U prošlom Nedeljniku sam napisao: Ove godine i novi izbori, i to ne samo beogradski, kako je Vučić obećao Đilasu, već i parlamentarni. Ali ne i vanredni predsednički. Dakle, nema ni Koštuničinog modela – vraćanja mandata narodu, nema ni Tadićevog modela – skraćivanja predsedničkog mandata. Tek nema ponavljanja Miloševićevog iracionalnog sukoba sa Zapadom. A ukoliko posle takvih hipotetičkih izbora Vučić bude imao parlamentarne snage da bude premijer – uvede kancelarski sistem, sledi promena Ustava, pa ćemo novog predsednika države izglasati u parlamentu i to će biti neka nova stranačka ili nestranačka Ana Brnabić. Ili možda baš ova Ana Branbić. Tek onda može da se „skrati mandat“. Nikako pre izbora. 

Pre tri dana (u ponedeljak) Večernje novosti objavljuju da je Vučić najavio da je spreman da ide na izbore kao kandidat za premijera. Jer ne pristaje na ucene – Zapada, socijalista i lažnih desničara. U delu posvećenom obraćanju mangupima u naprednjačkim redovima, malo je falilo da Vučić za Večernje novosti citira bivšu ministarku Zoranu Mihajlović, koja je na oproštajnoj konferenciji za medije rekla da njene stranačke kolege koriste SNS kao džuboks za bogaćenje i bahaćenje. Dakle, Vučiću je dosta i pokvarenjaka koji bi da se bogate na račun stranke, često se pozivajući na njega prilikom svojih mutnih poslova, a kad god je trebalo da se bore za državu i narod, prvi su okretali leđa. Naravno, iako je Vučić mislio na SNS kao „džuboks“ a nije to baš tako rekao, ovo ne znači i rehabilitaciju Zorane Mihajlović i njeno odustajanje od mogućeg pravljenja sopstvene stranke.

Sve ovo Vučić je navodno rekao pred „vrhom“ stranke. I neki naprednjaci nisu baš najsigurniji da je taj famozni „vrh“ identičan  Predsedništvu SNS kao vrhovnom stranačkom organu. 

Dačić je dovoljno eksponirano lojalan Vučiću, ali socijalisti istina ne pokazuju frenetično idolopoklonstvo prema Vučiću, niti opoziciju zovu ološem, kako ih naziva u ime Vučića predsednik Izvršnog odbora SNS Darko Glišić.

To što opoziciju ne zovu ološem, ne znači da baš s njom koketiraju ili kalkulišu više nego što Vučić to radi s nekima iz opozicije.

Glišić u žestokom napadu na SPS samo što nije citirao Vuka Draškovića: „Seti se, moj Borise (Aleksandre), nevjera ti sedi uz koljeno!“, kako je Drašković protumačio najavu Dačićevog formiranja vlade sa naprednjacima 2012. 

Ali, ako Vučić hoće da bude „kancelar“ ne može opozicija tuto kompleto biti „ološ“. Prekomponovanje političke scene je neminovno. Zbog Kosova, naravno. Odnosno, kako se sad zvanično kaže „na vrhu SNS“ skupštinska sednica o Kosovu promenila je „političku panoramu“. I pitanje dela opozicije mora postati inkluzivno za SNS, ako Vučić ipak vidi Srbiju na Zapadu. Prekomponovanje može otići čak u pravcu pravljenja funkcionalne parodije očekivane „velike koalicije“ SNS i DS, neuspelog kafansko – mangaškog plana iz 2011/12. godine. Od toga čak zavisi i sudbina beogradskog Zoološkog vrta. U smislu ko će o njemu odlučivati.

Da li je Dačićev demokratski centralizam dovoljan da sačuva SPS od predstojećih iskušenja i sledi li ovoj partiji proces koji je davno njen osnivač Slobodan Milošević nazvao „diferencijacijom“? Da li bi bila uverljiva još jedna Dačićeva proruska izborna kampanja? Ili bi kampanju takvog tipa vodio neko drugi iz SPS? I da li bi sutra taj predsednik biran u parlamentu, ako Vučić postane „kancelar“, bio baš Dačić? Kvote mu nakon Glišićeve analize i nisu nešto. Čak i ako je to počasno i utešno mesto. Pitanje je da li bi se socijalisti u opoziciji snašli bolje od pijanog čoveka u potoku. S druge strane, ako bi SNS zaista otišla u opoziciju (i tu opciju sugeriše Vučić), na šta bi ličila kohabitacija premijera iz redova opozicije i predsednika Vučića? Uglavnom, kreće još jedna masivna Vučićeva igra detekcije. 

Možda je to samo političko sujeverje, ali Vučić voli više prolećne izbore nego jesenje ili zimske. Uostalom, SNS je i došla na vlast u proleće a jesen je vreme velikih pobeda opozicije protiv Miloševića i Šešelja. Znači, bude li izbora u proleće, Vučić ide na pravljenje „srpskog bloka“ (koalicije), bude li ih na jesen, Vučić ide na kohabitaciju.   

Istraživanja Demostata pokazuju da bi verovatno veće demonstracije protiv Vučića izazvalo uvođenje sankcija Rusiji nego neki Vučićev čin koji bi podrazumevao prihvatanje plana Zapada za Kosovo. I to je možda najbitniji test lojalnosti koji bi imali članovi SNS. Konfrontacija Vučića sa opozicionom desnicom u Skupštini ne znači i emancipaciju te desnice od Vučićevog inkubatora sa cenzusom od tri odsto. U afektu izazvanog skupštinskim nadgornjavanjem Vučić je pokazao malu stilsku vežbu devastacije Zavetnika i Nove DSS, a upućeni mi kažu da tu još može biti talasa, do toga da, što se tiče institucionalnog predstavljanja, na kraju može ispasti da će samo Milica Đurđević Stamenkovski ostati u Zavetnicima, a što se tiče Koalicije NADA na kraju će u njoj ostati samo Miloš Jovanović. I stara DSS biće mu bliža od Nove. 

Sad kad je i Vojislav Koštunica ritualno potpisao Svetosavski proglas za odbijanje plana Zapada za Kosovo, kao što na taj plan ne pristaje ni Vladeta Janković, relativizuje se i pitanje zašto je DSS „nova“? Koštunica je samo iluzorno izašao iz samozatajnosti i mistifikovane povjesne šutnje, jer sporadični potpisi na zavetne papire daleko su od bilo kakvog poštenog intervjua kojim bi Koštunica udostojio bar srpske novinare. Ali, ipak, i ovo se može nazvati uslovnim aktivizmom u odosnu na tihovanje Tomislava Nikolića koje po tom pitanju, kako mi kaže jedan razočarani naprednjački veteran, podseća na republičku javnu tužiteljku Zagorku Zagu Dolovac.

U celoj ovoj gunguli kao da samo fali nikada obznanjena platforma o Kosovu koju je kao predsednik države pompezno najavljivao Tomislav Nikolić aprila 2015. (ne treba je mešati s Nikolićevom kosovskom platformom iz 2012. nad kojom je Vlada izvršila reviziju). S pravom strahujući da će prihvatanje nezavisnosti Kosova biti uslov za članstvo u EU, Nikolić je tada rekao da Beograd mora da se postavi novom državnom platformom čija je suštinska ideja da Srbija neće priznati nezavisno Kosovo dok će biti predložena autonomija Zajednice srpskih opština u okviru privremenih kosovskih institucija, kao i institucionalne veze sa Srbijom. To bi moglo da stoji i u „srpskom non pejperu“ koji je Vučić hteo da pokaže opoziciji na neodržanim kosultacijama, kao što teško da bi deo Vučićevog „non pejpera“ bio Nikolićev stav da bi projektovana platforma trebala da  zaokružuje suštinsku autonomiju za Kosovo regulisanu ustavnim zakonom Srbije.

Sad kad je i Vladeta Janković očekivano skeptičan prema planu Zapada za Kosovo, teško bi ga bilo zamisliti kao izbornog aduta Dragana Đilasa. Mada je, što se Vladete tiče, skupštinsko zasedanje posvećeno Kosovu potvrdilo njegove reči o stanju i važnosti demokratije upućene Vučiću i naprednjacima sa skupštinske govornice odakle se obratio kao najstariji poslanik. Stil Slobodana Unkovića kao predsednika parlamenta iz 1991. godine i Vladimira Orlića iz 2023. pokazuje da smo se vratili na gore stanje od onog u kakvom smo bili na nultoj tački. Doduše, i onda je Milošević uveo višepartizam više što je morao nego što je hteo. Sastav prvog parlamenta bio je neuporedivo bolji nego aktuelnog, ali i oni koji kukaju na „diktaturu“ valjda znaju da pravi diktatori i tirani sebi ne bi dozvolili luksuz izloženosti u kome se Vučić našao na skupštinskom zasedanju oko Kosova. Idolopoklonstvo naprednjačkih poslanika prema vođi u Skupštini zaista deluje opskurno, ali istovremeno i pravi kontrast u odnosu na socijaliste koji su, nasuprot svojim koalicionim partnerima, ostavili utisak indolentne decentnosti koju im Vučić sad nabija na nos. Vučićeva višegodišnja pasionirana dekonstrukcija višepartizma i medijskog prostora morala je ostaviti posledice i one su u Skupštini najvidljivije. 

Desnoj opoziciji kad je krenula sa „performansom“ Vučić je poručio da su divljaci, kriminalci, lopovi i kukavice, a cela je scena pokazala da je srpski parlamentarizam inferiorniji od crnogorskog. Vratimo se u maj 2016. godine u crnogorski parlament kada je i on zamalo postao ring, ali je ipak sačuvao mnogo više dostojanstva od srpskog. Poslanici Demokratskog fronta izlazak za govornicu tada premijera Mila Đukanovića dočekali su skandiranjem „Milo, lopove“, a on je uzvratio „Bravo, kreteni“. Rastojanje se ipak zadržalo. Da li je desna opozicija u srpskom parlamentu mogla da stojeći iz klupa skandira „Vučiću, izdajniče“, umesto da krenu ka njemu, a da on umesto „divljaci, kriminalci, lopovi i kukavice“ kaže „bravo, kreteni“? A pošto bi Vučićeva aluzija tada na Mila Đukanovića bila toliko očigledna, možda bi njegova afektivna reakcija na ponašanje opozicije bila amortizovana i sublimirana u naslovima „Vučić kao Milo“. Ili je bilo najbolje da je opozicija prvo otišla na konsultacije s Vučićem, kao što je tek moglo biti bolje da se takozvani unutrašnji dijalog o Kosovu koji je 2017. predložio Vučić nije pretvorio u farsu. Da se taj dijalog zaista održao to bi značilo i medijski pluralizam na koji Vučić nije hteo da pristane, čak je i odbio interne medijske predloge koji su mi stigli i koji su garantovali takav dijalog. I koji nisu bili predlozi opozicije i njoj bliskih medija. Već onih koje je Vučić postavio.  

Vučić uporno ponavlja da tadašnja dosovska vlast ništa nije uradila sem mitinga u Beogradu kad je Kosovo samoproglasilo nezavisnost 2008. I koji je poznat po paljenju ambasada i krađi patika iz razbijenog izloga. Vučić naglašava i da se predsednik Tadić tada sklonio u Rumuniju, a zaboravlja da je glavni govornik tada na mitingu bio Tomislav Nikolić. I realno, taj miting je pre ličio na kontra Peti oktobar, nego na neki nacionalni čin odbrane međunarodnog prava.

Vučićeva propaganda uporno naglašava da opozicija samo želi da se „dočepa“ vlasti, kao da naprednjaci upravo to nisu uradili 2012. godine – dočepali se vlasti. Nije tačan mitologizovan do opšteg mesta stereotip opozicije da je Zapad 2012, doveo Vučića na vlast, već je 2012, Nikolić pobedio Tadića (a Vučić izgubio od Đilasa beogradske izbore), i to presudno više uz podršku Koštunice i Velimira Ilića nego Vesne Pešić i „belih listića“, a prilično presudno je bilo i da su Pajtić i Đilas bili zaključili da im Boris Tadić više i nije tako potreban. Kod naprednjaka danas nema ko tako nešto da zaključi. 

Uticaj Vučićeve političke gravitacije na kvantni vakuum srpskog višepartizma mogao bi u najboljem slučaju da redefiniše i osnaži politiku iznuđenog i fingiranog centra u Srbiji. I da bude tako – zaliči na centar - ne treba gajiti iluzije da se Vučićev režim može suštinski reformisati. Ali da može, zarad održanja na vlasti, donositi taktičke i strateške odluke koje bi išle u korist Srbije – to može. I Miloševićevo prihvatanje Dejtona je bila strateški bitna odluka, ali samo dve godine kasnije Milošević je pokrao lokalne izbore, pokazao iracionalan karakter vlasti, izazvao veliku krizu u zemlji, a sve se to odrazilo da Srbija oslabljenja uđe u presudne kosovske događaje. Da li bi, i da prihvati Zapadni plan za Kosovo, Vučić popravio političku atmosferu u Srbiji (koliko bi priroda režima izdržala), ili bi samo obezbedio novi ciklus indolentnosti Zapada po tom pitanju. Utisak je, ipak, da eventualni veliki dogovor sa Vučićem podrazumeva i izvestan progres u oblastima medija i vladavine prava. 

Nakon raskida sa Šešeljem, nova stranka je dobro pogodila ime – Srpska napredna stranka. Čak su se jedno vreme obrazovaniji naprednjaci poput Nikole Selakovića trudili da potenciraju kontinuitet sa starim (za to vreme prilično modernim) srpskim naprednjacima Milana Piroćanca, Milutina Garašanina, Stojana Novakovića i Čedomilja Mijatovića, ali kako je od 2016. krenula rešešeljizacija SNS, te paralele su se izgubile, ma koliko i onda bile nategnute. Idejna suština rešešeljizovane SNS najbolje se ogleda u njihovom teorijskom i stručnom stranačkom časopisu „Napredak“ čiji nacionalni i geopolitički misticizam „srpskog sveta“ i novog srpskog vođe ima utemeljenje u radikalsko-julovskoj koncepciji projektovanog duha vremena i globalne avangarde.

Kao što naprednjačko ime ideološki danas ne znači ništa specijalno posebno, jer je odgovor na svaku situaciju propagandni i dnevnopolitički modifikovan, to ne znači da Vučić na čelu već okoštale amorfne partije ne pokušava da formuliše srpski „treći put“.

I nova imena sve je teže smisliti. I teško je se odupreti magičnom zovu reči „front“. Taman što je Boško Obradović najavio pravljenje „nacionalnog fronta“ za odbijanje plana za Kosovo, i organizacija Ne davimo Beograd u nastojanju da preraste u pravu partiju postaće Zeleno levi front, a ne zeleno leva partija kakav je bio drugi predlog. Glasanjem članstvo se opredelilo za „front“. Na nacionalnom nivou će delovati kao Zeleno-levi front. Ne damo Srbiju.

A desna opozicija, ako bi imala snage da se integriše, ne bi morala da smišlja novo ime. Već da uzme jedno iz osvita modernog srpskog višepartizma. 

Svetosavska stranka čiji je predsednik bio počivši protojerej dr Žarko Gavrilović, izbrisana je iz registra političkih stranaka. Ali, evo sad bi mogla da se obnovi povodom Svetosavskog proglasa za odbijanje plana zapadnih sila za Kosovo. Proglas se začeo na Savindan, a tu je simbolika crvenih slova bitna kao što je Koštunici bitno da je njegov ustav „mitrovdanski“ ustav. Načela Gavrilovićeve stranke su i dalje aktuelna i sadašnjim „svetosavcima“ bi se sigurno dopali programski ciljevi kao što su obnova srpskog dostojanstva i uspostavljanje verskog jedinstva, ali pitanje je da li bi pristalice putinizma među srpskim „svetosavcima“ više od formalnog prihvatili načela slobodnih i nezavisnih medija i tržišne ekonomije za šta se Gavrilovićeva stranka zalagala. Mada to je tad malo bio i duh vremena, jer lako je pretpostaviti da bio danas Gavrilović pre bio blizak Rusiji i Putinu neko „kolektivnom Zapadu“. 

Imalo je šarma potpisivati peticije osamdesetih godina u dekadentnom titoizmu, ali je tužno tri decenije nakon obnavljanja višepartizma voditi politički život na bazi spiskova, peticija, apela, proglasa, inicijativa i širih i manje širih frontova.

Apel javnih ličnosti za prihvatanje predloga EU za Srbiju i Kosovo, te Svetosavski proglas za spas Kosova i Metohije kojim se od nadležnih državnih organa traži da „u celosti i bez odlaganja“ odbace takozvani nemačko-francuski plan za Kosovo, simptomi su retardacije srpskog pluralizma. Partije su samo ljušture. Prava politika je u spiskovima. Ali, spiskovi pokazuju koliko podele za i protiv Vučića nisu suštinske za srpsko društvo. I šta sad, treba li da očekujemo da li će Vučić da potpiše prozapadni Apel ili antizapadni Proglas?  

Ekspanzija retardacije je krenula 2017. pred predsedničke izbore sa „Apelom 100“ (za Sašu Jankovića), spiskom „650 za Vučića“, da bi se sa „Apelom za odbranu Kosmeta“ iz 2018, politički život tada ustrojio u tri spiska.

Trend se nastavio 2019. godine „Apelom 88“ javnih ličnosti i intelektualaca iz Regiona (i Srbije) koji su okrivili zvanični Beograd za krizu u Crnoj Gori, da bi se 2021. stiglo do „Otvorenog pisma“ upućenog SANU kojim grupa od 93 intelektualca zahteva da predsednik SANU dr Vladimir Kostić podnese ostavku zbog izjava o Kosovu i Metohiji.

Ti spiskovi su primordijalna supa iz koje bi iznova trebalo da nastanu političke aminokiseline za stvaranje razvijenog partijskog života. Nakon što se okonča ili redefiniše politički darvinizam sa naprednjacima kao poslednjima u lancu ishrane.

U nedostatku profilisanih političkih partija, naši spiskovi omeđuju (zapišavaju) politička polja. Rat u Ukrajini otvorio je dramatično pitanje desnice u Srbiji i Vučićeve snage i veštine da i dalje kontroliše procese, pre svega onaj fragmentacije opozicije. 

Kad je zasjala s koronom i zvezda medijski talentovanog pulmologa Branimira Nestorovića, ubrzo su na red došle i lajf stajl TV emisije s njim. Potom i Nestorovićeva medijska mišljenja o (novom) svetskom poretku, o ratu u Ukrajini, o pitanju Tajvana… Vučić je koristio Nestorovića, sa Nestorovićem Boško Obradović je prebacio cenzus. Aktuelne objave Nestorovića ne ostavljaju baš neku nadu da bi on podržao plan Zapada za Kosovo. 

U vreme najveće korona krize u jednoj TV emisiji voditelj je pitao Nestorovića za preporuku šta da ljudi čitaju dok su u lokdaunu. Bilo je tako predvidljivo u kom će pravcu preporuke ići. I Nestorovićeva preporuka bio je Dragoš Kalajić. Ali, kvaka je u tome što ima većih fanova Kalajića od Nestorovića u Vučićevom tink tenku koji bi podržali Vučića izabere li racionalnu odluku za budućnost Srbije.

Antivučićevski dogmatizam sprečio je i proevropsku opoziciju u Skupštini da jasnije čuje da je Vučić i đinđićevski govorio o gutanju žaba. U Skupštini su i Miloš Jovanović i Boško Obradović i Milica Zavetnica i Zoran Lutovac. Tu su i Zelenović, Ćuta i Radomir Lazović. Dragan Đilas i Vuk Jeremić nisu i to im je u ovom trenutku hendikep. Trebalo bi da lideri opozicije budu vođe opozicije u parlamentu.

Hoće li to biti nakon mogućih vanrednih izbora. Ili će biti na nekim još boljim mestima? Ali samo jedan od njih. Jer Đilas i Jeremić teško da će ikad više biti zajedno. Tek ne u nekoj vlasti.