Simbolika je bitna. Zato ne bi bilo loše kad bi javnost saznala šta se zaista desilo sa crnim panterom koji je navodno u februaru ove godine poslednji put viđen negde oko Apatina (gde je i obustavljena potera za njim), da bi se potom pronele glasine da je uznemirujuća crna mačka koja je navodno u Srbiju stigla iz Mađarske primećena u okolini Bogatića. S obzirom na kontekste koji su usledili, na simboličkoj ravni ne bi bilo loše da se odredimo da li je crni panter – fiktivni ili stvarni – u tom trenutku bio loš predznak za Srbiju ili njen dobri duh? Da li da ga zaboravimo kao crnu mačku koja nam je prešla put, ili da mu se nadamo? 

Još malo simbolike: Sada već vremešna novosadska pank rok grupa Atheist Rap (pre koju godinu proslavili su tri decenije rada), je umesto tradicionalnog rođendanskog koncerta, bila pozvala svoje fanove na protest 19. maja u Beogradu. Jer je to primerenije trenutku, kako su naveli u objavi. I to mi simbolički ne bi toliko bilo bitno da Ateist Rep nisam u septembru 2000. gledao u Mladenovcu, gde sam napravio reportažu sa manifestacije „rokenol za demokratiju“ koja je bila deo predizborne podrške DOS-u. Ateist Rep su tada održali dobar koncert, ali teško da smo vozač Đura i fotograf za koga se više ne sećam ko je tačno bio, i mogli pretpostaviti da će dve i kusur decenije kasnije Srbija biti u političkom i društvenom kontekstu u kome je stigla i angažovana objava Ateist Repa. Dobro, nije sve isto. Ovo su devedesete sa punim izlozima, ali teško je osporiti utisak da zlokobnost dolazi iz opskurnosti. Jer ono što je usledilo nakon mladenovačkog koncerta Ateist Repa – pobeda Koštunice pa Peti oktobar – Vučićev agitprop istorijski je retroaktivno ocenio kao „obojenu revoluciju“. Kao neki „pramajdan“. Iako je Peti oktobar ustvari bio odocneli čin (mislilo se), promena na Istoku Evrope 1989/90.

Poslednje nervozno obraćanje javnosti predsednika Vučića javnosti više je upamćeno po „Kriminalac ti tata. I tebi Kurti i tebi Svečlja. Sram vas bilo“, te porukama Zapadu – „lupite čedo po dupetu“ (misli se naravno na Kurtija). Ali, suština obraćanja stigla je na samom kraju kad je pitanje na volej postavo novinar Tanjuga koji je pitao predsednika šta misli o jačanju BRIKS-a (formatiran potencijal savezništva Brazila, Rusije, Indije, Kine, Južnoafričke Republike), navodnoj želji Francuske da se približi toj organizaciji, te šansama Srbije da EU zameni BRIKS integracijama? Ovo pitanje, nakon prethodnog nerviranja zbog Kurtijeve bahatosti i priličnog tolerisanja takvog ponašanja od strane Zapada, Vučiću je bilo baš leglo. Kao da nije mogao poželeti bolje u tom trenutku. Predsednik se brzo smirio i vidnu nervozu i nebiranje reči zamenio dubinskom geopolitičkom analizom i prekognicijom. Odgovor na ovo pitanje, koje ne bi leglo ovako k’o kec na deset i da je bilo naručeno, a valjda nije, kao da je prva ozbiljnija razrada Vučićeve najave iz aprila ove godine-nakon glasanja u Savetu Evrope za članstvo tzv. Kosova u toj organizaciju-da će doći do dubinskih i suštinskih promena u spoljnoj politici Srbije. Naravno, ostaje vučićevsko beskrajno hvala Mađarskoj, Španiji, Kipru, Rumuniji, Azerbejdžanu, Gruziji, zemljama koje su glasale protiv tzv. Kosova u Savetu Evrope, ali to nije suština, jer teško da neka od ovih zemalja kao primarnu spoljnopolitičku agendu ima pridruživanje BRIKS-u. Niti je baš sigurno da bi u slučaju Abhazije i Južne Osetije Srbi baš uvek bili na strani Gruzije protiv Rusije.

Vučić je poslednje obraćanje upravo zaključio ne mnogo pritajenom nadom o Srbiji u drugačijem, antizapadnom, svetu. Zemlji u kojoj će za dvadeset ili trideset godina živeti njegova deca, a to bi pre bila Srbija u BRIKS-u nego u EU. I kao da se opet provukao taj potisnuti monarhistički motiv – princip primogeniture – nasledni prenos vlasti, što bi psihoanaliza lako zaključila.

Vučić je na poslednjem obraćanju pomalo cinično naglasio da je Srbija na takozvanom evropskom putu ali je i zaključio da tamo teško da ćemo ući u doglednom periodu iz prostog razloga što nas ne žele. I što je relativno tačno. Vučić je u obraćanju iskoristio jedan od omiljenih termina putinovskog novogovora – „kolektivni Zapad“ i priznao da je taj, pre svega NATO entitet, danas mnogo čvršće i tešnje povezan od BRIKS-a, ali da će BRIKS imati budućnost. Teško da će „kolektivni Zapad“ da se zabrine nad našom mogućom novom spoljnopolitičkom orijentacijom, pa da nas ubrazno integriše ili relativizuje opsesiju kosovskom nezavisnošću, ali je indikativno da Vučić nikad ovako nije pokazao jasan otklon od Zapada. Maltene programski. Razumljivo i razočaran „kolektivnim Zapadom“ zbog Kosova, a pomalo i zbog sporadičnih, uglavnom nezvaničnih, zakeranja oko stanja u Srbiji. Verovatno bi se i Slobodan Milošević opredelio za BRIKS jer to je „većina čovečanstva“. Iako u tu većinu za sada ne bi nijedna evropska ili susedna zemlja Srbije. Možda bi Republika Srpska, ali teško kao entitet, ili bi je projektovana snaga BRIKS-a osamostalila, Kao što Dodik ne da Bosni i Hercegovini da uđe u NATO verovatno ni Federaciija BiH ne bi dala da zemlja uđe u BRIKS.  

Jer sve će biti drugačije, kaže Vučić, nastupiće dramatične promene u svetu (koje će biti i pitanje neke nove generacije Srba za deset-dvadeset godina), ako BRIKS-u pristupe Indonezija, koja je najavila podnošenje zahteva, pa Emirati, Saudijska Arabija, Egipat, Etiopija, bude li tu i Nigerija, koja će za deset godina preteći Ameriku po broju stanovnika, i još jedna od zemalja Magreba, bude li tu još zemalja Latinske Amerike, eventualno i Bangladeš čiji broj stanovnika raste enormnom brzinom, onda se mapa sveta dramatično menja. U to nema nikakve sumnje, rekao je Vučić. Dakle, to je pitanje za neke nove generacije. Što se nas ovovremenih tiče, iz mnogo razloga smo na evropskom putu, to ćemo nastaviti, zaključio je bez entuzijazma Vučić. I sve to o mestu Srbije u budućnosti, gde će živeti njegova i naša deca, Vučiću je kao povod za razmišljanje dao jedan diplomata. Koji li je? 

I još jedna bitna poenta iz obraćanja: U Saudi Arabiji i Emiratima nema da ti stranci postavljaju vlade, tamo nema „obojenih revolucija“ ponovio je Vučić svoju frustraciju Petim oktobrom kao „pramajdanom“. Ali, bivši ukrajinski lider Viktor Janukovič je bio odbacio sporazum o pridruživajnjuu Ukrajine EU, pa bi za zemlju na EU putu, kao što je Srbija, bilo apsurdno da Vučić sebe stavlja u ulogu Janukoviča. Možda će organizacija u koju će eventualno ući i Bangladeš, Nigerija i Saudi Arabija, biti nova spoljnopolitička doktrina budućeg Vučićevog „narodnog pokreta“. I ta će doktrina u suštini biti neojulovskog karaktera. 

Dugo je Vučić realnom spoljnom politikom, pa i njenom spektakularizacijom, kompenzovao deficite u unutrašnjoj. Može li sad u stešnjenom manevarskom prostoru BRIKS futurologija da bude srpski oslonac? 

U celom kontekstu vraćamo se na 1989. kad je zvanično osnovan Ateist Rep – tačnije u dileme koje su se pojavile ponovo kad se krug sa Vučićem zatvorio nakon trideset i kusur godina srpskog višepartizma. Dakle, atmosfera u srpskom  društvu je takva kao da se režim opire uvođenju višepartizma. A, ne kao da je višepartizam ustavna kategorija. Paradoksalno je da Vučić kategorički tvrdi da se vlast može menjati samo na izborima, a onda odbranu izborne volje (Peti oktobar) tretira kao „obojenu revoluciju“. 

Ako smo u SFRJ imali, kako su to neki titolozi, znali reći (naročito nakon Titove smrti) višepartizam maskiran jednopartizmom, danas kao da imamo neformalnu Vučićevu želju da izvrši restauraciju jednopartizma ali u oblandi višepartizma. Vraćanje organizacione forme sa partije na pokret je retrogradno čak i ako je taj projekat „narodnog pokreta“ samo pravljenje operetske koalicije i refrešovanje brenda SNS.

Građansko nerazumevanje partizma je hronični problem opozicije. Vučić je (kao i Dačić) daleko bolje razumeo značaj partije kao legitimacijskog osnova, ali nakon Vidovdana moguće da će departizacija zahvatiti i vladajuće strukture što je rizičan potez za ustavne temelje ove zemlje. Vučić će možda ponuditi nekakvu „narodnu demokratiju“ koje nema bez „narodnog kapitalizma“. Pa i sutra u BRIKS-u, ako izuzmemo Brazil i možda još nekog, Srbija bi štrčala kao izborna demokratija. U skladu sa mišljenjem jednog svog uticajnog ideologa, srpski predsednik je bliži tretiranju države kao „tvrđave“, a ne kao „servisa građana“. Preuzevši steg Miloševićeve „antibirokratske revolucije“, Vučić je rekontekstualizuje u „sprečavanje Majdana“ i sve manje stidljivo predstavljanje Miloševićeve politike kao globalne avangarde.

Ipak treba biti pošten: Vučić je napustio srpski manir da se pominju epohe i dometi, a da se ignorišu vrhovni komandanti – termin koji srpski predsednik i njegovi poltroni obožavaju. Vole Srbi da pričaju o epopeji Prvog svetskog rata ali da ignorišu kralja Aleksandra, da se diče pobedom nad fašizmom a da ignorišu Tita, da vraćaju uspomene na otpor svetskim moćnicima devedesetih, a da ignorišu Miloševića. Ne, Vučić sve radi suprotno. Doprineo je rehabilitaciji kralja Aleksandra (čak je rekao Vulinu da ne preteruju u popularizaciji Apisa), često se pozivao na Tita (ako ne u vojnim uspesima, ono bar u izgradnji zemlje), a poslednjih godina je bez nelagode sa pijetetom progovorio i o Miloševiću.

I pred slovenačkom predsednicom Natašom Pirc Musar, koja je pre neki dan bila u poseti Srbiji, Vučić je pokazao prezir prema neprijatnim novinarskim pitanjima. Čak je gošća iz Slovenije morala da reaguje, kad je srpski predsednik taj prezir pokazao prema pitanju novinara iz Slovenije. Da je bio koncentrisaniji, Vučić je mogao da se seti kako je kancelar nemačke Olaf Šolc postupio pred njim prilikom posete Beogradu, kada je jednostvano cinično ignorisao pitanje sa provučićevskog medija o paralelama teritorijalnog integriteta Ukrajine i Srbije. I to je bolje nego padati u vatru i proizvoditi transfer neprijatnosti – rečima „još ćemo morati da radimo na tim evropskim reformama, očigledno da po pitanju prebijanja demonstranata smo daleko od Vaših standarda u EU i po tom pitanju se nadam da nećemo napredovati brzinom koja se od nas očekuje“. Kao što se Vučić navikao na standarde slovenačkog kuvara Tomaža Kavčića, bilo bi za Srbiju bolje da je preuzeo i standarde slovenačkog izbornog procesa.

^{Foto: Printscreen Youtube}

Skoro je na jednoj televiziji s nacionalnom frekvencijom voditeljka naprednjačkom gostu na kraju gostovanja uz zahvalnost što je sve objasnio rekla i da se nada da njena pitanja nisu poremetila njegove odgovore. Gost, koji jeste naprednjak, ali kapira stvari, nije mogao da zadrži ipak blagi osmeh na licu i odgovorio je: Vaša pitanja bila su komplementarna mojim odgovorima. I to je realna slika vladajućeg shvatanja medija.  

Pred slovenačkom predsednicom Vučić se pohvalio srpskom slobodom medija, koju njima u Evropi ne želi, „da svakoga dana bi trebalo da odgovorim jesam li Hitler ili Musolini“. Kao da je Vučić zaboravio „Gudvinovo pravilo“ – ko u raspravi prvi pomene Hitlera – izgubio je. 

Posrednički tim Evropskog parlamenta za proces parlamentarnog dijaloga u Srbiji, koji predvode Vladimir Bilčik i Matjaž Nemec, imaće dvojicu bivših poslanika Knuta Flekenštajna i Alojza Peterlea. Znači dva Slovenca – Peterlea i Nemeca. I zaista ne bi bilo adekvatno stanju u Srbiji da samo posreduju oko skupštinskog poslovnika. 

Peterle, bivši ministar spoljnih poslova Slovenije, pridružuje se timu kako bi zamenio preminulog bivšeg poslanika EP Eduarda Kukana. Pre trideset godina Braća Bajić su prepevala narodnu pesmu „Kopa cura vinograd“ u „Demokratsku pesmu“ sa stihom – „Pitaj ljude Kučane kako da se prehrane? Na Triglavu neće žito nek’ vam seju Tito i Kardelj!“. I to oko hleba mi je i tada bilo sumnjivo. Jer sećam se kad mi deda pričao kako je 1934. iz Slovenije prvi put kao vojnik krenuo na odsustvo u rodnu Požegu (ne slavonsku, već užičku). I tako ti on i jedan Valjevac stoje na stanici, čekaju voz sa dva džaka hleba što su uzeli iz kasarne sa dozvolom da ponesu kući. Ej, iz Slovenije u bogatu Srbiju nose hleb. I dok oni stoje na peronu kapetan na konju u kasu se dere na sve vojnike koji su čekali voz – „Ubili kralja, marš u kasarnu!“. I deda kaže, „žao mi kralja, ali mi žao i hleba“. Posle je pomagao Slovencima koji su dom našli u Srbiji kad ih je Hitler proterao. I nije baš razumeo poznih osamdesetih zašto toliko Slovenci podržavaju kosovske Albance.

Poražavajuće je za Srbijiu da je političari iz bivših komunističkih zemalja (i ex YU), podučavaju demokratiji. Ali, tako je. Alojze Peterle se izrazito zalagao da se Slovenija odvoji od Jugoslavije i postane samostalna. U inat Braći Bajić. Nakon parlamentarnih izbora 1990. Peterle je postao premijer Slovenije, a njegova vlada 1991. godine proglašava nezavisnost Slovenije od Jugoslavije. Nakon što je vlada aktuelnog slovenačkog premijera Roberta Goloba pregurala godinu dana, njegov prethodnik Janez Janša smatra da se Slovenija vraća u komunizam i u Jugoslaviju. Sigurno ne na način, blizak Vučiću, da Golob ili predsednica države Nataša Pirc Musar, budu sad optuženi za neki non pejper za kakav je Janša svojevremeno bio optužen. Iako je Janša bio demantovao da postoji non-pejper o promeni granica na prostorima bivše SFRJ, koji bi se mogao dovesti u vezu sa Vladom Slovenije, non-pejper je postigao 2021. medijski efekat. Uvukla se zebnja da bi se nakon versajskog i Titovog mogao okončati i treći period mira na ovim prostorima – dejtonski (avnojevske granice bez avnojevskih principa). Ništa od skandinavizacije Regiona. Ništa od Open Balkana. 

U hrvatskom filmu - crnoj komediji „Poslednji Srbin u Hrvatskoj“ (2019), režiser i scenarista Predrag Ličina anticipirao je i pandemiju korona virusa, ali i pokazao da ni „Velika Slovenija“ nije nemoguće (optimalno) rešenje. Slovenija bar do Drine. I po uticaju takva je bila u vreme Janšinog non pejpera. U mekoj moći i preko Drine je. Slovenija je možda tada bila samo protočni bojler, ali pristup je bio konvencionalniji od filmskog: Velika Albanija, Velika Srbija i Velika Hrvatska. Te mala bošnjačka BiH.

Slovenija je vešto iskoristila pobunu albanskih rudara u Starom trgu 1989. Dala im podršku skupom u „Cankarjevom domu“, isprovocirala Srbiju, i najparadoksalnije – Ljubljana je podržala kosovske Albance sa ciljem da nikad više ne bude s njima u istoj državi. Zatupasta i bandoglava Miloševićeva „antibirokratska revolucija“ išla je naruku slovenačkim planovima. Ne treba zaboraviti da su Slovenci pomalo neurotično plasirali parolu „Evropa zdaj!“, jer raspad Sovjetskog Saveza i lagerskog komunizma nije baš bio tako jasan sredinom osamdesetih. Otuda ni raspad SFRJ nije bio toliko očigledan. Dok je u Evropi bilo realnih očekivanja da se ona završi (cementira) na Savi. Ljubljana je jasno htela da napusti Jugoslaviju, i tu su „alpe-adria“ asocijacije bile samo diskretna čežnja. Sloveniji se žurilo. Makar i preko asimetrične konfederacije.

Ali jedna frustrirajuća – mentalna – Slovenija ostala je kao vrsta kompleksa u mnogim srpskim glavama. U potrebi da uvek imamo neku „Sloveniju“. Nekog nezahvalnika koji od nas hoće da ode. Neke smo simboličke barijere preskočili, na primer kupovinom „Fruktala“ 2011. od strane srpske firme „Nektar“, ali neke nismo. U jednom trenutku je čak i Crna Gora tretirana kao „Slovenija“. Samo što sad niko nije pevao da neće imati šta da jedu kad se otcepe.

No dobro, nakon svega, epilog je da najbizarniji Loganov nesposobni snobovski sin - Konor Roj - iz upravo trijumfalno završenih „Naslednika“ (HBO serija) želi da bude američki ambasador upravo u Sloveniji. Jer odatle, kaže, može na kafu i u Beč, i u Veneciju i u Dubrovnik. Konor Roj čak razmišlja i u neohabsburškim kategorijama.

Samo što bi tada Lajbah možda postao orjunaški bend. Jer oni po definiciji ne mogu da budu dekadentni. Pa i nalik sebi iz poznih osamdesetih. Zar ne?