Crni labud je metafora za nepredviđene događaje sa teškim posledicama koju je promovisao statističar i analitičar rizika Nasim Nikolas Taleb. Inače i esejista i bivši trgovac sa Vol Strita. Holandski istraživači su 1697. bili prvi Evropljani koji su naišli na crne labudove na zapadnoj obali današnje Australije. Do tada se verovalo da postoje samo beli labudovi. Pojavu „crnog labuda“ karakteriše i naknadna racionalizacija. U slučaju tragedije u Novom Sadu na železničkoj stanici prvo se sa strane vlasti krenulo sa situaciji neprikladnim kriznim pi-arom o mogućim greškama u Titovo, Miloševićevo, DOS-ovo vreme, odnosno sa vrdanjima i lažima o karakteru rekonstrukcije železničke stanice u naprednjačko vreme. Gnevna javnost i opozicija će postaviti pitanje da li je ova tragedija baš „crni labiud“, nešto baš savim neočekivano, ako se pogleda anatomija i funkcionisanje sistema vlasti, njena investiciona logika, odnosno hronoligija afera sa ljudskim žrtvama od „afere helihopter“, pa naovamo. Za vlast je ovo sigurno „crni labud“. I potrebna je pacifikacija gneva. A da se ovo desilo dok su naprednjaci bili opozicija, a Tadićeva vlast na primer tek rekonstrusala stanicu, da li bi i oni „lešinarili na nesreći“ za šta optužuju opoziciju da joj je manir? 

Pobeda Tampa je (za sada) „beli labud“ za Vučića. Čuli ste sigurno nekog ko je protiv Vučića kako kaže „zar posle ovog u Novom Sadu još i pobeda Trampa“. Nije to navijanje za Kamalu, pa razočarenje, nego strepnja koja vodi u depresiju - da Vučiću opet idu međunarodne okolnosti u prilog, a da će za Trampa i njegov krug (od kojih neki kadrovi zaista jesu u bliskim vezama sa Vučićem), demokratija u Srbiji biti u rangu onoga što je nadobudno posle Petog oktobra o Haškom tribunalu govorio Vojislav Koštunica – „deveta rupa na svirali“. Uostalom, ni Bajdenova i Kamalina administracija se oko demokratije, medija i pravne države nije nešto posebno sekirala kad je u pitanju Srbija. Kao što se ni Evropska unija nije oko te brige pretrgla. Bar ne koliko oko kosovskog prihvatanja realnosti i litijumskih razvojnih šansi.

Posle Niksona 1970, Forda 1975. i Kartera 1980, hoće li Tramp biti četvrti predsednik SAD koji će posetiti Beograd, ili će srpski trampisti morati u Budimpeštu na hodočašće, jer ipak je Orban pre Vučića? Hoće li se u Budimpeštu ići kao na Hungaro ring, kao na Stounse nekada, ili kao što katolici idu da vide papu? Bil’ mogli Orban i Vučić da zajedno organizuju dolazak Trampa, pa da on poseti obe prestonice? Bilo bi idealno da Tramp dođe u Pranjane na „Halijard“. Tokom posete Kartera, pored Cvijetina Mijatovića, tadašnjeg predsednika Predsedništva SFRJ i njegove supruge Mire Stupice, domaćin je bio i tadašnji gradonačelnik Beograda Živorad Kovačević. To bi, po analogiji, sad bio Aleksandar Šapić. Što bi narod rekao: Prema svecu i tropar.

Vučić se uzda i u Ilona Maska, tehnološkog Raspućina Trampovog dvora, širom „srpskog sveta“ oči su uprte u Maskov pohod na Mars. Vučić je razgovarao telefonom s Trampom, i maliciozno je to nipodaštavati. I bio je koncentrisan sa variranjem Trampovog pobedničkog slogana Make America Great Again. Zastao je, i rekao da se nada da će Tramp zaista napraviti Ameriku velikom, a mi (on i njegovi naprednjaci) i Srbiju „pristojnom“ (kao da za ovih 12 i kusur godina nisu imali vremena da je takvom naprave) jer oko toga „velika“ različiti su konteksti i značenja „Velike Amerike“ i „Velike Srbije“.

I ugledni „Galup“ je potvrdio da je u Srbiji Tramp imao najveću podršku u Evropi. Tačno je i da su Srbi u Americi prvi put na tamošnjim izborima učestvovali organizovano i fokusirano. Pa možda i stvarno bude neke koristi. Uspešne saradnje u svim društvenim sferama, kako se to Vučić pomalo birokratski nada. To što se srpski predsednik zauzdao da kaže osvanulo je na zidovima Beograda - Make Serbia Great Again. Kao što se iz putinovske prakse odomaćio termin „Naši“  tako ćemo sad imati naš „MAGA“ pokret, odnosno „MSGA“. Plakati sa šešeljevskom mapom „Velike Srbije“ i likovima Trampa i Maska delo su Konzervativnog pokreta „Naši“.

U Budimpešti na samitu Evropske političke zajednice pred 46 lidera Vučić je poslao pourku da svi u Evropi treba da shvate da se svet promenio. Vučić uvek osmisli kako svet treba da izgleda, samo što svet ne izgleda baš uvek kako on zamisli. Do sada su mu okolnosti nekako išle na ruku uprkos svim iskakanjima sveta iz njegove projekcije. I Vučićev trampizam je uslovan jer teško da srpski predsednik kao politički veteran veruje da će Tramp uvesti SAD u BRIKS. Od onih koji decenijama poznaju Vučića čujem kako intuitivno osećaju da on u sebi ipak ima dozu uzdržanosti, za razliku od većine trampista iz vaskolikog srpstva. 

Trampuje se širom „srpskog sveta“: Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik čestitao je Donaldu Trampu na pobedi. Kao i Predsednik Skupštine Crne Gore Andrija Mandić. U Kosovskoj Mitrovici osvanuli su transparenti „Srećna pobeda predsedniče“. Najambiciozniji je za sad Princ Filip Karađorđević koji je pozvao novoizabranog američkog predsednika da povuče priznanje nezavisnosti samoproglašenog Kosova, naglasivši da bi to ispravilo istorijsku nepravdu. Najinspirativniji je Vladislav Dajković, predsednik Slobodne Crne Gore i jedan od lidera srpskog naroda u Crnoj Gori, koji se nada da će ovom pobedom svet postati bolje mesto za život, da će se mnogi ratovi okončati, da će Tramp zaustaviti taj šljam sveta iz „duboke države“. Kako je napisao, još nismo ni svesni koliko je ovo veliko i važno. „Živeo Donald Srbin!", zaključio je Dajković. Dakle, Trampe, kako glasi jedan duhoviti tvit iz Crne Gore, samo ne sa DPS. Citirani Dujković kao da očekuje od Trampa globalnu „antibirokratsku revoluciju“, ono što se poznih osamdesetih dogodilo i u Crnoh Gori i što je na vlast dovelo Miloševićeve trabante – trijumvirat Mila, Momira i Sveta. Od kojih je svako posle otišao na svoju stranu.

Nekadašnji julovski i sada jedan od naprednjačkih ideologa Uroš Šuvaković, pre neko veče na televiziji je izjavio da je Rusija svetionik demokratije. Eto, šteta što nije bilo predsedničkih izbora na kojima bi učestvovali Putin, Navaljni i Prigožin. Pa zamislite da u drugi krug odu Putin i Navaljni. Ne bi ovi izbori bili manje interesantni od američkih i tek bi njih pratio ceo svet. I Srbija bi se takođe opredeljivala. Samo što to nije bilo niti ikad može bit iz objektivnih okolnosti.

Pobeda Trampa jeste tektonski događaj, ali istovremeno i ova tema može služiti svesno ili nesvesno sa skretanja fokusa pažnje sa novosadske tragedije.

Ako su četiri jahačice srpske apokalipse nekompetentnost, korupcija, hipokrizija i paranoja, onda je izgleda sinergija prve dve - nekompetentnosti i korupcije – dovela do tragedije na železničkoj stanici u Novom Sadu ca crnim bilansom – četrnaest poginulih, i tri teško povređene osobe. Podsećamo da je septembarsko istraživanje javnog mnenja koje je sproveo Demostat pokazalo da građani većinski ne veruju ni političkim ni društvenim institucijama ove države. To nije individualna percepcija već realno stanje. Da su građani u pravu, tragedija u Novom Sadu dokazala je na najstrašniji način. Stručnjaci u anketi koju je sproveo Demostat tvrde tvrde da je građevinarstvo u haosu, podređeno brzini i uštedama. Iako bi veliki javni objekti morali da se kontrolišu na svakih pet godina, u praksi oni koji gazduju njima vrlo retko ili uopšte ne rade te preglede. Postoje ogromne “šupljine” i improvizacija u primeni procedura, navodi se u Demostatovoj analizi. Korupcija iz epskog prelazi u gotovo religiozni karakter. Najava istrage uzroka nesreće u Novom Sadu otvara i pitanje da li država ima (stručan) kapacitet da to obavi i šta će sve ovo značiti za planirane investicije, poput EXPO-a ili metroa. Reputacione štete je očigledno svestan i predsednik Vučić kome je izgradnja infrastrukture suštinski bitna. I za održavanje na vlasti i za mesto u istoriji. 

Istraživanje Demostata potvrdilo je da tek 14 odsto ispitanih u anketi veruje Vladi Srbije. Gotovo tri puta više (48 odsto) je onih koji decidirano kažu kako joj ne veruju. Još je gora situacija kod lokalnih vlasti u koje veruje tek svaki deseti građanin (10 odsto) a skoro pet puta više (48 procenata) je onih koji im ne veruju. To što se ne veruje vladi i institucijama, ne znači da se veruje opoziciji. Ovakvoj. Ali, rezervne nema. Sem ako je Vučić ne napravi. 

Kad se ovaj broj Nedeljnika pojavi na kioscima to su već oni „naredni dani“ kad se valjda očekuje, pored političko-moralne ostavke ministra saobraćaja i infrastrukture Gorana Vesića još moralne i političke odgovornosti na koju su povodom tragedije ukazali i predsednik Vučić i premijer Vučević. Odmah nakon ostavke Vesića krenuo je i medijski proces njegove rehabilitacije odnosno naglašavanje u provladinim medijima njegove moralnosti i radne posvećenosti, pa ne bi bilo nemoguće (ma koliko to nekome zvučalo cinično) da u najavljenoj prolećnoj rekonstrukciji vlade, Vesić i u njoj nađe svoje mesto.

Opozicija traži moralno-političku odgovornost i premijera Vučevića. O tome se naravno ne pita Vučević, već Vućić, a hipotetička ostaka bi faktički značila nove izbore jer bi pala sa premijerom i cela vlada. Da li bi posle ostavake Vučevića, Vučić dao mandat na primer Siniši Malom, ili nekom drugom čiji bi kabinet izglasala trenutna skupštinska većina. Ili bi se išlo na izbore? Siniša Mali je, kao što i sami naprednjaci interno govore, i do sada faktički bio premijer. I za vakta Ane Brnabić. I bez Vučevićeve ostavke koju teško da bi u ovakvom trenutku potegao Vučić radi umirenja javnosti, a teško da i opozicija ima snage da tu ostavku iznudi, ovo je već na neki političko-psihološki način atmosfere koja se oseća u vazduhu „oročena vlada“, ne formalno kao poslednji kabinet Ane Brnabić, ali prećutno politički očigledno jeste. Politički bi bilo nategnuto da Vučević ne bude premijer, a ostane na funkciji predsednika Srpske napredne stranke, ma koliko ta funkcija bila ceremonijalna. Može li Vučić da EXPO i višestruko sudbinsku 2027. za njega (ističe mu drugi predsednički mandat), čeka sa Vučevićem kao premijerom i sa svim novosadskim užasavajućim kontekstom. Broj ostavki bitnih funkcionera značio bi izvesnu prinudnu rekonstrukciju. 

Nije upalilo ni prebacivanje odgovornosti na Titovu inženjeriju, jer ono što je Tito napravio nije se rušilo samo od sebe, već u međuetničkom ratu, u NATO agresiji ili u nemaru i zapuštenosti sveukupnog srpskog propadanja koje je krenulo poznih osamdesetih. Teško pali i relativizacija sa upotrebnim dozvolama za infrastrukturu izgrađenu u vreme Dragana Đilasa kao gradonačelnika Beograda, čak naprotiv – da je i u procesu rekonstrukcije novosadske železničke stanice bilo Đilasovog „mašinskog mozga“ verovatno bi se tragedija izbegla. Nije lako ni falangističkim intervencijama kompromitovati protesni skup u Novom Sadu, a od mnogih starih Novosađana čuo sam da je to bio najmasovniji protest koji oni pamte u svom gradu. Kao što i mali odziv građana po lošem vremenu u Beogradu, u pogrešnom tempiranom protesu opozicije ne treba da uljuljka vlast u kontroli štete, i obeshrabri opoziciju. Ponovo se pokazalo pitanje artikulacije nezadovoljstva kao ključni problem heterogene i fragmentirane opozicije.  

I od nekih naprednjaka čujem da je Vučić „dobro odradio ovo u NS“, da je uspeo za svoje pristalice i neobavešteni narod dovoljno da rekontekstualizuje protese – na huliganstvo i atak na srpsku zastva, dok je svojim dolaskom u NS kao partijski vođa podigao moral partiji i homogenizovao njene kolebljive redove. 

Odvratno je da se protesti građana u režimskim medijima nazivaju „prosvjed“, kako ih tobože najavljuju hrvatski mediji. Ali to je razrađena taktika vlasti. Interesantno je kako su Hrvati dobri kad mogu da pomognu relativizaciji, pa je Vučević iz Šangaja (U Kini, ne u Novom Sadu u kome se deo grada zove „Šangaj“) dodao da su „u hrvatskim medijima njihovi inženjeri rekli da ovakva tragedija može da se desi i u Hrvatskoj“,  jer imaju mnoge objekte koji su građeni u isto vreme kao i Železnička stanica u Novom Sadu. Naglasio je i „antikinesku histeriju“. Kako on to kaže – jasnom „distinkcijom“ između huligana s jedne strane i građana s druge koji tugu, pa i bes za koji Vučević ima razumevanje pokazuju javno, premijer je probao da relativizuje „svetinu“ koja hoće nečije glave, kako je to poručio iz Kine misleći na hajku. Ali, utisak je ostao kao političko breme.  

Srbija je zemlja nadrealizma: S jedne strane bilbordi sa Draganom Mićanovićem koji glumi Zorana Đinđića u seriji „Sablja“ koja se emituje baš na RTS, i pokazuje patologiju Miloševićevog režima, odnosno da Peti oktobar nije bio nikava „obojena rervolucija“ nego odbrana izborne volje, a s druge strane moralna rehabilitacija Miloševićevog režima uz pristajanje na to nekih bitnih Đinđićevih saradnika. Ako je Milošević bio u to vreme avangarda i idejna preteča Putina, to je Šešelj za Trampa. Takav je narativ.

Aktuelno stanje Srbije u senci jezive tragedije, uklapa se u procese koje sociolozi zovu „razaranje društva“. Na tu temu veliki doprinos sociologiji su dali, na primer, Silvano Bolčić i Mladen Lazić baveći se karakterom srpske tranzicije. Pretvaranje institucija u „ispražnjene društvene forme“ (S. Bolčić), bitno je obeležje razorenog društva. Otuda jača vaninstitucionalnost i voluntarizam. Razoreno društvo postaje stvarnost svakodnevnog života. Karel Turza je istakao pojam „sociocida“, kao posledicu procesa haotizacije, odnosno razrade klasične teze o pojmu društvene anomije koji je postavio Emil Dirkem. Tako je lakše razumeti stanja nezadovoljnog dela društva od frustracije do depresije, ali i histeričnost vlasti.  

Uticajni naprednjak Vladimir Đukanović ohrabrio je preko društvenih mreža naprednjake da nema povlačenja pred onima koji devastiraju stranačke odbore, pred onima koji u svom maniru koriste tragediju, pa onda pozvao i na dijalog i na političku odgovornost. Interesantno je da je „snage haosa i bezumlja“(to nije Đukanovićeva konstrukcija već Slobodana Miloševića) okarakterisao koa „krajnje liberale i levičare“. To jeste izvesna redukcija strukture protestanta i opozicije, ali donekle indirektno ogoljuje i Vučićev „keč ol“ u kome suštinski nema nikavih ni liberala ni levičara, iako ih ima formalno, potvrđujući da je Vučićeva vlast kao i stranka desničarska i reakcionarna. Da je SNS održivi model radikala za novo vreme. Đukanović razrađuje Vučićev osnovni narativ da „mi (SNS) Srbiju nikad nećemo predati ološu i siledžijama“. Naravno, ostavlja se mogućnost izborne promene vlasti, ali pod našim izbornim uslovima. Što je u realnom političkom vremenu maltene eshatološka kategorija.