Planeta Mars ima dva satelita – Fobos i Deimos – koji su među najmanjima u Sunčevom sistemu. Neće se Pokret socijalista i Zavetnici utopiti u SNS kao Šapićev SPAS. Oni će, kao Fobos i Deimos Srpske napredne stranke kružiti oko nje.

I biti dva dragulja, ili dve jagode na šlagu Vučićevog ponovo najavljenog „pokreta za narod i državu“ (PZND).

Čak i ako se on ne napravi, on će mentalno biti tu, kao vektor homogenizacije.

Upravo će ove dve satelitske partije simbolički nositi određenje idejne suštine Vućićevog pokreta ako se ovaj konačno napravi iz trećeg pokušaja, a ne neka amorfna naprednjačka masa.

Da ranije nije asimilovan, danas bi i Šapićev SPAS bio potrebniji kao formalno zaseban entitet koji bi pristupio famoznom pokretu. Sa svojim bitnijim članovima/poslanicima koji su, da se i iz aviona gledalo, bili bliži Vučiću nego Šapiću.

Pokret socijalista, Zavetnici i pojedini „nestranački“ intelektulaci i medijski stahanovci Vučićevog agitpropa aktuelizovaće i pitanje avangarde koje se imanentno nameće svim frontovskim organizacijama.

Tačnije, možda PZND – koji ima šanse da se napravi pre nego što se uvede obavezni vojni rok - neće formalno odbaciti evropsku frazu (iako neće sigurno biti naglašeno pokret za evropsku Srbiju), ali će mu suštinu oslikavati njegova avangarda – Pokret socijalista i Zavetnici – kao metafenomeni i derivati nekadašnjeg radikalsko-julovskog čeličnog prijateljstva iskovanog u vladi Mirka Marjanovića. 

Ponovo najavljeni narodni pokret može da se tumači i kao dimna zavesa, kao što dimne zavese mogu biti i vojni rok ili povratak Marka Đurića iz Amerike.

Što ne znači da u ovakvim međunarodnim okolnostima pitanje obaveznog vojnog roka nije bitno, kao što bi i povratak uslovno prozapadnog Đurića iz Vašingtona u izvršnu vlast nešto mogao simbolički da znači. PZND bi valjda trebalo da ovaploti državu u njenom iskonskom značenju – kao bokanovsku „tvrđavu“, a ne kao „servis građana“, odnosno neku kvaziliberalnu nebulozu. 

Dačićevi socijalisti su u Vučićevom sistemu veći od Fobosa i Deimosa (Zavetnika i Pokreta socijalista), ali teško da više i kao ovaj naš - Zemljin Mesec - mogu da utiču bitno na naprednjačke (državne) plime i oseke.

Teško da će oni moći da budu avangarda PZND. Sem ako bi možda Vučić ipak odlučio da mandat za sastav nove vlade da medijski agilnom Nikoli Šainoviću kojih devedesetih kao premijer sa hiperinflacijom zbog globalnog odnosa snaga, kad se srpska istina teško probijala u zapadni etar, nije mogao da pruži ono što bi mogao sada - u policentričnom svetu. Ulazak SPS u PZND, nosi rizik eutanazije ove partije.

To instiktivno osećaju socijalisti. Oni koji još drže do nekog integriteta te partije.

Ivica Dačić bi da ostane ono što jeste - ministar spoljnih poslova. Što bi mogao biti jedan od uslova ulaska u PZND. Kao što bi za njega ministarstvo unutrašnjih poslova, a što je ranije imao i kod demokrata i kod naprednjaka, sad bilo prazna ljuštura s obzirom na sisteme komandovanja bezbednosnim strukturama u Vučićevom režimu subordinacije i paralelizma u odnosu na formalna institucionalna rešenja.

Dačić kao predsednik Skupštine bio bi potez koji bi značio i izvesnu deeskalaciju sa Vučićeve strane. U odnosu na opoziciju.

Neosporna Dačićeva socijalna inteligencija moguće da bi spustila tenzije u parlamentu koji je za Vučića isto ono što je za Koštunicu neposredno nakon Petog oktobra bio Haški tribunal – dakle, deveta rupa na svirali.

Dačić na čelu ovakve, dovoljno heterogene Skupštine je politički mnogo jači nego kao „spiker“ one „beloruske“, homogene, kakvu smo imali dok su još u toj Skupštini šoder sastava stajale pleksiglas pregrade kao dodatna zaštita poslanika od korona virusa. Naprednjaci su na izborima 17. decembra prošle godine dobro uštopali SPS.

Jeste slogan SPS bio stari oprobani i namunjen – „Dačić, premijer“, ali Dačiću u kampanji nije bilo dozvoljeno da se previše razmahne.

Naročito u putinofiliji. Susret sa Lavrovom u Skoplju bio je Dačićev maksimum. Još bitnije od uštopavanja tokom kampanje je da su u samom izbornom procesu, u njegovoj tehničkoj ravni, naprednjaci udarili flastere socijalistima i bitno im smanjili manevarski prostor u tehnologiji izbora.

Ali, čim se SPS „sveo na razumnu meru“ (kako mi jedan naprednjaka to formuliše), Vučić je odmah krenuo u reanimaciju Ivice. Da bi sve izgledalo stvarno, Vučić je upriličio i postizbornu jutarnju kafu sa Dačićem u naprednjačkom Kamelotu – Beogradu na vodi.

Dačić nije kasnio što je Vučić napadno primetio. I ono što pokazuju uvidi Demostata u javnom mnenju, došlo je do izvesne stabilizacije, čak i rasta rejtinga SPS.

Ima ponosnih socijalista koji gunđajući u sebi gutaju knedle nemoćni pred naprednjačkim nipodaštavanjem, ali je više onih tradicionalnih glasača SPS koje je Vučić zaista uspeo da ubedi da su ovo bili predsudni izbori za opstanak države Srbije i da su oni zato svoj glas dali Vučiću, ali sad kad je država valjda obezbeđena (njen opstanak) relaksirano se vraćaju Dačiću – posebno jer je Vučić pokazao da na njega još uvek računa.

Iako Vučić prema samoj ideji mogućnosti promene vlasti na demokratskim višepartijskim izborima sve više ima odnos kao Nikola Ljubičić i Mira Marković, još ipak nije sazrelo vreme za definitivno odbacivanje EU i gašenje kakvog-takvog realnog višepartizma i uspostavljanje fingiranog, oktroisanog od vođe, pod senkom njegovog narastajućeg kulta. Ili čak potpuno odbacivanje pluralizma kroz nadolazeći koncept „nacionalnog jedinstva“.

Rusi još ipak nisu stigli na Dunav. Dok oslanjanje na Kinu kao glavnog geopolitičkog sponzora uvek asocira na unikatnost Albanije Envera Hodže. Zato, Vučićev pokret, ako ga ipak bude, uprkos pompeznosti reči – narod, država, jedinstvo – treba pre gledati realističnije, nego apokaliptično.

Pa je zato PZND tada vrlo izvesno nova koalicija u koju bi sad mogle da uđu i opcije verifikovane na izborima, kao možda entitet pulmologa Nestorovića. I Vučić i Milomir Marić su se u „Ćirilici“ složili da će „svi u isti levak protiv Srbije (Vučića)“. Logično.

Svi koji ne uđu u Vučićev PZND (formalni ili neformalni) po automatizmu treba da uđu u opozicioni „narodno-demokratski front za Srbiju“. A onaj ko neće, treba da kaže da neće. U ostalim slučajevima važi princip automatizma. Ko nije protiv, tu je.

Dobro, ime se može uskladiti – mada bitno je da u sebi ima reči Srbija, narod, demokratija, i front je bolje nego još jedan pokret - da naglasi kontrast u odnosu na Vučićevu organizaciju. I da podstiče na akciono jedinstvo. Ili sve te reči ne mora da ima, ako ima samo jednu – ProGLas. I u tu organizaciju po automatizmu onda treba da uđu Srbija protiv nasilja, Koalicija NADA i sadašnji ProGlas.

To može da bude i DEPOS broj tri. Koji bi konačno na pravi način ujedinio liberalnu levicu, desnicu i centar. I kao kod Vučića – inkluzija je jedno od najbitnijih pitanja. Ako on uzme Milicu Zavetnicu, ovi iz „fronta“ treba da zovu ne samo Boška Obradovića već i Velimira Ilića. I Šarovića i Parovića. Bitno je i ono malkice glasača Borisa Tadića.

Bitan je i novi savez Gajić-Radulović. Vučić će verovatno nastaviti sa simulacijama i probaće da održi nekakav „treći put“ ili neku takozvanu antisistemsku opciju, ali što jača diferencijacija – ili tamo ili ’vamo, keč ol na keč ol, patriotizam na patriotizam, demokratiju na kult ličnosti, i prostor za sivu zonu neopredeljenih biće manji. Ili će postati apsurdan.

Teško je da jedna zemlja kao Srbija ima preko milion i po izdajnika. Tako ćemo konačno doći do iznuđenog dvopartizma, kad smo već propustli šanse da ga politički logično uobličimo. To bi bio neki taborski dvopartizam. Ali bolje i takav, nego nikakav. 

Iako je formalno za opoziciju (dakle za partije koje zvanično nisu partije vlasti) na nivou Republike glasalo milion i po građana, Vučić je iz Skoplja napravio frojdovsku grešku i korigovao tu novinarsku konstataciju, te precizirao da je za opoziciju glasalo 900 hiljada građana, jer verovatno Mi-glas iz Naroda, Koaliciju NADA i još neke ne smatra pravom opozicijom, odnosno da opozicijom smatra samo Srbiju protiv nasilja.

Ali, istraživanja Demostata pokazuju da velika većina glasača formalno opozicionih stranaka koje nisu Srbija protiv nasilja, realno glasa protiv Vučića. Ili im Vučić nije prva opcija. To, opet, ne treba da preterano hrabri Srbiju protiv nasilja i ProGlas, jer u suštini srpsko javno mnenje je i dalje podeljeno rudimentarno dvopartijski na radikale i demokrate u proporciji 70 : 30.

Na opoziciji je težak zadatak da pridobije dvadeset i možda kusur „fluktuaktivnih“, odnosno „labilnih“ radikala, koji ipak ne bi pristali da se Vućić proglasi za doživotnog predsednika Srbije. To su oni birači koji lutaju između modifikovanog šešeljizma (naprednjaci kao održivi model radikala za ovo vreme) i takozvanog demokratskog nacionalizma.

To su i oni birači kojima je politički ideal savez Tomislava Nikolića i Vojislava Koštunice. Birači kojima su prihvatljiviji nekadašnji bitniji koalicioni partneri SNS – Nova Srbija Velimira Ilića, SPO Vuka Draškovića i Pokret Snaga Srbije Bogoljuba Karića bliži nego Vulinov Pokret socijalista i Zavetnici Milice Đurđević Stamenkovski.

Ta proporcija 70 : 30 je promenjiva na lokalu u zavisnosti od opštine do opštine. U gradu Beogradu, na primer, zbirne „demokrate“ znatno bolje stoje u odnosu na „radikale“ nego na republičkom proseku.

Bez dobrog dela onih koji su protiv Vučića ali imaju neke simpatije za „kolektivnog Putina“, teško se može ostvariti ativučićevska većina (i u većini opština), jer samo tridset odsto ispitanika (jasnih „demokrata“) je striktno za Srbiju na Zapadu, a protiv Vučića. Iako je biti za demokratiju a istovremeno za Putina apsurdna pozicija.

Odnosno, ili licemeran stav (prepuštanje strastima, a teško odustajanje od zapadnog stila života ili bar tog ideala), ili nesvesno prihvatanje uloge Putinovog korisnog idiota. I Lavrentij Pavlovič Berija je govorio koliko Sovjetskom Savezu znače levičarski intelektualci na Zapadu kao korisni idioti. 

Iako su i Micotakisovi poslanici u Evropskom parlamentu glasali za Rezoluciju u kojoj se traži istraga povodom izbora u Srbiji, Vučić nije visokom gostu iz Grče prilikom njegove posete Beogradu držao lekcije, već je naglasio da je opredeljenje Srbije za EU „nedvosmisleno“.

Što bi valjda značilo i da Vučićev pokret bude nedvosmisleno proevropski. A neće biti ni u bazi ni u avangardi. Na referendumu sa pitanjem Ursule fon der Lajen – Putin ili demokratija, u Srbiji bi pobedio Putin. Tako bar kažu istraživanja javnog mnenja. Kad bi pobedila demokratija, da li to znači da bi Ana Brnabić krenula u golgotu preko Albanije?

Jer i to je jedna od posledica Austrougarskog ultimatuma iz 1914. I da li jedna druga naturalizovana naprednjakinja za koju i naprednjaci kažu da se dokazala kao ministarka, a nema neke negativne poene ni u opoziciji, može da bude nova premijerka jer pitanje je da li je takav imidž njena prednost ili mana. Bitno je ponekad i stručnost, ali je bitno da kao premijerka možeš i dovoljno da pljuneš u dalj. 

To što bi Putin u Srbiji pobedio demokratiju ima i pojašnjenje – da se kult Putina ovde neguje i pre dolaska SNS na vlast, da su putinizmu podilazili i Tadić i Koštunica, kao i da je politika obeshrabrivanja Srbije i Zapadnog Balkana ka članstvu u EU, doprinela putinizaciji javnog mnenja.

Iako su mediji u Srbiji preplavljeni Putinom i BRIKS-om (u pozitivnom kontekstu), na nedavnom skupu Srba u Kosovskoj Mitrovici (koji su inicirali formalno penzineri), a povodom ukidanja dinara na Kosovu i pritisaka nad Srbima, nije se klicalo Putinu, niti je BRIKS došao u pomoć, već je parola ipak bila „Evropo, ne zatvaraj oči“, i ipak se govorilo o „evropskim vrednostima koje se krše“.

No dobro, u Srbiji se nazire iznuđeni dvopartizam. Podela na Vučićev pokret i opozicioni front bi u suštini bila nova diferencijacija na osnovu podele primarnog dvopartizma – na radikale i demokrate.

Tu se, naravno, ne misli na SRS i DS već na širok spektar političkih svetonazora. Pokret i Front (ProGlas) zvuči pompeznije, ali bi politički preciznije bilo da govorimo o radikalima i demokratama. Ako ne računamo neke fingirane ili samonikle pokušaje „trećeg puta“ ili antisistemske alternative.

Zbog ukorenjenosti DS, potom i DSS, te pojave radikala, ali i unikatnosti Građanskog saveza, devedesetih je bio nemoguć čist dvopartizam SPS i SPO. Zbog jake reakcionarne snage bivšeg režima i konformizma DSS, bio je nemoguć i idealno-tipski dvopartizam nakon Petog oktobra – DS i DSS.

Gde bi se ostali podelili prema ove dve partije. I gde bi SPS prirodno išla uz DS kao „moderna levica“. Kao što je sad deo „radikala“. Đinđić je i govorio – kad ode Milošević između nas nema nepremostivih prepreka.

Desimir Tošić mi je napomenuo da su Šešeljevi radikali, tako masovni i jaki, novi fenomen u savremenoj političkoj istoriji i praksi Srbije i da ih ne treba olako poistovećivati sa Pašićevim radikalima, te srpskim narodnjačkim tradicijama. I bio je u pravu.

Radikali kao masivna anomalija se ne mogu objasniti bez titoizma; tačnije oni su hibrid srpskog mutiranog nacionalizma i titoističke modernizacije; migracija selo-grad, industrijalizacije i urbanizacije. Tu je bilo i prekodrinskih prvobitnih Titinih Srba, i nacionalno radikalizovanih radnika i birokrata-etatista, bivših abonenata kardeljističkog samoupravljanja i dece iz blokova. Sa takvim radikalima bio je nemoguć dvopartizam i SPS i SPO i DS i DSS.

Kao što nikad nije bio realan dvopartizam radikala i socijaista jer je njihova sinergija, izuzev kratkog perioda sukoba Šešelja i Miloševića bila prilično jaka i produktivna. 

Ali, sa pojavom naprednjaka stvar se promenila i prvi put se u Srbiji realno otvorila šansa za dvopartizam – DS i SNS. Jer u međuvremenu je i Boris Tadić bio napravio veliku DS koja je postala i neka vrsta narodne partije.

Tadić nije stvorio SNS ali mu je odgovarala pacifikacija radikala i podrška koju je Sporazumu o asocijaciji i pridruživaju sa EU dao Tomislav Nikolić.

Time je faktički Srbija dobila dvotrećinski konsenzus za EU. Učestvovao sam 2011. na jednom okruglom stolu o mogućnostima dvopartizma u Srbiji: Većina učesnika je DS i SNS videla kao „stožerne“ partije dva bloka.

Socijalisti su tada i dalje bili bliži „socijaldemokratskoj“ DS, a liberalni G17 Plus bliži liberalno-narodnjačkoj SNS. Kao i LDP. Do sada je Vučić uspeo da prevaziđe frakcionašku netrpeljivost SRS i SNS i da ih maltene ponovo ujedini. Da rešešeljizuje SNS.

Iako se u početku činilo da će frakcijski sukob u SRS i Nikolićevo izdvajanje SNS imati po Srbiju dalekosežne posledice u smislu izbora generalnog i nepovratnog pravca države ka Zapadu, kao u slučaju raskola u DPS Crne Gore i pobede Đukanovićeve frakcije nad onom Momira Bulatovića, tako u Srbiji nije ispalo.

Čak je sa Vučićem konfuzija produbljena pod frazom „očuvanja slobode kao najviše vrednosti“.  Vučić je uspeo da usisa bitne delove DS, DSS, G17 Plus, LDP, SPO…, i da ih faktički prevede u „nove radikale“. Te 2011. se govorilo naivno da Srbija sa dve stožerne partije ulazi u fazu „umerenog višepartizma“ (umesto onog ekstremnog), u fazu smirivanja tenzija i nestajanja bitnih antisistemskih partija, kao i marginalizacije partija bez koalicionog potencijala koje bi se prilagodile novom dvopartizmu. 

Italijanski marksista Antonio Gramši govorio je da u jednoj partiji uvek imate više njih. U monolitnim partijama frakcionaštvo je najveća jeres.

Zar nismo učili da je jedan od najvećih Titovih uspeha što je raskrstio 1937, kad je došao na čelo Ka-Pe-Ju, sa frakcionaštvom. Nije lako ni u neuporedivo elastičnijim partijama. Ko je zaista od tadićevaca verovao da će Statut DS izdržati „liberalno-demokratsku“ frakciju Čedomira Jovanovića?

Kao što je bilo nezamislivo da kod šešeljevaca postoji „napredna“ frakcija Nikolića i Vučića. Famoznim demokratskim centralizmom Dačić je vakcinisao SPS od frakcija, dok se kod naprednjaka u dubokim senkama autoriteta vrhovnog vođe, frakcijske borbe vode kao u socijalističkoj Jugoslaviji – kroz „prelivanje dohotka“. Ovoga puta ličnog, ne republičkog i pokrajinskog.

Ako je Miloš Vučević formalno predsednik SNS, Vučić bi bio valjda narodni vođa – kao neformalni prvi čovek pokreta. Bez imalo cinizma, ali centralna otadžbinska uprava, bi bilo pravo ime za rukovodeće telo pokreta.

S druge strane opozicioni front bi mogao da aktivira ideju Zorana Živkovića iz 2019. i formira „nacionalni demokratski savet“ kao izvršno telo fronta, što je nekad trebalo da bude, prema Živkovićevoj ideji, izvršno telo protesta. 

Na prošli Vidovdan se desio banket SNS, ali je čak izostao i “proglas malog broja ljudi” za Vučićev pokret, kako je najavljeno. Umesto toga, Vučić se za Vidovdan okrenuo marketinški pametnijoj stvari – otvorio je obilaznicu oko Beograda. Za svoj narodni pokret Vučić je povodom prolongiranja osnivanja naglasio kako je “potrebno da to bude nova vrednost, novi sadržaj, da bi ljudi u to verovali, da se bore uz taj pokret”.

Da li sada ima nove „vrednosti“, novog „sadržaja“ i motiva za borbu? Jesu li to mogući novi (ponovljeni) beogradski izbori i predstojeći redovni lokalni? Moguće, po principu – sad će narod da im pokaže šta misli o onima koji cinkare Srbiju. Demostatova istraživanja naglašavaju da brendovi i SNS i SPS kod pripadnika i simpatizera ovih partija bolje stoje od maglovitog brenda “pokreta za narod i državu”. Što ne znači da se kampanjom medijske hunte to ne može promeniti.

Cela priča oko pokreta je počela pre dva masakra koja su potresla Srbiju i potonje ogromne društvene i političke krize. I logično da se izvorna priča rekontekstualizovala, pa i donekle postala kontroverzna – upitna na zadatku rebrendiranja za rejting vlasti i Vučića kao narodnog vođe kome je pokret potreban kao novi dokaz legitimiteta. Naruku ideji pokreta nije išao ni relativni fijasko Vučićevog mitinga “Srbija nade”. 

Dačić je prošle godine pojasnio da prethodno treba razjasniti pitanje “orijentacije” i “organizacije” pokreta. To važi i danas. Kao što mi je jedan stari član SPS rekao da cela priča o formiranju narodnog pokreta prilično podseća na formiranje JUL-a, što je dobar deo SPS doživeo kao jedan od uzroka urušavanja SPS.

Mada bi taj pokret pre u ideji ličio na JUL-ov Patriotski savez.

Eto, sad Vučić ima šansu da omasovi taj zaboravljeni projekat Mire Marković.