Dobro, mladi aktivisti SNS nisu pedalirali do Strazbura ili trčali do Brisela, ali mnoge akcije pobunjenih studenta Vučić je preuzeo i oponašao. Posle konkurentnih „Ujedinjeni za Kosjerić“ ili „Ujedinjeni za Kulu“, logično je da se famozna studentska lista na republičkom nivou zove „Ujedinjeni za Srbiju – studenti pobeđuju“. Iako reč „ujedinjeni“ u politici nije ništa specijalno novo, inovativno, već opšte mesto, u određenim kontekstima i intonacijama dobro zvuči i ne treba izmišljati mokru vodu. Studentima i onima koji ih podržavaju je leglo to „ujedinjeni“. Ali, još je utemeljivač ruskog marksizma Georgij Valentinovič Plehanov imao razumevanja prema plagiranju u politici, rekavši da jedna ideja kad se pusti u javnost više nije ničije vlasništvo.

To „ujedinjeni“ je kao ajvar ili šljivovica  – imaju mnogi ali bitno je ko prvi zaštiti proizvod. Vučić nije otkrivao mokru vodu i jednostavno je preduhitrio studente i na mitingu svoje partije u Beogradu 27. juna je obznanio da će se lista SNS i njenih kolaicionih partnera zvati „Ujedinjena Srbija“. Studentska ili opoziciona sad teško da će biti „ujedinjena“ ako se i ujedine. Može da bude „udružena“ ali to bi sad, nakon Vučićeve obznane, više zvučalo  nekako sindikalno, kardeljistički - kao „udruženi rad“. Svakako iznuđeno. Uostalom, Vučić može da kaže – za razliku od vas mi smo ujedinjeni. 

Dakle, lojalistilčko-zavetnička „Ujedinjena Srbija“ ima zadatak da operacionalizuje parolu „Srbija pobeđuje“ koja je takođe  mobilizatorska, ne baš inovativna i služi daljem poistovećivanju partije (vođe) i države.

Iako nije bilo davno, i „pobeda Srbije“ i „ujedinjeni za pobedu“ bile su komponente opozicione koalicije koja je učestvovala na izborima 2022. godine. Pre te Ujedinjene Srbije bio je Savez za Srbiju (koga se neko i seća), pa Udružena opozicija Srbije (koje se retko ko seća).

Tu Ujedinjenu Srbiju izborno su predstavljali Zdravko Ponoš kao kandidat za predsednika države, Marinika Tepić kao nosilac liste za parlamentarne izbore i Vladeta Janković kao kandidat za gradonačelnika Beograda. Kičmu koalicije su činile Stranka slobode i pravde, Narodna stranka, Demokratska stranka i Pokret slobodnih građana. Danas takav  koalicioni aranžman deluje čak i preambiciozno za realizaciju. 

Ta Ujedinjena Srbija imala je obrise Deposa 3: Partije-nepartijski intelektualci. Osovinu prvog Deposa (Demokratski pokret Srbije) iz 1992. činili su SPO i DSS (stara), plus nestranački intelektulaci, od njih i više članova SANU. U Deposu 2 (1993) više nije bila DSS, stigla je Nova demokratija Dušana Mihajlovića (koja je posle završila u koaliciji sa SPS i JUL), a od nestranačkih intelektualaca (koji su se u međuvremenu osuli) najvidljiviji je bio Milan St. Protić. Ono što je Matija Bećković rekao za prvi Depos – da je ostao samo opušak – to se moglo primenti uglavnom za sve potonje neradikalske (nenaprednjačke) koalicije. U Ujedinjenoj Srbiji Đilasa, Ponoša, Aleksića, Lutovca, bilo je identičnih situacija kao u stara vremena prvog Deposa: Na primer podrška Ljube Simovića Vladeti Jankoviću. Te 2022 vladika Grigorije (takođe podržao Vladetu) unosi crkvenu komponentu (izraženu 1992), a tih dana u „Nedeljniku“ smo pisali da fale samo studenti – neki mladi Dragan Đilas i Mlađa Đorđević koji su vodili studentske demonstracije juna 1992. kao podršku prvom Deposu i Vidovdanskom saboru koji je organizovao. Evo, sad su tu i studenti. Samo ovoga puta kao glavni akter koji bi mogao da napravi Depos 3. E, sad u onaj prvi desničarski (ali prozapadni) Depos nisu hteli Dragoljub Mićunović i Zoran Đinđić, dok sadašnja Demokratska stranka sa Srđanom Milivojević je bespogovorno uz studente.

Te 1992. u Pionirskom parku su bili šatori sa monarhistima iz Šumadije. Došli su bili da vide i princa Aleksandra Karađorđevića koji se bio obratio prisutnima. Na lošem srpskom. Bila je izražena i pročetnička komponena tog Vidovdanskog sabora na kome je glavna politička figura bio Vuk Drašković, a nestranačka Matija Bećković. Sad je u Pionirskom parku Vučićeva „autentična desnica“.

Umesto izgleda izgustiranog Svesrpskog sabora za jednokratnu upotrebu (iako je najavljeno da će se održavati svake druge godine, a prvi je bio 8. juna 2024), ovoga puta Vučić je organizovao klasični stranačko-koalicioni miting. Iako je bio prisutan i notorni Milorad Dodik, srpski predsednik se nije rasplinjavao u svesrpskom jedinstvu, više je pažnje posvetio Mađarima i Bošnjacima u Srbiji jer njihovi glasovi će (bez Orbana i sa studentskom pobunom u Novom Pazaru), na predstojećim izborima biti suštinski bitni i teško ih mogu kompenzovati „uvezeni“ srpski glasovi.  

Baš šteta zbog Dragutina i Milutina – dva robota koja igraju kolo i koji su bili realne zvezde Vučićevog vidovdanskog mitinga dan pre Vidovdana. Onaj prvi Svesrpski sabor bio je i neka vrsta smotre kulturno-umetničkih društava. Igralo se kolo na sve strane pred dovedenim statistima. E sad zamislite da su roboti Dragutin i Milutin u narodnim nošnjama mogli da budu artificijelne zvezde drugog Svesrpskog sabora. Da li se od prisutnih na ovom mitingu iko setio te svesrpske manifestacije. Ima ljudi koji su bili i onda i sad tu, i nisu primetili ništa nelogično. Znam neke. Znam i čoveka koji je ljuta opozicija Vučiću, ali kome se jedan deda zvao Milutin a drugi Dragutin, pa mu je eto bar nešto bilo simpatično sa tog mitinga. Ni to nije malo. Svaki Vučićev miting, sabor ili vašar je i skup direktora sa kvotama. Zabluda je da su svi koji dolaze na ovakve manifestacije tu jer su ucenjeni, poslom najčešće. Ima i takvih, ali dobar deo prisutnih je tu što realno podržava Vučića. Ima i opčinjenih. I onih koji su preko SNS dobili posao, i koji sad prisustvo mitingu ne smatraju kao ucenu već kao nešto najnormalnije – da se oduže koliko mogu. U suštini, sve je to narod na revesr. Dok je ovakvog „javnog sektora“ drugačije će teško biti. Jer „javni sektor pobeđuje“. Plus penzioneri. S tom naznakom da ne treba govoriti da penzioneri glasaju za Vučića kao za Miloševića, kao da su to isti penzioneri. Vučićevi žive bolje od Miloševićevih. Istraživanja „Demostata“ pokazuju da među onima koji imaju više penzije opada podrška Vučiću. Zato on preduzima mere podrške ovima sa manjim penzijama kao rezervoaru glasova. 

Vučić je miting fokusirao na sebe. On je vođa druge antibirokratske revolucije. Njegovi mediji su zdušno prionuli na kultizaciju lilčnosti, a to je išlo do situacija da se na strani jednog tabloida pojavila bukvalno kimilsungovska verzija srpskog predsednika. Iako prisutni realno jesu (uglavnom) za Vučića (kao što sutra mogu biti i za drugog), na onoj vrućini i mnogi od njih su gledali da otaljaju podršku makar i kolektivnim nesvesnim. Propaganda besomoučno koristi vidovdanski arhetip izdaje. Vučić reč- jedinstvo -koristi, čini se, više nego Mira Marković reč humanizam. Utisak je da bi najvećoj partiji u Srbiju više pristajalo da se zove Stranka srpskog jedinstva ili Jedinstvena Srbija nego Srpska napredna stranka. Vučić je izgleda definitivno odustao od pravljena onoga „pokreta za narod i državu“. Opredelio se za homogenizovanu, frontovsku, koaliciju. SPS je bila posebno alergična na ideju tog „pokreta“. Vučić će imati jednu svoju zvaničnu kolonu na izborima, a neke će verovatno kao i uvek probati da pridoda opoziciji.

Neuporedivo malobrojniji vidovdanski skup studentana u Kraljevu ostao je pod utiskom rigoroznog ideološkog monitoringa (koji nekad zaista zna biti iritantan, kao na primer opsesija Lomparom) i kontroverzama oko pojavljivanja jedne bivše Nestorovićeve poslanice (danas samostalne) na bini. Od nastanka pokreta studenti se ograđuju od svih onih koji su na bilo koji način učestvovali u stranačkom životu. Tu doslednost nije lako održati, mada je ona mogla manje nespretno da se prekrši. Odnosno da se prevede u inkluzivnost. Stanje u Srbiji je i pitanje percepcije, pa otuda fraza da se na Vidovdan sve vidi koju koriste i Vućić i studenti usmerena je ka mobilizaciji svojih pristalica. Tu je u vidovdanskom vikendu Vučić više postigao. 

Za razliku od Miloševićeve prve antibirokratske revolucije, ova Vučićeva druga je klerikalnije etatizovana. Što je veliki preokret u odnosu na Vučićevu „protestantsku“ fazu. U meri u kojoj su to Vesna Zmijanac, Era Ojdanić i drugi na režimskim skupovima i pod šatrama, u odnosu na Sajmona i Garfankla čiju je muziku Vučić nekada koristio u kampanji za gradonačelnika Beograda. Sve je stvar propagandne konjukuture. Onda da se dopadneš jednoj Srbiji, a sada drugoj. Militarizacija je takođe bitna komponenta lične vlasti i potenciranja pozicije „vrhovnog komandanta“. Otuda su vidovdanske manifestacije i sinteza državotvornih komponenti – stranačkog i državnog vođe, vrhovnog komandata i garanta simfonije crkve i države. Vučić je prisustvovao potpisivanu ugovora za obezbeđivanje finansijskih sredstava za završne radove na Hramu Svetog Save u Beogradu, dok je na aerodromu u Batajnici tokom prikaza vojnih sredstava obelodanio da služenje veoma kratkog vojnog roka u Srbiji počinje u martu. Uprkos marketingu, ne treba zanemariti da postoji netipična linija kontinuiteta u Srbiji – od Dušana Čkrebića do Vučića (uključujući posebno i Zorana Đinđića) koja se trudila da se završi Hram Svetog Save.

Ko je bio na utakmivi Crveva zvezda – Dinamo Drezden, 6. marta 1991. na „Marakani“ u Beogradu (na putu ka Bariju) zna šta je sto hiljada ljudi. I ne trebaju mu procene ni MUP-a, ni i Arhiva javnih skupova da zna šta je sto hiljada. Bio sam tada na južnoj tribini i gledao ljude kako sede na krovu istočne. Starije kolege i zvezdaši su mi pričali da je protiv Drezdena bilo više nego protiv Ferencvaroša u polufinalu Kupa pobednika kupova 29. aprila 1975, kada je zabeležena rekordna poseta na ovom stadionu od 96.070 prodatih ulaznica. Vučić ima običaj da poredi političke masovne skupove sa kapacitetima Zvezdinog stadiona. Teško da na Slaviju može stati Marakana i po sa Zvezde protiv Drezdena, ali do dve takve „Marakane“ sigurno ne dobacuje Vučićev skup od 27. juna. Protesni skup od 15. marta prošle godine i dalje je nedostižan po brojnosti uprkos svoj logistici koja je režimu na raspolaganju. Olako je reći da bi ovaj miting vlasti bio totalno isprazan (kako Vućić karakteriše studentske skupove) da predsednik nije najavio svoju ostavku i ime liste, a što je mogao i na nekom rutinskom obraćanju. Skup je organizovan zbog slika i kadrova. I vođe i pristalica. Doduše u suženom manevarskom prostoru: Da postoji Savezna Republika Jugoslavija ili da takozvani srpski svet nije samo želja, metafora i „kulturni prostor“, Vučić bi mogao da postigne ono što nije Milošević – da bude predsednik neke „zajedničke države“. Da bude samo simbolički predsednik svih Srba, ono za šta ga stari saborac Aleksandar Vulin već smatra, nije mu sigurno dovoljno. Na jednom polu scene imamo krizu liderstva, a na drugom gotovo egzistencijalnu zavisnost od lidera. 

Iako je sa zakašnjenjem napustio mesto  predsednika partije, da bi ispoštovao ustavnu formu, Vučić je ostao njen neprikosnoveni vođa. Kao etatista on zna da je partija glavni izvor legitimiteta. U SNS ne postoji čak ni takozvani demokratski centralizam, stara komunistička fora koja odlikuje SPS sa Ivicom Dačićem na čelu. Principi voluntarizma i suboordinacije funkcionišu isto sa bilo koje pozicije na kojoj je Vučić. Kome bi odgovarao i nekadašnji „poljski model“ - da predsednik partije bude centar političke moći (ne Vučević, već ponovo Vučić), kao što je to u jednom periodu bez državnih funkcija bio Jaroslav Kačinjski predsednik stranke Pravo i pravda, a ne neki Mateuš Moravjecki (premijer) ili Andžej Duda (predsednik). Iako bi kao „siva eminencija“ bio takođe najmoćniji, ovaj model nije prihvatljiv jer bi onemogućio u dosadašnoj meri Vučiću nastup na međunarodnoj sceni na koju idu predsednici država ili premijeri, a ne isključivo partijski šefovi. 

Ovogodišnja politizacija Vidovdana je prilika i da se setimo jednog od najboljih srpskih filmova- „Sok od šljiva“ Branka Baletića iz 1981. I u njemu se pojavila Vesna Zmijanac kao sad na Vučićevom  mitingu. „Sok od šliva“ je davnih dana najavio i najgledanije izdanje „Zvezdi granda“ kad su u žiriju sedeli Aleksandar Vučić, Ivica Dačić i Velimir Ilić. Bitne političke dileme, sukobi i skupovi u Srbiji mogu se metaforički svesti na koncepcijske razlike oko proslave u Dubokom dolu - glavnom toponimu iz  „Soka od šljiva“.  U Dubokom dolu narod peva Zaharovu pesmu „Od Vardara pa do Triglava, od Đerdapa pa do Jadrana“, što sad daje i izvesnu retroaktivnu (anticipativnu) zlokobnost filmu zbog tog utopizma. Pobunjenik je Miki Rudinski (Miki Manojlović u jednoj od svojih najboljih uloga), popularni narodnjački disk džokej provincijske radio-stanice. Za svoj hepening u prirodi Miki Rudinski je uspeo da zainteresuje i moćni „Šljivo kombinat“, u to vreme po kardeljizmu SOUR – Složenu organizaciju udruženog rada. Kombinat slavi jubilej. Visokobudžetno. Dolazi do sukoba dve koncepcije. Miku Rudinski je suspendovan, borba za publiku i izvođače vodi se svim sredstvima, dok u jednoj od kriznih situacija Dule Janićijević u ulozi Zlatibora, finansijskog mogula Kombinata izgovara čuvenu rečenicu – „Treba li nešto da akontiram?“ Komunistički funkcioner koga igra Petar Kralj dolazi u grad gde treba da bude proslava Kombinata, ali narod ide u Duboki do. „Nemojte da ja arbitriram“, kaže. Na kraju Kombinat svoju scenografiju instalira u Dubokom dolu i uzurpira prostor.

Ko je studentski Miki Rudinski? Kad će biti Duboki do? Kombinat je rekao svoje. 

Zaboravilo se kako su navijači Srbije na prošlom evropskom prvenstvu u fudbalu pevali pesmu bosankog pevača Ferida Avdića „Izađi mala“. Čovek koji je to pevao u Nemačkoj kaže mi da bi sad na Mundijalu navijao za Bosnu (kao što mnogi oko njega navijaju) da njeni navijači u SAD ne pevaju Halidovu „Poljem se širi miris ljiljana“ (napisao je Nazif Gljiva za Halida Bešlića), iako je tugovao kad je umro Halid. Na ratnoj zastavi Armije BiH jesu ljiljani. Zvanična zastava BiH je po simbolima i bojama najevropskija iako je zemlja daleko od članstva u EU. Obe zastave navijači koriste. Aca Lukas je Bešlićev hit obradio u „Poljem se širi miris tamjana“, ali je nerealno da baš tu verziju pevaju navijači BiH na Mundijalu da bi pridobili neke Srbe da navijaju za „zmajeve“. Kao što bi bilo nadrealno očekivati da još jedna SNS hedlajnerka sa Vučićevog mitinga Vesna Zmijanac na takvom skupu otpeva veliki duet sa Dinom Merlinom – „Kad zamirišu jorgovani“. Mnogo su stvari regionalno zapetljane. Ovo sam sve pokušavao da raščivijam jednom strancu. Polovično uspešno. 

U mundijalskim danima čovek mora da istrpi neurotična presing pitanja - da li navija za BiH i Hrvatsku? Komentatoru „Arena Sporta“, zamereno je da je golove Bosne i Hercegovine pratio bez emocija i gotovo jednoličnim tonom. I ravnodušnost prema navijanju u nekoj konkretnoj utakmici je legitimno osećanje. Ali ako je iskrena. Onda je, što se tiče Regiona, baš manjinska.