Drug mi je pričao kako je bio pozitivno šokiran kad je na Mašinskom fakultetu u Beogradu video čoveka koji liči na Luka Skajvokera. Brzo je shvatio da je to zaista Luk, odnosno glumac Mark Hamil koji je proslavio ovaj lik u Star Wars sagi. Mark Hamil je 2021. boravio u Beogradu gde je snimao neke delove filma The Machine, a publici se tih dana obratio sa Tvitera, rečima – „Vidite, kako je lep Beograd, Srbija“. Ko je studirao ili nekad bio na Mašincu prepoznaće hol fakulteta i ulicu pored u kadrovima The Machine. Da je Hamil došao 2024. u Beograd i da je imao priliku da vidi film „Ruski konzul“ reditelja Miroslava Lekića, snimljen prema romanu Vuka Draškovića, verovatno ne bi ostao ravnodušan koliko Žarko Laušević u tom filmu liči na njega, odnosno na Luka Skajvokera iz filma The Last Jedi (Star Wars Epizoda 8) iz 2017. Ili razočaranog Luka u onom pojavljivanju na kraju The Force Awakens. Pa zar u nekim fazama i Vuk Drašković nije podsećao na Obija Van Kenobija srpske političke scene. Meni je to, ta sličnost Lauševića i Hamila, bio prvi nadrealni utisak kad sam pogledao „Ruskog konzula“ u bioskopu na Banovom brdu. 

Žarko Laušević, tako glumački moćan, a već teško bolestan, u „Ruskom konzulu“, bio je monumentalan i u serijskoj adaptaciji „Vremena smrti“ Dobrice Ćosića. Drašković i Ćosić danas su najekranizovaniji srpski pisci, iako su se politički često razmimoilazili – Drašković nije mogao da prihvati Ćosićevo razumevanje za Miloševićev režim, a Ćosić nije mogao, kako mi je jednom prilikom rekao novinar Slava Đukić, nikako „da svari“ Draškovićevu rehabilitaciju četništva, pre svega kroz lik i delo Draže Mihailovića. Kao i monarhizam. 

Nije lako kad je umetnost u pitanju birati najboljeg. Na primer, „Odbrana i poslednji danji“ Idola obično se u svakoj anketi proglase za najbolji pop/rok album srpske i eks YU scene, iako se ne mogu navesti baš ubedljivi argumenti zašto je taj album bolji od, recimo, „Mrtve prirode“ Riblje čorbe. Sa filmovima je ponekad slično. A ponekad nije. Kad je prošle godine za srpskog kandidata za Oskara izabran film „Što se bore misli moje“ Milorada Milinkovića (koji nije uspeo da uđe u uži krug), koji govori o ubistvu kneza Mihaila Obrenovića, kao i događajima koji su neposredno prethodili samom tragičnom činu koji se desio u Košutnjaku 1868. godine, a nije izabran film Dragana Bjelogrlića „Čuvari formule“ inspirisan nuklearnim incidentom u Vinči 1958. i njegovim posledicama opisanim u romanu „Slučaj Vinča“ Gorana Milašinovića, jedan kulturno – politički radnik koji javno teško da bi podržao Bjelogrlića rekao mi je diskretno: „Ne umanjujući kvalitet režisera Milinkovića, mislim da bi ovom prilikom i knez Mihailo da može glasao za Bjelogrlićev film“. Koji je inače, ono što se kaže „ušao u pucanj“ i bio u trendu sa utlimativnim „Openhajmerom“, filmom Kristofera Nolana o ocu atomske bombe.

Ove godine Filmski centar Srbije saopštio je da će kandidat Srbije za Oskara biti „Ruski konzul“ i ta odluka žirija za razliku od prošlogodišnje nije izazvala kontroverzu. Ali, kakve su šanse da na kraju, kad bi se hipotetički i desilo da film uđe u najuži izbor, članovi Američke filmske akademije najprestižniju nagradu u ovakvom geopolitičkom trenutku daju filmu koji se zove „Ruski konzul“. Odnosno, u kome lik sa najviše simbolike – Ljubo Božović (Laušević), profesor istorije, 1973. u Đakovici, u svojoj kući, otvara konzulat carske Rusije. Vreme je albanskog pritiska na Srbe i Crnogorce. Ti Crnogorci kao da su se danas zaboravili, a ranije se uvek govorilo Srbi i Crnogorci sa Kosova i Metohije. Namera albanskih separtista je da se Srbi (i Crnogorci) zaplaše i prisile da prodaju imanja, kuće i stanove i isele se sa Kosova. Mračne su sedamdesete. Tito se vratio u konzervativnu fazu. Konfederalizam jača. Još niko ne sme da skandira na stadionima miliciji „Idite na Kosovo!“

Ljubo Božović je umislio da je Ivan Stepanovič Jastrebov, koga je davno carska Rusija postavila za njenog konzula u Prizrenu gde je svojom diplomatskom aktivnošću štitio Srbe na prostoru Kosova i Metohije. Da vide, čuju i osete kako se piše na lepom srpskom jeziku, ja mladim ljudima uvek preporučujem da čitaju knjige Vuka Draškovića. Moćno je i kad neke od tih rečenice čujete na filmu. Kao u ovoj ličnoj, političkoj i društvenoj drami koja prati sudbinu srpskog doktora - psihijatra Iliju Jugovića (Nebojša Dugalić) koji nakon iznenadne smrti pacijentkinje u Beogradu, po kazni partije, odlazi na Kosovo, u Prizren gde se sreće sa profesorom Ljubom Božovićem i njegovim „slučajem“.

Ne treba praviti osnovnu grešku i u film učitavati iskustvo koje Ljubo Božović nije imao. Radnja romana i filma odvijaju se 1973, kad je daleko i Miloševićeva rečenica „Niko ne sme da vas bije“. Verovatno bi se i Ljubo obradovao toj rečenici ali je pitanje da li bi prihvatio i potonju Miloševićevu politiku? Tek je apsurdno pitati se šta bi Ljubo Božović mislio o „Banjskoj“. 

Vuk Drašković je kao pisac znao nešto („Ruski konzul“ je objavljen 1988), što iz svoje vremenske perspektive nije znao njegov junak, ali ni Drašković nije tada znao kako će izgledati današnja Rusija i Srbija (Kosovo). Tek 1973. Sovjetski Savez sa Leonidom Brežnjevom kao generalnim sekretarom Komunističke partije nije slutio na raspad, tek tamo niko nije mogao da pomisli na rat Rusije i Ukrajine. Možda bi i Draškovićevim junacima bila zavodljiva priča o „velikoj obnovi Rusije“, ali ko zna kako bi Ljubo Božović reagovao na to da mu je neko 1973. rekao da će taj „novi car“ doći iz KGB-a. Što se tiče starog Vukovog lika Ilije Jugovića, „Ruski konzul“ je takav da se može čitati i gledati nezavisno od ranijeg pojavljivana Ilije Jugovića u Draškovićevoj prozi.

Da je „Ruski konzul“ snimljen pre Putinove aneksije Krima sigurno bi imao veće šanse na međunarodnoj sceni. U ovakvom geopolitičkom i geokulturnom ambijentu ono „ruski“ i nije neka prednost za Oskara. Pre je za „kenselovanje“. Mada da je u ovakvim stvarima presudno biti i „angloamerički“ onda bi „Heroji Halijarda“ Radoša Bajića, samo da mogu, počistili konkurenciju. Za njih bi, da može, verovatno glasao i Kristofer Hil.

„Ruski konzul“ ukazuje na kosovsku sudbinu koja zavisi od toga kod koga je batina u tom trenutku. I pokušava da prevaziđe taj glib kroz razumevanje tragedije, lične i nacionalne, na univerzalno razumljiv način. Pri čemu Miroslav Lekić vešto koristi uzanse zatvorskog žanra što doprinosi boljem prihvatanju filma i kod publike koja nije toliko upoznata sa genezom kosovke krize. Koja, na primer, ne razume „slučaj Martinović“ o kome je i Njujork tajms pisao 1986. Slučaj 56-godišnjeg seljaka Đorđa Martinovića postao je najšire raspravljani krivični slučaj tokom niza godina u Jugoslaviji, opisivan u najsitnijim detaljima na televiziji i u štampi. Ovaj Srbin sa Kosova i Metohije je 1985. primljen u dom zdravlja u Gnjilanu sa povredama izazvanih guranjem staklene flaše u njegov anus. On je presretnut na svojoj njivi i nabijen na kolac, na čijem je vrhu bila polulitarska staklena pivska flaša. Stane Dolanc, tih godina neformalni vladar Jugoslavije, zaključio je slučaj izjavivši 1987. na Televiziji Ljubljana: „Slučaj Đorđa Martinovića je završen. Moja policija je utvrdila da se sam povredio i nema sudskog procesa... Đorđe je prvi srpski samuraj koji je nad sobom izvršio harakiri“. Izjavu Dolanca prisutni novinari su propratili smehom. To je, kao, bila potvrda da nije bilo terora na nacionalnoj osnovi već samozadovoljvanja. 

Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, pre ove i svih drugih medijski ispraćenijih trauma iz osamdesetih godina, kada se odvija radnja romana „Ruski konzul“, Srbe sa Kosova potiskuje, kako kaže Vuk Drašković, združeni fanatizam i albanskih i srpskih staljinista, maoista, titoista. I time se na filmu daje kontrast idiličnom kolažu iluzija sa ekrana na kojima se i na Kosovu i Metohiji gleda program jugoslovenske televizije, pa se u „Ruskom konzulu“ vidi i Zdravko Čolić u šou programu.

Pravi tajming za ekranizaciju „Ruskog konzula“ možda je propušen kad je još bilo šansi da Srbija napravi i neki pozitivan propagandni efekat na ovaj način, jer još je Lenjin govorio da je film najvažnija umetnost. Sećam se kad mi je Vuk Drašković, dok snimanje filma nije bilo ni u najavi, pričao o opstrukcijama. Naime, „Ruski konzul“ je na grčki preveden 1991. godine. I tada su Grci, maltene sa spremnim scenarijem, hteli munjevito, uz pomoć evropskih fondova da snime film „Rosos proksimos“, ali su želeli da ga snime u Prizrenu, Đakovici, na Kosovu. Tamo gde se radnja događa. Na autentičnim lokacijama. Slobodan Milošević je, kako kaže Drašković, zabranio snimanje filma o „Ruskom konzulu“ na Kosovu, ne zbog Grka, ne zbog scenarija, nego zbog autora romana. „I nije to jedini primer da je moja literatura uvek bila kažnjavana zbog mojih političkih stavova“, podsetio je Drašković i povodom premijere filma.

Za potrebe filma napravljen je virtuelni Prizren i ta rekonstrukcija epohe je uspela. Zastava 1300 popularni „Tristać“, je automobil koji je proizvodila kragujevačka fabrika automobila „Zastava“. Ovaj automobil počeo je da se proizvodi 1961. godine, a poslednji je proizveden 20. decembra 1979. „Tristać“ se proizvodio po licenci Fijatovog modela „1300“. I to daje autentičnost Lekićevom filmu: „Plavi „tristaći“ na kojima piše „milicija“, a ne „policija“. I karateristične pandurske uniforme sa širokim nogavicama, sa šapkama, i opasačima na kojima napadno vise pendreci.

Komunisti su nametnuli dogmu da svako treba da govori samo o zločinima svog naroda, a drugovi iz drugih naroda će o zločinima svojih. To je ostalo i do danas. Vuk Drašković, koji bar nije ćutao o zločinima koje su počinili Srbe, i dalje je na mnogim mestima kontroverzan pa i nepoželjan zato što je pisao i o zločinima nad Srbima. Ta logika se preliva i na film.

Stvarno, šta bi bilo gore „za srpsku stvar“: Da su Hrvati 2018. u Moskvi postali prvaci sveta u fudbalu ili da je  film Quo vadis, Aida? Jasmile Žbanić o Srebrenici dobio Oskara? Kojoj nije zamereno što se prvo ne bavi nesrpskim zločinima. Uglavnom, danski film  „Još jedna runda“ / Druk, Another Round reditelja Tomasa Vinterberga dobio je tada Oskara u kategoriji za najbolji film na stranom jeziku.

Bilo je i smušenih izjava razočaranih građana Sarajeva koji ne mogu da shvate da je Oskara dobio film o pijanstvu, a ne o genocidu. Da je film otrežnjenja izgubio od filma opijanja.

Davne 1985. Oskara za strani film dobila je argentinska „Zvanična verzija“ / La historia oficial Luisa Puenza. U konkurenciji su tada bili i „Otac na službenom putu“ Emira Kustrucie i „Pukovnik Redl“ Ištvana Saboa. Objektivno, i „Otac“ i „Redl“ bili su bolji filmovi od nagrađenog argentinskog, ali u to vreme tema o traumama argentinskog društva za vreme vojne hunte bila je aktuelnija od Informbiroa (Kusturica) i Austrougarske (Sabo). Što naravno ne znači da je pijanstvo danskih profesora u krizi srednjih godina bitnija tema od Srebrenice. Ili od Jasenovca („Dara iz Jasenovca“). Kao što je opskurno „Daru“ i „Aidu“ doživljavati kao duel, maltene kao utakamicu. Ili još morbidnije – navijati za njih kao za predstavnice na Pesmi Evrovizije. Kao što je danas narativno nerealno očekivati da u Sinju i Hrvatskoj zvanično bude bitnije sećanje na njihovog zemljaka Sinišu Pavića čiji je otac bio alkarski momak, od pijeteta ukazanog kosovskoj predsednici Vjosi Osmani koja je na poziv predsednika Hrvatske, ove godine prisustvovala Sinjskim alkama.

Koliko danas kosovske narative dominantne na Zapadu može da zainteresuje (ili koriguje) stanje Srba na Kosovu sedamdesetih godina prošlog veka? 

Ako se ekranizuju „Molitva“ i „I grob i rob“, a takve najave postoje, u red bi stali i „Sudija“, „Dokror Aron“ i „Monah Hokaj“, svi ti netfliksovski prijemčivi Draškovićevi romani.

„Sudija“ je stigao do pedesetog (!!!) izdanje. Štampao ga je premijerno 1981. „Zapis“(Zajednica pisaca Srbije), čiji je direktor bio veliki srpski aforističar Ratko Zakić – izdavač sa možda najviše „nepodobnih“ knjiga u bivšoj Jugoslaviji, Među deset najboljih romana objavljenih u Jugoslaviji 1981, po izboru Igora Mandića, „Sudija“  je bio na drugom mestu. Prvi „književni kritičar“ bio mu je general Kosta Nađ. Iako je na zadnoj korici Vukovog romana, gde je biografija pisca, stajalo da je roman „Nož“ u pripremi, general Nađ je napisao da je „Sudija“ nimalo manje nego „pročetnički i velikosrpski roman“, Mada su takve „recenzije“ bile tipične za „Nož“, general je anticipirao atmosferu koja je pratila prve Draškovićeve romane. Četništvo – i realno i metaforično – zaista je teško naći u „Sudiji“ koga je stručna i zvanična kritika ignorisala, a on je samo u 1981. imao četiri izdanja i ukupni tiraž od 60 hiljada primeraka. 

„Sudija“ je 1984. preveden na slovenački jezik i tamo je bio „Sadnik“. Dekan Pravnog fakulteta u Ljubljani prof. dr Ljubo Bavcan, roman je uvrstio u obaveznu literaturu za studente prava u Ljubljani. Junak romana je sudija Ratko Vidović. U realnom životu inspiracija za njega bio je sudija Ilija Radulović, kasnije ugledni advokat. Ilija Radulović (premunuo 2022), sudio je 1971. u Tuzli u slučaju „magnetofonska traka“ koji se inače dogodio u Bijeljini. Lekarka Mihić je „zavela’“ svog kolegu, uključila magnetofon – on je opleo po Titu, vodećoj ulozi Saveza komunista, po samoupravljanju i drugim tabu temama, i potom mu je rekla – ili posao ili traka ide tamo gde treba. Radulović je odbacio magnetofonsku traku kao dokaz i po prvi put u svetskoj praksi na sud doveo profesora etike kao veštaka.

Kad je 1971. Ilija sudio u ovom slučaju, Vuk Drašković je kao novinar Tanjuga bio na odsluženju vojnog roka. Sinopsis za roman napisao je 1976. u prestonici Mozambika Maputu u hotelu „Tivoli“, u zemlji u kojoj je boravio kao dopisnik Tanjuga sa juga Afrike. Sudija Radulović je tada već razrešen dužnosti i praktično proteran iz Bosne, tadašnjeg tamnog vilajeta komunističkog feudalizma. Vuk Iliju upoznaje tek po povraku iz Afrike. Ovaj mu priča o „magnetofonskoj aferi“ i drugim svojim „ekstremnim presudama“ koje mu daje na uvid. Inače, Radulović je u karijeri presudio i jednoj krivini (da, baš krivini na putu), dokazavši da je ona zbog lošeg projektovanja kriva za saobraćajnu nesreću, a ne formalni počinilac.

U „Sudiji“ špijunska traka podmetnuta je dr Ozrenu Stanivuku. U Skupštini Srbije početkom devedesetih Vuku Draškoviću je prišao visoki funkcioner SPS Branislav Bane Ivković i zahvalio mu što je u svom romanu odbranio čast njegovog oca. Tek tada Drašković saznaje da je lik kome je dao literarno ime Ozren Stanivuk, ustvari dr Nebojše Ivković.

Partijski organi rekli su da je magnetofonska traka kao dokaz, fonetički i etički u redu. Profesor etike Svetozar Stojanović, kao sudski veštak, rekao je suprotno. Ali, u tadašnjoj državi nisu mogle da postoje dve istine – bijeljinska i brionska. 

Novinar Jug Grizelj za ličnost godine 1971. proglašava Iliju Radulovića. Priznanje mu odaje i dnevni list „Borba“ kao organ Socijalističkog saveza radnog naroda. U partijskom organu „Komunist“ Tito Kirigin otvoreno tvrdi kako Ilija nije trebao ni da bude u hamletovskoj dilemi – drugačija odluka bila bi politički skaredna. Iliju podržava slovenačka, hrvatska i sarajevska štampa. Ali, svetski listovi pišu da Ilija sudi Titu i partiji. Na Markovici, na Kozari, Tito kaže: „Ovde (u Bosni), se donose romantičarske presude, postoji sudija koji se drži zakona k’o pijan plota“. Svetozara Stojanovića koji kao veštak piše esej na šest strana, preporučio je profesor Vuko Pavićević (otac Borke Pavićević), koji je zbog predavanja u Kanzasu bio sprečen da veštači. U zemlji važi 174. član Krivičnog zakonika o povredi ugleda predsednika države i najviših organa vlasti. Sve se ovo dešava tri godine pre „Votergejta“. Posledica Ilijine presude je član 170. Krivičnog zakonika SFRJ o zabrani neovlašćenog prisluškivanja. Mladi sudija (35 godina mu je tada), usprotivio se u ime pravde volji statutarnih komisija Saveza komunista na tri nivoa: Bijeljina, Bosna i Hercegovina, Jugoslavija.

To što je Tito 1972. u nekoliko navrata spomenuo Radulovićeva suđenja u kontekstu romantičarskog držanja zakona kao pijan plota, značilo je neminovnu sudijsku egzekuciju. Ilija je odluku primio i podneo s budističkim mirom. Oko tri hiljade pisama i telegrama podrške dobio je iz zemlje i sveta. 

Više pisama podrške sudiji Ratku Vidoviću (Raduloviću) poslao je Branko Ćopić. U jednom piše: „Aferim na svemu i hvala Vam na svemu, dragi druže Vidoviću. Postupak prema Vama nimalo me nije iznenadio. Jer, znam ja nas, jebo ti nas, kako reče jedan moj komšija, na zboru birača, u selu Čelincima, kraj Banja Luke“.

Zar tako nije pomalo ili pomalo više i danas? I zar „Sudija“ jednog dana ne treba da bude obavezna lektira za srednju školu?