Za Ukrajinu je „energetika“ sigurno bitnija tema nego što je za Crnu Goru bila „poljoprivreda“. Što se tiče odnosa sa Srbijom. Evo kako: Tadašnji premijer Crne Gore Zdravko Krivokapić, stigao je 2. novembra 2021. u prvu zvaničnu posetu Beogradu, ali uz „skroman“ doček bez veće medijske propraćenosti na aerodromu „Nikola Tesla“ gde ga je sačekao ministar poljoprivrede Srbije Branislav Nedimović, neformalno odeven, što je izazvalo negodovanje u crnogorskoj javnosti. I simpatije u delu srpske. Nedimović je bio u farmerkama i mantilu. Poljoprivreda nije tada bila najbitnije što je Crna Gora želela od Srbije. Nije ni energetika ono što Ukrajina danas najviše želi od Srbije. Ukrajina je u teškom ratu. Crne Gora srećom nije. Niti će biti deo paketa za prijem u EU sa Ukrajinom. Već izgleda sa Islandom. Za razliku od Krivokapića koji je novembra 2021. bio zatečen na beogradskom aerodromu, Zelenski je prošlog petka očigledno bio pripremljen ko će ga dočekati – dama u belom. Čija je haljina bez rukava pravila kontrast u odnosu sa crnom odećom ukrajinskog predsednika.

Na aerodromu ga je, suprotno ustaljenom protokolu, dočekala Dubravka Đedović-Handanović, ministarka energetike, a ne predsednik Aleksandar Vučić, koji je potom organizovao večeru u čast visokog gosta. Ministarkin resor, lojalistička dokazanost i uslovno prozapadna pozicija mogli su da kompenzuju protokolarne nedoslednosti. Bitno je da je tu bila i garda. Koja i dalje nosi uniforme Titove garde. Samo bez petokrake.

A kad je 9. jula 2023. predsednik Crne Gore Jakov Milatović, doputovao u posetu Srbiji, na aerodromu „Nikola Tesla“ u Beogradu ga je dočekao tadašnji šef srpske diplomatije Ivica Dačić. I to je bio iskorak u odnosu na Nedimovića koji je dočekao Krivokapića. Iako  Zelenski nije baš ukrajinski Milatović, da ga je dočekao Dačić - bilo bi bitnije da ga je dočekao prijatelj Sergeja Lavrova, nego srpski ministar policije. I da se tako nešto desilo pitanje je da li bi Dačić i dalje bio prijatelj Lavrova, a Srbija Rusije. Ovako, sa ministarkom energetike i kompletnim protokolom sve se nekako da svesti na utisak odrađenosti, sve se da racionalizovati, relativizovati, zabašurititi, potisnuti u podsvest, ili ignorisati.

Znam par ljudi navučenih na emisiju „Aktuelnosti“ na TV „Hepi“ sa nacionalnom frekvencijom. Ta emisija inače ima veliku gledanost, a kod proputinovskog dela auditorijuma i kultni status. Emisija se bavi geopolitikom, najviše ratom u Ukrajini i populariše rusku stranu. Zelenski je česta tema, Međutim, prvi dan posete ukrajinskog predsednika Beogradu, tema „Aktuelnosti“ je bio zločin na Petrovačkoj cesti (hrvatske vojske prema izbeglima u „Oluji“), a drugi dan posete,  tema je bio odnos Trampa i Republikanske partije. Oni koji su i primetili da ima nešto neobično (a neki nisu) i nakon odlaska Zelenskog ostaju verni svojoj emisiji i Putinu. Sve to ima svoje. I zašto. I neko misli o tome. Znaju to gledaoci.

Za zainteresovani deo EU poseta je dovoljno bitna jer se dogodila, dok su Rusi valjda videli koliko je sa srpske strane to sve bilo usiljeno. Tako mi bar kaže osoba koja se razume u te stvari. I dodaje, da ni EU ni Rusi trenutno nemaju pogodnijeg i pouzdanijeg partnera od Vučića što jeste i prilično unikatna pozicija zvanične Srbije, ali i neka valjda diplomatska veština srpskog predsednika. Ujedno i rizična jer zavisi od odnosa velikih sila na koje Srbija ne može da utiče. I gde lako može, kako mi kaže sagovornik, „da ostane na samcu“. Tačnije „da izvisi“. Ali, taj rizik već dugo traje. Gde se nekad ne razlikuju doktrina od konfuzije. Za nekoga je Vučić šahista, za nekoga politički pokeraš. Mediji bliski vlasti govore o Vučićevoj „umetnosti (geo)politike“, ali i nenaklonjeni mediji van Srbije tvrde da je EU promenila paradigmu i što se cinično može primetiti „ne da Vučića“ (Srbiju). Pa i na izvestan način joj je prihvatljiv srpski put ka EU „pod Vučićevim uslovima“.

I ministarka Đedović-Handanović se dohvatila mikrofona sedeći u kampanji pored predsednika Vučića i zapevala stari hit Vesne Zmijanac „Idem preko zemlje Srbije“ koji je ostao nekima u sećanju jer su reklame za taj Vesnim album i taj spot puštali besomučno na RTS u pauzama prenosa utakmica sa Mundijala u SAD 1994.

U ovakvim geopolitičkim situacijama uvek treba slušati šta kaže Aleksandar Vulin, bivši potpredsednik Vlade Srbije i osnivač stranke Pokret socijalista: „Poseta Volodimira Zelenskog Srbiji nije u skladu sa željama građana Srbije i predstavlja rezultat pritiska Brisela i ’osvetu EU’ zbog odbijanja predsednika Srbije Aleksandra Vučića da potpiše ’antirusku deklaraciju’ sa samita ’Ukrajina – Jugoistočna Evropa’ održanog u julu“, izjavio je za RIA Novosti Vulin. Iz izjave koju daje direktno jedan od najbližih Vučićevih saboraca, jasno se vidi da on ne kritikuje predsednika Srbije, dok je „osveta EU“ eufemizam za pragmatizam (nužno zlo) koje će Rusija razumeti i koji sigurno ne znači novu 1948. (A Vučić je 2019. rekao skoro zavetno – nikad više četrdeset osma), niti će Vulin biti Vučićev Sreten Žujović. Mada kako stare – Titove „nesvrstanosti“ nije bilo bez 1948. i ova „nova formula nesvrstanosti“ zahteva određene garancije sa Zapada, kao i to da projekat fabrike dronova sa Izraelcima bude održiviji i geopolitički bitniji od fabrike vakcina sa Kinezima.

Poseta Zelenskog nije u skladu sa raspoloženjem javnog mnenja u Srbiji (bar dvotrećinski ono je za Putina), ali i (ne)reakcije javnog mnenja pokazuju i njegovo licemerje. Ogluglalost na mnogo toga, uključuje i oguglalost na pojavu „naciste“ Zelenskog i želju da se živi „zapadno“ a da Putin istovremeno doaka tom zlom Zapadu. Nije sve ni u licemerju i pragmatizmu. Među onima koji su digli glas protiv Zelenskog bilo je i Vučićeve „autentične desnice“. Čak se čini da je režim morao da preduzme nešto da ne ispadne da nema dovoljno reakcija. Ideološka (ne)konzistentnost nije glavni kriterujum u podršci nekome u Srbiji. Sa strane režima, autoritarnost kalkuliše licemerje. Proevropska opozicija se, s druge strane, uzda u proruski bunt. Licemerje javnosti Vučić kroz tehnologiju vlasti uspešno prevodi u uzajamno funkcionalne paradokse. Poseta Zelenskog je možda do sada najuspeliji primer. I još jedan dokaz kako se spektakularizacijom spoljne politike kompenzuju deficiti u unutrašnjoj. U ponedeljak, čim je Zelenski otišao, Vučić je nastavio predizbornu kampanju bez raspisanih izbora u Novoj Varoši, Priboju i Prijepolju. Oni koji su ga dočekali nisu tražili idelošku i geopolitičku konzistentnost, pojašnjenja o poseti Zelenskog. U igru je Vučić ubacio i novog, antikurtijevskog, džokera – promena toka reke Ibar. Hoće li se pod lojalističkim šatrama zapevati „Stani, stani, Ibar vodo“?

U srpskom teatru apsurda važnu ulogu igraju partijski paradoksi kao pojavna forma licemerja. Formalno proevropska, a sa „strateškim partnerstvom“ sa SAD i proamerička SNS, protivnike ima u prozapadnom delu opozicije i studentskog pokreta, a glavnu podršku u pristalicama Putina i KP Kine. Srbija je izgubila dvotrećinski evropski konsenzus koji je imala 2012. godine. Geopolitička orijentacija zemlje zavisi od interesa lične vlasti i gotovo dnevne propagandne konjukture.

U Prištini je sa zgrade u centru grada uklonjena velika ukrajinska zastava koja je tu stajala od početka rata 2022. godine. Uklanjanje je usledilo dan nakon posete Zelenskog Beogradu i njegove izjave da Kijev poštuje teritorijalni integritet Srbije i ne menja stav o nepriznanju Kosova. Ukrajinsko nepriznavanje Kosova je temelj racionalizacije od strane vlasti posete Zelenskog, a ovim potezom vlasti na Kosovu dali su loptu na volej Vučiću koji to nije propustio. On nije okitio Beograd sa velikim brojem ukrajinskih zastava, ali ih je ipak postavio. Komentarišući prištinsko uklanjanje ukrajinske zastave sa zgrade u tom gradu, srpski predsednik je rekao da je to dokaz da Priština nije Ukrajinu iskreno podržavala. Što je tačno. Kurti više nije „mali Zelenski“. Rat Ukrajine i Rusije je i obrnuto proprcionalni psihološki proksi rat Srbije i Hrvatske. Svako vaga reči. Vučić je za teritorijalni integritet Ukrajine ali ne koristi temin „ruska agresija“. Plenković u Kninu kaže „agresija Ukrajine“, ali nema „agresije SAD i Izraela“, već samo rata na Bliskom istoku. Vučić kaže da se „Oluja“ neće ponoviti, a Plenković „Hrvatska više nikada neće biti nespremna, ni nezaštićena“.

Novinski naslovi „Studenti dočekali Zelenskog“ sad bi stvarno ličili i na režimski „njuz net“. Pa su izostali. Kao što sumnjamo da je Vučić nedavno sa češkim premijerom Andrejem Babišem pričao o tome da li je „plišana revolucija“ u Pragu ustvari bila „obojena“, tako verovatno ni „obojena revolucija“ (a ukrajinska je najpoznatija) nije bila tema razgovora sa Zelenskim.

Mislite li da će Dušan Bajatović da se u ime SPS ogradi od posete Zelenskog Beogradu? Kad nije do sad. I da će manje biti proruski orijentisan. Na poslednoj sednici Skupštine Srbije kad se raspravljalo o podršci kabinetu Đura Macuta, Bajatović je pun samopouzdanja i Peti oktobar retroaktivno nazvao „obojenom revolucijom“, precizrajući da se on priželjkuje kao model smene valsti. Iako je Peti oktobar bio odbrana izborne volje i revolucija samo u smislu nadohnađivanja propuštenog razvoja. Odnosno usklađivanja sa promenama u istočnoj Evropi deceniju ranije koje su dovele do rušenja real-socijalizma. Zbog nasleđa devedesetih godina koje su referentna tačka za Srbiju a ne pad Berlinskog zida, petooktobarske promene strukturalno nisu mogle da definitivno izvuku Srbiju iz gliba „prve antibirokratske reolucije“, pa nam se sada dešava i druga AB revolucija. Koja, paradoksalno, ne bi bila vitalna i uspešnija od prve da Vučić ne koristi i neke tekovine Petog oktobra bez kojih ne bi mogao da ima potrošačko društvo i veći manevar u spoljnoj politici.

Tokom skupštinskog zasedanja koje je pokazalo i „demokratski kapacitet SNS“, kako to voli da kaže predsednica Skupštine Ana Brnabić, Bajatović je napravio i jednu frojdovsku grešku: Rekao je da cela skupštinska sednica izgleda tako kao da je organizovana da bi se pomoglo opoziciji da prebaci cenzus od tri odsto. Iako upravo SPS ako bi joj Vučić dozvolio da ide sama na izbore lako može postati cenzusno rizična. A ako je takva, Vučić nema luksuz da pusti socijaliste samostalno na izbore. Najveći kapital i socijalista i opozicije koja bude izašla na izbore mimo studentske liste je da budu jezičak na vagi. Inače, SPS sa SNS nema potpisan ni koalicioni sporazum. Relano veće bi bile šanse da aktuelni ministar prosvete Dejan Vuk Stanković, sutra bude ministar policije kod „kancelara“ Vučića nego Dačić ministar prosvete. Što ne bi bio neuspeh za predsednika socijalista. Jed sad je ministarstvo prosvete još jedno ministarstvo sile.

Branko Ružić zastupa stav da bi SPS trebalo da ima obrise prave socijaldemokratske partije i da rasterećena nekih ranijih vremena bude stožer okupljanja svih opcija na levom delu političkog spektra gde može uvek da se skupi 15 do 20 odsto podrške građana. Činjenica je da je SPS u svojoj ne tako kratkoj istoriji propustila sve šanse da postane „moderna“ socijaldemokratska partija ili partija demokratskih socijalista. Pre svega iz strukturalnih razloga same partije i društva. A takvih je prilika bilo u više navrata. Svaka prilika podrazumevala je neradikalskog koalicionog partnera. Pomalo neočekivano, SPS je pokazala da ima i svog jakog predsedničkog kandidata, a  da nije Ivica Dačić. Bili bi zanimljivi izbori za predsednika (predsednicu) Srbije na kojima bi u drugi krug otišle dve dame koje se isto prezivaju – Snežana Paunović i Jasmina Paunović.

Ne zna se gde je veća konfuzija – na autentičnoj desnici ili autentičnoj levici. Ili u hibridnim formama. Ako ovako nastavi, SPS na kraju može da organizuje pokajnički kongres ujedinjena sa Vulinovim Pokretom socijalista. Akademik Mihailo Marković pisao je prvi program SPS, a onda ljut na Dačićev revizionizam napisao program za Pokret socijalista kao autentičnu nacionalnu levicu. Taktička ostavka Rasima Ljajića na mesto predsednika stranke, podsetila je javnost da se i njegova partija zove socijaldemokratska, ali da nije u koaliciji sa socijaldemokratama Borisa Tadića. Iako je među njima neuporedivo manja svetonazorska razlika nego između socijlademokrata Nenada Čanka i socijaldemokrata Milorada Dodika. Tamo oko 2012. na sceni se pojavio Pokret radnika i seljaka sa predsednikom Zoranom Dragišićem. Nije zaživeo. Danas imamo u Registar partija upisanu Radničku partiju sindikaliste Željka Veselinovića, nekada bliskog saradnika Dragana Đilasa. Čak je bilo ideja (demantovanih) da Radnička partija i pokret Mi – Snaga naroda Branimira Nestorovića naprave izbornu koaliciju.

Srpsku levicu (partiju) predvodi Radoslav Milojičić Kena (nekada DS). Pravi naziv PUPS-a je Partija ujedinjenih penzionera poljoprivrednika i proletera Srbije - solidarnost i pravda. Jedno vreme dok je kratko tu bio Jovo Bakić čulo se i za Partiju radikalne levice nastalu iz Socijaldemokratske unije (koja je nastala kao frakcija iz raskola u Građanskom savezu Srbije kada je struja sa Žarkom Koraćem napustila partiju koju je vodila Vesna Pešić, da bi se GSS posle sa Goranom Svilanovićem sjedinio sa liberalnom frakcijom DS Čedomira Jovanovića u LDP). Levica Srbije Borka Stefanovića kao frakcija DS u trendu Sirize postalo je deo Stranke slobode i pravde. Retko se danas ko seća Laburističke partije koju je vodio sindikalac Dragan Milovanović koja je bila deo DOS, a Milovanović ministar za rad i zapošljavanje od 2001. do 2004. Socijaldemokratija – partija koju je osnovao nekadašnji general JNA Vuk Obradović, bila je deo DOS-a. Neki njeni uticajni članovi su mi govorili da je Socijaldemokratiju simpatisao i biznismen Bogoljub Karić koji je jedini uz biznismena Milana Panića zaista umeo da pokaže kakav američki stil politike i ponašanja vole Srbi.

Za razliku od devedesetih danas ne postoji fenomen „prinudnih odbora“. Neuporedivo je  veća zaposlenost pa je i manje vremena za učestvovanje u demonstracijama. I represija utiče na smanjene aktivizma, ali ne samo ona – već i izbegavanje da se izađe iz „zone komfora“. Opet, samo postojanje „zone komfora“ potvrđuje i postojanje potrošačkog društva, odnosno ukazuje da protesti u Srbiji nisu primarno socijalno generisani. Pa je i koketiranje sa radništvom često neuverljivo, jer Vučić ima najautentičniju desnicu, ali i levicu. Nacionalnu (slavsku), naravno.

Koja je najkorišćenija reč tokom ovog leta u Srbiji. Za prvo mesto se bore Vučićevo „jedinstvo“ i hidriranje zbog vrućina i saveta koji daju lekari. Političko hidriranje je neophodno da bi se izdržala Vučićeva taktika iscrpljivanja. Ako neko misli da ga politički ugrozi. Nije lako smisliti dobar slogan sa jednom rečju. Ni u politici, ni u privredi. „Pošteno“ (Đinđić-demokratska) je bio takav. Kao i „Široko“ za jedog proizvođača suhomesnatih proizvoda. To „široko“ je jedina šansa za pravljenje konkurentne alternative. Sve dok postoji sinergija. Koja je u politici ono što je gravitacija u astronomiji.

Ključ izbora nije u takozvanim neodlučnima, njim ima, ali najmanje od 2012. Ključ je u sposobnosti studentskog pokreta i političkih partija opozicije da okupe i sačuvaju antirežimske glasove. Pred istorijske i najiščekivanije izbore u Srbiji, Vučić poručuje: „Da zauvek prekinemo njihove snove kako će da sruše Srbiju“. Obratite pažnju: „Zauvek“. Ako se nekome zauvek prekinu snovi o vlasti, to znači da onaj ko je na vlasti ostaje na njoj zauvek (doživotno). I svako ko bi zamenio vlast želi samo jedno – da sruši Srbiju. Što onda opravdava stav „Ne damo im Srbiju!“.

Nije bilo u medijima, pa evo anegdote: Jedan seljak tokom akcije „Student u svakom selu“ rekao je svojim mladim gostima: Znate li kako će Vučić da vas vrti ako ne budete ujedinjeni. Kako? Kao miš kočanjku.

Viktor Orban je bio na Saboru trubača u Guči. Da li bi bivši mađarski premijer imao više šansi da bude naš Nikola Gruevski ili naš Zdravko Mamić?