U turističkim prospektima obavezno piše da kada dođete na Bled, ne smete sebi da dopustite, a da ne okusite čuvene bledske krempite koje je još pre više od pola veka počeo da pravi majstor poslastičar Ištvan Lukačević. On se u kasnim četrdesetim godinama prošlog stoleća iz Sente, u Vojvodini, sa familijom preselio na Bled i 1953. godine je kao šef poslastičarske radnje u starom hotelu „Park“ izmislio recept za danas poznatu krempitu. Za razliku od bledske krempite koja ima stari vojvođanski recept, kotorska krempita, ili kotorska pašta, kako se ovo jelo zove među Bokeljima, je slatka pita, varijanta krempite, koja se tradicionalno priprema u Kotoru. U osnovi se od tradicionalne krempite razlikuje po tome što se, umesto sa dve, kao obična (kao i bledska), kotorska krempita pravi sa tri kore. Ako je bledska krempita stigla iz Vojvodine, u Kotoru će vam reći da su recept za njihovu poslasticu doneli Italijani.

No dobro, krempita ipak bolje zvuči nego šargarepa, zar ne – u kontekstu stare metafore o „štapu i šargarepi“, odnosno metodologiji s kojom „kolektivni Zapad“ razgovara sa Zapadnim Balkanom, ili preciznije rečeno sa Srbima i srpskim elementom u Regionu.

Politička bledska krempita, umesto šargarepe, logično se premijerno pojavila na Bledu, na ovogodišnjem Bledskom strateškom forumu, a svodi se na konstataciju predsednika Evropskog saveta Šarla Mišela, da EU i Zapadni Balkan treba da budu spremni za proširenje do 2030. godine.

To je gore od „Junkerovog datuma“ (Žan – Klod Junker, predsednik Evropske komisije pre Ursule fon der Lajen), po kome bi Srbija (zajedno sa Crnom Gorom) mogla postati članica EU 2025, ali je ipak bolje od „Micotakisovog datuma“ (Kirijakos Micotakis, aktuelni premijer Grčke), po kome bi Srbija u sastavu EU bila 2033. I to nezavisno od sudbine ostatka Zapadnog Balkana. Onomad se Junker ipak bio ogradio rekavši da taj datum nije obećanje već „ohrabrenje“ za kandidate. Ali, sad Tanja Fajon, ministarka spoljnih poslova Slovenije, nakon Bledskog strateškog foruma, govori o „bledskom obećanju“, a ne o „bledskom ohrabrenju“, a što je ustvari pravo ohrabrenje, ako pretpostavimo da je slovenačka ministarska vodila računa o jezičkim finesama. Tako bar piše u Politici, dnevnom listu koji je objavio autorski tekst Tanje Fajon čiji resor tačno glasi – ministarska spoljnih i evropskih poslova Slovenije.

^{Foto: Printscreen Youtube (Al Jazeera Balkans)}

Pored „bledskog obećanja“ druga ključna tačka autorskog teksta Tanje Fajon je „puna brzina“ – do 2030.  Tačnije – proširenje EU 2030. je prilika koju bi trerbalo iskoristiti punom brzinom. 

I u Deklaraciji sa samita „Brdo-Brioni“, koji je usledio nakon Bleda, se ambiciozno ističe da EU, kao i Zapadni Balkan, treba da budu spremni za proširenje u najkraćem mogućem roku, „ali najkasnije do 2030. godine kako bi se taj cilj ostvario.“ Lideri Zapadnog Balkana su se u Skoplju obavezali da će intenzivirati strateški dijalog sa institucijama EU.

Današnja Vučićeva ministarka za evropske integracije Tanja Miščević, bila je 2013. šefica tima Srbije za pregovore sa EU. Da neko ne zna kontekste, a da upoređuje period od jedne decenije, pomislio bi da se radi o kontinuitetu, pa čak i simbolički personalnom, evropskih pregnuća Srbije, i da je rezultat toga što je Miščević od glavne pregovaračice postala ministarka.

Reč je o naravno o iluziji jer za poslednju deceniju Srbija se sistematski u medijsko-mentalnom prostoru i političkom diskursu rešešeljizovala i putinizovala. EU je formalno i dalje glavni cilj, ali formalni i nužni. Onoliko koliko je potrebno održivom modelu radikala za ova vremena.

Upravo je „punu brzinu“ kao metaforu o kojoj sad piše Tanja Fajon, upotrebila Tanja Miščević u Briselu decembra 2013. Tada je Miščević rekla da je Srbija spremna da punom brzinom krene u pregovore o pridruživanju. Danas zaboravljeni evropski komesar za proširenje Štefan File, dao je Srbiji puno ohrabrenje. Zavnični pregovori o pristupanje Srbije EU počeli su januara 2014. Među organizatorima konferencije u Briselu tog decembra 2013. gde se govorilo takođe o „punoj brzini“ bili su i nemačka fondacija „Konrad Adenauer“ i „MK Grupa“ čiji je predsednik Miodrag Kostić takođe bio jedan od učesnika. Nemačka Fondacija bliska tada vladajućoj Hrišćansko-demokratkoj uniji Angele Merkel, tretirala je Srpsku naprednu stranku kao ideološki blisku partiju. Bilo je to vreme kad Vučić nije citirao Lajbnica već Vebera. U međuvremeu nakupljeni Lajbnicovi „dovoljni razlozi“ korišćeni za napade na Vučića (kako on to predstavlja) obesmislili su „protestansku etiku i duh kapitalizma“ koju je Vučić hteo da primeni u Srbiji. Tada penzioneri, zaposleni u javnim preduzećima i niža srednja klasa stvorena za ovih deset godina, nisu bili slojevi (stratumi) društva koje je Vučić hteo prve da impresionira.

^{Foto: Printscreen Youtube (Insajder)}

Uglavnom, tog decembra 2013. Miščević je izjavila: „Osećam se kao da sam za volanom ferarija sa upaljenim motorom, koji tek što nije krenuo“. Ona je bila podsetila da je Srbija još pre jedne decenije, znatno pre potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, počela da harmonizuje svoje propise u skladu sa evropskim standardima. „Dakle, ne počinjemo od nule“, istakla je Miščević i naglasila da će proces pregovora o pridruživanju biti inkluzivan, jer se srpski tim koordinira sa predstavnicima civilnog sektora i privrednim subjektima. Vučić, opet, kako je osvajao sve više moći sve više je naglašavao da se 2012. krenulo maltene od nule. Iako bi svi njegovi reformski potezi bili nemogući bez dosovskih politika. Uostalom, zar bi Vučić preuzeo toliko pripadnika dosovskih struktura da je toliko bilo loše?

Tanja Fajon za Politiku pojašnjava da „godine koje dolaze neće se baviti percepcijama ili obmanama“. Baviće se, ističe ona, napornim radom obe strane, i Zapadnog Balkana i EU. Slovenačka ministarka navela je i „političku volju“. Članstvo Zapadnog Balkana u EU 2030. čemu se nada i skopska Deklaracija „Brdo-Brioni“ za Vučića su, kako je izjavio - „lepe želje“, da bi zaključio u svom prepoznatljivom cinizmu – „ali ko sam ja da rušim optimizam kod nekih drugih i da umanjujem ambiciju nekih drugih, tako da je moje bilo da prihvatim – super ako tako bude, a da li će da bude nisam siguran“. 

Da je hteo da bude još više ciničan i realpolitičan, Vučić je u Skoplju, što se tiče „bledske krempite“ – EU 2030!, mogao da citira slogan ovogodišnje beogradske Parade ponosa – „Nismo ni blizu“. 

Moguće da se SFRJ simbolički raspala još 1984, na proslavi Trinaest stoljeća kršćanstva u Hrvata u Mariji Bistrici iako papa Vojtila nije došao jer mu je državni vrh SFRJ to uslovio posetom Kući cveća i Jasenovcu. Politički vispreniji Hrvati su već tada osećali da će Hrvatska sutra biti deo nekog Zapada, a ne odumirućeg Titolenda. Ili se SFRJ baš raspala kad su se Zagreb i Beograd prepirali ko će da organizuje finale Pesme Evrovizije, nakon što je zadarska Riva probila tu psihološku granicu i donela SFRJ pobedu. Čim je Toto Kutunjo sa Insieme – pesmom o ujedinjenoj Evropi – pobedio na takmičenju 1990. u Zagrebu, Srbija je još brže krenula u kontra smeru. Nedavna smrt Tota Kotunja bila je pravi povod (pa možda i za Vučića) da se podsetimo na propuštene šanse Srbije i greške koje samo možemo sanirati, nikako i popraviti. Pa sa tom spoznajoj treba tretirati i Vučićevu reformsku marljivost i  Vučićev recidivirajući radikalski cinizam. 

Državna zajednica Srbije i Crne Gore raspala se simbolički sigurno na izboru za pesmu Evrovizije (Flamingosi ili No nejm). I od tada je bilo simbolički definitivno jasno da Crna Gora dobija jasan generalni prozapadni pravac spoljne politike. 

Ako bi Srbija zaista ušla u EU 2030. Vučić je ne bi mogao uvesti u nju kao predsednik države (sem sa dramatičnom promenom Ustava). Verovatno bi mogao kao premijer. Što bi opet moguće pretpostavljalo promenu ustava i možda i formalno uvođenje kancelarskog sistema, koji je Vučić neformalno već bio uveo dok je bio premijer. Pobedi li opozicija Vučića, može li se postići „puna brzina“ ka EU i može li biti „političke volje“ za EU ako današnja proevropska opozicija sutra bude morala da deli vlast sa antiuvučićevskom, ali i ujedno i antievropskom – proputinovskom desnicom. I da li bi delovi sadašnje vlasti ipak bili optimalniji partner?

Malo deluje tragikomično kad pristalice kulta Vladimira Putina u Srbiji napaduju Vučića zbog gaženja demokratije, kao što liberali i levičari koji kritijuju Zapad i NATO u Srbiji mogu biti samo Putinovi korisni idioti.

Podrška LGBTQ+ populaciji je prilično nepopularna među članovima i simpatizerima vladajuće koalicije. I Vučić to odlično zna. Otuda se potreba i obaveza (zbog veza sa EU i SAD) održavanja gej parade u medijskom prostoru pokriva i neutrališe pompeznom svečanošću promocije mladih oficira u centru Beograda na taj dan, kao i manifestacijom „Dani porodice“ koju je organizovalo u Perlezu Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju i Grad Zrenjanin, tokom vikenda u kome je gej parada. Hrabrija politika bi gej paradu predstavila kao centralni događaj tog dana, bez manifestacija kojim bi se dodvoravala pristalicama i koje se mogu održati i neki drugi dan. Otuda je i Tanja Mišćević kao jedina predstavnica Vlade na gej paradi delovala kao otuđena od vlade kojoj pripada, i kojoj je - da paradokos bude veći - na čelu gej premijerka. E, da je neko od vladinih zvaničnika prisutnih u Perlezu (Miloš Vučević - predsednik SNS, ministar odbrane, potpredsednik vlade, Danica Grujičić - ministarka zdravlja, Zoran Gajić - ministar sporta, Darija Kisić - ministarka za brigu o porodici i demografiju), bio na gej paradi (ili da su bili svi zajedno), onda bi evropska orijentacija Srbije bila uverljivija. Bar namera da se „punom brzinom“ krene ka tom cilju, pa ma koliko nekome prisustvo na gej paradi u ime države bilo nužno zlo i radna obaveza. Možda bi medijskim prepariranjem i pristalice vlasti shvatili da se tako mora iz viših interesa. Ovako je primetno medijski naglašeno koliko je ministara bilo u Perlezu, dok je ispalo da je Tanja Miščević „tamo“ otišla jer neko mora, a ministarstvo evropskih integracija je tobože resorno za pomenutu manifestaciju.

U svakom slučaju Tanja Fajon se rehabilitovala kod Vučićevog režima. Kao da su joj oprošteni gresi što je kao evroparlamentarka učestvovala u razgovorima vlasti i opozicije da se postignu bolji izborni uslovi. I zamislite zalagala se za demokratski izborni proces i zastupljenost opozicije u medijima. Sad se o Tanji Fajon ne govori kao o „stipendisti Džordža Soroša“, niko u vlasti kao nekada ne kaže da je „idiotkinja“. Ne spominje se neka sporna vila u Ljubljani do koje je došla njena stranka. Ostao je ipak mučan utisak političke zaostalosti da nam poslanici iz bivših komunističkih zemalja (pa i zapadnih YU republika), drže lekcije iz demokratije.

Ne može se reći da nije veliki Vučićev uspeh da i dalje ostaje validna dilema koga predsednik Srbije više zamajava – proevropsku ili prorusku opciju u Srbiji.

Sistem uzajamno funkcionalnih paradoksa predstavljen kao neki medijski perpetuum mobile i dalje funkcioniše. Vučić na sastanku 7. septembra s komandantom Nacionalne garde Ohaja general-majorom Džonom Harisom naglasi da je Srbija opredeljena da jača sveukupne odnose sa SAD, a proputinovska novinarka Ljubinka Milinčić maltene kažu da narod to neće oprostiti prozapadnoj opoziciji u Srbiji.

^{BETAPHOTO/MILOS MISKOV}

Da nije logično da se populariše NATO u zemlji koju je NATO bombardovao. I da se pri tome, kod mnogih antizapadnih analitičara, ostavi medijski utisak da se ne misli na Vučića, kad se to kaže. Ali, realno, kog pouzdanijeg a ozbiljnijeg partnera u Srbiji imaju Rusi od Vučića pa i ovakvog – uslovno vesternizovanog, ali ipak dovoljno principijelnog što se tiče obećanja iz 2019. datog Rusima – „Nikad više ’četrdeset osma“. Ni „kolektivnom Zapadu“ nije bitno može li Vučićev režim da se reformiše, već može li da pravi strateške ustupke i dogovore. Prvo ne može, drugo može. Dobro, i dalje je teško očekivati da se „Glas Amerike“ emitiju na Hepiju, ali više ne bi bilo iznenađenje da se to dogodi na Pinku. Nekada se stvarno stekne medijski utisak da je Kristofer Hil predsednik Srbije, a Aleksandar Vučić premijer. S time, što Hil prekoračuje ovlašćenja ako ga gledate samo kao ambasadora strane države, ali ako ga gledate kao „predsednika“ Srbije, kako pakosni kritičari Vučića s desnice vole da pecnu, stiče se utisak da se drži ovlašćenja. Da naglašava generalnu politiku Srbije, a da Vučić vodi izvršnu vlast.

U obaveštenim krugovima može se čuti da su se SAD opredelile za „strateško strpljenje“ kad je reč o Srbiji. Što ipak daje neki manevarski prostor Vučiću iako se kreira slika da se sve radi u cajtnotu i da se igra pipirevka na ivici žileta.