Iz logične novinarske znatiželje pitao sam jednog upućenog čoveka bliskog vlastima, što je stvarno dolazio diretor CIA Vilijam Berns u Beograd, a ovaj mi je cinično odgovorio – Da spreči Majdan u Beogradu! Da sam ga koji dan kasnije pitao isto, možda bi dodao i da je Berns dolazio da nam pride donese ključna operativna saznanja o uhapšenom hrvatskom špijunu. 

Kod Tita je bilo razvijeno spoljnopolitičko novinarstvo, i zbog spoljne politike koju je Tito pasionirano vodio i gradio ugled svetskog državnika, ali i po samoj inerciji profesije, jer se o svetskim temama moglo mnogo slobodnije pisati nego o unutrašnjim. I sada ćete naći u onim ozbiljnijim prorežimskim medijima u Srbiji da se mnoge teme iz sveta do detalja analiziraju, za razilku od unutrašnjih gde postoje ozbiljni limiti. Nekada se te teme ukrste i pokažu raskorak. Vučić spektakularizacijom spoljne politike kompenzuje deficite i promašaje u unutrašnjoj. Treba mu medijska pompa, što je i logično kad su tu brat Si, Šolc, Makron…, ali nekad treba i da se spoljnopolitičke teme minimiziraju ili prećute. Na primer, u februaru 2021. vodeći provučićevi mediji, objavili su naslov (ili njegovu varijaciju) „Šta direktor CIA radi u Moskvi?“ Naime, tada je direktor CIA Vilijam Berns otputovao u Moskvu kako bi raspravljao o rusko-američkim odnosima. Isti onaj Vilijam Berns koji je između Sarajeva i Prištine bio i u Beogradu, samo što sad isti provučićevski mediji nisu imali sličan naslov onom iz februara 2021. – „Šta direktor CIA radi u Beogradu?“ Razumljiv je određeni veo tajnosti na ovakvoj poseti, što ne znači da ne treba da bude medijskih spekulacija. Doduše, tu i tamo pominjalo se vršljanje i rušenje Vučića, ali sve nekako rutinski, nije se nije išlo u razrade. Zid ćutanja je dominirao. Uglavnom, ako neko bude radio analizu sadržaja ogromne većine srpskih medija tih nekoliko dana avgusta 2024. pre najavljene posete Makrona, pomisliće da je glavni Vučićev spoljnopoilitički događaj bio, ne susret sa šefom CIA, već njegov sastanak sa ambasadorom Rusije Aleksandrom Bocan-Harčenkom, kome je preneo duboku zabrinutost zbog mogućih posledica nasilnog otvaranja mosta na Ibru u Kosovskoj Mitrovici, kao i drugih planiranih aktivnosti prištinskog režima, usmerenih protiv srpskog naroda na Kosovu. A što je verovatno preneo i šefu CIA.

Šta mislite da li su Aleksandar Vučić, ili bar Željka Cvijanović, predočili  Vilijamu Bernsu Deklaraciju o zaštiti nacionalnih interesa i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda, usvojenu 8. juna ove godine  na Svesrpskom saboru u Beogradu. Ili je šef CIA već bio obavešten o tom dokumentu bez koga je besmislen svaki razgovor sa srpskim zvaničnicima. Zar ne? 

Ako je Vilijam Berns došao kod Vučića da spreči Majdan u Beogradu, onda je, možda najviše teme ohrabren, ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Goran Vesić, odbrusio u „Večernjim novostima“: „Svima neka bude jasno: Neće biti reprize Majdana“. U analizama intervjua, od nesuđenog Beomajdana, više je pažnje privukla Vesićeva opaska „da imamo potpredsednika SNS koji ni reč nije rekao o Jadru, ali su mu puna usta Kosova i Metohije jer je popularno“. Sigurno znajući za netrpeljivost Vesića i gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića (jednog i od potpredsednika SNS) novinari „Novosti“ su podsetili Vesića da ga je Šapić javno napao ne birajući reči. Vesić je cinično odgovorio da za razgovore o odnosima unutar stranke postoji samo jedno pravo mesto – a to su stranački organi. I Vesić i Šapić jesu naprednjački teškaši, ali ne treba zaboraviti da se ovde radi i o sukobu nekada najbližih saradnika Zorana Đinđića (Vesić) i Dragana Đilasa (Šapić) što potvrđuje da Vučićev režim ne bi bio ovako stabilan bez njegove veštine „inkluzije“. I bez konvertitskog potencijala koji je izraženiji kod „žutih“ i ostalih dosovaca nego kod radikala. 

Varnice između Šapića i Vesića starog su datuma: Šapić nije video Vesića u svom timu za vođenje Beograda, a Vesić je smatrao da Šapić treba da se nauči naprednjačkim manirima lepog ponašanja. Ovaj sukob je sigurno politički interesantniji od nekadašnjeg softverski rutiniziranog sukoba Zorane Mihajlović i Vladimira Đukanovića koji je služio za simuliranje unutarstranačke demokratije, utvrđivanja geopolitičkih orijentacija i treniranje keč ola. U tom „sukobu“, na duge staze Zorana nije imala šanse. Ovde je borba neizvesnija. I bilo bi stvarno interesantno ko bi pobedio u ovom naprednjačkom el klasiku kad bi se stvarno pitali „organi stranke“ kako smatra Vesić, a ne jedino i isključivo Vučić. Kod koga niko ne mora ni da pobedi ni da izgubi. Već je upravo bitno da bude ovako. Kompetitivno. S tim što se Šapić održao kao gradonačelnik, Vučić nije pokazao slabost i zamenio ga drugim kandidatom pred nove prestoničke izbore, plus što je Šapić već dobrano naučio naprednjačke „manire“ i finte pa je spremniji za polemiku sa Vesićem.

Kad se kaže da mediji nisu slobodni obično se misli na crnu propagandu, na to da nema dovoljno ili uopšte opozcije i kritičkog mišljenja na prorežimskim televizijama, da nema dovoljno duela vlasti i opozicije, ali se prenebegava da bi nekad bili interesantniji unutarnaprednjački dvoboji. Ja bih pre sad gledao TV duel Vesića i Šapića nego bilo koji TV duel predstavnika vlasti i opozicije. Pa setite se posle Petog oktobra, jula 2003,  koliko je interesovanja izazvao TV duel Božidara Đelića i Mlađana Dinkića (bili su deo iste vlasti) i to na RTS. „Stvari koje ću da obelodanim su razlozi zbog kojih bi Vlada trebalo da padne“, izjavio je Dinkić u TV duelu kao  guverner Narodne banke Srbije svom rivalu, ondašnjem ministru finasija Božidaru Đeliću. Dinkić je podsetio Đelića na obećanje da će podneti ostavku ukoliko se utvrdi da u Vladi Srbije postoji korupcija, na šta je ministar finansija tvrdio da je spreman da se povuče tek ako Sud to utvrdi. “Mene ne zanima rekla kazala”, poručio je Đelić. Itd. Eto, nekad bilo sad se prepričava.  

Nije nemoguće da bi TV duel Šapića i Vesića brzo pomračio i „slavu“ TV duela Željka Mitrovića i Sava Manojlovića na RTV, medijskom izuezetku sučeljavanja koji ne potvrđuje pravilo. 

Ideološki sukobi u SNS su nebitni jer ih i nema, odnosno ideologija ne znači ništa i kad je ima. Bitna je samo Vučićeva politička konjuktura u datom trenutku i adekvatna propagandna artiljerijska priprema ili sanacija moguće štete. Zavisno od trenutka. Pa otuda  u istoj vladi i Tanja Miščević i Milica Zavetnica. Realni sukobi nastaju samo oko moći, privilegija i uticaja. Nikave ideologije nema ni u netrpeljivosti Vesića i Šapića. Naprotiv.  Pa i Šapić bi kao Vesić predložio da se jedna gradska ulica zove po Blagoju Jovoviću, atentatoru na Pavelića u Argentini. 

Od drugih naprednjačkih animoziteta ovaj se razlikuje zato što je javan, pikantan, jer sukobi u SNS uglavnom su potmuli, neformalni, ispod žita, i obavezno se moraju odvijati uz javno citiranje neprikosnovenog vođe i stalna ritualna pozivanje na njega. Ako se van javnosti, u kuloarima, neko usudi pa procedi nešto protiv vođe, doušnički to brzo stiže gde treba. I onda nije dobro.

Vučić je izvor legitimiteta svakog naprednjaka. Ali, Šapić je nešto značio i bez Vučića. U organizacionom mirazu koji je donosio, iako je većina poslanika SPAS-a u Skupštini Srbije pre integracije sa SNS bila bliža Vučiću nego Šapiću. Integracijom Šapića i njegovog SPAS-a, Vučić je postigao tri u jedan: Pomeren je Vesić sa mesta zamenika gradonačelnika iako je faktički bio gradonačelnik umesto formalnog Zorana Radojičića koji izgleda nije usvojio „naprednjačke manire“. Vesiću su se teško primali politički i marketinški poeni, pa i za stvari koje je dobro uradio. Sa Šapićem i njegovim timom je obesmišljena mreža kadrova u Beogradu Nebojše Stefanovića, nekada zaduženog sa stranku u prestonici. I pod tri, iako se Šapićevi birači nisu prosto prelili u SNS (bilo je tu i prilično opoziciono nastrojenih građana), Vučić je integracijom sprečio mogućnost da sutra Šapić bude „jezičak na vagi“. I ako pogledamo poslednjih par beogradskih izbora unazad tu je bio dalekovid. Kao što je prevođenjem PUPS-a iz Dačića ka sebi, ojačao sa novim koalicionim partnerom bitno socijalnu komponentu vladajuće koalicije, vremenom praveći od penzionera jedan od stubova podrške režimu. Sa „pravim“ (svojim) ekolozima je zakazao (nije ih napravio), zato sada protiv sebe ima ovoliko „lažnih“. 

Šapić jeste uneo političke „akcije“ u SNS i to mu daje izvesni manevar, ali i ideološku osobenost. Vesić, kao najbitniji Đinđićev operativac u jednom periodu (što je za Vučića simbolički bitno), ipak nije nikad išao toliko u desno. Iako je desniji od većine bliskih Đinđićevih saradnika, i drugih demokrata. Na momente Šapić ostavlja utisak da je pravo u SNS došao ne iz DS preko SPAS-a, već da je stigao direktno iz poznih osamdesetih prošlog veka iz udruženja „Sava“, odnosno da je stigao (teleportovao se) u SNS iz Badnje večeri 1990. u Novoj Pazovi kad je iz udruženja „Sava“ nastala Srpska narodna obnova, prva konzervativna i otvoreno anti-jugoslovenska stranka. Pa Šapić otuda malo ideološki podseća na Mirka Jovića, prvog predsednika SNO.  Dobro, Vesić sigurno ne spada u one funkcionere koji ostavljaju Vučića na političkoj ledini kad je litijum u pitanju. Mada, nezgrapno je kad srpske vlasti, generator mnogih psihoza u srpskom društvu i njegovom rastakanju, pokušavaju da racionalizuju priču o litijumu, da je postave zdravorazumski (što i Vesić čini), da se bore protiv „magijske svesti“ i da na tim osnovama prave kontranapade na političke oponente kao kad predsednica Skupštine Srbije Ana Brnabić, oceni da su protesti zbog najave kopanja litijuma u Srbiji prerasli u „proteste protiv nauke, protiv zdravog razuma i proteste teoretičara zavere“. Dok se, s druge strane, vlast iznova legitimiše kao skup isfrustriranih (reaktivnih) nacionalista, koja često zaglavi u paranoji, iracionalnosti, opskurnim potezima koji blamiraju državu kao što je zadržavanje hrvatske pevačice Severine na granici, pa ispada da Dačić „privodi“ svoju koleginicu. 

Problem sa opskurnošću je što zlokobnost dolazi iz nje. Iracionalnost u slučaju Severine na neki način je u evaluaciji čak i Vučić priznao, pa su maltene oni koji su je „zadržali“ ispali kao oni koji su rušili u Savamali – „kompletni idioti“. Nekad se da pomisliti kako to da do sada Vučićeva i Vulinova Srbija nije povukla Miloševićevo priznanje Hrvatske kao neku vrstu moralnog čina, ali da bar ne traži da i Crna Gora postane „otpriznavačica“, odnosno da Andrija Mandić pokrene tamo tu inicijativu. Nekad se čini da bi Vučić više voleo da uređuje jedan zagrebački „Jutaranji list“, nego sve svoje štampane medije zajedno. 

Svoju stratešku saradnju sa „kolektivnim Zapadom“, kao nešto što je nužno ali ne i prirodno za nju, vlast mora stalno i instiktivno da zatrpava reaktivnim nacionalizmom. I delom zato ova vlast je i dalje jaka u javnom mnenju Srbije, ali odavno više nije reformska. Što ne znači, i to nije kontradiktorno i sablažnjavajuće reći, da u nekim potezima ova vlast nije i dalje uslovno modernizacijska. Ili da propagandno prikaže da je više modernizacijska nego što realno jeste. Modernizacija i autoritarnost (lična vlast) mogu i te kako da idu zajedno. Čak imamo i apsurdnu situaciju – da oni koji se dive Titovoj autoritarnoj modernizaciji, preziru Vučićevu autoritarnu modernizaciju.

Reformizam pretpostavlja široke zahvate u karakteru političkog sistema (što modernizacija ne mora), kao posledicu (ili uzrok) ima emancipaciju društva, a ovde je društvo razoreno, institucije su uglavnom pretvorene u prazne ljušture i servise vlasti, tako da je Srpska napredna stranka sa koalicionim partnerima postala najveći kanal vertiklane društvene promocije. Etatizacija i volunatrizam definišu dinamiku sistema. Alternativa se etiketira kao antisistemska, odnosno „izdajnička“. Vlast upravo pitanje litijuma pokušava da postavi kao „modernizacijsko“. Ali, da istovremeno zadrži svoju dogmatsku, suštinu i nastavi sa blokiranjem reformskih procesa u društvu. Otuda, i to takođe nije paradoksalno, i delovi antilitijumske opozicije mogu biti uslovno antimodernizacijski, što ne znači da nisu demokratski. Naprotiv.

Uz opskurnost reaktivnog nacionalizma obično ide i arogancija:  Sećate li se kad je avgusta 2022. Zdravko Ponoš, osnivač pokreta Srbija centar (Srce) sa porodicom zadržan na graničnom prelazu Batrovci kad su se vraćali iz Hrvatske. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova Srbije Aleksandar Vulin, rekao je da je Ponoš na graničnom prelazu Batrovci bio zaustavljen i podvrgnut redovnom carinskom pregledu, a da su policija i carina postupili po zakonu iako su pogrešno pomislili da je Ponoš pevač izvornih krajiških pesama. Ali eto samo godinu dana kasnije, kad je za razliku od Ponoša, pravog pevača krajiških pesama Rajka Lalića uhapsila hrvatska policija zbog povrede ugleda Republike Hrvatske, srpske vlasti nisu bile u stanju da utiču da ga oslobode, dok ga hrvatska vlast nije pustila da se brani sa slobode. Kao i sad: Evo, nedavno su hrvatske vlasti uhapsile i advokata Nemanju Berića, zbog pevanja „nedozvoljenih pesama“ Baje Malog Knindže, i objava toga na Internetu, odnosno uhapsile su ga, kako  provladini mediji tvrde, samo zato što je Srbin. Predsednik Vučić je primio advokata nakon što su ga Hrvati oslobodili, i ponadao se da Srbija nikada neće dostići ovakve „evropske standarde“. I obećao je advokatu i njegovoj supruzi da na neki od narednih koncerata Baje Malog Knindže odu zajedno. Šteta što se Vučić nije poneo državnički i u slučaju Zdravka Ponoša i primio ga kako dolikuje predsedniku, uputio mu izvinjenje za maltreriranje, jer je ispalo i da je od zadržan kao „pevač krajiških pesama“ što je bio jedan od većih cinizama ove vlasti prema političkim oponentima.

Zbog Baje Malog Knindže, više bar nema marketinških trikova kakvi su bili Sajmon i Garfankl (Simon & Garfunkel) sa spota za beogradske izbore valjda onda kad se Vučić sa Nenadom Bogdanovićem trkao i izgubio (tesno) bitku za gradonačelnika  Beograda.