u Mostaru i Zapadnoj Hercegovini. To mi je potvrdio i danas pokojni Milutin Mrkonjić, ilustrujući tu popularnost prijemom Ane u Čitluku koji je po popisu iz 1991. godine imao 98, 27 odsto hrvatskog stanovništva. 

Pitam ja Mrkonjića, a kako su vas Mrko primili: Vrlo ljubazno, zvali su me – ministre! Ali sumnjamo da bi to bio neki argument za gradonačelnike Pule i Osijeka.