Gotovo ni minut u razmaku, narodnjak Miroslav Aleksić i naprednjak Miloš Vučević pozvali su na „sabornost“. Aleksić na N1, Vučević na Pinku. Naravno i jedan i drugi misle na sabornost svojih pristalica. Avangardnije tumačenje „sabornosti“ (što ne mora biti u nesaglasju sa crkvenim shvatanjem), kao mogućeg srpskog izraza za široki nacionalni konsenzus u društvu, trenutno je nemoguće. 

Činjenica je da Srbija nema izbore po demokratskim standardima. Vučić je svoju političku sudbinu vezao za snagu režima da ne dozvoli takve izbore, postajući sve više talac sopstvene propagande. Ono što bi za svaku partiju u iole demokratskoj zemlji bio ogroman uspeh – 35 odsto osvojenih glasova, za Vučića je cilj zavere protiv njega, Srbije i SNS - stožerne partije demagoške poistovećene sa državom i sudbinom naroda kojoj bi izgleda bilo prikladnije da se zove kao ona Arkanova i Pelevićeva partija – Stranka srpskog jedinstva. S obzirom koliko se „jedinstvo“ pominje. Jer to „jedinstvo“ treba da impregnira i projektovani narodni pokret – „pokret srpskog jedinstva“. Vučićev DEPOS sa dušom JUL-ovskog Patriotskog saveza kao frontovske parapolitčke organizacije.

Čeka li nas to rimejk ujedinjena Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije i Saveza komunista Srbije, samo sad u mnogo „sabornijoj“ varijanti: Ujedinjena u „narodni pokret“. U šta SPS – sinergija onog starog ujedinjena Socijalističkog saveza i Saveza komunista - sad ulazi kao manjinski partner sa obnovljenim rizikom zajedničke izborne liste sa SNS.   

Sa eskalacijom političke krize u Srbiji nakon dva masakra, i njenog prelivanja na ulicu, Vučić još upadljivije koristi staru Miloševiću taktiku (sveto populističko trojstvo) iz poznih osamdeseetih: Diferencijacija, mobilizacija, homogenizacija. Takvo kaljenje monolitnosti prividno je u paradoksalnom odnosu sa keč ol karakterom partije koji je Vučić nedavno ponovo naglasio. Ali, partija u ovom slučaju i nije toliko ideološki koliko interesni savez, kome je lider glavni kohezivni faktor i arbitrarni centar moći.  

^{Foto: Printscreen Youtube (Alo.rs)}

Narod na revers već duže vreme je kod Vučića. Kao i autobuski vozni park. Baš kao u filmu „Ko to tamo“ kad Bora Stepanović kaže: Sve sam ja ovo već video, i ove ljude i ovaj autobus. Pompezno najavljeni Vučićev (kontra)miting za 26. maj, kao uvertira za naprednjačku Skupštinu 27. maja biće izgleda neka vrsta reprize krovnog Vučićevog (kontra)mitinga „Budućnost Srbije“ iz aprila 2019. sa ambicijom da bude Vučićevo Ušće (Miloševićev miting), samo u centru Beograda. Iako je Vučić prvo bio najavio vidovdanski miting – „najveći od svih“. Kao „miting nade“. Naravno, ne na Gazimestanu. Da bi sutradan promenio datum. Uglavnom, do mitinga se odbrojava, kao do „milenijumske bube“. Naprednjaci očekuju početak nove epohe, možda na mitingu Vučić stvarno podnese ostavku na mesto predsednika partije, možda bude od mase izvikan za nekog narodnog nadstranačkog vođu, što je simbolički čak iznad predsednika države. I opozicija se uzda u „milenijumsku bubu“, da će ova - za razliku od one prave - zaista napraviti nepopravljiv kuršlus u GPS sistemu naprednjačke navigacije. 

Kako je Vučićeva vlast odmicaka i jačala, pomalo iznenađujuće, sve je bio vidljiviji njegov pijetet prema Slobodanu Miloševiću, dok realni politički mentor - Vojislav Šešelj gotovo nikad nije naglašavan u Vučićevim čestim sudbinskim obraćanjima. Opet, s druge strane, iako je Vućić nemušto i probao da racionalizuje svoju radikalsku prošlost, političko-medijska atmosfera i praksa u Srbiji,  odavno su rešešeljizovani, kao i sama Srpska napredna stranka. Sasvim dovoljno satisfakcije za lidera radikala. U medijskim nastupima Šešelj je vrlo naklonjen Vučiću. Zato bi bio nerealan politički rasplet da Vučić 27. maja na naprednjačkoj Skupštini, na primer, „vrati“ stranku Tomislavu Nikoliću. I to se da čuti pomalo cinično u obaveštenim kuloarima. Kao, Toma bi i preuzeo stranku (makar u šali), ali Vučić bi mu opet stavio do znanja (ne toliko u šali) da istraživanja javnog mnenja ne bi opravdala takav senzacionalan ishod. Odnosno, da se stranka vrati na kakva – takva fabrička podešavanja.   

Diferencijacija, homogenizacija i mobilizacija, dodatno su relativizovali razloge zašto je uopšte nastala SNS i kakva je suštinska frakcijska i svetonazorska razlika između radikala i naprednjaka. Ali i socijalista. Jer, pazite, na nedavnoj sednici proširenog sastava Izvršnog odbora SNS (na kojoj je posle duže vremena učestvovao i Vučić, a što je posebno medijski naglašeno), lider naprednjaka je napadno govorio o periodu posle 2000. godine „i o paklu koje su mnogi u SRS, SPS i SNS morali da prođu u vreme dosovskog režima“. Vučić je zaboravio da pomene članove JUL-a. Prema kojima takođe ima veliki respekt, s obirom koliko ih je u sistemu vlasti.

Opsesija i frustracija Petim oktobrom su evidentne. Miloševićevske greške se ne smeju ponoviti. Kao prvo izbegavanje iracionalnog sukoba sa Zapadom. Vučić se tu još dobro drži, Zapad je još relativno senzibilan, u medijskoj sferi greške su već odavno napravljenje. Vučiću je jako bitno da ih ne bude u pretorijanskom sektoru, kao kod Miloševića.

Najavom novog „događanja naroda“ (sad većeg neko ikad), kao odgovora na uspele i masovne opozicione skupove, Vučić ponovo dokazuje da je baklja „antibirokratske revolucije“ sad kod njega, i da je i onda (poznih osamdesetih) i sad na delu borba protiv „ološ elite“. Navodno otuđene od naroda. Za razliku od Miloševićevog vremena, ovo su ipak devedesete sa punim izlozima, investicijama, izgradnjom infrastrukture, pa otuda ekonomija i socijala nisu u fokusu opozicionih zahteva. Ustvari nisu uopšte. Kad plaši podčinjene avetima Petog oktobra (gubitkom privilegija), Vučić prećutkuje da ne bi mogao da ima ekonomske uspehe bez tekovina Petog oktobra. Bili bi mu još teže da je morao da se bavi izručenjem Mladića i Karadžića u Hag. Da li i njih ne bi dao kao što ne da Tribunalu Vjericu Radetu, na primer? 

Najnovija istraživanja Demostata pokazuju da pristalice opozicije smatraju da je u izbornom raspletu za opoziciji najlogičnije da ide u tri takozvane kolone: Liberalna, zelena i desna. Da li je produktivnije u ovakvoj situaciji da svako ko ne bude u Vučićevom „narodnom pokretu“ po automatizmu bude u „narodnom frontu“, sem ako izričito naglasi da nije u „frontu“. Jer ako nisi podrazumevano ovamo onda si posredno i prećutno u „pokretu“. Demostat je prvi nagovestio opciju „narodnog fronta“ (i to u Nedeljniku), a evo sada o tome već javno govori i lider DS Zoran Lutovac. On poručuje da nema te stranke, pokreta ili pojedinca koji može sam da pokrene kritičnu masu građana za promene, tako da je neophodno udružiti sve resurse „jer samo udruženi možemo da stvorimo dovoljno energije za promene“. Ali, Lutovac je rekao i da je „neophodno izgraditi građanski narodni front za odbranu društva i države, za odbranu dostojanstva svakog pojedinca“. To „građanski“ shvatite uslovno ako želite „kritičnu masu“. Taj „front“, ako bi da ostvari to što Lutovac projektuje ne može biti striktno „građanski“, odnosno uspeh je nemoguć bez akcionog jedinstva „soroševaca“ i „putinovaca“. Evo, i bivši predsednik DS Bojan Pajtić, podseća desnicu da je Vučić „izdao Kosovo“ i traži savez na principima „bazične slobode“. 

Dakle, prvo borba protiv Vučića, a nakon pobede na sto će se staviti pitanje državnog uređenja (kao što su komunisti u svom ratnom Narodnom frontu zamajavali ljude), pitanje Kosova i ostalog. Antivučićevska desnica je bila grlata (više nego masovna) pre dva masakra, kad je Kosovo bilo u fokusu. Izvesnim pasiviziranjem u odnosu na ulične proteste građanske opozcije rizikuje da bude posmatrač. Dok jedan deo te desnice rizikuje da bude diskreditovan definitivno kao Vučićevi trabanti.

Sociometrija pokazuje da Vučić neće dozvoliti savez Dveri, Nove DSS, Zavetnika i POKS-a. Mogu Dveri i Zavetnici zajedno, mogu i Nova DSS i POKS zajedno, ali nikako svi zajedno. Ovo im je „uputstvo“ za izbore. Sociometrijski nalazi pokazuju da se izgleda sprema i nova provučićevska desna koalicija (za zbunjivanje i fragmentaciju birača desnice), u kojoj će biti uticajni gosti dve emisije jedne TV sa nacionalnom frekvencijom. Dok, s druge strane, na ativučićevskoj desnici Narodna stranka izgleda može očekivati dva jaka profesorska pojačanja koja više ne gledaju isto na srpsko pitanje i Vučića kao gosti televizije na koju su nekad svi išli rado i zajedno.  

Kao što će „narodni pokret“ valjda značiti rebrendiranje SNS, tako bi „narodni front“ mogao biti povratak (oživljavanje) pod drugim imenom počivšeg Saveza za Srbiju. Sa izvesnim prekomponovanjima. Recimo, DS koja je bila realno marginalizovana u tom Savezu, sada bi bila jači konstitutivni faktor – centristička partija čijem jačem uticaju na tom delu scene pogoduje odlazak više u desno Dveri i Narodne stranke, kao i sumnjičenja prema Draganu Đilasu da vodi oportunu politiku. Što Marinika Tepić svojim nastupima demantuje. Skupštinska arena povratila je značaj DS. Nerazumevanje politike, odnosno sukob partijskog i takozvanog građanskog je uništio Savez za Srbiju. Sad ako može bez nipodaštavanja partija.  

Vučić zbog opsesije Petim oktobrom prezire takozvane prelazne vlade, ali da li bi bio izvodljiv scenario da posle narednih izbora, Vučić upravo ne ponovi jednu Miloševićevu grešku – kad nije popustio i nakon izborne kampanje „Pošteno“ Đinđiću ipak dao mesto premijera i jače učestvovanje u vladi. E, sad šta mislite, ko bi bio taj Vučićev premijer?

Tamo 2011/12. Vučiću su pametni ljudi savetovali da ne napada „Đilasov most“ – Most na Adi. Vučić je verovao da postoji „meki DS“, koji bi se mogao presaldumiti. Iako se to nije desilo na beogradskim izborima (Đilas je pobedio Vučića), vreme je dalo za pravo Vučiću. Za narednu deceniju potvrđeno je postojanje „mekog DS“ koji su naprednjaci lako asimilovali. Vučić je tačno procenio ko koliku ima cenu. I malo pretplatio. Ispopstavilo se da ima i onih iz „tvrdog DS“ koji su ustvari bili „meki DS“.

Ima li „mekog SNS“? Demostatova istraživanja homogenosti partija pokazuju da ima. Samo mu treba stvoriti uslove da se otkrije i bude spreman za teleportaciju kad za to dođe čas. Ali njih onda nemojte plašiti modelom lustracije koji je neizvodljiv. Kad bi se strasti spustile, savez delova Vučićevog „pokreta“ i evropske opozicije bio bi logičniji nego savez „soroševaca“ i „putinovaca“. Kao što bi logičniji bio i savez reakcionarnih (većinskih) delova Vučićevog „fronta“ i „zavetne“ opozicije.  Još bi logičnije bilo kad bi Skupština SNS 27. maja značila i simboličko reujedinjene radikala. Onih izvornih i pridošlih u međuvremu.

Evropska opozicija voli da kaže da su se sad na protestima „Protiv nasilja“ i „Da sve stane“ aktivirali „apolitični“. Ako neki od njih i jesu, neće ih biti dovoljno da kompenzuju odsustvo bar evroskeptične desnice na duže staze. 

^{Foto: Printscreen Youtube (A Jazeera Balkans)} 

Vučić smatra da je 2000. „najgori talog isplivao“, a praksa je pokazala da Vučićevo sito i rešeto nisu baš zaustavili taj talog, jer dobar deo je procureo u SNS i omogućio jaču stabilnost režima u protekloj deceniji. Mada, glavna socijalna baza režima je niža srednja klasa, koju je Vučić stvorio svojom razvojnom politikom (koja na neki način jeste reformska), i koja se u sistemu kulovskog autoritarizma sprovodila paralelno sa devastacijom institucija i javne sfere. Bez niže srednje klase ili njenih bitnih delova, opozicija ne može da računa na pobedu. Takozvana aspirativna elita (znači i delovi više srednje klase), uključiće se na strani opozicije tek kad ishod borbe (promena) bude izvestan. Samo tada. Jer generalno srednja klasa je oportuna. Ona kao ni seljaštvo nema revolucionarni karakter. Koji u određenim istorijskim kontekstima ima savez radnika i studenata – kao tokom devedesetih. Mada, to nije uvek tako. Na primer, 1988. u atmosferi „Uhapsite Vlasija!“, savez radnika i studenata bio je reakcionaran i dekadentan. Studenti danas nisu organizovana politička snaga, dok su se penzioneri (one Vučićeve bake i deke) regenerisali kao rezervoar režimskih glasova. Iako mnogi ljudi misle generacijski statično - da su to isti oni Miloševićevi penzioneri. Pa onda bi Srbija bila društvo stogodišnjaka. Sad su Vučićevi penzioneri, njegove bake i deke, delom i tada sredovečne pristalce opozicije iz devedesetih. 

Vučićev miting 26. maja biće demonstracija pre svega snage „javnog sektora“. Taj sektor nikada nije suštinski bio reformisan i zato je ponovo poluga „antibirokratske revolucije“.

Most „Gazela“ kao simbol opozicione pobede na temi Rio Tinta, ima i drugu simboliku - ne toliko šire društveno bitnih pobeda. Na primer, radnici FIAT-a prilikom blokade „Gazele“ nisu pored rešenja svog statusa tražili i bolju medijsku sliku, pravnu državu, ili ukidanje rijalitija i smenu članova REM-a. 

Vučićeva, ne toliko agresivna, opaska o Brnabićkinoj vladi kao „raštimovanom orkestru“, pre je otvaranje mogućnosti za povratak pomalo zaboravljene poluge tehnologije vlasti – rekonstrukcije vlade. Ali i to više kao međukorak do izbora. Najvažnije je dočekati Vidovdan na vlasti, prevazići ako treba i neki novi „Vidovdanski sabor“ (kao što je to pregurao Milošević) jer posle toga zamiru političke aktivnosti, kada počinje srpski dvomesečni feragosto. Potrošako društvo koje je Vučić stvorio – podrazumeva i masovnu sposobnost niže srednje klase da otputuje na neko more. Nije nebitno u odnosu na devedesete, da je onda bilo mnogo ljudi na prinudnim odmorima, sa više vremena za demonstriranje, dok je danas zaposlenost neuporedivo veća.

Vučić je ipak taktički presekao, i ponudio septembar kao mesec za izbore. Iako su naprednjaci slali poruke da je bolje što pre. Jer šta ima bitnije kad ti neko ospori legitimitet, nego izborni blickrig. To smatra predsedik Izvršnog odbora SNS Darko Glišić, i to sigurno nije samo njegovo mišljenje u stranci.  Ali, ako je „što pre“, onda parlamentarni izbori u paketu sa beogradskim, ako već ne mogu svi objedinjeni (i sa lokalnim i pokrajinskim). Ne treba zaboraviti da je upravo zbog nedovoljno jasnog legitimiteta Vučić i obećao Đilasu vanredne beogradske izbore, koji su međuvremenu obesmišljeni. Da takvi ne ispadnu i ovi u septembru iako nisu u formi obećanja? Ipak treba biti precizan – zvanična formulacija je izbori „najkasnije do septembra“. Znači, može i pre. Naprednjaci, uprkos obećanju Đilasu (iako je rok od šest meseci već prošao), sigurno neće pristati na samo beogradske izbore „što pre“. 

Čeka li nas to nova „tehnička vlada“ Ane Brnabić. U ostavci ili rekonstruisana? Do izbora. Možda i „uštimovanija“, ako rekonstrukcija puštena kao probni balon ostane opcija. Podnesu li ostavke Ana Brnabić i ceo njen kabinet, eto tehičke vlade sa kojom Brnabić već ima iskustvo. Jer ova vlada je samo protočni bojler. Što kaže jedan naprednjak u kafani – pravi premijer bi trebalo da bude šef Vučićevog kabineta Ivica Kojić.

Ali što je davno rekao mudri Nenad Čanak – tehnička vlada je kao tehnička voda.

Vlast i njeni mediji cinično višestruko umanjuju broj pristalica opozicionih demonstracija. Ali, bar Bratislav Gašić, čija se smena traži, ne koristi onu „sofisticiranu“ metodologiju Nebojše Stefanovića za prebrojavanje učesnika protesta – sa tačkicama kao sa špice za Dnevnik RTS.