Bilo bi bizarno da sutra Aleksandar Vučić zove Borisa Tadića na kafu, kao što je Tadić zvao Darka Rundeka nakon što su hrvatskog muzičara fizički napali u vreme Beer festa avgusta 2005. Tada su se Tadić, u to vreme predsednik Srbije i Rundek sastali u jednom popularnom beogradskom restoranu u centru grada gde su se zadržali u neformalnom jednočasovnom razgovoru. Prethodno je Rundeka ujutro napalo pet-šest mladića koji su mu posle povika ustašo, ustašo naneli povrede glave i šake, a bivši frontmen grupe Haustor je posle napada izjavio da će i pored toga nastaviti turneju po Srbiji.

Predsednik Tadić je tada uz kafu naglasio da takve stvari ne bi smele da se Rundeku dešavaju u Beogradu i Srbiji. Baš kao što sad slično i preventivno govori Vučić kao predsednik države nakon grafita pretnji smrću upućenih Tadiću. 

Teško da bi Vučić i Tadić razgovarali, i kad bi se sreli u normalnim okolnostima, o ’novom talasu’ kao onomad Tadić i Rundek. Vučić se osudom pretnji Tadiću nije ogradio od svoje propagande koja pričama o topljenju tenkova i Tadićevog izručenju Mladića Hagu priprema teren za grafite, već je napravio balans u odnosu na tu propagandu. Što je i sa cinizmom ipak nešto. Uostalom, i bez cinizma, i Vučić će jednom biti bivši predsednik. Ali, Vučić ne bi bio Vučić kad ne bi šahovski gledao koji potez ispred: Priznajući Tadiću ’pravo na sopstveno mišljenje’, Vučić ukazuje usijanim glavama da mu ne treba baš njegov domaći Rundek, ali na izvestan način i hrabri Borisa da se kandiduje za predsednika Srbije, jer ako ’ima svoje mišljenje’, imaće ga osim Haga i po drugim pitanjima – a to mišljenje (koje nije toliko introspektivno koliko akciono) teško da će oduševiti većinu opozicionara. Bude li se zaista Boris kandidovao, opozicioni lideri će bar malo razumeti kako je bilo Vučiću kad je Sputnjik objavio vest da Tomislav Nikolić razmišlja da se kandiduje za još jedan mandat. Možda će razumeti i onog medijskog ’toplog zeca’. Vućić pragmatično i predsedniku SANU Vladimiru Kostiću prizanje ’prvo na mišljenje’ (povodom Kosova). Šešelj kao da ima ekskluzivno pravo da se okomi na Kostića, dok većini režimskih propagandista Kostić nije tema. 

Relano, za opoziciju bez jakog kandidata bilo bi najelegantnije da uopšte nema predsedničkih izbora. Pa kako? Pa lepo, kad bi nekako moglo da se u sklopu najavljene promene Ustava ugradi rešenje da Srbija prelazi na ’kancelarski sistem’, a da se predsednik bira u parlamentu. A i realno, mala je Srbija zemlja za jakog predsednika i premijera, pa zato moć uvek šeta tamo gde je njen nosilac, a kohabitacija je noćna mora. Bilo je teško Koštunici i Tadiću a tek je horor zamisliti Vučića u kohabitaciji. Tako je i u demokratski sređenijoj Hrvatskoj, koja je isto mala zemlja za jakog premijera i predsednika: Kohabitacija Milanovića i Plenkovića je agonija.

Tadić je hapšenjem i izručenjem Hagu Karadžića, Mladića i Hadžića, poštedeo naprednjake noćne more. Vučiću je lako da ne isporučuje Srbe, kad ima samo Radetu i Jojića. I još mu je to bitnije sad kad je za razliku od propasti reujedinjenja DS, reujedinjenje radikala prošlo elegantno. Radikali se nisu formalno utopili u SNS kao Šapićev SPAS, ali su uvažen deo ’keč ola’. Na drugom polu od Lige socijaldemokrata Vojvodine.

Bilo je normalno da Tadić podrži cepanje moćnih radikala sa kojima nije mogao da se napravi dvotrećinski evropski konsenzus u Srbiji. Sa naprednjacima, onima koji su tražili slobodu medija i ubrzanje evropskih integracija, to je moglo. Ali, ko je gledao bar jedan film iz franšize ’Park iz doba jure’ video je koliko je rizično poigravati se sa DNK. Sa velikom DS na levom centru koju je napravio Tadić i sa velikom SNS na desnom centru, Srbija je bila na korak od dvopartizma. Kako danas deluju nadrealno priče o čak ’velikoj koaliciji’. Neki delovi DS, a nisu Nebojša Krstić i Jelena Trivan, te 2012. bili su bliži Vučiću nego Tadiću. A danas su u takozvanoj pravoj opoziciji. Pre ruleta sa dvopartizmom, kod Tadića je važila partijska podela obrnute piramide ’tri puta dva’: Na vrhu velike DS i SRS, ispod osrednje SPS i DSS i na dnu manje ali bitne G17 i LDP. To je danas nezamislivo. Francuski sociolog Moris Diverže, uporedio je uticaj izbornih sistema sa kočnicom ili akceleratorom. Umnožavanje stranaka, koje je rezultat drugih faktora, olakšano je jednim tipom sistema, a kočeno drugim. Većinski izborni sistem pogoduje dvopartizmu, ali paradoksalno da je Vučić apsolutnu dominaciju izgradio na proporcionalnom sistemu. 

Ako se istorija ponavlja kao farsa, sad je to brutalna farsa višepartizma, mada ipak šansa da Srbija dobije makar perverzni instant dvopartizam. Kasno je za razvrstavanje po principu takozvanog levog i desnog centra, već se podela može izvršiti odokativno - ’za i protiv Vučića’, u formi dva ’keč ola’. Po sistemu vojnih vežbi iz SFRJ – ’plavi’ protiv ’crvenih’. Opozicija će zagraktati, lako je je vučićevcima – kod njih se niko ništa ne pita sem vođe, ali mi imamo programske integritete i demokratski nagon da se razvrstavamo po kolonama. Pa niko vam ne brani da se razvrstavate po kolonama, ali to možete uraditi posle u Skupštini, gde bi pravili poslaničke klubove po ’svetonazorima’, a na izbore samo džumle – kečolovski.

Poučna je knjiga ’Političko groblje’, Slavoljuba Slave Đukića, koja prati događaje od Sremskog fronta do pada režima Slobodana Miloševića. Političko groblje je i metafora za naš višepartizam. Na njemu imamo bar dve poučne parcele – onu partija socijaldemokratske orijentacije i onu partija takozvanog desnog centra. 

Stranka slobode i pravde, Narodna stranka, Dveri, Pokret slobodnih građana, kao stranke ’trećeg talasa’ moraju da imaju na umu tužno iskustvo partija ’drugog talasa’, nakon Petog oktobra. Od ambicioznih partija stvorila se parodija sve sa socijaldemokratama, demohrišćanima, laburistima, republikancima, liberalima, zelenima. I SNS je partija ’treće generacije’ (talasa), pa i opozicija organizaciono mora trendovski da parira Vučićevoj aglomeraciji. Ili bar da stvara tu iluziju. I to još danas kada je jasno da je partija surogat države i izvor legitimiteta. Sa opozicionim ’keč olom’ (famozni ’najširi front’) čak i ako se ne promeni ustav i predsednik ne bira u parlamentu, predsednički kandidat opozicije može se odabrati po metodologiji muzičkog rijalitija ’Ja imam talenat’. Boris tu nije bez šansi. 

I ne treba samo čežnjivo gledati za gradonačelnikom Zagreba Tomislavom Tomaševićem i pitati se možemo li i mi? Zaboravlja se da na hrvatskom ’političkom groblju’ postoji velika parcela takozvanog ’trećeg puta’. Zeleno-levi fenomen ’Možemo’ može uspeti na nacionalnom nivou samo ako da većinski ton koaliciji, istisne ili usisa socijaldemokrate i prevaziđe uslovnu poziciju ’trećeg puta’ koja je samo startna. I obično se do sada, kao u slučaju desničarskog ’Mosta’, sve završavalo na ’hitu izbora’ nego na nekom zaista ’trećem putu’. Za sada su ’Možemo’ kao ubedljivo jači partner u Zagrebu i SDP potpisali koalicioni sporazum za komotno i programsko upravljane hrvatskom prestonicom.

I srpski ekolozi sa partijskim ambicijama ako ne usisaju, istisnu ili preuzmu druge partije, osvoje politički prostor, postaće samo još jedna od stolica u uobraženom vašarskom karuselu čije su glavne dileme tipa da li prihvatamo Ivicu ili Bilčika kao moderatora, ili obadvojicu? 

Eto i premijer Crne Gore Zdravko Krivokapić izgleda napušta polako nadstranačku, ekspertsku, poziciju i privodi, priča se, kraju posao osnivanja nove partije. Navodno, za Veliku Gospojinu, 28. avgusta, njegov pokret ’Ne damo Crnu Goru’ prerašće u Demohrišćansku stranku. Pa i u Srbiji da sutra nestranačka ličnost pobedi Vučiča, makar bila pop, glumac ili sportista, teško da bi samo figurirala i ispunjavala želje onih koji su ga podržali. Logično je da i takav mesija pokaže ambiciju da se organizaciono artikuliše. Ili će biti kao Tihomir Orešković, bledi i kratkotrajni nestranački hrvatski premijer u senci tada moćnog lidera HDZ Karamarka.

Zbog litijaškog legitimiteta (ozbiljno poljuljanog nakon usvajanja u CG skupštini rezolucije o genocidu u Srebrenici), logično je da Krivokapić nadene ime partiji ’demohrišćanska’. Iako to nije politička tradicija pravoslavnih zemalja. To su u nas u Srbiji ’domaćinske partije’. Za uspeh će zavisiti i da li bi Krivokapić kao Plenković-koji od HDZ pokušava da napravi ’demohrišćane’-uspeo da zauzda zadrtiju klero-desnicu.

I polivalentni Vučić je ’demohrišćanin’ kad zatreba. Kad se zahuktava stvar oko Kosova, na primer. 

Nama ostaje žal što nije masovnije potpisana inicijativa našeg počivšeg demohrišćanina Vladana Batića iz 2002. – da Srbija prva raspiše referendum i da se odvoji od Crne Gore. Mnoge bi probleme tada izbegli. Kad već nismo 1991. prvi proglasili suverenu Srbiju i priznali ostale republike u avnojevskim granicama.

Ko zna, možda bi Jugoslavija bez Srbije bila jedna funkcionalna zajednica. Uz demokratsku Srbiju čak i sa Srbima van Srbije.