Na Vidovdanskom saboru 1992. koji je organizovala opozicija ponuđeno je novo društveno-političko uređenje Srbije nakon odlaska Miloševića sa vlasti. Umesto njegove postkomunističke republike ponuđena je ustavna, parlamentarna, monarhija. Sabor je organizovala demokratska, ali prozapadna desnica. Crkva je imala bitnu ulogu u tim dešavanjima, u Beograd je stigao princ Aleksandar Karađorđević, dok su studenti Beogradskog univerziteta takođe u velikoj meri podržali Sabor. Glavne saboraške partije bile su SPO Vuka Draškovića i DSS (stara) Vojislava Koštunice. To je bila okosnica opozicione koalicije DEPOS koju su podržavali i viđeniji nestranački intelektulaci. Van saboraške opozicije ostala je DS, jer Dragoljub Mićunović i Zoran Đinđić nisu hteli u DEPOS.

Ovaj Vučićev Svesrpski sabor nije ponudio novi tip društveno-političkog uređenja, ali je možda ipak moglo da se naglasi (kako bi se odagnale sumnje) da je interes srpskog naroda da živi u ustavnim, parlamentarnim, republikama. I ma koliko nekome to bilo izlišno, možda je ipak trebalo naglasiti da su i Republika Srbija i Republika Srpska opredeljene čvrsto za višepartijski sistem, pluralizam mišljenja, slobodu medija i vladavinu prava. Bez toga reči „sloboda“ i „jedinstvo“ više podsećaju na imena sportskih klubova kakva su se nadevala u vreme komunizma kad je, realno, bilo mnogo više ćirilice u javnom prostoru. Dok danas na potrebu očuvanja ćirilice apeluju udarni Vučićevi mediji koji su uglavnom na latinici (sem Politike koja potiče iz prve, monarhističke Jugoslavije i Večernjih novosti koje potiču iz komunizma, i još ponekog izuzetka).

Sabor nije bio pompezni osnivački skup više puta najavljenog Vučićevog pokreta za narod i državu, koji je na mala vrata napravljen kroz jedinstvenu zavetničku listu za lokalne i beogradske izbore. I kao što je Vučić povodom dilema oko rekonstrukcije trga Republike u Beogradu (kao nema zelenila), rekao da se mora praviti razlika između parka i trga, tako i ovde nije lako napraviti razliku između mitinga i sabora. Na sabor ne bi trebalo da se neko „dovodi“. Iako je ovo politika, princip dobrovoljnosti bi trebalo da bude isti kao kod Sabora trubača u Guči.

Aleksandar Vulin, ideolog „srpskog sveta“ Vučića naziva „predsednikom svih Srba“. Milorad Dodik formalno daje to preimućstvo predsedniku Srbije, ali se oseća da Dodik ipak želi da se stekne utisak o „kopredsednicima srpskog sveta“. Nešto kao kad su Velja Ilić i Milan St. Protić bili kopredsednici Nove Srbije. Nije da ovde nema, uprkos svom bratstvu i jedinstvu srpske sloge, i prigušenog rivalstva, kao što toga logično ima i u „albanskom svetu“ oko liderstva između Rame i Kurtija. Za razliku od Vučića za koga bi to bilo politički kompleksno, Dodik bez zazora viđa Vladimira Putina. A tome je nekad pasionirano bio posvećen Vučić. Ti susreti bilduju Dodikovu poziciju u „srpskom svetu“. I kao što sam čuo od ljudi koji ga dobro poznaju, ujedinjenje Republike Srpske sa Srbijom (i kad bi bilo ostvarivo) za Dodika je vrlo uslovno. Naime, on ne bi tek tako pristao da Republika Srpska postane „zapadna Vojvodina“. Da se uslovno „provinicijalizuje“ jer sad ona, a ne Crna Gora, drži poziciju „srpske Sparte“. Niti bi Dodik pristao da bude samo „guverner“ jedne „pokrajine srpskog sveta“.

Jednom prilikom hrvatski novinar, na žalost pokojni Denis Kuljiš, mi je pričao kako je delegacija hrvatskog Plejboja, na čelu s njim, išla na globalnu žurku Plejboja kod Hju Hefnera. Kuljišev hrvatski kolega se oduševio koliko je vlasnik Plejboja bio prijemčiv, šarmantan i raspoložen s njima, pa je ujutro na doručku krenuo da ga grli, da ga poziva na otoke, da ga pita da li mu se sviđa rakija koju su mu poklonili, misleći valjda da su od sinoć postali prijatelji. Hefner je na doručku, za razliku od prošle noći, bio vrlo rezervisan, hrvatski kolega se maltene uvredio, jer nije, pričao mi je Kuljiš, shvatio odnos posla i ljubavi.

Možda je to pouka i za Mileta Dodika kad ide kod Putina i kad pokušava da ga zagrili i tri puta bratski poljubi.

Ovaj Svesrpski sabor u estetskom smislu ličio je na etatizovanu „Žikinu šarenicu“. Ili sad samo „Šarenicu“. Voditelji su bili korektni, ali su bez problema to mogli biti i voditelji „Šarenice“ (RTS). Uglavnom, ovo je kud i kamo kultivisanije nego neke manifestacije tipa proslave prošlog Uskrsa u „srpskom svetu“.

Ruku na srce, Svesrpski sabor je u podtekstu imao kompezatornu ulogu – opciju da bi definitvo učvršćivanje Republike Srpske kao druge srpske države kompenzovalo izvesne nacionalne gubitke. Da li je Vučić iz njegove liberalne – „protestanske“ faze, baš ovako zamišljao svoju vlast nakon decenije i kusur ostaje samo da nagađamo. Evropska budućnost dve srpske zemlje, doduše jeste pomenuta kao opredeljenje, ali mlako, rutinski. U ideološkom naboju, sve sa srdačnom porukom ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova, Svesrpski sabor nije bio skup koji dve srpske zemlje vidi u „kolektivnom Zapadu“. Već, naprotiv, u jednom pravednijem svetu koji se valjda tek rađa i koji će imati više senzibiliteta za legitimne interese srpskog naroda. Kad Vulin kaže da je Vučić „lider slobodnog sveta“, kad Milica Zavetnica kaže da je Srbija „stožer“ takvog sveta, to nije projekcija Vučića kao jednog od lidera u EU, niti Srbije kao članice EU.

Da bi smanjio doživljaj svojih zavetnika, Vučić se, tako se namestilo, odman nakon subotnjeg Sabora, u nedelju uveče pridružio „Evropskoj izbornoj noći 2024“, koju drugi put u Srbiji organizuju Delegacija Evropske unije u Srbiji i portal European Western Balkans, gde je obavio simbolično glasanje. Njega je u hotelu „Metropol“, gde se održava manifestacija, dočekao ambasador EU u Beogradu Emanuel Žiofre. Predsednik Srbije je brzo probao da vrati malo klatno, da pokaže po ko zna koji put kako uhodano i dobro funkcioniše sistem uzajamno funkcionalnih paradoksa kao jedan od bitnijih delova njegove tehnologije vlasti. Iako su 2018. potpredsednik Glavnog odbora Srpske napredne stranke Marko Đurić i sekretar Generalnog saveta Jedinstvene Rusije Andrej Turčak, potpisali u Moskvi Sporazum o saradnji izmeđi SNS i Putinove Jedinstve Rusije, iako je prošle godine predsednik SNS Miloš Vučević, izjavio za Kinesku medijsku grupu da SNS sa Komunističkom partijom Kine deli zajedničke suštinske vrednosti (!?) i da je saradnja SNS i kineskih komunista karika u lancu čeličnog prijateljstva dve zemlje, odnosno kineskog i srpskog naroda, ali i dva državna rukovodstva, ne treba ni zaboraviti da je 2016. Srpska napredna stranka  primljena kao pridružena članica u Evropsku narodnu partiju (EPP). Sadašnjeg pobednika izbora za Evropski parlament. Evropski narodnjački desni centar i dalje očekuje od SNS da potvrdi svoju proevropsku prirodu. Na Saboru ta potvrda – „opredeljenje“ – i nije baš bila tako uverljiva.

Ideja o dokumentu tipa „Deklaracije o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničke budućnosti srpskog naroda“, koju je proglasio Svesrpski sabor, postojala je još 2017. godine. Da li su Vučić i njegovi nacionalni stratezi kad su onomad u opticaj pustili tu ideju ili sad kad su je realizovali, uopšte razmišljali da već postoji dokument na toj liniji i on se zove „Strategija očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore i matične države i Srba u regionu“. Da li je bitna samo provizorna „nulta tačka“ – od kada je ko na vlasti. Onda sve nekako deluje kao improvizacija, a ne ozbiljna strategija. Pa i Dodik se valjda seća vremena kad se ponašao kao dete razvedenih roditelja, kako je to, ako sećanje služi, bio primetio Ljubomir Živkov  – pa je malo kod Tadića, a malo kod Koštunice.

Pomenuta Strategija je doneta 2011. i ekspresno je, naravno, stekla status kontroverzne. Formalno, to je dokument Vlade Mirka Cvetkovića, a ustvari Borisa Tadića, iako se za njegove operativne tvorce smatraju nekadašnji Tadićev savetnik za nacionalno-regionalna pitanja i nacionalne organizacije Mlađan Đorđević i nekadašnji ministar dijaspore Srđan Srećković - u to vreme još uvek član Srpskog pokreta obnove. Ta Strategija je izazvala konsternaciju u Regionu, čak i veću od Vučićeve saborske Deklaracije: Hrvatski krugovi odmah su je nazvali memorandumom broj dva. Gde je memorandum 2, tu je neko „načertanije“, tu su Ćosić, Garašanin, Moljević… Posebno se tlak digao Crnogorcima koji su protestovali pa je faktički Strategija ublažena na Cvetkovićevoj Vladi. I to su razlozi zašto je Đukanovićeva Crna Gora sa olakšanjem primila pobedu Tomislava Nikolića i dolazak naprednjaka na vlast u Srbiji.

Božidar Đelić, kao potpredsednik Vlade Srbije zadužen za evropske integracije, izjavio je te 2011. da borba za nacionalno pitanje i za evropske integracije Srbije ne samo da nisu u sukobu već su u dubokoj sinergiji. Upravo je to armatura, zaključio je Đelić. U Strategiji jasno piše: Politika Republike Srbija prema srpskom narodu u regionu mora biti moderna i usklađena sa najvišim evropskim i regionalnim standardima. Da li bi Nikola Selaković i zarez dodao tamo gde se insistira na restituciji oduzete imovine građanima srpske nacionalnosti, srpskim udruženjima, institucijama i Crkvi, Strategija podrazumeva da se Srbima u regionu pomogne da se integrišu u lokalne sredine, ali i da se sačuvaju od asimilacije. Naglašava se značaj Srpske pravoslavne crkve (obnova sakralnog nasleđa srpskog naroda, razvoj njene prosvetne oblasti). Poznavanje i korišćenje srpskog jezika i ćiriličkog pisma (i njegovo nazivanje tim imenom) predstavlja conditio sine qua non. Da li bi Milorad Dodik išta dodao ovome? Strategija, koja je manje konzervativan dokument od Vučićeve saborske Deklaracije, se bavi stanjem srpskog naroda pojedinačno u svakom federalnom subjektu bivše SFRJ. Naglašava se i stimulisanje rada Srpske mreže, srpskojezičkog interneta, koji neguje srpsku kulturnu baštinu i omogućuje pripadnicima dijaspore i Srbima u regionu da se ne osećaju prostorno udaljenim od žarišta vlastite kulture.

Da li ovo još važi? Ili sad samo važi saborska Deklaracija koja, realno, nema takvu evropsku i demokratsku armaturu. I naravno, ne treba ilmati iluzija da bi bilo kakav dokument ovog tipa, ma koje srpske vlasti da ga donose, prošao „redakciju“ u Zagrebu, Sarajevu, Podgorici, Prištini…, i da ne bi bio ocenjen kao neki novi „memorandum“. Iako pisci paze da ne liči preterano. A u tom izvornom Memorandumu SANU suštinski sporna je bila samo relativizacija avnojevskih granica. I u tom smislu „srpski svet“ je dvosmislen. Iako saborska Deklaracija formalno poštuje te granice. Pre svega BiH. Katastrofalna praksa i bilansi Miloševićeve politike iz poznih osamdesetih i devedesetih, ne znače da otvarnje pitanja položaja Srbije u Jugoslaviji nije bilo legitimno. Na apsurdnosti da jedino Srbija ima dve pokrajine i da maltene nema ingerencije nad njima, ukazivali su i Draža Marković i Ivan Stambolić. Niti bi savezni nivo (kon)federacije pristao bez gunđanja na bilo kog srpskog funkcionera sem Miloša Minića.

Srbi u Regionu su, kako je govorio ministar Srećković 2011, vezani za evropske integracije koje nemaju alternativu! Sad u duhu Vučićevog i Dodikovog Sabora kao da je imaju. I da specijalne veze dve srpske zemlje nisu primarno, sem deklarativno, određene evropskom perspektivom. Podsećamo da je nakon žestoke reakcije Vlade u Podgorici, iz državne Strategije 2011. bila izbačena sporna odredba kojom se tražila politička konstitutivnost za Srbe u Crnoj Gori (a i Hrvatskoj). Kao eufemizam za ideal - konstitutivnost, koristila se pojačana briga za Srbe u susednim državama.

Potvrđeno, ali mlako, opredeljenje za EU ide uz preuzetu Koštuničinu doktrinu „očuvanja vojne neutralnosti“. Opet su ponovljena neka opšta mesta: Na primer, pozivanje na istorijsku ulogu srpskog naroda koji je slobodu donosio svim balkanskim narodima žrtvujući sopstveni narod. Iako ti „svi“ balkanski narodi baš ne smatraju da su im Srbi donosili slobodu. I čemu insistiranje na tome? Koristi se i popularna fraza da je srpski narod „uvek bio na pravoj strani istorije“. Jeste u Prvom i Drugom svetskom ratu. Poznih osamdesetih i devedesetih nije bio na pravoj strani istorije. Sudeći po zvaničnoj politici. A, da li će sad biti videćemo ako jednom Vučić zaista izabere stranu. I zavisi koja strana pobedi. Ili ju je već izabrao samo se to kao ne vidi. Naglašava se negovanje antifašističkih i antinacističkih vrednosti, ali se tolerišu ili pospešuje neoljotićevski elementi u društvu i politici.

Svesrpski sabor u tački 17 pozdravlja napore rukovodstva Republike Srbije i Republike Srpske da doprinesu rasvetljavanju istorijskih činjenica u vezi sa događajima devedesetih godina, a posebno kada je reč o događajima u Srebrenici i okolini od 1992. do 1995. godine. Evo prilike da se setimo se kako su i domaća i strana javnost pozdravile vest od 29. marta 2001. godine da je predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica, doneo odluku o osnivanju Komisije za istinu i pomirenje (na prostorima bivše Jugoslavije). Danas, kad je Srbija izgleda beznadežno daleko od bilo kakvog bazičnog društvenog konsenzusa, sastav te Koštuničine Komisije deluje nestvarno: Radovan Bigović, Tibor Varadi, Svetlana Velmar-Janković, vladika Sava (Vuković), Vojin Dimitrijević, Ljubodrag Dimić, Slavoljub Đukić, Predrag Palavestra, Latinka Perović, Zoran Stanković, Svetozar Stojanović, Darko Tanasković, Sulejman Hrnjica…

Slava Đukić sa velikim novinarsko-političkim instinktom prvi je rekao da od tog posla neće biti ništa. I bio je u pravu. Ideja o osnivanju Komisije za istinu i pomirenje potekla je od Gorana Svilanovića. On je tada u razgovoru za „Vreme“ rekao: „Naši građani u suštini nisu dovoljno obavešteni o onom što se stvarno događalo za poslednjih desetak godina. Komisija za istinu pružila bi javnosti dokaze o događajima, potpuno otvoreno govoreći o zločinima koji su počinjeni u ime ‘srpskih nacionalnih interesa’ i ‘velike ideje’, ali i o zločinima koji su počinjeni protiv srpskog naroda i građana ove zemlje. Što više ljudi bude upoznato sa onim što se dešavalo, to će više biti zainteresovani za konkretnu odgovornost, znači – sa imenom i prezimenom onih koji su zločin počinili.“ Dr Vojislav Koštunica je rekao da bi ova komisija trebalo da istražuje uzroke i tokove sukoba usled kojih je došlo do raspada SFRJ, da ispita brojna kršenja ratnog i humanitarnog prava. Komisija bi trebalo da sarađuje i sa sličnim komisijama u drugim zemljama. Dok je pravniku Vojinu Dimitrijeviću bilo najvažnije da se Komisija pozabavi onom vrstom vrlo opasnih ljudi koji na kraju velikih krvoprolića po pravilu uvek ostaju nekažnjeni, a to su – ratni huškači. Sva ta pitanja i danas su urgentna, ali su šanse za napredak u „rasvetljavanju istorijskih činjenica“ gotovo nikakve. Ratni huškači su tu, narativi su sakralizovani, tabuizirani i oni su armaturna nacionalnih identiteta na ovim prostorima. I tu suštinske revizije neće biti.

Na Saboru je bilo kriptolevičara i slavske levice, ali nije bilo političkih protivnika Aleksandra Vučića. Ni liberala ni ostalih. Pa je pogrešno ovo okarakterisati i kao skup srpskih nacionalista. To jeste, ali samo neoradikalskih i zavetničkih nacionalsita. Nacionalisti, antivučićevci, nisu bili zastupljeni na ovom Saboru. Bilo bi interesantno da je govorio Matija Bećković, pa da se povuče paralela sa njegovim govorom na Vidovdanskom saboru 1992. U smislu gde smo, šta smo i kuda idemo?

Prema Kosovu sve je i dalje ambivalentno: Ako je ono ustavno neodvojivo, insistiranje na Zajednici srpskih opština ipak implicira odnos prema drugom entitetu. Insitira se u Deklaraciji i na punoj realizaciji nacionalnog pomirenja. Koga? Nije valjda četnika i partizana? Ni reči o odnosu radikala i demokrata, „patriota“ i „izdajnika“, onih koji su za Srbiju u EU i onih koji su za „kolektivnog Putina“? Svesrpski sabor u tački 26 Deklaracije konstatuje da srpski narod, Republika Srbija i Republika Srpska treba da ujedinjeno očuvaju istorijska prijateljstva sa dokazanim prijateljima, ali i da grade nova savezništva. Tu očigledno fali malo pojašnjenja. Ta geopolitička mimikrija može da relativizuje glavna „opredeljenja“ – proevropska. Ako su zaista glavna?

I uvek kad ima nejasnoća, treba slušati šta kaže Vulin. Glava vam je posle bistrija: A Vulin u kontesktu Sabora vidi moćnu rehabilitaciju Miloševića – prve žrtve globalizma, vidi duge prste onih koji ne žele da se ujedinimo (ne misli Vulin na kulturni prostor), vidi pritiske da Srbija svojim slobodarskim primerom „ne zarazi ostatak slobodnog sveta“. Vulin u sabornosti vidi ideju slobodnog sveta. Vidi manifestaciju jedinstva. Vidi predsednika svih Srba i vrhovnog komandanta. I bitno je kako će na Sabor reagovati i Brazil i Indija. I ceo slobodni svet. Vulin Srbiju vidi kao regionalnu silu, i čak i Hrvate poziva da prigrle srpsko jedinstvo. Kao i druge okolne narode. Bez jake Srbije nema srećnog Balkana. I Vulinu niko ne može da zabrani da govori šiptari jer Rečnik matice srpske kaže da to nije uvredljivo, i kakve veze ima stav Albanaca da je za njih to uvredljivo, kad Vulin hoće da slobodno govori srpskim jezikom. Pa procenite, uprkos evropskom opredeljenju dve srpske zemlje, da li duh Sabora više personifikuje Vulin ili njegova koleginica ministarka zadužena za evropske integracije Tanja Miščević?

I opet je bilo marketinške trapavosti. Kao na promociji sveobuhvatnog plana modernizacije zemlje – „Srbija 2027“, kome je nadenuto ime „Skok u budućnost“. Da li je neko oko Vučića znao da je to metafora koja se najpre političko-ekonomski vezuje za „Veliki skok napred“ Mao Cedunga,  projekt koji se završio u katastrofi. Sad povodom Sabora krenulo se sa sloganima „Jedan narod, jedan sabor“, što u nastavku podrazumeva i „jedan vođa“. A znate i onu Tolkinovu: „Prsten Jedan da zavlada njima, Prsten Jedan što traži i seže, Prsten Jedan da spoji se s njima i u tami ih sveže“.

U suštini, mnoge političke dileme i sukobi u Srbiji mogu se metaforički svesti na koncepcijske razlike oko proslave u Dubokom Dolu.

Duboki Dol je glavni toponim iz antologijskog filma „Sok od šljiva“ Branka Baletića iz 1981.

Verovatno malo i nenamerno u tom filmu su date ključne dijagnoze stanja, kao i upozorenja kuda srljamo. Glavni junak je Miki Rudinski (Miki Manojlović u jednoj od svojih najboljih uloga), popularni narodnjački disk džokej provincijske radio-stanice, čiji se način rada ne poklapa sa ustaljenim normativima. Za svoj hepening u prirodi Miki Rudinski je uspeo da zainteresuje i moćni „Šljivo kombinat“, u to vreme po kardeljizmu SOUR – Složenu organizaciju udruženog rada. Na nesreću, datum održavanja njegovog hepeninga (neka vrsta prosvećenog etno Vudstoka) poklopio se sa danom proslave godišnjice osnivanja Kombinata, koji nije žalio truda ni novca da to bude što svečanije. Dolazi do sukoba dve koncepcije. Miku Rudinski je suspendovan, vodi se borba za publiku i izvođače, dok u jednoj od kriznih situacija Dule Janićijević u ulozi Zlatibora, finansijskog mogula Kombinata izgovara čuvenu rečenicu – „Treba li nešto da akontiram?“