Iako je bilo nerealnih očekivanja da će se pre neki dan u Skoplju na velikom skupu OEBS-a (samitu šefova diplomatija članica ove organizacije), sresti američki državni sekretar Entoni Blinken, i ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov, od toga nije bilo ništa. I šefovi diplomatija EU i Velike Britanije, Žozep Borelj i Dejvid Kameron, napustili su Skoplje pre nego što je stigao Lavrov, pa je ambiciozno najavljen skup prozvan „samitom velikog razmimoilaženja“. Tako da je na kraju ispalo da je cela poenta samita bila ta što se Lavrov sreo sa srpskim ministrom spoljnih poslova Ivicom Dačićem i tako mu pomogao u „premijerskoj“ kampanji. Maltene je ispalo da je samit zbog toga i održan. Jer sve drugo je bilo, obrni-okreni, prazna ljuštura.

Danas su takvi susreti malo rizičniji za Vučića, čak i susret sa Lavrovom, a kamoli sa Putinom što je bio ritual nekih ranijih izbornih kampanji. Onaj nedavni susret u Pekingu nije to. Tako da je za razliku od Dačića koji nastavlja oprobani recept sa prošlogodišnjih izbora – jaka rusifikacija (putinizacija) kampanje, Vučić prinuđen na pomalo utešni desert sa marketinškog stola inostrane podrške u kampanji - a to je podrška Evropske unije. I to u kampanji gde je tema EU skoro pa „deveta rupa na svirali“, kako je nakon Petog oktobra Vojislav Koštunica neoprezno okarakterisao perspektivu saradnje s Haškim tribunalom, u smislu međunarodnih prioriteta Srbije.

Đorđa Meloni, koja je stigla u posetu Vučiću, jeste nekome simpa, uprkos strahovima liberalne Evrope pokazala se kao lajt desničarka, istraživanja javnog mnenja pokazuju da građani Srbije imaju pozitivan odnos prema Italiji, slabo će ko da cepidlači da su NATO avioni 1999. poletali iz Avijana, Đorđa kao džepna venera naših EU integracija, kao Fijatova električna „pandica“ koja će nam stići iz Kragujevca, ima razumevanja za našu stvar, neke neminovnosti nam nežnije objasni od Ursule fon der Lajen i Analene Berbok, ali to ipak nije ono što najviše voli „raja“: Vučićeva publika – a to su Rusi! Vučić jedino iz „Arene“ sa naprednjačke konvencije može da im poruči da se ne zaboravlja NATO bombardovanje. I da je on srpski gladijator u onoj geopolitičkoj areni.  

Ruski mediji pišu da je susret Dačića i Lavrova u Skoplju bio „srdačan“. Slika to pokazuje. Sudeći po trenutku koji su zabeležili fotoaparati zapadnih agencija, srpski diplomata se zaustavio pored svog ruskog kolege dok se kretao do svog mesta u sali gde se održava plenarna sednica OEBS. Smrt Henrija Kisindžera povod je za mnoga sećanja. Jednom prilikom slušao sam Živorada Kovačevića, nekadašnjeg gradonačelnika Beograda koji je bio i ambasador SFRJ u Vašingtonu od 1987. do 1989. odakle je opozvan zbog neslaganja sa politikom Slobodana Miloševića. Sećajući se tih dana, Kovačević je u neformalnom razgovoru rekao kako mu je na jednom bitnom diplomatskom skupu prišao Kisindžer, jednom ga rukom zagrlio, ostao u tom položaju nekoliko sekundi i šapnuo mu na uvo: „Ovo će vam značiti!“. Lavrov kao da je u Skoplju rekao upravo to Dačiću: „Ovo će ti značiti!“ Uz osmeh i bez persiranja jer se jako dobro i dugo poznaju. E, sad koliko će to značiti Srbiji, to je već drugo pitanje. Jer šta, ako zbog kakvog-takvog kompromisnog (relativno časnog) rešenja po srpsku stranu za Kosovo i Srbija sutra kao Bugarska bude morala da donese odluku da ne dozvoli prelet preko svoje teritorije avionu Sergeja Lavrova ukoliko se u letelici nalazi i portparolka tog ministarstva Marija Zaharova (takože Dačićeva prijateljica), pa bi  portparol Kremlja Dmitrij Peskov, Dačiću morao da kaže kao Bugarima pre neki dan da je njegova odluka “apsurdna i glupa“. Ili ga podseti na Vučićeve gotovo zavetne reči iz 2019: „Nikad više četre’s osma“. Za Ruse, kako se priča tamo gde treba, Vučić i Dačić su zavetnici, a ne tamo neka Milica i ostala desnica. 

„Samit velikog razmimoilaženja“ u Skoplju i izostanak susreta Blinkena i Lavrova izazvali su verovatno i kod Dačića nostalgiju za duhom Samita (ministarske konferencije) OEBS-a decembra 2015, kad su se u Beogradu sreli ministri spoljnih poslova SAD i Rusije Džon Keri i Sergej Lavrov. Bio je to trijumf Dačića - i tada šefa srpske diplomatije i predsedavajućeg OEBS-a, ali trijumf u to vreme i premijera Vučića. Ipak, ne treba zaboraviti da je koji dan pre toga Vučićeva propaganda govorila o pokušaju državnog udara u Srbiji. To je bio najbolji primer raskoraka spoljne politike koja teži ka globalnom ugledu i unutrašnje politike koja se zasniva na propagandi, jer teško je pretpostaviti da bi predstavnici svih tih zemalja došli u zemlju u kojoj je koji dan ranije bio pokušaj državnog udara. Samit OEBS Srbija je organizovalo bar jednako dobro kao što je organizovali Eurosong. I to na istom mestu – u beogradksoj „Areni“! Vučić je kasnije u decembru te 2015. demantovao da je bilo državnog udara u novembru, iako je utisak operetskog događaja bio vidljiv, jer se  tadašnji ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, na konferenciji za medije pojavio sa pripadnicama svih jedinica MUP-a Srbije, od kojih su pojedini bili naoružani do zuba. Od naprednjačkog preuzimanja vlasti 2012. to je do tada bio najveći stepen histerične teatralnosti. Što nije pokolebalo četrdeset ministara spoljnih poslova da dođu u Bepgrad jer su znali da nikavog „udara“ nema, a i Vučić je u demantima rekao da je to bio samo pokušaj „urušavanja valde“.

No dobro, iako su stari, a najavljuje se i novi koalicioni partneri, stiče se utisak da su ovo izbori između SNS i SPS, a da će „Srbija protiv nasilja“ (ako ProGlas izvede dovoljno građana na birališta), svoju šansu pre tražiti u moralnoj čvrstini neekstremne desnice nego u prevratničkom potencijalu Dačićevih socijalista. Nekakva patriotska šarena laža, nekakav konsenzus o odbijanju „francusko-nemačkog“ plana za Kosovo da se postignuti, jer „Srbija protiv nasilja“, iako proevroska, nije baš „Srbija na Zapadu“. Lider Nove DSS Miloš Jovanović, predsednik POKS-a Vojislav Mihailović i akademik Matija Bećković, kao korifeji desnice, podržali su inicijativu „ProGlas“ koji su inicirali nestranačaki zabrinuti intelektulaci uglavnom građansko-patriotske opcije, tako da ovo sad u najboljoj varijanti po opoziciju može značiti najavu pravljenja postizbornog DEPOS-a broj tri. Matija Bećković je bio jedan od nestranačkih lidera i prvog DEPOS-a davne 1992. godine. Ako Miloš Jovanović i pledira na poziciju demokratskog nacionalizma (što je bila „stara“ Koštuničina DSS), to je još daleko od prozapadne desnice, najdeficitarnije robe na srpskom političkom tržištu kojoj su, inače, devedesetih pripadali i Matija i Dražin unuk. Kad su četnici istina bili previše „bulajićevski“ u izrazu, ali sem Šešeljevih uglavnom prozapadni (bili su to i Šešeljevi u protofazi), dok su danas isto „bulajićevski“ samo „crveni“ – Putinovi. Pa što mi cinično reče jedan „retro“ četnik u penziji (SPO), sad ispade da je ono „crveni vojvoda“ kompliment.   

Vučić se zaista potrudio da onome kome je neprijatno da direkto glasa za njega, omogući da to uradi posredno. Ili preko Dontovog izbornog sistema (gde najviše rasutih glasova ide najjačoj listi) ili preko postizbornih aranžmana. Zato su opozicionim listama potrebni rituali dokazivanja opozicione uverljivosti. Jedan od takvih je podrška ProGlasu, koja ima veću težinu ako to uradi neko sa opozicione desnice. Niko nema monopol nad opozicionim delovanjem, ali nijanse su bitne u odnosima: To što Boris i Dragan ne mogu zajedno, ne znači da sutra Dragan i Vuk Jeremić neće moći (ako dobaci kojim slučajem). I da Jeremić neće cepidlačiti zbog Aleksića, kao što bi i Miloš Jovanović zarad „tehničke“ saradnje, makar u Beogradu, mogao da podseti da je desnica u Srbiji nekad bila „građanska“ dok (pos)titoisti nisu uzurpirali taj pojam. A delom ga i zaslužili. 

Socijalisti su poranili sa centralnom izbornom konvencijom u beogradskoj „Areni“, pa su svoju inscenaciju prevremeno izveli i Vučić i njegovi. Vučić je ispunio obećanje o uključivanju u kampanju osnivača naprednjaka Tomislava Nikolića koji se i pojavio u „Areni“. Utisak je da je Toma mnogo manje izgledao skrušeno na sahrani Nelsona Mandele u Južnoj Africi 2013, na komemoraciji u Johanesburgu, nego sad u „Areni“. Tada je protokol namesto da su na tribinama iznad Tome, Dragice i tadašnjeg srpskog ministra spoljnih poslova Ivana Mrkića, sedeli Barak i Mišel Obama, i da je neformalni razgovor bio jako prijatan. Ti dani Nikolićeve slave su prošli. To su ipak bili dani liberalnije naprednjačke faze. Jeste se Toma držao ustava ko pijan plota, ali u tim ocenama treba biti uslovan, jer se tako ponašao i zato što je imao Vučića koji mu je disao iza vrata i terao ga da se drži ustava. Pitanje je kako bi se bez Vućiča ponašala Nikolićeva kamarila, kao što sad vidimo kako se ponaša Vučićeva. Jer u SNS ne postoji nikakava kontrola unutrašnje moći. Čak nema ni onog starog, često zlonamerno tumačenog, partijskog recepta Danice Drašković: „Diktatura u stranci, demokratija u državi“. Naprednjačka partija funkcioniše kao apsolutno liderska, sa kultom vođe, po principu subordinacije, bez ikakvog frakcijskog mišljenja ili bilo kakvog stranačkog funkcionera koji mimo Vučića, bilo šta autonomno znači i u državi i u partiji. Porazno je za Vučića da pored toliko članova SNS iz Beograda opet mora da dovlači ljude autobusima iz Srbije. Dobro, jeste to centralni skup, pa je logično da dođu i aktivisti i funkcioneri iz unutrašnjosti, ali ipak, zar tolika partija nema dvadeset hiljada ljudi iz Beograda koji će dobrovoljno, puni entuzijazma, doći na centralni skup svoje partije. Gde su svi ti kojima je Vučić omogućio lagodan život? Zašto na skupovima SNS u publici ton daje siromašniji svet, a ne naprednjačka elita? Da li je neobično da stanovnici „Beograda na vodi“ nisu masovnije došli na skup, kako čujem? Da li je sve to samo zbog marketinga, da se pokaže kako je to partija običnih ljudi koja vodi “brigu o malom čoveku“. Bilo bi utešno za Vučića da je tako.

Dačić vodi „prorusku“, „suverenističku“ anti NATO kampanju, ali to radi na američki način, dok Vučić, da li namerno ili po inerciji, preuzima estetiku i duh Miloševićevih skupova. Sem što je „Arena“ odavno završena, nekako to ipak podseća na Slobu koji ulazi u nezavršeni „Limes“ kako se neformalno zvala današnja „Arena“. Odnos spontanog i prinudnog prihvatanja harizme, kod Vučića danas nije kao u prvoj polovini Miloševićeve vlasti. Ali još nije došlo ni do stadijuma Miloševićevog mitinga u Beranama septembra 2000. kada se ovaj u terninalnoj fazi nalupetao o „izdajnicima“ i obećavao građanima „belu tehniku“ koju su domaćinstva tek obnovila za vreme DOS-a. Pa su Večernje novosti čak morale da prave fotomontažu i dupliraju sliku prisutnih iz Berana. Danas su ekonomska situacija i međunarodna pozicija države mnogo bolje nego u Miloševićevoj terminalnoj fazi, a i Vučić je do sada uspevao vešto da izbegne osnovnu Miloševićevu grešku – iracionalan sukob sa Zapadom. Što ne značl da Vučić ne toleriše pa i sračunato pospešuje antizapadnu, radikalsko-julovsku histeriju u zemlji ne bi li anestezirao svoje „kompromisne“ poteze u odnosu na „kolektivni Zapad“. Jer bez njega (kolektivnog Zapaad) nema stabilnosti režima i potrošačkog društva. 

Na pitanja gde je do sada bio Toma, Vučić je odgovorio neuverljivo da je uvek bio tu. Iako se stekao utisak da ga nije dugo bilo. Da ga je jedno vreme, nakon toplog zeca kroz koga je Nikolić provučen povodom nesmotrene najave da će se kandidovati na predsedničkim izborima za drugi mandat, Vučić napadno ignorisao, čak je i Branu Crnčevića navodio kao osnivača naprednjaka, maltene bitnijeg od pravog osnivača – Nikolića. Iako je koalicioni partner i mnogo veći autoritet za sadašnju vlast od Nikolića, Šešelj se ne pojavljuje na naprednjčakim skupovima, što može ostaviti utisak da je Vučiću zbog imidža neprijatno da se direktno pojavi sa Šešeljem koji je jasno poručio šta misli o Nikoliću, a i dalje misli sve najgore. 

A tamo negde 2004. povodom Šešeljeve „Ideologije srpskog nacionalizma“ Nikolić je znao reći: „Svaka Šešeljeva knjiga je dobra, čestita srpska knjiga, bukvar i azbuka. Jednog dana svaki seljak će reći: Imam imanje, traktor, stoku i knjigu Vojislava Šešelja, a onaj u gradu će kazati: Imam posao, stan, zdravu decu i knjigu Vojislava Šešelja.” 

Na naprednjčakim skupovima se pojavljuje „narod na revers“, a sve je to i dalje ustajali tok „antibirokratske revolucije“ i „događanja naroda“ (metafora Milovana Vitezovića) iz poznih osamdesetih, jer je Vučić preuzeo steg Miloševićeve borbe protiv „lažne elite“. Upućeni (i prisutni) kažu da u „Areni“ sem stranačkih funkcionera, koji tu moraju da se pojave, nije bilo mnogo novostvorene Vučićeve elite, a jeste ljudi sa dnevnicama.  

Nikolić je naprednjacima u kojima više nema „Tominih ljudi“ kao nekada, odao priznanje da nisu odstupili ni od jedne ideje koja ga je vodila u politici. Nije Nikolić ni ovoga puta otkrio onu svoju finalnu nikad obznanjenu, predsedničku „platformu o Kosovu“ koja je ostala do danas misteriozni dokument. U svom ukazanju nije pomenuo ni „Belu knjigu“, i koliko su se Vučićevi naprednjaci udaljili od tog svog reformskog programa sa kojim su išli na izbore 2012, u kome se tvrdi da je sloboda medija osnovni predusov demokratije. Nemoguće da Nikolić ne vidi koliko se partija koju je stvorio rešešeljizovala, ali ipak je pohvalio održivi model radikala koji je stvorio Vučić, pa i neke zaista realne uspehe ove vlasti postignute usmeravanjem od strane Vučića. „Izbori nisu odlazak u kladionicu - ako ti ne prođe tiket, igraćeš opet. Nemojte da se igrate, popravnog nema“ - napominje Nikolić. I možda je u pravu: Neizvesnio je kako bi se SNS ponašala u opoziciji, da li bi izbegla sudbinu DS i Tadića, i kako bi se neke nove vlasti ponašale prema SNS. Za SPS se zna kako bi se snašla u opoziciji – kao pijan u potoku. 

U samo dva dana dve novinarke na dve prorežimske televizije sa nacionalnom frekvencijom pokazale su dve indikativne relacije: Režimski analitičar na jednoj TV je kritikovao građansko-proevropsku opoziciju kao „postmoderno – totalitarističku“ sa „neomarksističkom- liberalnom ideologijom“ (što liči malo na titioističko etiketiranje „anarholiberala“), a novinarka ga je gledala bledo ko krava mrtvo tele, dok je na drugoj režimskoj TV novinarka lucidno zaključila da se Milo Đukanović preobrazio, a ne Vučić koji je samo našao priključak za 21. vek – a to je u prevodu – održivi model radikala za ovo vreme. 

Oslobađanje od straha je jedna od omiljenih opozicionih floskula. Koja, doduše, nije bez osnove. Ima straha kod građana koji nisu za Vučića, ali ima i kod onih koji su za Vučića. Neko se plaši da će ostati bez posla ako ne glasa za Vučića, a neko se plaši da će ostati bez posla (dila) ako Vučić ode sa vlasti. Poređenja radi, a povodom sejanja straha, sećam se večeri uoči jednog mitinga povodom obeležavanja godišnjice Devetog marta, kada je Miloševićeva televizija upozorila one koji nameravaju da idu na miting kako su državne službe došle do saznanja da ustaše nameravaju da bace bombu. A, oni koji su ipak krenuli na miting sreli su na ulicama Beograda miliciju sa oznakama SAO Krajina.

Ministar unutrašnjih poslova Srbije Aleksandar Vulin, rekao je dva dana pred izbornu tišinu 2022. na konferenciji za novinare da policija i BIA imaju informacije da se na dan izbora priprema više grupa „koje će pokušati da kompromituju i spreče održavanje izbora“.

Te grupe, kako navodi, organizuju pojedine političke partije u Srbiji i strani faktori. “Pokušaće da upadaju na biračka mesta, da razbijaju (glasačke) kutije i pokazuju falsifikovanu izbornu dokumentaciju“, naveo je Vulin. Posao države je, svakako, da spreči „kompromitaciju“ izbora, ali ovakve reči se, s obzirom na iskustva, mogu lako protumačiti i kao zastrašivanje, pritisak na opozicione birače, dakle upravo kao „kompromitacija“ izbora. Tomislav Nikolić se pojavio u kampanji, Vulin do zaključenja ovog broja Nedeljnika još nije. Da li ga Vučić čuva za finiš i nešto što će odjeknuti kao ono o „stranom faktoru“ i što neće umanjiti činjenica da Vulin trenutno nije na funkciji. Ili je procena da se Vulin ne pojavljuje do kraja kampanje?

Obznanjivanje u javnosti seksi-kokainskog snimka opozicionara Đorđa Miketića u nekoj drugoj zemlji imalo bi sigurno veću težinu nego u zemlji gde je i supruga opozicionara Vuka Jeremića bila optužena od naprednjačke vlasti da je „narko diler“. Pa je nakon svega po Vučićevim rečima maltene ispalo samo da suze nisu OK i da je to svo deo izborne utakmice pa da opozicionari i drugarice etiketirane ne treba toliko da se uzrujavaju.

Vučićev medijski Vuhan, s vremena na vreme voli da podseti kako je Verice Barać, predsednice Saveta za borbu protiv korupcije, 2011. u svom Izveštaju o pritiscima i kontroli medija raskrinkala Dragana Đilasa. Da može da ga napiše, kakav li bi bio izveštaj Verice Barać o stanju medija (pritiscima i kontroli) danas u Vučićevoj Srbiji?

I za kraj još malo o Kisindžeru: Leti avion, a u njemu pilot, stjuardesa (pilotova ljubavnica), menadžer sa Vol Strita, crnac, hipik i Kisindžer. Avion se pokvari i počne da pada: Šet putnika (sa članovima posade), a samo pet padobrana. Prvo iskoči Kisindžer, potom menadžer sa Vol Strita, pa pilot, pa stjuardesa, i ostanu samo crnac i hipik sa jednim padobranom. Kaže crnac: Da izvlačimo slamku? Nema potrebe, kaže hipik: Kisindžer je uzeo moj ranac.