Rumuni su ponovo oduševili „srpski svet“: Meč fudbalske Lige nacija između Rumunije i Kosova u Bukureštu je prekinut u zaustavnom vremenu nakon što su gostujući igrači napustili teren kada su čuli skandiranje domaćih navijača „Srbija! Srbija!“ i “Kosovo je Srbija“. Bio je to pravi „Open Balkan“. I ranije su rumunski navijači bili za srpsku stvar. Potvrdila se ponovo stara rumunska poslovica da „Rumunija ima samo dva prijatelja, Crno more i Srbe“, ali još ne postoji rumunska (ili mađarska) Jelena Rozga koja može da proda sedam koncerata u Centru „Sava“, kao što bi teško i Aleksandra Prijović prodala šest rumunskih ili mađarskih arena, kao što je uspela u Zagrebu.

I Demostatova istraživanja pokazuju da su dobri odnosi Mađarske i Srbije oličeni pre svega u dobrim odnosima Orbana i Vučića približili dva naroda. Ipak, to još nije bliskost kao između Srba i Rumuna. Istraživanja javnog mnenja i u Rumuniji, kao i Demostatova, pokazuju izuzetno nisku etničku distancu između dva naroda. Odnosno, obostrano isticanje jednih i drugih kao jako bliskih naroda međusobno. Ova dva naroda nisu međusobno ratovala, što je istorijski i komšijski kuriozitet pa zato i neki pozitivni, ostvarljivi „imaginarni Balkan“, kako inače Marija Todorova cinično u svom istoimenom naučnom bestseleru naziva konstruisane i često tendenciozne zapadne predstave o Balkanu. Što sve ne znači da se Rumuni i Srbi generalno dobro poznaju. Ili, što kaže jedan moj prijatelj, ako smo se toliko zbližili sa Mađarima zašto nas u proseku zadržavaju više u kontroli na granici od Hrvata, i zar Vučić kod Orbana ne može da urgira da nam manje otvaraju gepeke. 

“Odem ja u Zagreb, sednem u tramvaj (po drugoj verziji u bioskop). Ja sedoh, svi sedoše, ja ustah, svi ustaše” – bio je štos koji je u bivšoj Jugoslaviji pričao šoumen Milovan Ilić – Minimaks.  U međuvremenu se desio i rat, ipak se čini da se tek sad ostvario u stvarnosti i potpunosti Minimaksov štos. Stari i aktuelni, doduše neformalni Vučićev ministar za “srpski svet“i Hrvatsku je Aleksandar Vulin. Mada se čini da je za Hrvatsku neformalni kooministar sa Vulinom postao i Darko Glišić. Iako Ministar za javna ulaganja, Glišić se bio osetio pozvanim i u oktobru ove godine odgovorio Miru Bulju, gradonačelniku Sinja, koji je poruči Vučiću da je „četnik“ i terao ga iz Hrvatske, gde je predsednik Srbije učestvovao na samitu Ukrajina - Jugoistočna Evropa u Dubrovniku. Glišić je bio jasan tada: “Začepi svoja prljava usta govedo ustaško!“ Kao što je i sada, kao i uvek,  jasan i Alekasndar Vulin koji je poručio Toninu Piculi, izvestiocu Evropskog parlamenta za Srbiju da je „đubre ustaško“. Picula se usudio da pred  poslanicima Evropskog parlamenta izjavi saučešće porodicama žrtava pada nadstrešice na železničkoj stanici u Novom Sadu i što je izvestio da su u Srbiji u toku protesti građana koji traže da neko za tu smrt odgovara, bude uhapšen i procesuiran. Teško će se ko zapitati iz srpskih vlasti kako je Srbija uopšte došla u cituaciju da joj političari iz Slovenije i Hrvatske drže lekcije iz evropskih perspektiva (neko od njih zaista i cinično, ili tako bar zvuči) i kako to da su u toj istoj EU i pravoslavna Grčka, da su tu Bugari i naša braća Rumuni. Pa masa ljudi po Srbiji obolela od hipokrizije i dalje ponosno misli „da smo i dalje Zapad za Rumune i Bugare“, iako u duši prezire Zapad i čeka da mu Putin presudi, sem ako ga Tramp ne odobrovolji. I da niko, ni EU pravoslavni, ni Mađari, ne nameravaju da iz EU izađu (Bugari vešto senzibiliraju članstvo u EU i NATO i jaka proruska osećanja, istorijski uslovljena), kao što je pitanje da li bi Vučićeva Srbija zaista tamo da uđe. 

Tonino Picula je izjavio da je Srbija od EU za investicione projekte dobijala rekordna sredstva iako je njen napredak na putu ka članstvu u poslednjem izveštaju ocenjen „ili kao limitiran ili ga nema“. Možemo li ubrzanim napretkom „u inat ustaši“ da dokažemo suprotno? 

Za sada je Piculu Vučić spustio na nivo Tanje Miščević, koja formalno, „po prirodi posla“ možda i treba da ga primi, ali koja, ma koliko lojalna, za razliku od Vulina i Milice Zavetnice ipak nije avangarda kabineta Miloša Vučevića, kao što njeno ministarstvo nije jagoda na šlagu Vučićevog keč ola. I pitanje je da li se Miščević ikad zapita otkud Zavetnica i Vulin u istoj vladi kao i ona. Iako ideološki različiti, desničar Bulj, kao „govedo ustaško“ i socijaldemokrata Picula kao „đubre ustaško“ ipak ne potvrđuju do kraja Minimaksov štos koji se suštinski odnosio čak i na Stipu Šuvara i Antu Markovića, jer Dragan Čović (Hrvatska demokratska zajednica Bosne i Hercegovine), na primer, nikada nije etiketiran iz Srbije kao „ustaša“. Socijaldemokratkinja Tanja Fajon jeste prošla svojevremeno „toplog zeca“ u Srbiji jer je nešto zakerala o ovdašnjem stanju demokratije, ali zato Janez Janša nikad nije proglašen u Vučićevoj Srbiji za „slovenačkog ustašu“ iako je valjda ta ideja pucala i na golobrade regrurte po Sloveniji. I Janša je simpatizer tuđmanizma.

Kako li bi se Ana Brnabić snašla da su njoj u Skupštinu upale majka regruta JNA zatečenih na početku rata u Sloveniji, a što se desilo potpredsedniku tadašnje Skupštine Srbije Borivoju Petroviću koji se odlično snašao i obezbedio povratak momaka kući, obezbeđujući u direktnom kontaku sa Hrvatima njihov siguran prolazak kroz Hrvatsku.

Naravno, i sa Piculom i bez njega, ne treba imati iluzija da bi se Hrvatska pretrgla u naporima da se Srbija učlani u EU, pa bilo ko da je na vlasti u Srbiji. Generalni tuđmanovski narativ „Domovinskog rata“ je tabuiziran i jedinstven za hrvatski establišment, nezavisno od ideologije. Iza isticanja očekivanja da Srbija ispuni standarde za priključenje (kao Hrvatska što je uradila), obično se krije i zahtev da Srbija prihvati hrvatsku verziju ratnih događaja i narativ na njoj izgrađen. 

Franjo Tuđman je sahranjen 13. decembra 1999. sa državnim, vojnim i verskim počastima. Koliki je ugled u svetu imao pokazuje činjenica da su na sahrani bila samo dva strana državnika: Turski predsednik Sulejman Demirel i mladi Viktor Orban, tadašnji i sadašnji mađarski premijer. Tada je vidno potreseni Orban rekao: „Niste samo vi (Hrvati) izgubili. Cela srednja Evropa ostala je bez vođe. Ta regija bez predsednika Tuđmana ne može biti stabilna kao što je sada. Treba nastaviti njegovim putem i nadograditi njegovo delo“. I aktuelni hrvatski predsednik Zoran Milanović znao je reći – „Viktor Orban udostojio se i odvažio doći na sprovod predsjednika Tuđmana. Nije došao nitko, što je bio prilično ružan potez prema Hrvatskoj. To je gest, to se pamti.“ Iz Mađarske je stizalo i oružje za Hrvatsku u predvečerje rata. I to se pamti u Hrvatskoj. 

U dinamici proizvodnje unutrašnjeg neprijatelja Vučićeva crna propaganda inflatorno i olako varira temu „ustaša“, a te „žute ustaše“ (kako to Vučić voli da kaže u intimnim trenucima) obično su u koordinaciji sa pravim „(neo)ustašama“.  Ako su unutrašnji oponenti Vučićevog režima „kurtijevci“, onda pripadnici vlasti moraju biti bar „tačijevci“, jer se s njim politički dilovalo u kordinaciju Ričarda Grenela. Da li ikad Vučić pita Orbana da li je još na Tuđmanovom putu, da li ga još nadahnjuje Tuđmanova vizija i da li se zaista pokazalo, kako je slutio na Mirogoju, da ova regija ne može biti stabilna bez Tuđmana. Da li su onda indirektno i ljubitelji Orbana u „srpskom svetu“ na neki način bar „tuđmanisti“? Ovaj suverenizam koji je u modi, a čiji je Orban promoter i gde je Mađarska idejno globalno bitna neproporcionalno njenoj realnoj moći, ipak je bliži Tuđmanovoj viziji suverenizma nego onoj Slobodana Miloševića čiji je barjak „antibirokratske revolucije“ visoko podigao Vučić. Milošević bi jedva dočekao da uvede Srbiju u BRIKS, što verovatno Tuđman ne bi želeo za Hrvatsku. Mislimo o tome i danas kad su odnosi Srbije i Hrvatske gori nego u vreme kad je ambasador Srbije i Crne Gore (SR Jugoslavije) u Zagrebu bio Veljko Knežević, a veleposlanik Hrvatske u Beogradu Zvonimir Marković. Popularnost Jelene Rozge i Aleksandre Prijović govori samo o paralelnim dimenzijama u kojima se živi. Za one koji nisu ljubitelji takve muzike preporučujemo vremensku parabolu, kad je Vlada Janković Džet tamo osamdesetih prošlog veka rekao u zagrebačkom „Kulušiću“ – mi smo grupa „Tunel“ iz Beograda i sviramo rokenrol, odnosno kad je mnogo posle ratova devedesetih Bruno Langer predvodeći svoje „Atomske sklonište“ rekao na beogradskom Ušću kako ovaj bend iz Pule voli da svira rokenrol u Beogradu na „Beer festu“.

Pored toliko „ustaša“ u „ustaškoj državi“ pomalo je nejasno zašto Vučićeva Srbija ne povuče priznanje „ustaške države“. Ili što bar ne prekine diplomatske odnose. Uostalom, tu državu je priznao Slobodan Milošević dok je još živ bio i Gojko Šušak. Pa nije valjda onda bila manje „ustaška“. I ima li ikakve svesti da se inflatornim korišćenjem „ustaša“ relativizuje zločinačko-genocidni kapacitet tog pojma? U konačnici omalovažavaju i srpske žrtve. 

Jeste Dositej Obradović rođen u selu Čakovo, nedaleko od Temišvara, 1739. godine. Jeste i prvi srpski novovekovni kralj Milan Obrenović rođen je u rumunskom gradu Marašeštiju. Milanova majka Elena Marija Katardži bila je ćerka rumunskog grofa Konstantina Katardžija. I Milanova supruga Natalija dolazila je iz moldavske plemićke dinastije Keško. Kralj Aleksandar Ujedinitelj bio je oženjen rumunskom princezom Marijom. Tito i Čauešesku su svečano otvorili hidroelektranu „Đerdap“ 1972. Rumunski predsednik Emil Konstantinesku podržao je demokratsku borbu građana Srbije 1996/97. zbog Miloševićeve krađe izbora. Odlične odnose imali su Vučić kao srpski premijer i Viktor Ponta kao rumunski. Sa Bojkom Borisovim, premijerom Bugarske, pravili su trilateralu „Krajovsku grupu“.

Nije tako dobro uvek: Na primer, kad je Marinika Tepić u pitanju.  Zbog izjave uticajnog ideologa Dragoslava Bokana novembra 2021. da je „Marinika Tepić pripadnik nacionalne manjine, koja mrzi Srbiju i srpski narod“ (misli se na Rumune) te da je „nacionalni neprijatelj“, Savet REM-a pokrenuo je bio postupak protiv TV Pinka gde je ovo izrečeno. Nacionalni savet Rumuna osudio je "govor mržnje svake vrste". Potom je Bokan probao da relativizuje stvari kazavši da je „iz revolta“ pomenuo funkcionerku SSP kao „prvu i jedinu Rumunku u istoriji fenomenalnih odnosa Srba i Rumuna koja kvari te odnose“.

Doduše, danas je teško zamisliti da borba protiv korupcije bude srpski brend kao rumunski, pa da je, na primer Srbija u EU, a da je Zagorka Dolovac brendirana kao javni tužilac Srbije postala evropska javna tužiteljka kao Laura Koveši, bivša tužiteljka rumunske Nacionalne uprave za borbu protiv korupcije i simbol te borbe. Rumunija je punopravna članica NATO postala 2004, a Evropske unije 2007. godine. Ova zemlja ima i uspešni i masovni građanski aktivizam, na primer prikazan i u otporu izgradnji najvećeg rudnika zlata u Evropi, u mestu zvanom Rošija Montana koji je planirala kanadska rudarska kompanija Gabriel Resources.

Tužne i poražavajuće mogu biti komparacije sa Rumunijom. Na primer, Radio televzija Beograd (današnji RTS) bila je svetski lider u izveštavanju iz rumunske revolucije, obaranja Čauešeskog i komunizma, da bi ni godinu kasnije maltene postala i „TV Bastilja“ (metafora Vuka Draškovića), tamnica slobode govora i propagandna mašina.  

Bukurešt je poučan: Tu, malo niže od pitoreskne crkve Kreculesku (Biserika Kreculesku), nalazi se neka vrsta rumunskog „Doma sindikata“. Unutra je sličan onom beogradskom, mada malkice veći. Bio sam tu 2015. godine. Sedeo sam na kraju reda. U toj stolici, i tako u svakom redu, nekad su sedeli agenti Sekuritatea-zloglasne Čaušeskuove tajne policije. I svi drugi delegati, znali su da su tu oni. To je pojačavalo intezitet i dužinu aplauza. Čaušesku je stvorio najegzotičniji kult ličnosti u Evropi, po ugledu na Kim Il Sunga, maoizam i „Kulturnu revoluciju“. Sebi je dodelio titulu Conducator (Vođa) i Karpatski genije (Geniul din Carpaţi). Za njega je napravljen i specijalni skiptar po ugledu na rumunske kraljeve.

E, u toj monumentalnoj sali novembra 1989. održan je poslednji-14. kongres Komunističke partije Rumunije. Čaušesku je u toj terminalnoj fazi svog režima, sarađivao sa mulama iz Teherana, divio se Gadafiju, „branio socijalizam“ i zalagao se za samit na kome bi se raspravljalo o krizi komunizma na evropskom Istoku. Čaušesku kao da nije video ni pad južnog ideološkog suseda-bugarskog diktatora Todora Živkova.

Za srpske suvereniste, obaranje Čaušeskog je retroaktivno „obojena revolucija“. Mada perverzne nostalgije ima i u Rumuniji. Zbog tranzicionih muka već 1999. Čaušesku je bio na čelu „najboljih“ lidera. Samo deset godina nakon što je vojska na Božić streljala njega i zloglasnu „prvu damu“ Elenu. Jon Ilijesku, „vođa decembarske revolucije“, u to vreme najviše je dogurao do trećeg mesta. Sećate se one parole „Tito- Čaušesku, Milošević-Ilijesku“? Mi smo prošli bolje u prvom deljenju karata, Rumuni u drugom. Na spisku „najboljih državnika“ nađu se i bivši predsednik Emil Konstantinesku, zatim kralj Ferdinand, maršal Antonesku, kralj Karol Prvi, kao i kralj Karol Drugi. Naravno, danas je apsurdno govoriti o bilo kakvoj realnoj nostalgiji za komunizmom u Rumuniji.  

U Bukurešt je Čaušesku došao kao dete i tu je radio kao obućarski šegrt. Partiju je preuzeo posle smrti George Georgiju Deža 1965. Rumunski prijatelji mi cinično kažu da Čaušesku nikada nije bio toliko blizak Varšavskom paktu (otvoreno se distancirao 1968. povodom ulaska Sovjeta u Čehoslovačku), koliko je današnja Rumunija posvećena NATO paktu kao njegova članica. Što definiše jasno i njenu poziciju prema ukrajinskom ratu.

I bitno je da je Rumunija odolela: Kad sam tamo bio 2015.  sačekale su me sve intezivnije spekulacije da bi Rumunija mogla da prizna nezavisnost Kosova. I to se objašnjavalo američkim velikim pritiskom. A sve je počelo kad je rumunski premijer Viktor Ponta za kosovsku televiziju „Klan Kosova“ bio najavio tu mogućnost. Rumunija je 2008. odlučila da ne prizna Kosovo, a osim nje, pri tom stavu su i dalje Španija, Kipar, Slovačka i Grčka. Odluka Bukurešta ima specifičnu težinu jer bi mogla da bude okidač za širenje procesa priznanja kosovske nezavisnosti. Zemlje koje nisu priznale Kosovo to nisu učinile zbog Srbije, nego zbog svojih interesa. Pozicija velike mađarske manjine u Rumuniji deo je tih interesa.

Od ulaska Rumunije u EU, ovu zemlju u potrazi za boljim standardom je prvih godina članstva napustilo pet (!!!) miliona građana koji su se razmileli po zemljama EU. S druge strane, Rumunija drugima postaje „odskočna daska“ zbog članstva. Na primer turskim firmama. 

Srpski stereotipi o Rumuniji i dalje su žilavi. Iako još mnogi žive u njima, prošla su vremena kad je Mile Belodedić pobegao iz Čaušeskuove zemlje u Crvenu zvezdu, kad su se Rumuni „torpedovali“ na plinskim bocama preko Dunava, kad su Crnogorci u beogradskom „Studenjaku“ za vreme „ustaše“ Ante Markovića nameštali sebi poslove preko studentske zadruge za 30 nemačkih maraka dnevnice, pa unajme Rumuna koji rinta ceo dan za pet maraka, a Crnogorci se rastale za onih 25. Prošla su vremena kad je koncert Majkla Džeksona u Bukureštu posle pada Čaušeskog izgledao kao dolazak vanzemaljaca. Nema više „črvene“ (novčanice) Ante Markovića koja je imala kultni status među Rumunima.

Da li bi i mi bolje prošli u tranziciji da su 1948. pobedili staljinisti, da smo umesto „liberalne“ Titove diktature imali rigidni komunizam kao ovi na Istoku Evrope, pa da smo još imali neku svoju 1956. kao Mađari, ili 1968. kao Česi i Slovaci. Da smo imali naš Gdanjsk. Našeg Valensu i Jaruzelskog. Možda bi i mi oborili komunizam na vreme – plišano kao Česi nasilno kao Rumuni, ili na okruglom stolu kao Poljaci. I ne bi sad maštali o neostaljinizmu. 

U novembru te 1989. na pomenutom 14. kongresu KP Rumunije, tada 71-godišnji Čaušesku, gle apsurda, izabran je za predsednika na još pet godina. Onda je došao Temišvar i sve ostalo.

Eh, Temišvar. Sede ti kasnije, kad je s Čaušeskim sve već bilo gotovo, u Gradskoj kafani u Užicu (još Titovom) viđeniji ljudi Demokratske stranke na lokalu. Najavljen je prvi opozicioni skup u ovom gradu. Vlasti i policija nisu oduševljeni. Slobodan Gavrilovć govori kako se mora biti pametan i ne nasedati na provokacije, a Svetislav Basara, kao da ga sad slušam, uzima reč i govori – budu li komunisti krenuli na nas, Užice će biti novi Temišvar!