Pre neko jutro na jednoj provučićevskoj televiziji čuh od izvesnog analitičara da je i Oktobarska revolucija 1917. bila „obojena revolucija“ i da je od tada sve počelo u dubljem istorijskom smilsu, dok je od Petog oktobra kao „obojene revolucije“ sve počelo u novijem istorijskom smislu. Voditeljka nije dalje insistirala, ali sumnjam da bi gost Iransku islamsku revoluciju 1979. okarakterisao kao „obojenu“ jer tad je začet Iran čije dronove sad Rusija koristi u Ukrajini.

Danas u srpskom ideološkom mejnstrimu verovatno bi i obaranje Čaušeskog bilo „obojena revolucija“. Tad se desio veliki paradoks: Televizija Beograd (preteča RTS) bila je lider izveštavanja iz rumunske revolucije (ni „obojene“, ni „plišane“),  da bi samo godinu dana kasnije ista ta televizija bila simbol restaljinizacije javnog medijskog prostora. U to vreme nije se koristila danas moderna terminologija (jer „obojene“ revolucije su isključivo vezane za antiputinovski karakter na postsovjetskom prostoru, ne i za procese rušenja komunizma u Evropi), ali bi i Deveti mart sa Miloševićeve televizije verovatno bio proglašen za „obojenu revoluciju“. Kao što mu se retroaktivno podrazumeva taj status. 

Ako bi preuzeli terminologiju glavnog toka vučićevskih reakcionarnih ideologa (koji su ipak samo deo, doduše većinski, keč ola), logično cinično pitanje je da li je i Miloševićeva „antibirokratska revolucija“ poznih osamdesetih ustvari „obojena revolucija“? Nije iz prostog razloga što je ona izvršila u Srbiji i Crnoj Gori negativnu anticipaciju događaja vezanih za pad Berlinskog zida, i postavila temelje naše višedecenijske agonije, jer mi do danas nismo izašli iz AB revolucije. Ona je maltene u marksističkom smislu revolucija „koja teče“, dok je u ideološkom smislu dubinski značila uslovnu restaljinizaciju društva. Pa čak i predikciju kao avangarda globalnog multipolarnog sveta i seme krize takozvanog kolektivnog Zapada, kako se to sad popularno kaže. Uslovna restaljinizacija (trijumf birokratskog nacionalizma) tada je, u zametku, bila  diskretnija zbog međunarodnih okolnosti i nevoljnog uvođenja višepartizma kao nužnog zla, a danas znatno otvorenija jašući na krilima putinizma kao forme i neostaljinizma – novog konzervativizma nastalog spajanjem ideja moći sovjetske i carske imperije. 

Pri svemu ovome treba biti precizan: Iza evropskih balona, zvezdica, Ode radosti iz Betovenove Devete simfonije i duginih boja za Dan pobede (Dan Evrope), švercuje se i mimikrijska relativizacija koja nije antifašizam, kao što je tačno i da su staljinisti takođe bili antifašisti, pa otuda to i s pravom naglašavaju.

Jedno je bitno: Ko se se zalaže za demokratiju u Srbiji (pa optužuje Vućiča da je diktator), a podržava Putina može samo biti korisni idiot onih koji nemaju problema da odbace i ovako kilavu demokratiju i zamene je patriotskim sistemom kao domaćom verzijom putinizma. Još malo pojasnoća na osnovu istraživanja javnog mnenja: Svi koji su za Putina u Srbiji istovremeno su i za Trampa, ali svi koji su za Trampa (ili tek oni obavešteniji koji su za Rona Desantisa) nisu obavezno i za Putina. Sad je i kod nas i antikomunizam postao relativan. Satanizovan je titoizam (kao nadnacionalan, uslovno prozapadan i kao antisrpska ujdurma), dok je takozvani nacionalni komunizam, kineski hibridni ili proruski sovjetski resantiman, sasvim OK. Da cinizam bude veći, titoizam se koristi kad se veliča „nesvrstavanje“, izgradnja zemlje, mesto u istoriji, odnosno kad neko poželi da bude „novi Tito“ (ali bez 1948). Pravoslavna ideološka doktrina kompenzuje markstičko-lenjinistički internacionalizam, dok se veličanje slovenstava kroz novi ždanovljizam redukuje na „ruski“ i „srpski svet“. Apstrahuju se, na primer, Poljaci katolici kao Sloveni. Ustvari svi Sloveni koji su u NATO i EU. Doduše i moderna „srpska stanovišta“ antikatoličanstvo uglavnom redukuju na antihrvatstvo i vatikansku politiku vezanu u istorijskoj genezi za hrvatsko pitanje. U takvim kontekstima logično da je najautentičnija desnica kriptolevica. Pa otuda i specifična politička težina Aleksandra Vulina na primer. Zato nije nelogično da jedna tako formalno mala partija kao Pokret socijalista dobija jako mesto direktora BIA (nije jasno postoji li koalicioni sporazum o tom rešenju). Što opet ne remeti one koji život gledaju sa lepše strane da kažu da je tako Vučić sprečio Vulina da javno govori zbog nove prirode posla, odnosno da više ne bude neformalni ministar za Region. Jer niko ne ume da kaže „šiptari“ i „ustaše“ kako to ume Vulin. 

Frljalo se i u Miloševićevo vreme terminima, pa je blokirana autoritarna tranzicija kinđurena kao “plebiscitarni cezarizam”. Ispravnije i onda i sad je govoriti o konsensualnoj autoritarnosti, tako sklonoj našem nacionalnom biću. Odnosno, govoriti o karakterima lične vlasti. Do dana današnjeg u nekonsolidovanoj demokratiji.

U bedi srpskog višepartizma, kad ponovo postaje aktuelan „demokratski centralizam“ impregniraim famoznim jedinstvom srpkog naroda, deluje nadrealno setiti se nikoljdanskih izbora koji su se odigrali evo gotovo tačno pre tri decenije kad je Milan Panić  u ratnom okruženju, sa imidžom Srbina sa ostvarenim američkim snom u Titovom mercedesu, na idejama mira, slobodnog tržišta i demokratije, uspeo populistički da osvoji zavidnu podršku masa. I pobedio bi Miloševića da ovog nije podržao Šešelj. Ali, ti izbori bitni su i zbog još nečega: Tada je već bilo očigledno da kosovski Albanci ne žele nikakvo rešavanje svog pitanja u kontekstu demokratske Srbije. Da su 1992. podržali Panića on bi pobedio uprkos Šešeljevoj podršci Miloševiću. Čak i tolerantniji albanski političari kao Fehmi Agani odbili su kao jeretičku ideju da Albanci izađu na srpske izbore, te da im je isplativije da se bore sa Miloševićem. Za razliku od Srbije kontaminirane „antibirokratskom revolucijom“ kosovski Albanci su na vreme prihvatili nadolazeću ideologiju „ljudskih prava“ kao instrument za svoje nacionalističke ciljeve. Postali su saveznici Amerike, dok su Srbi počeli brzinski da prosipaju saveznički kapital sa SAD iz dva svetska rata. 

Sede ti tamo nekih mirnijih dana Titolenda u političkoj školi u Kumrovcu tri mlada politikologa – Jovan Komšić, Slavoj Žižek i Slobodan Samardžić. Žižek im kaže tiho i u poverenju: „Možda, drugovi, revolucija nije bila ni potrebna“. Eto, od tada je prošlo mnogo – Žižek je postao lakanovski prorevolucionarni fensi lenjinista (ne u smislu povratka realsocijalizma već pronalaženja uporišne lenjinističke tačke istorijskog delanja i uticaja levice koja je danas u melodrami), Jovo Komšić je postao liberal, dok je Samardžić postao Koštuničin savetnik i demokratski nacionalista.

Žižek, kao globalni filozofski super star, u politici Aljbina Kurtija je uspeo da vidi snažne elemente socijaldemokratije, feminizma i novih društvenih pokreta, i to navodno kao odraz nenametanja zapadnih modela. Ne znam šta bi na ovo opskurno Žižekovo zapažanje rekli njegovi kumrovački drugovi Komšić i Samardžić, ali i slučaj nacionalističkog lidera Kurtija pokazuje relativnost, pa i idiotizam ideoloških odrednica, posebno u ovom ćošku Evrope. Jer šta zaista znači to što su i Kurti i Dodik i Zoran Milanović „socijaldemokrate“. Kao što Kurti i Dodik ne mogu biti bliski zato što su „socijaldemokrate“, tako i političko paktiranje Dodika i Milanovića sigurno nije zato što su oni „socijaldemokrate“. I možda je zaista Lenjin bio u pravu kad je sa toliko žuči govorio o socijaldemokratiji. Pa bi imao šta da kaže i Žižeku. 

Ipak je ozbiljan inženjering da krizu koja je počela ni godinu dana nakon Titove smrti – albanskim demonstracijama na Kosovu 1981 (iako kriza realno seže mnogo dublje u istoriju), sad treba zatvoriti u kontekstu rata u Ukrajini.

Srbija se nalazi u velikom paradoksu, a to je da naš najveći privredni partner Nemačka nije i naš politički saveznik, i to se vidi na Kosovu i u Kurtijevoj politici stalnog provociranja Srbije i relativizacije Vučićeve spremnosti na kompromis po pitanju Kosova. Pozicija EU po tom pitanju je apsolutno šizofrena, jer smo pre samo nekoliko dana (uoči još jedne eskalacije krize na Kosovu) imali samit EU i Zapadnog Balkana u Tirani, sa koga su poslate poruke saradnje, mira, prosperiteta. Šta znače te poruke iz Tirane? Ne znače ništa. I čemu zaista učestali samiti tog tipa kao kulise jedne iluzije i potvrda jedne jalovosti. Događaji izmešteni iz realnosti. Nastavljaju se rituali zajedničkog poziranja lidera i  ohrabrivanja Zapadnog Balkana, iako sam ja mislio na časovima geografije da su Zapadni Balkan Slovenija i Hrvatska.

Nakon Makronovog demoralisanja Zapadnog Balkana, sad je u Tirani zbog straha od uticaja Kremlja ponovo otvorena „jasna evropska perspektiva“, koja bi imala smisla da je rehabilitovan i „Junkerov datum“ (po bivšem predsedniku Evropske komisije Žanu Klodu Junkeru) o 2025. kao godini prijema, makar Srbije i Crne Gore u EU. I makar uz vajld kard kao kad te tako pozovu ma Mundobasket. Ni grčki premijer Micotakis više ne pominje svoj datum – 2033. Na kraju se sve svede na arbitrarnu funkciju SAD ili Nemačke. Pokazuje li Vašington neku vrstu senzibiliteta koga ranije nije bilo? Iz uticajnih diplomastkih krugova Demostat je saznao da se Zapad još od dolaska Vučića na valst opredelio za politiku „strateškog strpljenja“. Pokazuje se koliko je bitno što je potpisan Briselski sporazum, jer je to uporišna tačka Srbije koja sa frekvencijom podsećanja na Zajedicu srpskih opština proporcionalno iritira Kurtija. Čak i kao projektovana „lajt Republika Srpska“.

Uglavnom, uprkos svoj i razumljivoj gorčini prema EU u odnosu na Kurtijevu politiku, Vučić je na kraju još jednog kriznog, javnog obraćanja građanima, pre neki da, pri kraju procedio da mi nemamo drugde nego da ostanemo na evropskom putu.

Ako je suditi po Samitu u Tirani i čak 33 tačke usvojene Deklaracije taj put će biti fazan, a i kad bi se ušlo u EU ne bi se odmah dobilo pravo veta niti bi Srbija mogla da ima nekog komesara. Ali ni pored „jasne perspektive“ još nema utiska da je proces nepovratan, da se koriste kako treba geopolitički trenutak i institucionalni kapacitet. Mada, čini se da je završeno i sa utopizmom Berlinskog procesa Angele Merkel (od čega boluje i Open Balkan), da se stvari mogu vratiti na nulto stanje i voditi politika i ekonomija kao da se SFRJ raspala na dogovorni način. Narativi devedesetih se ne mogu ignorisati niti ih ekonomija može sanirati. 

Američko „strateško strpljenje“ znači da sad nema „holbrukovanja“ – termina skovanog po brutalnoj diplomatskoj praksi Ričarda Holbruka. Isti izvori Demostata naglašavaju da je „geopolitički vakum“, to stanje „iscrpljujućeg limba“ najgore moguće za Srbiju. Uvođenje sankcija Rusiji je ritualno pitanje, dok je pregovarački proboj ka konačnom sporazumu za Kosovo esencija.

Pored senzibilnog ambasadora Hila, i Borelj govori maltene kao Klod Levi-Stros o „strukturalnom rešenju“ za Kosovo. A i Rusi, načuo sam, kad bi mogli da biraju – pre bi da im ne uvodimo sankcije nego da ostanemo postojani po pitanju Kosova.

Vučić o Kosovu ne govori nikad maksimalistički – o povratku Pokrajine pod puni suverenitet Srbije. Već uvek naglašava kompromis. Problem je, kaže mi upućen čovek, i to što Vučić ima jasnu viziju (svoju predstavu) kako svet treba da izgleda, i tu je Vučić jasno zamislio i SAD i EU, i Rusiju i Kinu. Svako ima svoje mesto i ulogu. Problem nastaje kad svet ne izgleda kao u Vučićevim planovima kako svet treba da izgleda i kakvi odnosi treba da budu u njemu, pa shodno tome i mesto Srbije. A, kad dođe do konflikta Rusije i Zapada, Vučić je sklon da te dve strane tretira kao dve zavađene frakcije nekog opštinskog odbora SNS, gde na kraju on treba da arbitrira.

Kad je Vučić najavio da će Srbija podneti zahtev KFOR-u za povratak kontingenta njene vojske i policije na Kosovo, setio sam se infantilnih nada koje su se pojavile kad je marta 2018. za komandanta Bondstila postavljen Nik Dučić, Amerikanac srpskog porekla. U smislu da će sad sve da se preokrene u srpsku korist.

Maltene kao da je Jovan Dučić a ne Nik Dučić bio preuzeo Bondstil.

^{Izvor: Nedeljnik}