Nekim mladim ljudima je verovatno teško da zamisle da su Guča u Dragačevu i ostrvo Vis u Jadranskom moru bili nekad u istoj državi. Kao što su bili Podujevo i Maribor. Ili Leskovac i Ljubuški. Varaždin i Pljevlja. Ima li išta što može da spoji Guču i Vis sem činjenice da su bili deo Jugoslavije i da su to, svako na svoj način, atraktivna mesta. Možda i Tito može da ih spoji. Vis je bio njegova tvrđava nakon što se izvukao na jedvite jade iz Drvara tokom nemačkog desanta, dok je jedno vreme na glavnoj bini Sabora trubača u Guči stajala ogromna slika Tita sa čuvenim trubačkim orkestrom Milovana Babića iz sela Krvavci koja je napravljena prilikom jedne Titove posete planini Tari. Znam neke ljude iz Guče, ali nikoga ko je letovao na Visu (što ne znači da nema nekoga ko jeste), sa Visa ne znam nikoga (sem jednog lekara iz Beograda koji je tamo radio). U Guči sam nekad i sretao ponekog radoznalog Hrvata, ali sa Visa nikad nikog. Šansa da nekog sa Visa sretnete u Guči je kao da nekog iz Guče sretnete na Sinjskoj alci.

Ali, evo sad Guča i Vis imaju još nešto što ih spaja. Tačnije nekoga. Bivšeg premijera Mađarske Viktora Orbana. Ove godine je snimljen kako pije rakiju na Saboru trubača u Guči. Družio se sa trubačkom zvezdom Bobanom Markovićem, svedoci kažu da je s Orbanom u Dragačevu bio i jedan bitan lik u MOL-u. Ti kadrovi iz Guče bili su simpatični ne samo Vučićevim prstalicama, već i mnogima u Srbiji koji su se radovali porazu Orbana i pobedi Petera Mađara jer su pomislili da je poraz Vučićevog prijatelja uvertita i za izborni poraz Vučića. I ove godine se Orban vratio svom omiljenom ostrvu Visu. Meštani kažu da je ovde drugi ili treći put. I na Visu i u Guči se ponašao, kažu svedoci, normalno. Opušteno. Rakijca tamo, rakijca vamo. Ili možda čaša vina. Na Visu. U srpskim medijima koji su zdušno podržavali Orbana na prošlim izborima, njegov boravak na Visu je prećutan. Ne uklapa se u zabludu da svako sa strane ko pokaže neku naklonost prema Srbiji ima odbojnost prema Hrvatskoj.

Ili prema Crnoj Gori. Evo pre neki dan je srpski i Vučićev prijatelj - češki premijer Andrej Babiš, izjavio kako su zemlje Zapadnog Balkana odavno trebalo da budu u Šengenu, uključujući i Srbiju. I to su Vučićevi mediji preneli, ali ne i to da se Babiš nada da će Crna Gora postati članica EU 2028. godine. Iako se proevropski režim u Srbiji ne raduje što će bar deo srpkog naroda tako ući u EU. Jer to je i rizik u pravcu „policentričnosti srpstva“.

Ako se Orban i posle izbornog poraza donekle opustio u Guči i na Visu, tome može doprineti činjenica da je demokratski sišao sa vlasti. Ostaje da se vidi hoće li njegov Fides uspeti da se održi kao Demokratska partija socijalista Mila Đukanovića (koji je takođe demokratski sišao sa vlasti) ili će doći na nivo Demokratske stranke u Srbiji i njenog strmoglavog pada koji je počeo odman nakon gubitka vlasti 2012. Kolege iz Crne Gore koji se bave istraživanjem javnog mnenja mi kažu da DPS ima čak 25 odsto podrške. I da se tu negde ustalio. Više nego SNS kad je pobedila DS 2012. DS je u razmerama mnogo širim od Srbije fenomen odricanja od partije. Dva bivša predsednika DS – Boris Tadić i Dragan Đilas sad su predsednici drugih partija. Dragan Šutanovac, koji je takođe bio predsednik DS, sad je Vučićev ambasador u Vašingtonu. Za Bojana Pajtića, takođe bivšeg predsednika DS, retko ko sa sigurnošću može reći da li je i dalje član stranke ili nije. Uglavnom, predstavlja se kao profesor u javnim nastupima. Bila mi je interesantna nedavno jedna TV emisija. Vodio ju je bivši portparol DS (Čedomir Antić),a  gost mu je bio bivši Tadićev ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić. Nijedan od njih dvojice više nisu u DS. Da ne pominjemo dalje i nizbrdo po ešalonima.

Opoziciona politička snaga koja u Srbiji danas može da ima bar kao DPS u Crnoj Gori za sada nije partija, što je kuriozitet političke scene Srbije. A sve druge „platforme“ koje nisu deo famozne studentske liste su cenzusno rizične i jedino mogu da pretenduju da budu „jezičak na vagi“. Kako sada stvari stoje. A ako s čim ume, Vučić ume sa „jezičcima na vagama“. Partikularni interesi u politici su legitimni, pa i nagon samodržanja na izborima koji se mogu pretvoriti u opozicione prajmarise. Studentska lista je u suštini ad hok prelazno rešenje koje jedino ima smisla ako preraste u političku partiju. Naravno takvu kojoj glavni odbor neće biti na Univerzitetu. I koja se u parlamentu neće raspasti na poslaničke klubove. Danas opcije koja se percipiraju kao studenti i konvencionalna opozicija ne mogu da naprave ni instant koaliciju kao DOS. Ili kao Zajedno. I DOS i Zajedno jesu bile takozvane histerične koalicije (liderske sujete, trvenja i nagon ka razlazu), ali kao instant koalicije bile su uspešne. I Depos 1992. je bio histerična koalicija, ali neuspešna. Apsurdno je da i Koalicija Srbija protiv nasilja ostane ideal ukrupnjavanja u odnosu na stanje u sadašnjoj opoziciji van „studentske liste“. Naprednjačka koalicija iz 2012. nije bila instant sa projektovanim histeričnim raspadom, već naprotiv inkluzivna. Prave boje Vučićeve vlasti s obzirom na broj konvertiteta bi mogle komotno da budu kao one Borusije iz Dortmunda, crno – žute. Vučić kao i Borusija ima svoj „žuti zid“. Sa nijansom crvene (Dačićeve). Inače „žuti zid“ je južna tribina stadiona Borusije „Vestfalen“ koja može da primi 25.000 gledaoca.

U patriotskoj borbi protiv genitiva i posrbljavanju onoga što je već srpsko, moguće da će Vojska Srbije da se preimenuje u Srpsku vojsku. Ako bi isterivanje genitiva bilo na svim nivoima, onda bi se Nova Demokratska stranka Srbije zvala Nova Srpska demokratska stranka. Iako u Republici Srpskoj postoji „stara“ SDS. Mada je i ona pomalo „nova“. Upravo ona izvorna SDS u Bosni i Hercegovini Radovana Karadžića je bila partija kojom se oduševljavala „stara“ DSS Vojislava Koštunice. Kao i nešto manje Đinđićeva DS. Sa afektivnim prekidima kao što je blokada na Drini koju je uveo Slobodan Milošević zbog odbijanja paljanskog rukovodstva da prihvati Vens-Ovenov mirovni plan, i SPS je imala jako dobre odnose sa SDS. Šešeljevi radikali takođe.

Ali, biće apsurdno ako se genitiv zatre, a ostane Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu jer ono nije „dramsko pozorište Srbije“, pa da ga posrbiš u „srpsko dramsko pozorište“. Niti je bilo „dramsko pozorište Jugoslavije“, pa da ga je neko zarad jačanja titoističkog jugoslovenstva u Beogradu borbom protiv genitiva nabildovao u Jugoslovensko dramsko pozorište. Nije ni bila „narodna armija Jugoslavije“ već Jugoslovenska narodna armija. I, kao glavni argument - nije „vojska Hrvatske“ već Hrvatska vojska. Pa i tokom Prvog svetskog rata jedno vreme je Dragutin Dimitrijević Apis bio načelnik štaba Užičke i Timočke vojske.

Hoće li RTS biti više državotvoran ako bude „srpska radio televizija“ i hoće li smeti emitovati „Odakle si sele“ sa stihom „Jelek, anterija i opanci, po tome se znaju Srbijanci“?  Srbijanci su „policentrično srpstvo“ kako to Vučić smatra.

A i to što JDP nije u Beogradu prošlo kao „Jugoton“ u Zagrebu, pa onako nezgodno štrči, žulja, još kad glumci na kraju predstave pokažu simbolički indekse publici koja aplaudira, ne treba da vas zbuni da generalno poništite ono „jugoslovensko“. Jer aktuelna vlast u Srbiji je ponosna na Saveznu Republiku Jugoslaviju, kao što pasionirano neguje bitne odlike Jugoslovenske levice Mirjane Marković i Ljubiše Ristića. Ali takva jugoslovenska određenja nisu „titoistička“. I kad je u Bariju osvojila Kup šampiona Crvena zvezda je bila srpska, ali sa Pančevom, Savićevićem, Prosinečkim, Šabanadžovićem. Plus Belodedić koji je stigao iz Rumunije. Pored tolikog srpstva ostaje nejasno zašto srpsku reprezentaciju u fudbalu (nikako reprezentaciju Srbije) zovemo „orlovi“ a ne „beli orlovi“? Kad se već nije primila stara inicijativa Vojislava Šešelja da se raskid sa komunističkom prošlošću potvrdi time što će se FK Crvena zvezda preimenovati u „FK Beli orlovi“, a  FK Parttizan u „FK Četnik“. Komunistička zvezda petokraka i dalje je u grbovima ovih klubova. Eto, i splitski Hajduk više nema petokraku u grbu, samo šahovnicu, ali još nije promenio ime u nogometni klub „ustaša“, „domobran“ ili „branitelj“.

Bitni su i sport i vojska, ali se čini da je kultura uvek najbitnija. „Kultura je poligon na kome levičarska i antifa bulumenta nasrće na srspki identitet i vrednosti pa je moja dužnost toj raboti suprostaviti se koliko mogu“. E sad u citiranom zamenite reč srpski sa hrvatski i dobićete nedavne reči nekadašnjeg pravaša i nekadašnjeg gradonačelnika Osijeka Anta Đapića povodom otkazane predstave „Ljudi odozgo“ u kojoj je trebao nastupiti Sergej Trifunović a koja se trebala odigrati u Osijeku.

Ceo kontekst posrbljavanja srpskog sa operetsko-voluntarističkim nabojem uporno stremi ka onom što će akademik Ljubomir Simović nakon pokušaja jednog od „udara“ protiv Vučićeve Srbije okarakterisati potrebom društva za „apsolutnom parodijom“. S time da ovde zlokobnost dolazi iz opskurnosti.

Marketinški guru i jedan od boljih bubnjara sa ovih prostora Lazar Džamić bavio se analizom fenomena italijanskog stripa „Alan Ford“ u bivšoj SFRJ. Odatle je nastala kultna knjiga „Cvjećarnica u kući cveća“ (2012). Drugo poglavlje te knjige zove se „Nadrealizam kao naš način života“.

U njemu Džamić prepričava anegdotu koju je davno čuo od jednog urednika „New Moment“ magazina: Dakle, Koča Popović, pored toga što je bio Titov blizak saradnik, bio je i jedan od vodećih ranih domaćih nadrealista. U svojoj prepisci sa Andre Bretonom, „ocem“ nadrealizma, Koča mu je jednom poslao i narodnu pesmu „Pošla koka na pazar“- potrudite se, pa je nađite – a mi vam ovde dajemo samo par detalja – „… Stade vatra selo palit, stade selo vuka biti, stade vuk kozu jesti, stade koza grm brstit…“

Kad je Breton pročitao pesmu u prevodu, navodno je otpisao: „Pa vama, Kočo, nadrealizam ne treba! Vi nadrealizam živite!“ Nadrealizam je taj supstrat. Bez njega je nemoguće razumeti srpsku stvarnost.

Predsednik SNS Miloš Vučević najavio je  „veliki narodni skup“ u Novom Sadu, odnosno kako je naveo – „našoj Srpskoj Atini“. Vučević je poručio da zajedno pošaljemo snažnu poruku da je Vojvodina Srbija, da ne damo da nas dele. Da ujedinjena Srbija sa Vučićem pobeđuje. Iako je na mitingu SNS održanom 15. februara 2025. godine u Sremskoj Mitrovici povodom Dana državnosti („Srećemo se na Sretenje“), narodnom aklamacijom usvojena „Deklaracija o Vojvodini“ kojom je navodno zaustavljen separatizam (oživljavanje inicijativa za najširu autonomiju) Vojvodine izazvan (oživljen valjda padom nadstrešnice u Novom Sadu), izgleda da je potrebna glavna simboliča potvrda – lojalistički skup u Novom Sadu koji se reklamira kao „narodni“. Ako dokument iz Sremske Mitrovice nije dovoljan garant možda sad nude predlog da Autonomna pokrajina Vojvodina promeni ime u Autonomna pokrajina Srpska Vojvodina. Za svaki slučaj.

Vučiću je simbolički bitno da održi lojalističke skupove u Novom Sadu i Užicu. Jer zna da Užice nikada nije bilo mentalno radikalsko, čak i ako SNS tamo ima vlast. Neskriven je cinizam u Vučevićevoj formulaciji „naša srpska Atina“. Čime valjda sugeriše kakav je deo naroda koji nije „ujedinjen“. I koji nisu „atinjani“. Nisu pristojni i kultivisani Srbi. A jesu i ustaše i anarhisti i hamasovci i satanisti. Ako najavi skup u Užicu sumnjamo da će Vučević reći da je to prestonica Užičke republike, jedine slobodne teritorije u okupiranoj Evropi 1941. Iako je tih dana, pored Tita tamo bio i Slobodan Penezić Krcun kome naprednjaci polažu cveće na grob.

U dubljoj psihoanalizi naglašavanje „naše srpke Atine“ je čežnja za „našom Spartom“. Odnosno sa poželjnom lojalističkom vizijom Crne Gore. U kojoj je nemoguće biti Srbin ili Crnogorac koji ne mrzi Srbiju, a da nisu pristalica Aleksandra Vučića. Ako Milo nije mogao da napravi novu crkvu u Crnoj Gori možda će Vučić uspeti. Samo srpsku – lojalističku.

Crnogorsko rukovodstvo predvođeno Momirom Bulatovićem je na Haškoj konferenciji u jesen 1991. prihvatilo Badinterov koncept „razdruživanja“  republika bivše SFRJ i njihovog državnog osamostaljivanja. To je dovelo do zgražavanja u Srbiji i dobrom delu Crne Gore. Rezultat velikog pritiska bio je crnogorski referendum 1. marta 1992. na kome se građani izjašnjavaju većinski za zajedničku državu sa Srbijom. Građane Srbije niko ništa nije pitao. Kreće mrcvarenje sa SR Jugoslavijom koja je bila potvrda često citirane opaske „Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi“   slavnog pravnika Valtazara Bogišića. Takozvani Žabljački ustav (sročen na Žabljaku), donet 27. aprila 1992. bio je pravni okvir SRJ - „krnje Jugoslavije“.

Ta tvorevina je faktički značila političko-pravni provizorijum i hibridni-konfederalno/federalni asimetrični  model unikatan u svetskoj praksi. Ako bi se i ostvariila ideja „srpskog sveta“, ali kako Vulin to zamišlja – kao neotuđivo pravo na političko i teritorijalno jedinstvo nedeljivog srpskog naroda, da li bi se ta država zvala Savezna Republika Jugoslavija? Zbog te zajednice i Vojislav Koštunica je napustio doskočicu koju je često citirao – „svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu“. SRJ se suprostavila NATO paktu. Kad je, prema skorašnjim rečima Putina, „otvorena Pandorina kutija“ nepoštovanjenm međunarodnog prava. Jer da NATO nije 1999. izvršio agresiju na SRJ, valjda ne bi ni Putin sad na Ukrajinu. Tako ispada. Ili bi tražio za tako nešto dozvolu UN.

Mada bi takvom „srpskom svetu“ možda više odgovarao neki novi „avalski ustav“ o kome se spekulisalo kao o modelu revizije Žabljačkog ustava pa i pravljenja države sa više centralizma. Što bi verovatno i išlo u tom pravcu da je Milošević pobedio Vojislava Koštunicu i „obojenu revoluciju“ 2000.

Provizorijumska suština SRJ je bila u Članu 2 Žabljačkog ustava u kom se ističe da SRJ mogu pristupiti druge republike članice, u skladu sa ovim ustavom. Iako bi pristupile, Milošević naravno nije dozvoljavao Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj da pristupe. Naprotiv, Crna Gora je sve više pokazivala nagon da napusti provizorijum. Duh Člana 2 Žabljačkog ustava nije nas napustuo ni do danas. Sa ove distance gledano mnoga bi se mrcvarenja izbegla da je crnogorsko rukovodstvo ostalo pri prihvatanju Badinterovog koncepta „razdruživanja“  sa Haške konferenciji.

Koliko bi se poznatih ljudi koji se zovu Milojko setili da vas neko probudi i to pita u gluvo doba noći: Jedan stariji čovek mi kaže da bi se prvo setio zemljaka iz Nove Varoši Milojka Drulovića, nosioca Partizanske spomenice, novinara u Politici, komunističkog političara, člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije (bio je i član CK SK Srbije za ideološki rad, ali nije spadao u najrigidnije), ambasadora u Kini i Sovjetskom Savezu. Neko upućen u vojnu istoriju bi se setio i Milojka Lešjanina – istaknutog srpskog generala koji je predvodio srpske trupe u ratovima za nezavisnost i oslobođenje Niša 1877. godine. Većina mojih drugova bi se setila legendarnog sportskog novinara Milojka Pantića. Jedna žena mi kaže da bi se prvo setila Milojka Božića senzacionalnog učesnika rijalitija „Parovi“ kojni je sa tada 74 godine bio sa daleko mlađom partnerkom. Onaj čovek koji bi se prvo setio Milojka Drulovića, rekao mi je 2019. u vreme obeležavanja pola veka spuštanja Amerikanaca na Mesec da je, eto, mogao umreti, a da ne bi znao da je jedan Milojko dao tom istorijskom događaju veliki doprinos.

Zaista, mnogo ljudi u Srbiji nije bilo čula za Milojka Majka Vucelića, jednog od „sedmorice veličanstvenih“, inženjera srpskog porekla (rođen u Hrvatskoj) koji su učestvovali u programu „Apolo 11“ koji je doveo do spuštanja prvih ljudi na Mesec. Milojko je rešavao probleme i navodno je prvi čuo onu čuvenu rečenicu „Hjustone, imamo problem“ u misiji „Apolo 13“.  Onome ko je gledao film „Hjustone, imamo problem’“(2016), slovenačkog režisera Žige Virca, moglo je delovati krajnje uverljivo da je Josip Broz prodao Džonu Kenediju tajnu svemirskih putovanja. Film je retko uverljiv konstrukt paraistorije.

Milojko Majk Vucelić je bitan kad Srbija razvija „strateško partnerstvo“ sa SAD i zbog toga što je 17. jula ove godine Marko Đurić, ministar spoljnih poslova Srbije, potpisao u Vašingtonu sporazum „Artemis“ sa Američkom svemirskom agencijom (NASA). Cilj „Artemis“ programa (prema kome Branimir Nestorović nije pokazao nikakvu sumnju), je da vrati ljude na Mesec posle više od pola veka, a prvi veliki korak učinjen je ranije ove godine, kada su četiri astronauta uspešno obleteli dalju stranu Meseca.

Ali, ipak ko prati srpske većinske medije, prvi Milojko koji bi mu pao na pamet bio bi aktuelni premijer Crne Gore Milojko Spajić. To je sad top jedan Milojko. To što je došao na to mesto glasovima Srba, a svakodnevno sprovodi antisrpsku politiku, kao Vučićevi mediji ističu, to pokazuje (kako ti mediji ne ističu) i da su promene nastale raskolom u DPS i pobedom struje Mila Đukanovića nad onom promiloševićevskom Momira Bulatovića jasnije i neregresivno, odredile generalni pravac države nego obe tektonske promene u Srbiji i 2000. i 2012. Taj pravac Crne Gore je evroatlanski. Što većinska Srbija, ne samo vlast, ne želi. Moguće da se nakon izbora u Crnoj Gori predviđenih za rano leto dogodine, DPS vrati na vlast. Možda bi Beograd (bude li Vućić i tada na vlasti), nakon Milojka takav rasplet dočekao sa oklašanjem, kao što su Milo i njegov DPS 2012. sa olakšanjem dočekali pobedu naprednjaka u Srbiji.

Ko je gledao „Žikinu dinastiju“ (Lude godine) zna i za Žikinog dedu „ludog Milojka“. I zna šta je bilo kad su ga venčali sa Đurđicom.