srpski english

Kolumne / Sabornost

Mnogo je povika na Đilasa, iako je Đilas faktički u ovih desetak godina održao opoziciju kao iole relevantan faktor.

Srpsko društvo se politički deli na radikale i demokrate. Kad su demokrate, odnosno DS i DSS zajedno, radikali su u manjini. S te tačke gledišta savez SSP i Nove DSS je najbitniji. U trenutku raskola one su ostale zajedno u bojkotu.

Opoziciji treba sabornost, a ako je ona sad izgubljena, jedina korist bi bila da se nakon ovog raskola konačno naprave jasno profilisane političke partije (koalicije) od ovog opozicionog mnoštva.

Fokus grupe pokazuju da opoziciono nastrojeni građani, ako već postoji dilema, na kraju nategnuto podržavaju i bojkot i izlazak, da je to bila jedinstvena odluka opozicije. A ako već mora, najbolji bi bio bojkot neposredno pred izbore, ako se pokaže da režim tera po starom.

Sabornost

Kolumne / Sabornost

Mnogo je povika na Đilasa, iako je Đilas faktički u ovih desetak godina održao opoziciju kao iole relevantan faktor.

Srpsko društvo se politički deli na radikale i demokrate. Kad su demokrate, odnosno DS i DSS zajedno, radikali su u manjini. S te tačke gledišta savez SSP i Nove DSS je najbitniji. U trenutku raskola one su ostale zajedno u bojkotu.

Opoziciji treba sabornost, a ako je ona sad izgubljena, jedina korist bi bila da se nakon ovog raskola konačno naprave jasno profilisane političke partije (koalicije) od ovog opozicionog mnoštva.

Fokus grupe pokazuju da opoziciono nastrojeni građani, ako već postoji dilema, na kraju nategnuto podržavaju i bojkot i izlazak, da je to bila jedinstvena odluka opozicije. A ako već mora, najbolji bi bio bojkot neposredno pred izbore, ako se pokaže da režim tera po starom.

autor teksta
Zoran Panović | Demostat | Beograd 28. Apr 2024 | Kolumne

Februara 1989. izbija štrajk u rudniku Stari trg. Slobodan Milošević helikopterom dolazi u Prištinu ne bi li zaustavio krizu. „Šok e šoće, mir dita“, pozdravio je okupljene. Pokušaj je završen neuspehom. Podrška albanskim rudarima stiže iz Ljubljane: U „Cankarjevom domu“, održan je 27. februara 1989. godine skup koji je označio prvi veliki javni sukob jednog republičkog rukovodstva sa Miloševićem koji je bio u usponu. Skup je organizovan da bi se izrazila solidarnost sa rudarima Trepče koji su štrajkovali. Prvi čovek Slovenije Milan Kučan, tada izgovara bizarnu rečenicu: „Jugoslavija se brani u Trepči“. Slovenci su podržali kosovske Albance, tobože i Jugoslaviju, samo zato da više nikad ne bili u Jugoslaviji, niti u istoj državi sa kosovskim Albancima. Ili što bi omiljeni Vučićev filozof Lajbnic rekao – imali su „dovoljan razlog“. Nabusite i trapave Miloševićeve inicijative i reakcije poznih osamdesetih ni u retrospektivi ne menjaju suštinu albanskog pokreta na Kosovu koji je bio suštinski nacionalistički i separatistički i kao takav idealan saveznik slovenačkom i hrvatskom nacionalizmu. 

Kao odgovor na podršku koju je albanski separatizam dobio na skupu u „Cankarjevom domu“ u Beogradu su započele demonstracije, propraćene masovnim protestima i u drugim gradovima Srbije. „Uhapsite Vlasija“, tražili su demonstranti. „Biće uhapšen!“, obećao je Milošević i održao reč. Eto, nisu uvek studenti u pravu. Tada, kad su dali podršku Miloševiću dolazeći iz Studentskog grada pred Skupštinu nisu bili u pravu. Niko tada u onoj uzavreloj masi pred Saveznom skupštinom nije slušao obraćanje tadašnjeg predsednika Predsedništva SFRJ Raifa Dizdarevića. Svi su čekali samo svog Slobu – „Slobu Slobodu“, onu „Slobodu koja se piše sa N (SlobodaN)“. Milan Kučan je smatrao da je Slovenija u „Cankarjevom domu“ pružila otpor „Srboslaviji“ i režimu u Beogradu, kojeg je simbolizovao Milošević, a čiji je fundament, ideološka i teoretska platforma Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti.

Evo, trideset i pet godina kasnije Srbija dobija i „evropski Cankarjev dom“. U Strazburu. Poslanici Parlamentarne skupštine Saveta Evrope usvojili su 16. aprila dvotrećinskom većinom izveštaj grčke poslanice Dore Bakojani, kojim se Komitetu ministara Saveta Evrope preporučuje da prihvati aplikaciju Kosova za članstvo u toj organizaciji, posvećenoj ljudskim pravima i razvojem demokratije. Vučićeva Srbija je uvređena, ali prkosna. Usledio je aplauz pošto je većina poslanika Skupštine Saveta Evrope podržala preporuku za članstvo Kosova u ovoj organizaciji sa sedištem u Strazburu.

Kao da je ponovo aktuelna „Evropska demokratska pesma“ Braće Bajić s početka devedesetih godina prošlog veka (ustvari prepev folk standarda „Kopa cura vinograd“). Ova opskurna nacionalna budnica „dva matora zajebanta“ kako ih je tada u Srpskoj reči nazvao akademik Nikola Milošević, najbolje ilustruje većinsko srpsko stanje uma iz tog perioda. Ona počinje stihom: „Ne znam šta ću, zaista, od evropskih fašista“. Kao i danas, izgleda. U njoj je i stih „pitaj ljude Kučane, čime da se prehrane, na Triglavu neće žito, nek’vam seju Tito i Kardelj“. Taj uradak Braće Bajić bio je srpski odgovor na Tota Kutunja i njegovu pobedu na Pesmi Evrovizije u Zagrebu 1990. sa Insieme, pesmom u ujedinjenoj Evropi. Tada još nisu toliko bile aktuelne „evropske pederčine“ da bi stale i one u pesmu, ali su one prozvane ovih dana, pred još jednom viđenijom zavetnicom -srpskom gej predsednicom Skupštine Anom Brnabić na mitingu istine u Banjaluci - protestu  povodom namere da se u Ujedinjenim nacijama usvoji rezolucija o genocidu u Srebrenici. Brnabić je morala da sluša u Banjaluci i vatreni govor o EU kao „pederskoj organizaciji“.

Milošević je pokušao da u Ljubljani 1. decembra 1989. godine organizuje takozvani „miting istine“. Svaka revolucija, pa i ona Miloševićeva „antibirokratska“ (jogurt) ima inerciju da se izvozi, kao što je imaju i one mnogo veće – od francuske buržoaske, preko boljševičke u Rusiji do islamske u Iranu. Kučan je taj miting zabranio. Sad su druge okolnosti, pa je srpska delegacija mogla srpsku istinu da predoči (saspe u lice) u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope u Strazburu. Bez rezultata. Odbijeni su amandmani srpske delegacije. Ohridski sprazum koji Srbija relativno ispunjava (za razliku od neuspostavljanja Zajednice srpskih opština jedanaest godina od potpisivanja Briselskog sporazuma), pravljen je, to se često zaboravlja, i za zemlje nepriznavačice Kosova iz EU, kako bi se one „relaksirale“ po tom pitanju, kako čujem od jednog aktera involviranog u proces. Otuda i „nož u leđa“ Dore Bakojani koja je, inače, rođena sestra grčkog premijera Micotakisa, istog onog koji je nedavno u Beogradu rekao pred Vučićem da je evropska budućnost Srbije, pazite sad – „nedvosmislena“. Dora Bakojani je ćerka Konstatina Micotakisa, prijatelja Srba, koji je bio premijer Grčke u periodu od 1990. do 1993. godine i lider grčke konzervativne stranke Nova demokratija i koji je maja 1993. na Palama, zajedno sa Miloševićem i Dobricom Ćosićem, bezuspešno ubeđivao poslanike Narodne skupštine Republike Srpske da prihvate Vens-Ovenov plan, koji je ukidao Srpsku, a BiH predviđao kao državu sačinjenu od deset kantona. Zbog porekla, ponašanje Dore Bakojani je u srpskom političkom vrhu osuđeno kao sramno. Rezigniran  stavom Bakojani, šefice kluba grčkih poslanika u Savetu Evrope, predsednik Izvršnog odbora Srpske napredne stranke Darko Glišić, u afektu je izjavio da su nam Grci „lažni prijatelji“, i da „živ ne bih otišao u Grčku na more!“ (Više moja noga tamo neće kročiti! Daleko im lepa kuća, da je njihovo more jedino na svetu, više me ne bi videlo). Reagovao je, na primer, i Nemanja Matić, nekadašnji srpski fudbalski reprezentativac i aktuelni fudbaler Liona, koji se oglasio na društvenim mrežama, gde je iskazao revolt: “Eh, Grci, bivša braćo, ovo vam nećemo oprostiti”. Nije lako kad emocije vode politiku. Sećam se kad su Grci zviždali reprezentaciji SR Jugoslavije u Atini kad je 1995. osvojila naslov pravaka Evrope u košarci i kad sam svojim očima gledao ispred grčke ambasade u  Beogradu (u Francuskoj ulici) hiljade gnevnih Srba kako skandiraju - „Kipar je Turski“. Da bi se to brzo zaboravilo, u smislu odlaska na more u Grčku koje je bilo sve masovnije. Naravno da nakon poteza Dore Bakojani nije došlo do masovnog otkazivanja turističkih aranžmana uplaćenih da se uskršnji i prvomajski praznici provedu u Grčkoj, kao što sumnjamo da će letnja sezona odmora, što se tiče srpskih turista u Grčkoj, doživeti kolaps. U istraživanjima javnog mnenja za Srbe su prvo Rusi, pa tu odmah ispod Grci, najbliži narodi. Ali, i tu treba ukalkulisati hipokriziju, jer u srpskom narodu je nastala i poslovica „teško onom kog Rus brani, a Grk hrani“. 

 Evo, i Severna Makedonija je nekakav „spoznor“ rezolucije o Srebrenici, pa smo opet razočarani, ali ko je terao Vučića nedavno da kaže da su Srbi i Makedonci “braća“. Zašto moramo da budemo baš „braća“. Kad nismo braća i razočarenja su valjda manja, a i dobri odnosi sa Severnom Makedonijom treba da budu dobri samo do mere da ne pokvare srpske odnose sa Bugarskom. 

Jedno vreme je bila popularna „zakletva“ – nikad više na more u Crnu Goru. Prvo tobože zbog nestašice vode i nesolidne usluge. Posle jer se Milo otcepio od Srbije i Koštunice. Sećate se kad je „Milo-Turčin“ priznao Kosovistan. Opet su padale zakletve „nikad više dole na more“. Kad ono bi i Igalo puno turista iz Republike Srpske koji su srbovali po terasama sa „ćirilicom“ (gledao ih uživo). Ali, to se kao ide kod braće Srba u Crnu Goru.

I kad su nas stavili na „beli šengen“ govorilo se da će sad samo budala u Crnu Goru kad za iste pare i jeftinije može u Grčku. Nečije nade da će propasti turizam u Crnoj Gori zbog Đukanovićeve antisrpske i pronatovske politike slične su bile nadanjima opevanim od strane Braće Bajić da će Slovenci umreti od gladi kad napuste Srbe. Da li je toliko bitno da li je Srbin Boris Milošević (ako se sećate te proslave „Oluje“) bio prisutan na tvrđavi u Kninu ako srpski elitni turisti već jesu prisutni na Brionima? Zbog Milovog „udara na svetinje“ očekivalo se da srpski turisti kažu – „Svi smo mi Mašani!“ (po onom simpatičnom i nepotkupljivom Mašanu koga je DPS hteo da korumpira – ako glasa za suverenost izmiriće mu nagomilani račun za struju). Od svih preporuka za srpke izbore Kancelarija za demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR), bitnije bi bilo da Srbija u biračkom telu ima više Mašana spremnih da se odupru pritiscima i nepristojnim ponudama naprednjaka.

Srpski turisti su i turističkom „albanskom spomenicom“ dokazivali da  je Vučić u pravu kad insistira na Open Balkanu i auto-putu Niš – Drač. Ko zbog Dore Bakojani neće u Grčku na more (a nameravao je) koristi isti psihološki mehanizam kao onaj koji neće na koncert Nika Kejva zato što će se održati u „Beogradu na vodi“. Nik Kejv u suštini sa SNS ima veze kao prosečan Grk, vlasnik apartmana u Grčkoj, sa stavom Dore Bakojani. Uostalom, možda Nik Kejv kaže u naprednjačkom Kamelotu nešto kritički o režimu, kao što je to rekao svojevremeno Bob Geldof ispred Miloševićevog prozora na Andrićevom vencu iako su ga socijalisti doveli da promoviše beogradski maraton. Onda bi psihološki valjda sve bilo lakše. 

Srpsku rezigniranosti zbog Cankarjevog doma u Strazburu ne ublažava ni stav Grčke da će biti uzdržana tokom glasanja 16. maja u Komitetu ministara Parlamentarne skupštine Saveta Evrope i da neće podržati zahtev da Kosovo pristupi ovom telu, kako je pre neki dan izjavio grčki ministar spoljnih poslova Jorgos Gerapetrit. Pa Grčka još formalno nije priznala Kosovo i ne znači da će to uraditi do kraja sezone letnjih odmora. Niti se išlo masovnije odavde na Krim nakon Putinove aneksije. Pitao sam jednog „rusofila“ zašto ide na more u EU, a ne na Krim, a on mi je odgovorio „zato što nije Mediteran“.

Kako sad nadrealno deluje “Micotakisov datum” (aktuelnog grčkog premijera) – da će Srbiju primiti u EU 2033. nezavisno od ostatka Zapadnog Balkana, kad bivši slovenački predsednik Borut Pahor, koji ima ambicije da zameni Miroslava Lajčaka u posredovanju između Beograda i Prištine, naglašava da države regiona neće biti spremne za ulazak u EU ni 2050!!! ako ovako nastave.

Da li bi sve bilo drugačije da je Slobodan Milošević jula 1989. dao drugačiji intervju pariskom Mondu. Tada se založio za „bespartijski pluralizam“. Pojasnio je tada Milošević: „Partije su samo jedna frakcija mogućeg organizovanja društva, one ga ne mogu u celini predstavljati.“ Takozvani bespartijski pluralizam – koji je potencirao ideolog SPS akademik Mihailo Marković – danas bi se lako mogao adaptirati u takozvani pokret za narod i državu. Šešeljevi radikali nisu bili klerikalna partija (uprkos bliskim vezama Šešelja i vladike mileševskog Filareta.  Tek JUL Mire Marković nije bio klerikalan. Ona je više verovala u neku sujevernu transcedentalnost. Šešelj, koji veruje u nauku, nikad nije osvajao pristalice na „teorijma“ postmodernog Šešelja – Nestorovića.  Vučićev „pokret za narod i državu“ (formalni ili neformalni), koji kroz listu za beogradske izbore već ima svoju armaturu, može dobiti i klerikalnu i ezoteričnu komponentu. Ako bude velikog uskršnjeg sabora, neke stvari po tom pitanju mogu biti jasnije. I da, još nešto: Ni radikali, ni socijalisti, ni julovci, nikad nisu imali sabore. Već skupštine i kongrese. Što se Srba tiče, sabor ima Srpska pravoslava crkva, ima onaj u Guči, a od partija saborima je svoje skupštine zvao Srpski pokret obnove. E, sad kako i Hrvati imaju sabor – i to kao najviše zakonodavno i predstavničko telo - to je već neko drugo pitanje. 

Vučić odoleva zapadnim pritiscima da Srbija uvede sankcije Rusiji. Da ne budemo cinični, ali posle preporuka o prijemu Kosova u Savet Evrope i nakon mogućeg epiloga najavljenog usvanja rezolucije o genocidu u Srebrenici u UN, sumnjamo da će Srbija uvoditi sankcije i zemljama koje iniciraju ili podržavaju te akte, a gde su glavne zemlje „kolektivnog zapada“. Pri čemu je i cinično tempiranje teme rezolucije o Srebrenici, gde Srbija ulazi u klopku da bi njen hipotetički najveći uspeh bio kad bi njena istina mogla da se probije u svet i da dokažemo da je to samo masovni zločin. A to je srpska strategija. Ustvari, kome smo to mi i uvodili sankcije: Milošević Slovencima i Srbima iz Republike Srpske, kao što se i Vučićeva Srbija uskladila sa sankcijama koje je EU uvela Belorusiji. 

Ako pogledamo perspektive takozvane alternative (opozicije), izgleda da sve i dalje mnogo više zavisi od Vučićeve političke racionalnosti nego od snage opozicije koja ispisuje nove stranice ovdašnje raskolničke kulture. Relativno uspešna koalicija Srbija protiv nasilja, odlazi u prošlost. Vučić se još jednom pokazao kao vešt tehnolog fragmentacije. Dok ovo pišemo veće partije opozicije, pre svega Stranka slobode i pravde Dragana Đilasa i Nova DSS Miloša Jovanovića, odlučile su se za bojkot. Ko veruje u bojkot ohrabrenje i pouke može naći u knjizi „Zapisi o lažnim demokratama“ Nikole Miloševića. Na promociji knjige 2007. Kosta Čavoški je govorio o „obrazcu opozicionog delovanja" i istakao da je Nikola Milošević pod izrazom „lažne demokrate“ ciljao na one koji su, izlazeći na neravnopravne i nepoštene izbore, davali legitimnost režimu Slobodana Miloševića. Upravo su Nikola Milošević i Kosta Čavoški bili prvi disidenti Demokratske stranke. Napuštajući je, osnovali su Srpsku liberalnu stranku. Za njih je važilo pravilo da nema tih izbora koje će Slobodan Milošević organizovati a  na koje će oni izaći. I tako je bilo. E sad, stiče se utisak da Đilas, Ponoš i Jovanović nemaju baš tu vrstu rigidnosti. Oni bi izašli na izbore ali kad se steknu još malo bolji uslovi uz jedinstven, permanentan, pritisak na vlast. Može na jesen. Iako, valjda i oni znaju da na jesen ništa ne bi bolje bilo što se uslova tiče. Ali do jeseni ima fore da opozicija poradi na sinergiji i inkluziji, što se sad čini beznadežno, jer podela za i protiv bojkota unosi konfuziju i apatiju u biračko telo opozicije. I to fokus grupe u istraživanja javnog mnenja već pokazuju.

Oni koji su odlučili da izađu na objedinjene beogradske i lokalne izbore 2. juna mogu da se ohrabre stavom Zorana Đinđiča koji je izvukao pouke iz bojkota koga je i sam pravio i bio svestan da Milošević nikad neće dati ni približno dobre izborne uslove. Sećam se kad sam u pozno leto 1996. u sali bioskopa u Požegi slušao Đinđića, Vesnu Pešić (Građanski sabez Srbije) i Milana Komnenića (Srpski pokret obnove), koji su govorili pred nas 12 u publici (tačno sam prebrojao i zapamtio taj broj), i kada je Đinđić bio uveren da tek stvorena Koalicija Zajedno ima šanse i da treba izaći na izbore u neravnopravnim uslovima. I odnele su se na jesen velike pobede na lokalu (savezni izbori su izgubljeni), ali većinska opozicija bila je ujedinjena. 

Fokus grupe pokazuju da opoziciono nastrojeni građani, ako već postoji dilema, na kraju nategnuto podržavaju i bojkot i izlazak, da je to bila jedinstvena odluka opozicije. A ako već mora, najbolji bi bio bojkot neposredno pred izbore, ako se pokaže da režim tera po starom. Kao što bi i terao. Kad bi se ispunile sve glavne preporuke ODIHR o izborima, to bi značilo da se Vučićev režim maltene reformisao. A on ne može da se reformiše. Sad čak više iz strukturalnih razloga, nego iz razloga same lične vlasti. To što ne može da se reformiše ne znači da režim ne može da pravi taktičke ustupke i da se Ana Brnabić ne trudi da bude senzibilnija od Orlića. Ustupke opozicija ne treba da odbija, čak i kad su mrvice za stola. Opoziciji treba sabornost, a ako je ona sad izgubljena, jedina korist bi bila da se nakon ovog raskola konačno naprave jasno profilisane političke partije (koalicije) od ovog opozicionog mnošta, u šta, opet treba sumnjati s obzirom na iskustva stvaranja i održavanja jakih partija, ali i s obzirom na Vučićevu veštinu da fragmentira opoziciju. S jedne strane tu ima (i sad je bilo) i zova sirena (fasciniranje pojedinih opozicionara), a za one koji nemaju sluh za zov naprednjačkih sirena, Vučić se postarao da danas bavljene opozicionim radom nosi velike rizike. Hamletovska podela u opoziciji oko izlaska na izbore stravila je u najnezgodniju poziciju ProGlas koji je u svojoj ideji motivacioni i kohezioni faktor, a to teško može da bude priklanjajući se bilo kojoj školi mišljenja.

Kao što niko nema monopol na opoziciju, tako su politički legitimni i partikularni interesi. I „nedaviše“ mogu da ispune svoj cilj da uvek imaju više odbornika nego na prošlim izborima, i Savo Manojlović može da obznani kad je pravi trenutak i u kom formatu, i Đilas i Jovanović mogu da se uzdaju u nisku izlaznost i dokažu onu strpljen-spašen. Ipak, aktuelni raskol je naslutio kako bi izgledala i koliko bi bila dugovečna i operativna gradska vlast da je Srbija protiv nasilja zaista uzela Beograd. Mnogo je povika na Đilasa, iako je Đilas faktički u ovih desetak godina održao opoziciju kao iole relevantan faktor.  

Srpsko društvo se politički deli na radikale i demokrate. Kad su demokrate, odnosno DS i DSS zajedno, radikali su u manjini. S te tačke gledišta savez SSP i Nove DSS je najbitniji. U trenutku raskola one su ostale zajedno u bojkotu. Na kraju sud ko je u pravu može doneti i izlaznost. Ako ko bude imao da je iskontroliše. Bar ovoga puta Pokret slobodnih građana neće biti jedini koji će izaći na megdan. Broj opozicionih lidera koji se pojavljuje u kadru može da stvori iluziju mnošta, jer partije opozicije nemaju razvijenu infrastrukturu i nemaju brojna članstva. Zato je i glupo insistiranje na taktici „od vrata do vrata“, kao da postoje desetine hiljada aktivista koji samo čekaju komandu. Devedesetih su opoziciona članstva bila brojnija i motivisaninja, a ruku na srce bilo je i manje interfona pa je lakše i bilo doći do nečijih vrata.

A što se tiče Vučića, i sa takozvanim ustupcima, za njega uvek važi isto. Ono Tuđmanovo: „Neću dozvoliti oporbenu situaciju u Zagrebu“ (Beogradu). Šanse koje Zeleno-levi front ima da dođe na vlast u Beogradu kao Možemo u Zagrebu, proporcionalne su razdaljini koliko se Hrvatska odmakla od Srbije. Hrvatski izbori su za srpske festival demokratije, ali ako je za utehu, i uprkos svom reaktivnom nacionalizmu, u Srbji ne postoji treća partija po snazi kojoj je glavni koalicioni princip da neće sa Hrvatima (ili bilo kojom manjinskom strankom) u koaliciju kao u Hrvatskoj. Tamo je trećoj partiji po snazi – Domovinskom pokretu, glavni koalicioni princip da neće sa Srbima.

Komentari

Poštovani pre kontaktiranja najljubaznije vas molimo da se upoznate sa našom politikom o privatnosti.

Kolumne
Uzajmno funkcionalni paradoksi
Uzajmno funkcionalni paradoksi

Sistem uzajamno funkcionalnih paradoksa kao jedan od temeljnih principa Vučiće...

Sabornost
Sabornost

Februara 1989. izbija štrajk u rudniku Stari trg. Slobodan Milošev...

Zavetnici
Zavetnici

Sad se već jasno nazire evolutivni niz: Radikali – naprednjaci – za...

BG
BG

Kad bi beogradski izbori bili sad u nedelju 24. marta, opet bi sve zavisilo od p...

Za i protiv
Za i protiv

Nakon što je postao novi predsednik zagrebačkog Dinama, proslavljeni fud...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

NATO od Srbije udaljen tri godine
NATO od Srbije udaljen tri godine

  U svakom društvu, postoje teme koje se radije preskaču. Određen...

Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane
Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane

Na ulice Tirane je 13. maja izašlo više desetina hiljada ljudi koj...

Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat
Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat

  U junskom istraživanju crnogorskog Centra za demokratiju i ljudska pr...

Izgradnja autoputa Pakovraće - Požega do kraja godine pod znakom pitanja
Izgradnja autoputa Pakovraće - Požega do kraja godine pod znakom pitanja

* Pomeranje zadatih rokova za završetak deonice Preljina - Požega je u...

2024. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

UŽIVO
Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.
Više informacija možete naći na našoj stranici Politika privatnosti