Možda se i sećate da je Jelko Kacin nekad bio ono što je sad Tonino Picula - izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju. U katalogu šarenih laža ostaće i ona da nakon završetka saradnje sa Haškim tribunalom za Srbiju više nema prepreka na putu ka članstvu u Evropskoj uniji. Kacin je bio uputio ciničnu poruku tadašnjem predsedniku Srbije Borisu Tadiću da je „Mladić (njegovo hapšenje) veliki uspeh, ali bez Hadžića u Hagu  (Goran Hadžić, bivši predsednik Republike Srpske Krajine još nije bio uhapšen) nema punopravne evropske budućnosti za Srbiju. Uglavnom, „dosmanlije“ (kako ih je prozvao Vojislav Šešelj) su poštedele Vučića mrcvarenja sa Haškim tribunalom i otvorile mu manevarski prostor.

U novembru 2024. Vučić je rekao, nakon sastanka sa „vrhom SNS“ (što nije eufemizam  za Glavni odbor,  a“vrh“ ne postoji kao zvanični organ stranke) da je cilj da Srbija do kraja 2026. ispuni sve kriterijume za članstvo u EU. Precizirao je: „Ne kažem da ćemo ući, ali naše je da mi uradimo svoj posao“. Dakle, da ispunimo takozvane kriterijume. Iako se podrška EU Vučiću ne zasniva na tim zvaničnim kriterijumima. Prolazna  vremena su takva da ne idu u prilog kriterijumima. Doduše, skoro dve godine nakon te izjave, Vučić tvrdi da Srbija „neće odustati od evropskog puta, „ali svestan sam toga da neće da nas prime i zato mi ne pada na pamet da prekidam odnose sa nekima drugima u svetu“. Što sluti da će članstvo u EU za ove izbore Vućiću biti u marketinškom smislu isto ono što je svojevremeno Koštunici bila saradnja sa Haškim trinunalom – deveta rupa na svirali. Uprkos takvom nonšalantnom stavu, Koštunica je sarađivao sa Tribunalom, pokušavajući tu saradnju da racionalizuje tezom o takozvanoj „dvosmernoj saradnji“, kao da je Tribunal trebalo da izručuje nekoga Srbiji. I Vučić će, uprkos utisku Ursule fon der Lajen da su slike sa Mladićeve sahrane „šokantne“, pokušati da nastaviti „dvosmernu saradnju“ sa EU.

Nemanja Starović sigurno ne spada u motivacione ministre u odnosu na resor koji vode (u Starovićevom slučaju evropske poslove), ali monotonim birokratskim tonom ume da ponavlja kako je Srbija spremna da ispuni sve kriterijume koji se od nje očekuju. To je uradio i na neformalnom sastanku ministara evropskih poslova EU i zemalja kandidata pre neki dan u Dablinu. Ali i pojasnio: „Ako ostvarimo rezultate, očekujemo da ti rezultati budu prepoznati konkretnim korakom EU“. Da li bi kobajagi demokratski izborni proces bio takav rezultat, ili Starović šalje EU šifrovanu poruku koju dobro razumeju oni koji poznaju realne kriteriju na kojima se zasniva briselska podrška Vučiću i ne razumeju do kraja dvosmislenost poruka Evropske komisije povodom sahrane Ratka Mladića. Možda je i zato objašnjenje komesarke za proširenje EU Marte Kos „bilo izrazito kratko, ali glupo, kao i obično“. Ona je, naime, odložila posetu Srbiji zbog „glorifikacije“ Ratka Mladića. Vučić se potrudio u reakciji da takođe bude kratak, mada daleko od toga da bude glup, jer je mogao da doda – šta hoćete, primio sam Zelenskog, a imate i REM.

Iako se Vučićeva predkampanja zasnivala na šatorskim veseljima, ona je dobila finale (istovremeno izgleda i start zvanične kampanje) na Mladićevoj sahrani koja je već postala fenomen u nekrosociologiji (sociologiji smrti), kao što su fenomeni sahrana Tita, Rankovića, Tuđmana, Miloševića, Đinđića… Sahrana Ratka Mladića je i neformalni „drugi svesrpski sabor“. Onaj zvanični, Prvi Svesrpski sabor pod nazivom „Jedan narod, jedan sabor – Srbija i Srpska” održan je 8. juna 2024. godine u Beogradu. Usvojena je i pompezna Deklaracija. Iako je predviđeno da Sabor bude na svake dve godine, niko ga više nije pominjao.

Može doći vreme da Vučić izgustira i nemačke hrišanske demokrate (CDU) koji mu drže stranu od Angele Merkel do Ursule fon der Lajen, jer ima potencial da bude partner i suverenističke Alterantive za Nemačku (AfD). Ili zaista mislite da bi AfD kao svog partnera pre prepoznala Miloša Jovanovića i njegovu političku autentičnost? Između Nove DSS i AdF ostvareni su kontakti. Jovanović veruje da ukoliko AfD uspešno promeni politički i društveni pravac Nemačke, u nekoj daljoj budućnosti Srbi i Nemci ne bi morali da budu geopolitički protivnici. Što znači ako se dogovore sa Rusima. AfD je sad osvojila 44,5 odsto glasova u Saksoniji-Anhaltu, dok je CDU zabeležila istorijski pad dobivši svega 18,5 odsto. Hoće li ovo biti cenzusni vetar u leđa „autentičnoj desnici“ koju predvodi Miloš Jovanović. Čiji je realni uspeh u percepciji da jednu mali partiju kao što je Nova DSS u savezu sa malom frakcijom monarhista (POKS) predstavi pompezno kao „kolonu“.

Kada pre neki dan ruski ministar spoljnih poslova i Dačićev prijatelj Sergej Lavrov, naglasi da se „metastaze nacizma šire celom Evropom, a u Ukrajini su u koncentrovanom obliku“, teško da „Putinov Molotov“ kako ga ironično pokušavaju zvati neki na Zapadu, misli baš na AdF. Početkom devedesetih Braća Bajić su prepevali folk evergrin „Kopa cura vinograd“ u „Evropsku demokratsku pesmu“. Njen prvi stih aktuelan je i danas za mnoge u Srbiji: „Ne znam šta ću zaista, zaista, od evropskih fašista, na sve strane samo laju, hoće da nam progutaju Srbiju“. 

Narodna koalicija se promovisala u sastavu Narodni pokret Srbije, Novo lice Srbije, Ekološki ustanak . Da li je to i Narodna koalicija još jedna „kolona“ koja pretenduje da bude „autentična desnica“. Možda, ali to ne znači sinergetski da dve cenzusno rizične autentične desnice mogu da naprave novo „nacionalno okupljanje“. Kao što to ni Nova DSS nije mogla sa desnicom Branimira Nestorovića koja je dovoljno autentična bar što je toliko pitoreskna. Stvari na takozvanoj desnici su iskompromitovali Zavetnici i Dveri marionetskom koalicijom na prošlim izborima. Jedina desica koja može biti autentičija od Vučićeve, ali i od Dačićeve patriotske (slavske) levice, je ona desnica koja je prozapadna. Što je najdeficitarnija roba na srpskom političkom tržištu.

Oni koji pamte nostalgično analogno vreme sećaju se izloga foto radnji iz vremena SFRJ sa slikama bračnih parova, regruta na odsluženju vojnog roka u JNA, dece u svečarskim prilikama, ribolovaca sa trofejnim ulovima, radnika sa plaketama. Upravo na to vreme, kao slike iz tih izloga, podsetila me je zajednička fotografija Marinike Tepić i Miroslava Aleksića kad sam je ponovo video. Kao i njihov veliki zajednički intervju iz decembra 2023. za list „Nova“. Oni tada najavljuju: „Pobeđujemo 17. decembra, diktator Srbije je u strahu“. Tepić i Aleksić su u to vreme nosici liste „Srbija protiv nasilja“ koji se nadaju da će Srbija posle izbora 17. decembra biti slobodna zemlja, te ističu da su spremni da sačuvaju izbornu volju birača i da će, u slučaju krađe glasova, pozvati građane da rezultate brane na ulicama“. Epilog znamo: Noćnu vožnju ulicama Beograda Vučića i Siniše malog uz pesmu Lepe Brenev – „četiri godine, godine duge,  godine bola, godine tuge“. Verovatno bi ona Marinika i onaj Miroslav iz decembra 2023. bili razočarani predizbornim pozicijama njihovih stranaka u septembru 2026. Jer Stranka slobode i pravde i Narodni pokret Srbije nisu uspeli ni da održe stepen ujedinjenja „Srbije protiv nasilja“, solidne koalicije koja se kao i sve prethodne koalicije demokratske opozicije pretvorila u još jednu „histeričnu koaliciju“ i raspala. Za sada Đilasova „evropska“ kolona i Aleksićeva „narodna“ svesno ulaze u rizik da budu dva SPO-a iz 2000. Sa bitnim razlikama. Onaj stari SPO kad je odlučio da ne podrži Koštunicu na savezim izborima, za svog predsedničkog kandidata isturio je Vojislava Mihailovića. Dražin unuk je bio treći (iza Koštunice, Miloševića i radikala Nikolića), osvojivši 145 hiljada glasova. Mogu li toliko dobaciti liste izvan dve glavne – Vučićeve i studentske. Za prelazak cenzusa od tri odsto, ako na izbore izađe 58 osto upisanih birača, potrebno je između 113.000 i 117.000 glasova. Izlaznost na parlamentranim izborima 2023, bila 58,77 odsto u odnosu na oko 6, 5 miliona upisanih birača.

Sretnem opozicionog aktivistu koji to što njegova partija nije podržala studente racionalizuje „zgražavanjem“ da famozno vetiranje (pod kojim se našao i rektor Vladan Đokić) studentski plenumi rade na osnovu napisanih „karakteristika“, a znamo čiji je to način rada. Bitnije je možda ono drugo što čujem: Stvar deluje tehnički, ali može postati ozbiljo političko pitanje. Po zakonu studentska lista će biti grupa građana na izborima, što znači da će mnogo političke moći ali i para iz budžeta ići na račun jednog lica. Takvu poziciju ima i Branimir Nestorović jer je on kontrolisao budžetska sredstva namenjena njegovoj poslaničkog grupi  proizašloj iz izborne liste „Mi – Glas iz naroda“. Oko toga je nastao i sukob.  Ako bi neko, a studentska lista to bi mogla, osvojio recimo 100 poslaničkih mesta, to je 700 hiljada evera mesečno  iz budžeta. Pa vi vidite. I da li je to potencijal za pravljenje više poslaničkih klubova?

Najveća opasnost za antirežimsku Srbiju bilo bi cepanje studenata na dve studentske liste, sa najglupljim mogućim objašnjenjem – ideološke razlike. Što bi bio veliki Vučićev uspeh. Kao iskusni tehnolog vlasti i „master of puppets“ izbornog procesa, Vućić je apsolvirao fragmentaciju opozicije. Ali, nije sve ni do njega po tom pitanju. Ume ponekad da bude baš kao u onoj evergrin pesmi Ane Bekute: „Nekad smo se zaklinjali tiho, da nas neće rastaviti niko, a sada smo jedno drugom strani, došli dani, došli dani, rastasmo se sami“. Loše je kad ti protivnici režima ispod žita smišljaju nadimke kao „ĆAP“ koalicija – Ćuta, Aleksić, Parandilović.  Što nije samo nezgrapno kao stara ČBČ koalicija – Čeda, Boris, Čanak! Neko bi maliciozno prokomentarisao – pa nemaju potpisan dogovor o nenapadanju.

Izbori koji bi Vučiću najmanje odgovarali u sadašnjoj situaciji bili bi istovremeni lokalni izbori u većim gradovima u Srbiji. Njegova izborna predkampanja konsolodacije sa promenjivim dometima, pokazala je da Vučić ne bi imao kapacitet da istovremeno vlada sa nekakvim novim „savezom slobodnih gradova“. Nakon propalog pokušaja izborne krađe 1996. Milošević se ipak bio svikao na Savez slobodnih gradova koji je bio infrastrukturna osnova za njegovo kasnije rušenje.

Isključivanje Branka Ružića iz SPS je „studija slučaja“ (case study) kako funkcioniše „demokratski centralizam“. Na Dačićev način. „Demokratski centralizam“ kao stari metod tehnologije partijske vlasti ne prepoznaje model vladanja partijom kakav je jedno vreme postojao u nekadašnjoj Novoj Srbiji kad su Velimir Ilić i Milan St Protić bili njenji koopredsednici. Dačić i Ružić to nisu mogli biti. Neprihvatljiva je bila mogućnost da neposredno pred izbore Ružić uzburka javnost iz SPS sa nekom „revizionističkom“ izjavom ili da ponudi model SPS kao partije „demokratskih socijalista“. Najveća prednost SPS je ujedno i njeno najveće „breme“ -  a to je koalicioni kapacitet. SPS ga ima vrlo visokog i za Ružićem i bez njega, a Dačić kao iskusan političar želi da taktički „obuzda“ taj koalicimi potencijal. Da ne postane kontraproduktivan i ne odvede partiju u avanturizam. Za SPS je jako bitno da je izbegla „pokret za narod i državu“. Dačić je posle Vučića i dalje najpopularniji političar u vladajućoj koaliciji. Snaga Vučevića ili Brnabić može biti indukovana, oni su se, istina, dokazali u borbi, imaju i izvesnu popularnost u partiji, ali kad bi i članovi SNS u situaciji bez stega partijske discipline birali omiljene, posle Vučića ipak bi na drugom mestu bio Dačić. Što je veliki adut za najboljeg predsedničkog kandidata vlasti ako Vučić bude premijer. Vučić smatra da su on i njegovi pravi baštinici Miloševića i njegovog nasleđa, ali ono bar po inerciji pripada i Dačiću i njegovima. S time da uvek, pre od Vučića, socijalisti mogu da se pozovu da oni imaju – još od Miloševića i u odnosu na stare radikale bolje kadrove. Dačić je sa dva nekandidovanja u trci za za predsednika države i svojom podrškom omogućio Vučiću pobede bez muke drugog kruga. Što je ozbiljan politički gest.

Odliv članova SPS zbog isključenja Branka Ružića za sada nema elemente raskola. Za održivu monolitnost partije bitno je da članstvo SPS ne namiguje previše ka SNS zbog cenzusne neizvesnosti. Ipak, političkim instiktom mnogi od njih znaju da bi u SNS bili partijski „apatridi“. Ono što je nekad stare socijaliste nerviralo- a to je isisavanje SPS supstance od strane JUL-a, dans je ono što Vučić traži od socijalista – julovsku lojalističku pravovernost. Jedan od potencijalnih osigurača SPS (možda i investicija u budućnost) je Memorandum o saradnji koji su potpisal Ivica Dačić i predsednik Socijaldemokratske partije Srbije Jug Radivojević. I to „polazeći od bliskosti svojih programskih načela i zajedničkih vrednosti socijalne pravde, solidarnosti, jednakosti i odgovorne državne politike…“ Bilo bi efektnije da je to potpisao Rasim Ljajić dok je još bio predsednik SDPS. Ali i vrlo politički rizično. Jer kad je partizanovac Rasim, napustio centralnu ložu stadiona „Rajko Mitić“ tokom minuta ćutanja posvećenog generalu Ratku Mladiću, to bi značilo da je ložu napustio faktički Dačićev koalicioni partner. Palma više nije živ kao treći partner, ali stara koalicija iz Mionice Dačića i Šešelja i danas ne bi bila bez potencijala. O nekim stvarima se vodi računa. Pa ih nema. Na primer, kad bi Dačić i Bogoljub Karić bili u koaliciji sinergertski potencijal je veliki. Ovako, kad su te dve opcije u pitanju moguća je gužva u šesnaestercu.

Rasim Ljajić se našao pod lojalističkim kritikama zbog napuštanja lože za minut ćutanja generalu. Milorad Pupovac je hronično pod pritiskom hrvatske desnice. Zamislite da se stvari obrnu. Da li bi Srbija i Hrvatska bile bolja društva i da li bi ove zemlje imale bolje odnose da su njihovi predsednici Rasim i Milorad? I da li bi se tada neko manje osećao kao Srbin ili Hrvat? Sličan potencijal, samo iz drugog ugla imali su i Milan Bandić i Dragan Marković Palma.

Velika je Imaginacija političke čaršije. Srećem ljude koji mi pričaju da je sve ovo samo „taktika“ i da će na kraju i Đilas i Aleksić sa svojim koalicijama podržati studente. Što neko cinično zna da primeti – bolje je na kraju biti odgovoran i podržati studente kao deo „taktike“ nego ne preći cenzus. Paranoja ide još dalje i tvrdi da su Dačić i Ružić i dalje „drugovi“ i da je samo ovo dugoročna strategija. Čak čujem da je ovo sve „dogovor“ Vućića i Ružića. Tamo u junu 2020. istraživanja javnog mnenja su predviđala da Pokret slobodnih građana čiji je predsednik tada bio Sergej Trifunović neće preći senzus. To nije vredelo pojedinima koji su me ubeđivali da će Vučić da „pogura“ PSG. I sad maltene svakodnevno slušate  licitacije koga će Vučić da „pogura“ od onih koji pretenduju da budu „jezičci na vagi“. Sa jednim razjašnjenjem: prebacivanje cenzusa ne mora da bude mera uspeha. Nacionalno okupljanje Zavetnika i Dveri nije bilo prebacilo cenzus ali je ispunilo zadatak. Odvuklo je deo takozvanih patriotskih glasova. A Milica Đurđević Stamenkovski je nagrađena ministarskim mestom zbog izbornog neuspeha jer on je u stvari bio uspeh. Vučić ima veštinu da onima koji nisu za njega omogući da indirektno glasaju za njega misleći da glasaju protiv njega.

Obaveštenom čaršijom se pronela vest da bi Aleksandar Vulin i njegov Pokret socijalista kao „autentična levica“ mogli zajedno na listu sa „autentičnom desnicom“ Branimira Nestorovića („Mi-snaga naroda“) i Vladimirom Gajićem (Narodna stranka). U tom slučaju došlo bi do postfuzije monarhističkog SPO i JUL-a. Gajić je bio nekad generalni sekretar SPO, a Vulin omladinac kod Mirjane Marković. Ili: Na komemoraciji i sahrani Ratku Mladiću, bio je prisutan ministar pravde Nenad Vujić koji je od oktobra 1999. godine do aprila 2000. godine radio je kao pravni savetnik u Fondu za humanitarno pravo. Radio je i kao kao pravni savetnik u Jugoslovenskom komitetu pravnika za ljudska prava u Beogradu. Na sahrani Mladiću bio je i Đinđićev ministar kulture. Možda EU zvanično ne vidi državni karakter sahrane generala, i možda joj je bitnije da je Vučić bio u Srebrenici, a nije na sahrani.

Pitanja regularnosti predstojećih izbora je urgentno kao i (ne)priznavanje izbornih rezultata. Između ostalog, Vučić se postarao da među svojima nema takozvane demokratske osigurače – funkcionere koji zarad demokratskih principa neće pristati na izbornu patologiju. Aleksandar Tijanić kao ministar informisanja u Vladi Mirka Marjanovića nije pristao na krađu izbora. Podneo je ostavku pet meseci nakon što je izabran, praktično kad su počeli protesti zbog izborne krađe 1996. Kao i Nebojša Čović koji kao prvi čovek SPS u Beogradu u vreme studentskih i građanskih protesta odbio je da zakaže konstitutivnu sednicu Skupštine grada, jer mu je bilo jasno da su izborni rezultati lažni. Pojavio se na bini iza Miloševića na kontramitingu, 24. decembra 1996. godine, a iz SPS-a je isključen tri nedelje kasnije. Nakon toga, osnovao je stranku Demokratska alternativa.

Nakon svih ovih godina i SPS je dokazala da je „autentična levica“. Sećam se nekih Italijana – levičara iz Bolonje – koji su bili došli u Beograd delom i zbog simpatija prema levičarskim obeležjima vodećih srpskih klubova Crvene zvezde i Partizana, da bi ubrzo u praksi shvatili da je to samo puka forma i srpska konfuzija, a da su navijači tih klubova desničarski nacionalisti. Patriote - mladićevci. Otuda Crvenu zvezdu petokraku na devastiranom spomeniku osnivaču srpske socijaldemokratije Dimitriju Tucoviću na Slaviji u Beogradu (čije tradicije navodno nastavlja SPS) verovatno nisu nacrtali navijači Zvezde, već možda oni koje vladajući narativ svrstava u anarhiste, hamasovce i sataniste. U „crvene ustaše“.