Metafore su u politici jako bitne, nekad i poučne. Stanko Radmilović, bio je poslednji jednopartijski predsednik vlade Srbije, odnosno tadašnjeg Izvršnog veća. On je priznao na kraju mandata da se „iz suve drenovine ne može izvući ono što ne postoji“. Prvi premijer višepartijske Srbije Dragutin Zelenović, u euforično populističkom duhu Miloševićevog obećanog „švedskog standarda“ najavljivao je „veliki investicioni ciklus“ u Srbiji i „brze pruge“. Iako ih nikad nije citirao, Vučićeve metafore su sigurno bliže Zelenovićevim idejama (neke je čak i ostvario za razliku od Miloševića i Zelenovića), dok strahovi od teških vremena koje najavljuje Vučić ne znače i „suvu drenovinu“ jer svega još imamo. A imamo izgleda i pouzdanije rukovodstvo. 

I Svetozar Vukmanović Tempo, stari revolucionar i komunistički funkcioner, znao je reći spoljnom faktoru da ćemo pre jesti travu nego što ćemo se pokoriti. U Leskovcu na proslavi četrnaest godina od osnivanja Srpske napredne stranke njen lider Aleksandar Vučić, nije citirao ni Tempa, a ni člana „krnjeg“ Predsedništva SFRJ i kandidata za predsednika Crne Gore Branka Kostića, koji je rekao da ćemo jesti i korenje ako treba, ali da nećemo podleći stranim pritiscima. Pa je posle stari cinik profesor Nikola Milošević na mitingu opozicije u Beogradu na Trgu slobode (Republike) govorio sa korenjem u rukama kao nutricionističko-patriotskim simbolom Miloševićevog režima. 

Dobro, možda su Tempo i Branko bili prejaki za svečarsku naprednjačku atmosferu u Leskovcu, ali izgleda da je bio prejak i Slobodan Milošević. S obzirom koliki su pritisci na Srbiju i samog predsednika Vučića, a na šta nas svakodnevno podsećaju i Vučić i njegovi glasnogovornici, upravo je Leskovac mogao biti idealno mesto da Vučić citira Miloševića, samo da promeni imena i da kaže: „Valjda bi svakome trebalo da bude jasno da oni ne napadaju Srbiju zbog Vučića, nego napadaju Vučića zbog Srbije".

Inače, to da bi „valjda svakome trebalo da bude jasno da oni ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije“, rekao je u svom obraćanju naciji putem državne televizije Slobodan Milošević u izbornoj krizi pred Peti oktobar. U tom arogantnom govoru koji revizionisti proglašavaju za „proročki“ Milošević je čak drsko rekao da mu je „savest mirna“.

Srećom, Vučić je preskočio i Miloševića u Leskovcu, kao i bilo kog srpskog stvarnog ili lažnog klasika i opredelio se za ono što je Vesna Pešić davno prepoznala kod Ivice Dačića – za De Gola. I ne mora da znači da na kraju ipak Vesna neće biti u pravu, iako sarkastično sad komentariše da će kao novi ministar spoljnih poslova Dačić ponovo čitati engleski na ćirilici kao kad je to bio prvi put.

Iako ja Vučićeve govore delim po osnovnoj liniji da li je ili nije pomenuo Lajbnica i njegov „dovoljni razlog“, ovo u Leskovcu možda nije bio puki formalizam – niti je Vučić bio hermetičan kao sa citiranjen Ajn Rend na otvaranju Koridora 10 u Vladičinom Hanu, kod mosta Vrla maja 2019, niti je bio senzacionalan, a takav je mogao biti da je Vučić okupljenim naprednjacima u Leskovcu rekao ono što je njemu rekao tadašnji predsednik Evropskog saveta Donald Tusk u Beogradu aprila 2018: „Dozvolite mi da citiram vašeg slavnog pisca Borislava Pekića koji je svoj život posvetio evopskim vrednostima demokratije i slobode i koji je pre trideset godina napisao članak pod nazivom Želja za Evropom, u kojem je rekao: Želim da istorija Srbije bude i njena budućnost, a ne samo patriotsko sećanje“. Uostalom, Pekiću su Vučić i Vesić podigli spomenik, dok možda i Šapić, kao i Vesić, neće stići da otkrije „strelu“ Đinđiću. Nije u Leskovcu Vučić ponovio ni svoje zavetne reči Bocan Harčenku iz 2019, a nakon jedne špijunske afere u koju su bili inkorporirani i Rusi: „Nikad više četrdeset osma“. 

^{Foto: Printscreen Youtube (VESTI)}

U Leskovcu je Vučić kečolovski poručio kako su program i ideologija SNS Srbija i njena budućnost. Populistička patetika i demagogija samo su bili scenski efekti za vešto poslatu poruku – De Gola, koja ovoga puta ne mora da bude samo ustaljeni manir citiranja nekog bitnog da se zaseni prostota, već i politička poruka lišena emocija, u suštini pragmatična, pomalo enigmatična. Citirajući De Gola, Vučić je rekao da činjenica da i desničarske i pristalice levice izjavljuju da on (Vučić) pripada onoj drugoj strani dokazuje „da mi nismo ni na jednoj drugoj strani, već na strani Srbije“. U prevodu, čujem od upućenih u tehnologiju vlasti, to bi moglo značiti i da će najavljeni famozni „srpski blok“ možda ipak sutra najviše ličiti na stvarnu ili podrazumevanu koaliciju koja će, između ostalog, podržati de golovsku politiku, iako Kosovo nije Alžir. Politiku koja će imati i de golovske odlučnosti za rešenje koje će biti dovoljno kompromisno ali formulisano da sačuva i dostojanstvo Srbije. Vučič kao realpolitičar teško da Evropu de golovski zamišlja – od Atlantika do Urala. 

Ali, kao što Vučić često kaže, kad je nešto neizvesno – pitajte Anu. Upravo je Ana simbolički poslala poruku na bitnom mestu – gde se logično gleda u budućnost, otvarajući prvu Međunarodnu konferenciju „Budućnost biotehnologije“ u Beogradu, u organizaciji Vlade Srbije i Svetskog ekonomskog foruma (WEF), gde u atmosferi nimalo proputinovskoj uopšte nije nagovestila kloniranje Slobodana Miloševića već je jasno naglasila – „izgubljeno vreme tokom devedesetih“. To su prečuli i provladini i opozicioni mediji. Ako Srbija zaista želi da participira u „četvrtoj industrijskoj revoluciji“, to povlači i određene strateške političke odluke, odnosno izbor onoga što je sociolog Talkot Parsons zvao „generalnim pravcem“. U stalnoj dilemi koga Vučić više zamajava – prorusku ili prozapadnu javnost, na momenat se ovih dana učinilo da više zamajava prorusku. Srbija i u novoj vladi ipak ima ministarstvo za evropske, a ne evroazijske integracije. I nova/stara premijerka je u kontesktu biotehnologija potvrdila da je glavni cilj Srbije nadohnađivanje izgubljenog razvoja. Što ponekad teško ide uz resantimane devedesetih i radikalsku histeriju. Ipak, kad Vučić nedavno kaže da se neće ponoviti 1999. on sigurno ne misli na moć odvraćanja Vojske Srbije. Već da politika neće recidivirati na onu koja bi nas uvela u novi sukob sa NATO. 

Gotovo svako Vučićevo famozno obraćanje javnosti ima formu ekspozea, tako da je svaki Anin samo razrada. Ta obraćanja su u kontekstu modela lične vlasti, ona su i forma neposredne demokratije, marginalizovanje posrednika između vođe i naroda, i dokaz da su institucije puka transmisija. Voluntarizam se uvek maskira etatizmom.

Vučić je veliki tehnolog vlasti i makijavelista koji razume snagu emocija. Iako manipuliše emocijama na nivou simbolike, svestan je da je njima teško uvek gospodariti. I da je racionalnost veći garant ovog tipa režima od nesputanog revizionističkog podilaženja strastima. Na jednom od poslednjih teatralnih obraćanja naciji pred kamerama, predsednik je istakao da se neće laskati nikome, a da su kod nas strasti prejake zbog emocija. „Ne možete pobediti emocije. Nije neophodno da se menadžment rukovodi emocijama, već zdravim razumom. Bićemo pod još većim pritiskom“ – zaključio je Vučić.

Narodne emocije su zavodljive ali i prevrtljive. Srpski narod voli Ruse i Grke, ali nikad ne treba zaboraviti da je upravo srpski narod smislio poslovicu – „Teško onome koga Grk hrani i Rus brani“. To govori i o hipokriziji i o potuljenosti naroda. Kad je SR Jugoslavija 1995. u onoj mitskoj utakmici u Atini pobedila Litvaniju i osvojila prvenstvo Evrope u košarci, svi koji su gledali TV prenos čuli su zviždanje grčke publike upućeno našim košarkašima, da bi tokom euforičnog slavlja na ulicama Beograda, hiljade građana otišlo pred grčku ambasadu da skandira „Kipar je turski“. Sve može očas da se promeni. Koliko ste samo puta čuli da će se ovde znati red tek „kad Crnac bude regulisao saobraćaj na Slaviji“. Taj imaginarni Crnac je podrazumevano Amerikanac a ne Rus. 

Meni i dalje nije baš najjasnije zašto sam sa dvanaset godina gledajući utakmicu između Sovjetskog Saveza i Brazila na Mundijalu u Španiji 1982. navijao do daske za SSSR a ne za Brazil. Za Bala, Blohina i Šengeliju, a ne za Zika, Edera i Sokratesa. I većina komšija koja je volela Brazil, ipak je tada navijala za Sovjete, mnogi nisu živi ali sam siguran da bi danas bili za Putina mada su onda mislili da su Blohin i Šengelija Rusi, a ne Ukrajinac i Gruzin, kao što sam i ja dugo mislio da je sovjetski košarkaš Volkov Rus a ne Ukrajinac. Doduše, uvek smo bar znali da su Sabonis i Kurtinaitis Litvanci, a ne Rusi. Bio sam tužan i kad je Van Basten lobovao Dasajeva 1988. u Nemačkoj. Možda je to proradio arhetip. Što opet ne znači da bih za Sovjete (Ruse) navijao da su igrali protiv Argentine ili Jamajke. I kad ne mrziš Hrvate, nikad se ne možeš radovati Livaji (bar ja), kao što si se radovao kad je Blaž Slišković dao onaj gol Torinu u Kupu UEFA 1985. Ma koliki Zvezdaš bio. Mnogo srećan sam bio i zbog Mateje Svet, na koju bih danas i sa svim trijumfima bio ravnodušan. Iako volim da idem u Sloveniju. Znam čoveka koji me je kritikovao što 1994. na Mundijalu u Americi navijam za Bugare protiv Nemačke, što su mi Lečkov, Ivanov i Stoičkov bliži od zemlje u kojoj Srbi vole da žive i rade. Sad je taj isti čovek za Putina, iako je uvek bio za Zapad, jer misli da će mu Putin dati smisao njegovim propuštenim šansama da i u realnom životu bude zapadnjak. Kao i Srbije da bude deo Zapada.

Mnogo je ličnih primeri koji ilustruju snagu i varljivost emocija kad se politički upregnu. I to još u „svetu radikalne neizvesnosti“ (Žozep Borelj). Glavni istraživač Demostata Srećko Mihajlović je u istraživanju iz juna 2022. pokazao da uprkos poznavanju činjenica i uprkos prihvatanju interesa kao kriterijuma u međunarodnoj politici, građani Srbije u promišljanju spoljne politike daju prednost emocijama, što onda u tolikoj meri boji percepciju međunarodnih odnosa da se u znatnom broju slučajeva ne može govoriti o racionalnim preferencijama. Javnomnjenski pogledi na spoljnu politiku obojeni su emocijama i obeleženi konfuzijom stavova i protivrečnim pogledima na ono što se dešava u kolopletu u kojem se našla Srbija.

Vučić ga nije nikad citirao, ne znam da li ga je čitao, ali poučna je knjiga Dominika Mojsia „Geopolitika emocija“ (2009). U Srbiji ju je 2012. objavio Clio. Francuski politikolog predavao je i na Harvardu, a članke objavljivao za Financial Times i Die Welt.

U pogovoru knjige antropološkinja Zagorka Golubović ističe kao da se Mojsi obraća i nama - društvu između nade i poniženja. Zagorka pišući pogovor nije mogla da obuhvati naprednjačku deceniju koja je usledila, i koju Vučić predstavlja kao povratak samopouzdanja. To da imamo samopouzdanja naglasila je i Ana Brnabić u danu kad joj je Vučić izdiktirao imena ministara. Ali, otkuda onda toliko frustriranosti, rezigniranosti i radikalske histerije kod vlasti sa takvim samopouzdanjem? I to u u situaciji kad i liberalna i nacionalistička opozicija proživljavaju svoju melodramu. Konflit nije produktivan jer osvetničkom politikom prema Petom oktobru teško je ostvariti ciljeve Petog oktobra – modernu Srbiju. Vučićev očigledni ideal je autoritarna modernizacija. 

Mojsi piše da je era ideologija gotova i da je ovo vek identiteta. U naletu su i nova čitanja Osvalda Špenglera prema čijoj morfologiji istorije, Zapad hrli ka novoj propasti zahvaljujući cikličnoj dinamici istorije. Na desnici u Srbiji citiran je rado i istoričar Pol Kenedi koji je još 1987. postavio pitanje o neizvesnoj sudbini  Zapada. On je završetak knjige „Pripreme za 21. vek“ posvetio pokazateljima dugoročnog opadanja američke moći. Opisujući američki „stratešku prenapregnutost“, on je devedesetih konstatovao da SAD neće moći beskonačno da održavaju status neprikosnovene sile. Uzrok omiljenosti Špenglera i Kenedija kod pismenijih desničara u Srbiji je emocionalni odnos prema bilansima devedesetih i osećaj srpske (ne)opravdane poniženosti. 

Mojsi pre skoro petnaest godina piše da je Evropa sad Magna Helvetia, ogromna Švajcarska -  mirna prosperitetna zajedica koja je izgubila mladalačku energiju: Evropa kantona, muzej sopstvene prošlosti. Žak Delor, koji je unijom predsedavao od sredine osamdesetih pa do sredine devedesetih i bio verovatno njen najuticajniji glasnogovornik, žestoko se protivio stvaranju takozvanog „evropskog osećanja“ „kontinentalnog patriotizma“ jer „patriotizam znači rat“. U kontekstu ukrajinskog rata to postaje urgentno pitanje. A Vučićevoj Srbije realno je teško da se emocionalno motiviše za baš takvo „evropsko osećanje“. 

Tek sad ne znamo da li Evropa više liči na onu iz 1939. ili na onu iz 1989. Semjuel Hantington (takođe rado citiran u Srbiji zbog teorije o „sukobu civilizacija“), je pomešao pojam kulture koji uključuje društvena i religijska uverenja sa pojmom političke kulture, kako smatra Mojsi. On na primer tvrdi da Rusija ima visoku kulturu, ali nisku političku kulturu. Mojsi je rano uvideo revolucionarni karakter Putinovog režima a tu priodu su pokrenuli upravo emocionalni faktori - obnovljeno samopouzdanje Rusa i oporavak od poniženja. Dok, s druge strane, gubitak kontrole nad budućnošću kod Zapada stvara frustraciju. Strah podiže opšti nivo anksioznosti. Pod „ruskim amalgamom“ Mojsi smatra da Rusi (kao i Srbi) nemaju jasno viđenje svojih granica i proročki je u vreme pisanja knjige uveren da u dubini duše Rusi još nisu odustali od Ukrjine.

U Parizu 2000. Mojsi je večerao s Putinom i pitao ga koje portrete drži u kabinetu. Putin mu je odgovorio: Petra Velikog, Puškina i De Gola. Kultura poniženja može se preobratiti u kulturu samopouzdanja ali su opasne zamke koje vode u iracionalnost. Poučno. Kad je kontrast između idealizovane i glorifikovane prošlosti i frustrirajuće sadašnjosti prevelik prevladava poniženje. To smo bar osetili. Otuda i sad osećaj ojađenosti, isfrustriranosti iz koje izvire infantilna vera u Putinovu moć da nam donese bar emocionalnu satisfakciju, ako već ne i realnu kompenzaciju. 

Srbi logično imaju „kosovsku neurozu“, kao i Mađari „trijanonsku“ – gubitak velikog dela teritorija nakon Prvog svetskog rata. Ili, uzmimo primer Poljske - zemlje koja je povratila samopouzdanje nakon traumatične istorije. U periodu između 1795. i 1918. čak je i nestala kao nezavisna država nakon što su je pohlepni susedi tri puta delili. 

Titov „socijalistički zamrzivač“ (kako ga Mojsi naziva) bio je izvor istovremeno i samopouzdanja i poniženja. Kako za koga, i kako kad. Hrvatska danas kipti od samopouzdanja na ratnoj pobedi, kao članica EU i NATO. Ponekad to pokazuje ciničnim i arogantnim odnosom prema Srbiji. Na ruku joj idu i trapave i isfrustirane srpske reakcije. Od Vučićevog hvalisanja da ih privredno prestižemo do inflatornog korišćenja pojma ustaše. 

U generalnim stvarima, slično su, kao evropski parlamentarci, rezonovali i Andrej Plenković (HDZ) i Tonino Picula (SDP). To je bio tipičan primer hrvatskog samopouzdanja koje se danas još više oseća u deljenju lekcija. I kod evropskog poslanika Picule, autora izveštaja o novoj Strategiji proširenja EU, i kod Plenkovića kao premijera, odnosno Milanovića kao predsednika Hrvatske. 

Dugo je Hrvatska, zbog svoje većinske uloge u Drugom svetskom ratu, bila bez samopouzdanja. I mitom o antikomunizmu pokušavala je, na kraju uspešno, da kompenzuje tu inferiornost. Na ravni emocija, Hrvatskoj je mnogo značila poseta američkog predsednika Ričarda Niksona Zagrebu 1970.  Tada je Jakov Blažević, predsednik Sabora SR Hrvatske Niksonu zahvalio na poseti, a Nikson mu je uzvratio rečima da je poseta Hrvatskoj presedan, jer američki predsednik tokom zvaničnih poseta obično stigne da poseti samo prestonicu. Nikson je u Zagrebu rekao da „duh Zagreba, duh Hrvatske, nikada nije uništen i nikada nije porobljen“, da će Hrvatska uvek živeti“ i na kraju, uzviknuo na srpskohrvatskom: „Živela Hrvatska! Živela Jugoslavija!“ Mnogi su u Hrvatskoj čuli samo ono „Živela Hrvatska“! Ima mišljenja da je Nikson uduvao vetar u jedra Maspoka. Nakon Titovog obračuna s maspokovcima Hrvatska opet emotivno upada u ravnodušnost i rezignaciju manifestovanu u fenomenu „hrvatske šutnje“ koja je trajala do Tuđmanovog projekta obnavljanja samopouzdanja. 

Srbija je poznih osamdesetih i devedesetih ekspresno upropastila svoj imidž i kapital saveznice Amerike i Zapada. Nasleđe devedesetih, Haški tribunal, Kosovo i prolongiranje Zapada da Srbiji omogući „vajld kard“ za EU, urušili su obnovljeno samopuzdanje nakon Petog oktobra i uticali na dolazak naprednjaka na vlast.  

Srpsko oduševljenje Donaldom Trampom i neostvarena želja da on dođe u Srbiju bili su težnja da na svoj način u drugom kontesktu ponovimo „Niksona u Zagrebu“. Jer Nikson, koji je 1970. naravno bio u Beogradu, uprkos rukovanju s narodom na raskrsnici kod Londona nije učinio nešto posebno za “srpsku stvar“. Poseta Beogradu bila je jugoslovenskog karaktera. 

Kombinacija ekonomskog napretka i političke stagnacije, uz pakt lidera i većine građana (lična vlast za potrošačko društvo), te obostrani skepticizam i ravnodušnost prema demokratiji, kad se okolnosti promene, mogu dovesti do političke implozije.

Mislimo o tome. Ako nam je Srbija zaista na prvom mestu. 

Izvor: Nedeljnik