srpski english

Kolumne / Sinergija desnice

Formalno antivučićevska desnica nema luksuz dve kolone: Nova DSS, Dveri, Zavetnici i Narodna stranka su jedna hipotetička kolona koja u istraživanjima pokazuje izvesnu sinergiju. Teško je zamisliti da Vučić ne napravi i jednu „ekstremniju“ kolonu. Ona bi ovu prvu „mejnstrim“ kolonu desnice učinila prihvatljivijom, ali bi time i podigla cenu Vučićevih akcija u njoj.

Sinergija desnice
Izvor: Printscreen Youtube/BETA: Milan Obradović, Miloš Miškov

Kolumne / Sinergija desnice

Formalno antivučićevska desnica nema luksuz dve kolone: Nova DSS, Dveri, Zavetnici i Narodna stranka su jedna hipotetička kolona koja u istraživanjima pokazuje izvesnu sinergiju. Teško je zamisliti da Vučić ne napravi i jednu „ekstremniju“ kolonu. Ona bi ovu prvu „mejnstrim“ kolonu desnice učinila prihvatljivijom, ali bi time i podigla cenu Vučićevih akcija u njoj.

autor teksta
Zoran Panović | Demostat | Beograd 8. Oct 2023 | Kolumne

Crvena linija izborne razjedinjenosti opozicije znači najviše dve izborne kolone proevropske opozicije, ali pod uslovom da se ne stvori utisak da je jedna od njih „anti-Đilas“ kolona, jer time se banalizuje „Dogovor za pobedu“. Tek je bizarno da jedinstvene kolone nema jer zaboga Ćuta i Zelenović ne mogu zajedno.

Ali, onda se postavlja pitanje – zašto bi se pravile dve kolone ako jedna nije „anti-Đilas“. Ako Đilas i Lutovac nisu u istoj koloni, onda se agonija raspada Demokratske stranke (one velike Tadićeve) projektuje i na predstojeće izbore. Verovatno 17. decembra, jer kako kaže Vučić sve ide u tom smeru.

Šta vrede priče o nenapadanju, kad te u zjapećoj praznini nema gde je to simbolički bitno. Kao što Đilasa i đilasovaca nema na skupštini Ponoševe partije. Govoreći o nedavnoj skupštini stranke Srbija Centar (SRCE) na kojoj je izabrano rukovodstvo, i čiji je predsednik, Ponoš je naglasio „Mi smo imali sve koji su važni“, upitan o onima koji se nisu odazvali. E, sad, jel’ taj cinizam poštovanje dogovora o nenapadanju?

Formalno antivučićevska desnica nema luksuz dve kolone: Nova DSS, Dveri, Zavetnici i Narodna stranka su jedna hipotetička kolona koja u istraživanjima pokazuje izvesnu sinergiju. Teško je zamisliti da Vučić ne napravi i jednu „ekstremniju“ kolonu. Ona bi ovu prvu „mejnstrim“ kolonu desnice učinila prihvatljivijom, ali bi time i podigla cenu Vučićevih akcija u njoj.

Hoće li Nova DSS ipak probati da se uslovno pomeri ka centru, da izgleda decentnije, prepuštajući Bošku Obradoviću savez sa Vukom Jeremićem koji bi se u svom poniranju ka desnici tada maltene našao u poziciji Branimira Nestorovića. S time da je Nestorović na prošlim izborima pomogao Bošku da prebaci cenzus, što bi za Jeremića bio veliki ispit.

Nakon prošlogodišnjih aprilskih izbora, delom se otkrilo koliko „spavača“ ima Vučić u desnici – na šta je ukazivao Đilas – kao što se videlo da je i Đilasa napustio Dejan Bulatović od čijih „zelenih“ je preuzimanjem nastala Stranka slobode i pravde.

Rejting zna biti i varljiva stvar: Dragan Đilas, lider Stranke slobode i pravde, nema baš impresivno visok rejting popularnosti (što ne znači da je nizak u odnosu na većinu drugih lidera opozicije), čak i Marinika Tepić, druga ličnost stranke, bolje stoji u opozicionoj javnosti od Đilasa. Ali, kad krenete u dubinsko istraživanje rejtinga, i pitate ko vam iz opozicije uliva sigurnost da će sutra funkcionisati sistem Srbije ili Beograda, Đilasu naglo skače rejting u odnosu na druge – uslovno „ispravnije“ (rigidnije) lidere opozicije u odnosu prema Vučićevom režimu. Pristalice vlasti naravno da su pod uticajem režimske crne propagande o Đilasu „lopovu“, ali i kad njih podrobnije ispitate kontrolnim pitanjima, i oni će potvrditi da Đilas za razliku od nekih drugih (ne samo u opoziciji) i zna nešto da uradi. Đilas je jedan od lidera opozicije koji je u kontinuitetu doživeo najžešću satanizaciju (prvo od režima), da bi nakon sastanka sa Vučićem 11. aprila 2022. osam dana posle održanih izbora, došao pod udar i opozicione moralne policije. Neformalni dogovor Vučića i Đilasa - formiranje naprednjačke vlasti u Beogradu za obećanje o vanrednim beogradskim izborima do kraja godine - Vučić nije ispoštovao. Javni sastanak Đilasa sa Vučićem je po efektu štete više ličio na sastanak (javni) Vuka Draškovića sa Miloševićem (koji Vuku nije oprošten), nego na tajni sastanak Đinđića sa Miloševićem (koji je nekako Đinđiću oprošten).

Đilas je jedan od retkih lidera opozicije koji shvata da medijska manipulacija nije jedino što generiše Vučićev rejting, već i da se socijalna struktura srpskog društva promenila za deset i kusur godina naprednjačke vlasti, pa da otuda i opozicija mora biti senzibilnija u nastupu – da naglasi društvenu patologiju Vučićeve Srbije, ali da ne preplaši ešalone niže srednje klase koja se formirala pod Vučićem i koja mu je glavna baza podrške. Između te niže srednje klase i Vučićeve super elite (koju treba bespoštedno kritikovati), nalazi se „klasična“ srednja – srednja klasa, koja je i dalje baza podrške proevropske i građansko-patriotske opozicije. Zato se lekarima, profesorima obećavaju veće plate nego što ih imaju kod Vučića. I samo tako je ispravno – ne treba ismejavati Vučićev parizer već niže i niže srednje slojeve stanovništva treba ohrabriti mortadelom i svinjskim butom. Penzionere ohrabriti još većim  povećanjima penzija ali u neinflatornim uslovima. Kao što mi je jednom prilikom Dragoslav Avramović, bivši guverner Narodne banke i lider Saveza za promene rekao: „Sine, protiv Miloševića samo populistički“. Gde treba narodni socijalizam – obećaj ga, gde treba narodni kapitalizam – obećaj ga. Sve je stvar percepcije i uverljivosti.

Dosta je finesa u rejtinzima.

Na primer, Miroslav Aleksić (Narodni pokret Srbije) i Aleksandar Jovanović Ćuta (Ekološki ustanak), imaju najmanje negativnih poena u opoziciji, dok bi Zdravko Ponoš (Srbija centar – SRCE), imao više pozitivnih kad bi se potpisivao i kao general. Vučić je već lansirao termin „ponoševci“, a oni su samo deo „kurtijevaca“ kako će režimska propaganda predstavljati opoziciju u stilu „Radikalskih talasa“, kolažne emisije koja se u terminalnoj fazi Miloševićevog režima emitovala na TV Studio B. Izvesna rigidnost Zorana Lutovca koja je možda danas njegov uslovni hendikep, u postvučićevskoj Srbiji mogla bi biti njegova komparativna prednost. I kao što će se još dugo uz ime drištvene mreže X naglašavati da je to bišvi Tviter, tako će još trebati vremena da se ljudi naviknu da je Radomir Lazović iz Zeleno-levog fronta a ne iz Ne davimo Beograd.

Za otprilike 8.300 biračkih mesta, opozicija mora da obezbedi 16.000 kontrolora (u biračkom odboru jedna lista ima pravo na svog predstavnika i njegovog zamenika).

Tri opozicione liste - dve proevropske i jedna desna kolona - znače skoro 50. 000 kontrolora.  Praksa je pokazala da su najbolji kontrolori lojalni stranački aktivisti. Sad kad su sve opozicione stranke samostalno projektovane cenzusno na tri odsto (što je takoreći i statistička greška u istraživanjima javnog mnenja), i kad je stranačko članstvo malobrojno a infrastruktura nerazvijena, nestranački građani (negadljivi na stranke) su ti na koje stranke moraju takođe da se oslone na biračkim mestima. 

„Dogovor za pobedu“ podrazumeva borbu za sinergiju ali i borbu protiv ideološkog ekstremizma koji tu sinergiju ugrožava. Tu su i stari nesporazumi koje treba prevazići. Neki ne zaboravljaju da je Ponoš obećavao da neće praviti stranku, a sad bi prešli preko toga teško i kad bi im u smislu političkog saveza Ponoš otpevao stari evergrin Biljane Jevtić – Eto ti SRCE na dlanu! Jedan veteran DOS mi kaže da ne treba ni mistifikovati opozicione liderske surevnjivosti. U vreme pravljenja DOS nije bilo društvenih mreža, pa zamislite šta bi bilo da je svako od njih morao da se bavi nečijim tvitom. Stidljivo se sad čuju i retki glasovi samokritike da je bila greška opozicije što se nije išlo na razgovore kod Vučića kad ih je on predlagao i kad je bio u defanzivi sa desetinama hiljada ljudi na ulicama. Ti glasovi racionalizuju i Đilasov susret sa Vučićem radi „deeskalacije“.

Koliko god da je bitan osećaj zajedništva „no nejm“ opozicije, kako je zove sociolog Srećko Mihajlović, toliko je bitna i negativna energija koju autodestruktivno može da proizvede vladajuća stranka koja pokazuje znake dekadencije, kako smatra glavni Demostatov istraživač Mihajlović.

Marketnički je bitna i sposobnost opozicije da stvori utisak u javnosti da su izbori u svakoj varijanti opozicionog poraza neregularni i da će se u neregularnosti preći prag izborne patologije gde se neregularno uzima jedan deo glasova ali koji nije presudan za pobedu već je samo čini ubedljivijom.

„Dogovor za pobedu“ (u deset koraka) je politički zreliji, koncizniji i operativniji politički dokument od pretencioznog „Sporazuma sa narodom“ iz 2019. u vreme protesta „Jedan od pet miliona“. Dobro, „Sporazum sa narodom“ je pretpostavljao rad na formiranju jedne zajedničke liste (i danas najbolje, ali teško ostvarive opcije), ali bi i ta zajednička lista bila opterećena  predstavnicima sindikata, strukovnih i građanskih udruženja, studenata, profesora, akademika i javnih ličnosti. Bilo bi tu doduše i stranačkih ličnosti, ali nekako stidljivo jer ta 2019. je bila vreme prezira prema političkim partijama, vreme bunta ali i festival antipartizma i građanskog anarhizma. Danas ipak jača svest o neophodnosti organizovanih partija, pa se čak i uvek pomodni pokreti i inicijative trude da prerastu u partije i to na školski način – prikupljanjem potpisa (kao Ponoševo SRCE), a ne metodom preuzimanja, kako su Vuk Jeremić i Dragan Đilas svoje partije napravili od registrovanih entiteta Miroslava Aleksića i Dejana Bulatovića. Aleksić se nakon raskola sa Jeremićem vratio svom Narodnom pokretu Srbije (od koga je nastala Narodna stranka), ali ga ustrojava kao partiju. Kao što je i Srpski pokret obnove bio najpoznatiji pokret koji je po strukturi bio velika organizovana partija. „Sporazumom sa narodom“  opozicija se tada obavezala da će podržati vladu stručnjaka na čelu sa nestranačkim premijerom oročenu na godinu dana, čiji deo neće biti niko od lidera opozicije. I da će ta vlada obezbediti uslove za slobodne izbore. Tih se zabluda bar danas opozicija izgleda ratosiljala.

Jer, šta ako nestranačkom premijeru i „vladi stručnjaka“ posle oročenih godinu dana padne na pamet da su toliko dobri, pa oni uz podršku „građana“ odluče da još vladaju? „Dogovor za pobedu“ umesto zavodljive „vlade stručnjaka“ nudi nakon izborne pobede formiranje odgovorne republičke, pokrajinske i lokalne vlast poštujući najviše demokratske standarde i prakse. To „odgovorna“ vlada implicira stranačku (koalicionu) vladu. Više nema ni iluzija o bojkotu koji je bio popularan 2019. do tačke da je bojkot postao najskuplja, zavetna reč, opozicije. Ali, ništa nije savršeno pa ni zreli „Dogovor za pobedu“ jer u tački (koraku) pod rednim brojem osam se jasno navodi da se isključuje bilo kakva mogućnost koalicija, davanja prećutne ili manjinske podrške i saradnja sa vladajućim stankama (SNS i SPS) i svima koji ih podržavaju. I šta onda: Ako bi partije „Dogovora za pobedu“ uzele recimo 43 odsto glasova na republičkom nivou, a SPS na primer osam odsto, i da Dačić hoće u novu vladu sa premijerom iz „Dogovora za pobedu“, a da traži da on vodi resor MUP-a kao u stara dobra Borisova vremena, i da pride traži izvesne koncecije i indulgencije, šta, ovi bi se zahvalili Dačiću? Ili, šta? Ne bi prihvatili PUPS, Radeta Bastu, Zoranu Mihajlović, Stanislavu Pak…. Ova tačka osam ne odbija konvertite baš kao lustracija iz „Sporazuma s narodom“ (koja se meša sa krivičnom odgovornošću), ali ih demotiviše. 

Ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Goran Vesić, pozvao je građane koji žive u nelegalnim objektima da iskoriste mogućnost koju im je država pružila, prijave se i dobiju legalne priključke na komunalnu infrastrukturu. Kampanja je počela 15. septembra (traje 30 dana) pod sloganom „Priključi se!“ Da se opozicija ranije setila, Priključi se! bio bi njen idealni izborni slogan. Mobilizatorski i populistički jasan.

Sećate li se kad je maja 2020. nakon katarze doživljenje u štrajku glađu na skupštinskim stepenicama, lider Dveri Boško Obradović odlučio da se pomeri ka centru, i prihvatio se teorijske razrade tog manevra. Dokument-traktat se pojavio pod naslovom „Jedanaest zaključaka za jedanaest dana razmišljanja u štrajku glađu“. Tih jedanaest dana bilo je vreme samopreispitivanja, preumljenja i pokajanja. Prvi zaključak je bio „smirenje“. U političkom prevodu  Boško je tada odlučio da neće predvoditi nikakve juriše da bi odbranio Ustav. Protesti će, ako ih bude, biti mirni. To pomeranje ka centru bilo je lišeno bespotrebnog balasta opozicionog avanturizma. U drugom zaključku Obradović tada naglašava „Ne pominjati Vučića!“, jer se tako, kao u nekoj priči Stivena Kinga, hrani njegova moć i upada u njegove zamke. Rutinski podsećajuči na glomaznih 30 programskih tačaka danas počivšeg Saveza za Srbiju kojima je razrađeno novo viđenje društva, Obradović je ponudio sažetiji i sugestivniji papir, lepršaviji.

Uglavnom pored „smirenja“, Obrdaović maja 2020. nudi društveni dijalog, pružene ruke, odbranu institucija, Ustava, zakona, medija i demokratije, smatrajući da za predstavnike građanskog društva ne bi trebalo da bude sporno postojanje jedne konzervativne i patriotske demokratske političke opcije u tradiciji evropskih hrišćanskih demokrata. Pa ni za Žarka Koraća u DOS nije bio problem postojanje Demohrišćanske stranke Vladana Batića, zar ne, iako Srbi ipak nemaju hrišćansko-demokratsku partijsku tradiciju, pa je otuda možda zgodnije koristiti izraubovani ali prikladniji termin – „domaćinska Srbija“.

Inspirativno je bilo čitati Obradovićevih „Jedanaest zaključaka“ ali sam se tada zapitao da li je lider Dveri uopšte bio pročitao „Deset teza o Srbiji“, koje je predsednik DS Bojan Pajtić objavio kao autorski tekst za Politiku avgusta 2014. To je bila razrada naizgled maglovitog koncepta „srpska Srbija“. Od Obradovićevih ’11 zaključaka’ i Pajtićevih ’10 teza’ dobar politički alhemičar bi iscedio solidan ideološki destilat „aktivnog (desnog) centra“.

No dobro, Boško Obradović u drugom ključu nastavlja pijemontske pokušaje, sada samo na desnici, jer Dveri su se prilično udaljile od centra ka kome su se relativno pomerile u doba Saveza za Srbiju. Sa broja 11 Boško se pomera na broj 12 i umesto starih zaključaka nudi ove jeseni nove principe (njih 12) za akciono jedinstvo.

Na sednici Glavnog odbora Srpskog pokreta Dveri, koji je održan u prošlu nedelju Beogradu, usvojen je Proglas o nacionalnom okupljanju i suverenizmu - Nacija, demokratija i socijalna pravda, sa predlozima 12 principa okupljanja. Dveri pružaju punu podršku daljem ukrupnjavanju državotvornih i patriotskih opozicionih političkih snaga u Srbiji kojima je Srbija na prvom mestu. Državotvorni blok patriotske opozicije, smatra Obradović, bio bi druga najjača politička snagu u državi, sa preko 20 odsto podrške na sledećim izborima, koja bi postala ozbiljna konkurencija i alternativa vladajućoj SNS i presudno uticala na formiranje buduće Vlade Srbije i odbranu i očuvanje Kosova u Metohije u sastavu Srbije. Za sada neekstremna desnica, kako ona sebe voli da vidi – Dveri, Nova DSS, Zavetnici, Narodna stranka i svi POKS-ovi blizu su dvocifrenom rejtingu. Što pokazuje sinergetski potencijal. Problem im je i dalje nacionalni avanturizam i nedovoljna antivučićevska uverljivost kod svih aktera potencijalnog „otadžbinskog saveza“. Tih 12 principa na kojima treba da počiva „otadžbinski savez“ su - pod jedan -  očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije i Republike Srpske, a sledi neutralizam u spoljnjoj politici, ekonomski patriotizam, eklološki patriotizam, antiinflacioni sistem, podrška socijalno ugroženim, podrška tradicionalnoj porodici i braku između muškarca i žene, borba protiv korupcije….

Obradović sad ne pominje „savez pravoslavnih zemalja“ (koji može da asocira na jednu distopijsku priču Dejana Stojiljkovića iz zbirke „Kišni psi“ o nekakvom takvom savezu kome je Niš glavni grad), kao što ni Zelenović ne podseća na „srpsku mornaricu“.

Ovakva desna opozicija koja bi prekinula EU integracije ako vodeće zemlje EU ne povuku priznanje Kosova, jedino na čemu može da pravi savez sa proevropskom opozicijom je magloviti pojam „ustavnosti“. I to redukovan. Ne insistiranje na Kosovu kao sastavnom (ustavnom) delu Srbije (što kaže Goran Petronijević, advokat Milana Radojičića, incident u Banjskoj se dogodio na teritoriji Srbije), već na poštovanju temeljnih institucija demokratske države. To bi bila politika nekakvog „narodnog fronta“ – prvo borba protiv Vučića, a posle pobede ćemo tobože odlučiti o tipu društvenog uređenja zemlje. Koliko proevropska opozicija može biti neumereno optimistična, toliko takozvana patriotska može biti neodgovorna iako je sva teatralno prezabrinuta.

Bilo je više projekcija srpskog dvopartizma: Od romantičarske iz devedesetih: SPS i SPO, idelano tipske DS i DSS nakon 5. oktobra, do optimalne DS i SNS u periodu 2011/12. Strukturno se pokazuje da se srpski dvopartizam ipak na kraju svodi na radikale i demokrate. Gde mnogo toga zavisi od (de)balansa Vučićevog keč ola i od očuvanog koalicionog potencijala SPS. I naravno od stranog faktora. Dobro, sad formalno nemamo okupaciju (sem ako Nova DSS ne proglasi, kad dođe na vlast, okupaciju Kosova), ali 1941. kad smo je imali na teritoriji cele Srbije, znalo se da će svaki domaći pokret sprovoditi politiku kad dođe na vlast shodno svojoj ideologiji i svom spoljnom sponzoru: Četnici monarhističku, sa nekakvim parlamentarizmom, komunisti će uvesti dikaturu proletarijata, a ljotićevci će potražiti bolje mesto Srbije u Hitlerovoj novoj Evropi. Politika „narodnog fronta“ je bila efikasna, ali je samo poslužila komunistima za omasovljavanje i lakše preuzimanje vlasti. Istina, oni su za nju imali i potencijal. Tako je i danas, iako nije 1941, besmisleno očekivati od snaga koje su pristalice putinizma ili kineskog modela, da sutra skockaju Srbiju kao društvo u nekoj zemlji „kolektivnog zapada“. To što veći deo sveta (onaj „progresivni“) nije priznao Kosovo, obrnuto je proporcionalno uticaju koji taj deo sveta ima na poboljšanje pozicije Srbije i Srba na Kosovu nakon incidenta u Banjskoj.

Ima intelektulaca patriotske desnice koji proevropskoj opoziciji nude „narodni front“ ali istovremeno delove te opozicije zovu u staljinističkom stilu „elementi“.

Dva masakra („Ribnikar“ i mladenovačka sela), i slučaj Banjska, promenili su dinamiku društvenog i političkog života u Srbiji. Pokazaće se da li u te dve traume ima kumulativnog efekta. Vučić je svoj pokret za narod i državu osmislio pre dva majska masakra. Nakon njih, i podizanja tenzija u Srbiji, taj pokret više nije bio optimalan u zamišljenom obliku.

Incident u Banjskoj je nova traumatizacija srpskog društva i odrediće takođe političku dinamiku. Očekuje nas nove prozivke za „izdaju“, za „lažni patriotizam“, nove podele i pseudo jedinstva koje će potvrditi temeljne konfuzije i protivurečnosti srpskog društva. Gde će Vučić braniti Srbiju i od „levih“ i od „desnih“ koji od nje „hoće da naprave koloniju“.

Ni mnogo jačim državama od Srbije ne bi bilo lako da imaju problem kao što je Kosovo. Ipak, umesto lažnog jedinstva, bar neki minimalni društveni konsenzusi mogli su biti uspostavljeni. Propuštena šansa je dobra Vučićeva ideja o „unutrašnjem dijalogu o Kosovu“. Najavljena je u inauguracionom govoru, a konkretizovana u autorskom tekstu predsednika Vučića objavljenom u dnevnom listu Blic 24. jula 2017. godine. To se uzima kao platforma unutrašnjeg dijaloga, dok se sa samom realizacijom ove inicijative krenulo nekoliko meseci kasnije, osnivanjem Radne grupe za pružanje podrške vođenju unutrašnjeg dijaloga. I sve se, na žalost, pretvorilo u simulaciju i farsu.  Zato što nema dijaloga o Kosovu bez slobodnih medija, i kao što nema dijaloga o Kosovu koji neće biti i dijalog o stanju i karakteru srpskog društva. Katarze nema bez elementarih istina i pitanja odgovornosti. Zataškavanje ostaje suština režima. Protivurečnosti između realne politike (i kad je odgovorna, kamoli kad nije ) i njenog propagandnog pakovanja (da se ne gube politički poeni) dolaze uvek na naplatu.

Iako je septembar prošao (za kada je Vučić bio prolongirao osnivanje pokreta za narod i državu), nije najjasnije da li je ta ideja i dalje u opticaju.

Vučić je 2. oktobra neodređeno i ne baš entuzijastički rekao da je osnivanje pokreta bilo predviđeno za 21. (valjda septembar, nije precizirao), ali da su ga neke stvari omele, a pominje se u tom kontekstu i Granada (treći Samit one Makronove Evropske političke zajednice u španskom gradu Granadi) koji će tek sad, nakon Banjske biti, kako režimski mediji najavljuju „topli zec“ za Vučića.  Eto, tako se namestilo da je Samit baš simbolički na 5. oktobar. Da li će Vučić u Granadi govoriti o „obojenoj revoluciji“?

U sadašnjim okolnostima teško je zamisliti da bi se osnivačka manifestacija te organizacije (Vučićevog narodnog pokreta) u bilo čemu (estetika i poruke) razlikovala od centralne proslave u Nišu Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, državnog praznik koji se 15. septembra praznuje u Republici Srbiji i Republici Srpskoj.

I prema kome su neki praznici iz doma komunizma delovali manje socrealistički.

Tekst objavljen 8. oktobra, 2023. 

Komentari

Poštovani pre kontaktiranja najljubaznije vas molimo da se upoznate sa našom politikom o privatnosti.

Kolumne
Uzajmno funkcionalni paradoksi
Uzajmno funkcionalni paradoksi

Sistem uzajamno funkcionalnih paradoksa kao jedan od temeljnih principa Vučiće...

Sabornost
Sabornost

Februara 1989. izbija štrajk u rudniku Stari trg. Slobodan Milošev...

Zavetnici
Zavetnici

Sad se već jasno nazire evolutivni niz: Radikali – naprednjaci – za...

BG
BG

Kad bi beogradski izbori bili sad u nedelju 24. marta, opet bi sve zavisilo od p...

Za i protiv
Za i protiv

Nakon što je postao novi predsednik zagrebačkog Dinama, proslavljeni fud...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

NATO od Srbije udaljen tri godine
NATO od Srbije udaljen tri godine

  U svakom društvu, postoje teme koje se radije preskaču. Određen...

Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane
Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane

Na ulice Tirane je 13. maja izašlo više desetina hiljada ljudi koj...

Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat
Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat

  U junskom istraživanju crnogorskog Centra za demokratiju i ljudska pr...

Izgradnja autoputa Pakovraće - Požega do kraja godine pod znakom pitanja
Izgradnja autoputa Pakovraće - Požega do kraja godine pod znakom pitanja

* Pomeranje zadatih rokova za završetak deonice Preljina - Požega je u...

2024. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

UŽIVO
Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.
Više informacija možete naći na našoj stranici Politika privatnosti