Na Vučićevom mitingu u beogradskoj „Areni“ pojavila se i Snežana Savić i time relativizovala to što su studenti po Srbiji u kampanji zapevali njenu poznatu pesmu „Tri poljupca hoću ja“. Simbolički zbog broja 3 koje je i mesto Studentske liste na glasačkom listiću. Ali, bar u srpskom folk katalogu ima pesama sa brojem 3. Studenti mogu da zapevaju srpski tradicional koji se ne vezuje posebno ni za jednog autora ili izvođača, a to je pesma „Tri livade nigde ’lada nema“. Bila je popularna i šire, pa ju je tako adaptirao i otpevao i Krunoslav Kićo Slabinac. Inače, ima još jedna antologijska pesma sa brojem tri – „Tri bunara, jedna kofa služi“ koju je napisao i otpevao Radojko Stojković i čiji je poslednji stih baš poenta: „Svađaju nas, ništa im ne vredi, naša ljubav mora da pobedi“. Ima i ona koju peva Snežana Đurišić - „Mala soba tri sa tri, a u sobi ja i ti…“, ali da ne preterujemo.

I Vučić i Dačić variraju stari uspešni slogan SPS iz 1990. – „Sa nama nema neizvesnosti“. Jedna njegova varijacija je i aktuelni slogan SPS koji se odnosi na njenog lidera i nosioca liste Ivicu Dačića – „faktor stabilnosti“. SPS je na glasačkom listiću na mestu broj 2. Što ne znači sad, kad su narodnjački hitovi u političkoj modi, da bi im hit Šekija Turkovića „čovek sa srca dva“ preveden iz ljubavne u političku metaforu bio najprikladniji za kampanju, jer Dačić je za razliku od drugih potencijalno provučićevskih lista bio kategoričan – da će SPS posle izbora biti uz SNS, a ne sa takozvanim blokaderima. Znači da samo jedno srce kuca. Za Srbiju i koaliciju sa SNS. Mada, hit Šekija Turkovića implicira i koalicioni potencijal koji je (i bez Branka Ružića) i dalje jak u SPS i što mora imponovati i Dačiću i socijalistima uprkos tome što su lojalni partner SNS. Istorijska inercija je bitan faktor u politici i ona na ruku ide SPS. Pa i uverenju i kod opozicije da oni uvek imaju neke kadrove i da je snima sve civilizovanije nego sa ovima.

U političkom nasleđu Vućić je sigurno bliži Jugoslovenskoj levici Mire Marković i Ljubiše Ristića nego Dačić. Često se naglašava radikalska komponenta Vučića, a zanemaruje njegova julovska. I ideološke posledice iskovane bliskosti radikala i julovaca u vladi Mirka Marjanovića. Uprkos tome, Vučić je bio dovoljno pragmatičan i inkluzivan da u novi – održivi radikalski model koji predvodi uključi ešalone dosovskih kadrova u raznim varijantama i time stabilizuje vlast, kadrovski je osnaži konvertitskim nagonom za samoodržanjem. Ono što je rizik predstojećih parlamentarnih izbora (postane li Vučić premijer) je da učvrste stav da je period od 2000. do 2012. incident u srpskoj istoriji. Anomalija u radikalsko-komunističkom kontinuitetu od druge polovine 19. veka pa do danas. Iako takav stav (koji zastupaju svesno ili nesvesno i neki neradikalski analitičari svojom linearnošću) zamagljuje autentičnost procesa koji su u Srbiji počeli poznih osamdesetih godina sa takozvanom antibirokratskom revolucijom (prvom) koju je započeo Slobodan Milošević. Nije teško  naći realne ili iskonstruisane uzroke te revolucije u autoritarnoj srpskoj istoriji ali se time zabašuruje (i abolira) unikatnost projekta. Vučićeva antibirokratska revolucija (druga) je elastičnija, uspešnija, Vučić bolje razume globalni poredak od Miloševića, uz paradoksalan dodatak - da svoju spoljnu i ekonomsku politiku (ne bez uspeha) nije mogao da vodi bez tekovina  5. oktobra. Iako taj događaj prezire i u govorancijama se prema njemu odnosi osvetnički, kao reakcionarni političar. Čak hoće da dokaže da je bolja bila vlast koja je pokrala građanima deviznu štednju od one koja ju je vratila.

Odavno je Vučić propustio šansu da ima realnog partnera koji zaista baštini 5. oktobar i time relaksira svoju vlast. Prihvataju se samo oni oportunisti koji prođu proces dokazivanja - simbolički čin incijacije i postanu (neo)radikali. Često onda i sebe ubede u logičnost njihovog preumljenja. Opet, glupo je očekivati da Rasim Ljajić na primer postane radikal, pa otuda njegov manevarski prostor iritira Vučića. Doduše, on prizanje da Rasimova izjava da od njegove liste može da zavisi većina (da budu tas na vagi) jeste legitimna, ali istovremeno vođa pojašnjava svojim lojalistima da će se oni (svi koji nisu to) ako treba ujediniti protiv njih. I poenta nije Rasim već Dačić i SPS. Ko misli da je Vućić konaćno zaboravio „Kalemegdansku terasu“ vara se. Podsetio je pre neki dan on svoje pristalice da smo to već iskusili 2008. godine - to ujedinjene „svih“ protiv njega. O čemu se radi, da podsetimo i mi. U poznatom restoranu „Kalemegdanska  terasa“ krajem maja 2008. svečano je potpisan koalicioni sporazum o formiranju vlasti u Beogradu između radikala, DSS (stare) i SPS kojim je bilo predviđeno da Vučić bude gradonačelnik Beograda. Ipak, SPS je presaldumila, napravila dogovor sa DS i gradonačelnik je postao Dragan Đilas. Ali, 2012. (što je bitnije od 2008), bez SPS naprednjaci ne bi imali vladu. Uprkos porazu Tadića od Nikolića na predsedničkim izborima, DS je i dalje mogla da ima vladu, ali da je ponudila Dačiću premijersko mesto. Umesto toga Tadić je, iako poražen, pokazivao premijerske ambicije. To je iritiralo s pravom SPS. Naprednjaci su dali Dačiću da bude premijer. Ostaće u analima da je na Vidovdan 2012, kad je Dačić dobio mandat, na prestoničkom Ušću nastupao veliki Ozi Ozborn iz Black Sabbath.

Vučić jeste dva puta pobedio na predsedničkim izborima u prvom krugu, ali da li bi to uspeo da se oba puta Dačić kandidovao za predsednika. A nije oba puta. To je bio veliki politički gest, i otuda nije korektno insinuirati i dalje sa famoznom 2008. godinom.

Sve ispod 50 odsto pobede za Vučića nije uspeh. Hoće pola miliona više od Studentske liste. Rekao je u „Areni“. Bez izborne patologije to bi bio skok Sergeja Bubke. Tako postavljena lestvica mobiliše svoje, ali i neurotizuje politički prostor i atmosferu u Srbiji. Jer jednstavno, uz sve državne i paradržavne resurse, pa i svoju popularnost, Vučić teško da ima podršku (u Srbiji) dovoljnu za takav rezultat u regularnim uslovima. Bar tako pokazuju istraživanja javnog mnenja. Ili će se ipak do „kvalifikovane“ većine doći uz pomoć drugih lista? Kojih? Jer ako Vučić toliko planira za sebe, teško da može namikariti i drugima.

Nakon pompezne najave i onog što smo čuli i videli u „Areni“ glavna vest sa napednjačkog mitinga bila bi „Robert Fico nije došao u Arenu“ (uz obrazloženje i logične spekulacije koje ga prate). Ili je glavna vest možda – „Aca Lukas nakon pojavljivanja u beogradskoj Areni spektakularnim koncertom razvalio dupke punu zagrebačku.“

Sećam se jednom kad je Željko Bebek pravo sa svog beogradskog koncerta otišao da podrži Tomislava Karamarka (HDZ) valjda.

Ne treba robovati analogijama, ni oko događaja koji su prethodili 5. oktobru, što ne znači da nema sličnosti. U tadašnjem nezavršenom „Limesu“ (današnja beogradska „Arena“), Milošević je održao predizborni miting 2000. Iako je i tada (kao i sada) bilo oko 25 hiljada prisutnih, režimski mediji su onda javili da ih je bilo 40 hiiljada, a sad kao 70 hiljada. Vučić u današnoj Evropi ne bode oči baš kao Milošević u onoj. Robert Fico i Vučić jesu egzemplarni evropski lideri po tome što su se pojavili kod Putina na paradi u Moskvi, ali u širem talasu takozvanog desnog suvernizma nisu. Više su u svoje vreme štrčali iz Srbije Milošević i iz Slovačke Mečijar. Imali su sličan politički bekgraund – ponikli iz komunizma, bili su autoritarni nacionalni populisti i zemlje su im bile pod različitim intezitetima međunarodne izolacije. Ipak, Mečijar je sa Vaclavom Klausom, liderom Češke, uspeo ono što Milošević nije sa Tuđmanom – miran razlaz države. Nakon Mečijara Slovačka je brzo postala „tigar pod Tatrama“, članica EU, što Vučićev „tigar“ nije uspeo ni posle 14 godina vlasti.

Prošla su vremena Tonija Blera, Gerharda Šredera i Dominika Strosa Kana – kad je Vučić kao bivši radikal impresionirao svojim zapadnim savetnicima. Među kojima je jedan simbolički takođe bitan – bivši šef italijanske diplomatije, danas pokojni Franko Fratini. U vreme kad je on prisustvovao skupovima SNS, osećao se još uvek drugačiji duh te partije, koji se sad retroaktivno i netačno proglašava da je od 2012. bio samo radikalski. Hajmo zato za čas na petu godišnjicu od osnivanja SNS – 21. oktobar 2013. Proslava i veliki skup takođe su bili u „Areni“. I onda se preuveličavalo, ali ne ovoliko. Kako je tada bio naveo Bratislav Gašić, potpredsednik SNS, u tada „Kombank Areni“ nalazi se preko 30.000 ljudi, dok je ispred ostalo još oko 15.000 ljudi. Znači skupa bar 25 hiljada manje nego pre neki dan. Tu su bili i porodica Đoković i Dule Vujošević, između ostalih. I Vučić je bio ponosan na to i dodao – „Mi nikoga ne vređamo, samo želimo Srbiju bez velikih političkih razlika i da je delimo po tome ko više može da uradi za našu zemlju, a ne ko je na čijoj strani“. Proslavio je prisustvovao, kao i još nekim, i Franko Fratini. Tada se osećao evroentuzijazam SNS. Fratini je to uvek naglašavao. Jesu bili tada u „Areni“ i predstavnici Putinove Jedinstvene Rusije ali to je vreme pre rata u Ukrajini. Bio je i generalni sekretar Evropske narodne partije Antonio Lopez i direktor Fondacije Konrad Adenauer Henri Bone.

Ako su oslabile neke naprednjačke evropske akvizicije, ne znači da na težini ne mogu dobiti neke stare radikalske. Kao istorijski propali pokušaji pokazala se saradnju radikala sa Sadamom Huseinom, pa i naprednjačko simpatisanje još jednog baasističkog, proputinovskog režima – Asada u Siriji. Vučić jeste Makronov proteže, ali i da dođe na vlast Marin Le Pen, može se ostvariti ono što je Šešelj rekao aprila 2017: „Ukoliko u Francuskoj na predsedničkim izborima pobedi lider Nacionalnog fronta Marin le Pen, to će biti kraj Evropske unije kakvu danas svi poznajemo“. Ako to nije bilo na izborima 2017. možda će biti deset godina kasnije. Inače, Marin tata - Žan-Mari Lepen je u januaru 1997. godine boravio u poseti Beogradu, gde se sastao sa Šešeljem, pružajući mu podršku i javno nastupajući pred pristalicama. Odnosi njih dvojice bili su prisni i ne jednokratni.

Nije nemoguća apsurdna situacija je Vučić avangarda i preteča onima koji će u nekim od najbitnijih zemalja Evrope sutra na izborima da počiste upravo Vučive pokrovitelje.

Jednom sam pitao Aleksandra Tijanića dok je ovaj bio generalni direktor RTS, zašto emituje „Sopranose“ u gotovo noćnom terminu a ko zna koju reprizu „Boljeg života“ u udarnom - posle Drugog dnevnika. Iz dva razloga, rekao je: Prvi je da sa „Sopranosima“ ma koliko bili dobri ne mogu u tom terminu da budem gledaniji od „Pinka“, a sa „Boljim životom“ mogu, i pod dva – stižu nove generacije koje to treba da vide. Drugi razlog je bio ciničan naravno, ali danas i ne bi bio baš, jer mi je bilo interesantno da u kreativnoj radionici sa nekim mladim ljudima analiziram kako oni ne vide samo Bobu i Violetu, već Dragana Bjelogrlića i Lidiju Vukićević gledaju kroz danas suprostavljene političke opcije. U tom pravcu ide i percepcija Snežana Savić koja se takođe pojavljuje u kultnoj seriji. Mladim ljudima već nije bila najjasnija dilema ko se kako opredelio prema Osmoj sednici – ja pretpostavljam da je Giga Moravac podržao Miloševića, a Jataganac Stambolića. Ili grešim? Ili je samo bitno koga je podržao Rapaić koji je verovatno imao napisana dva govora. To su ipak spekulacije nalik onima kako bi se Prle i Tihi odredili prema Rezoluciji Informbiroa?

Na mitingu SNS u „Areni“ dominirale su bele majice. Kao Vučićeva „torcida“. Iako se tako velika stranka pomalo krije iza Srbije. SNS nije uskladila svoje boje sa svojim sastavom u crno-žute. Koaliciona nijansa je uvek crvena - od julovske Vulinove do SPS-ovske Dačićeve. Kao nosilac liste „Srbija pobeđuje“ Vučić je u „Areni“ najavio da će, ukoliko dobiju poverenje građana, Srbija umesto 31 imati 12 ministara i njega kao predsednika Vlade, a da će ona biti „vlada na točkovima“. Ta vlada bi onda više ličila na neki „štab“ ili možda upravni odbor. Nastavnici, izgleda, više neće moći da „indoktrinišu“ decu mimo zvanične indoktrinacije od strane države pa do smanjenja broja ministarstava može da se dođe i spajanjem resora prosvete, kulture, medija, informisanja i brige za Srbe van Srbije. I najvažnije, Vučić smatra da lista „Ujedinjena Srbija“, neće pobediti samo „ako neke službe ne izvedu ne znam šta“. Možda baš one koje su postavile eksploziv na ključni gasovod u blizini Kanjiže i sela Velebi pred mađarske izbore aprila ove godine. Srpske vlasti su saopštile da su taj napad bile osujetile.

Ima donedavni predsednik Srbije veliki talenat da se ponaša kao borbeni opozicionar sa svim državnim i paradržavnim resursima na raspolaganju. Sad najavljuje iz „Arene“ reformu države u 5 tačaka. Kao da već 14 godina nije „reformisao“ Srbiju.

U zameni teza i zataškavanju Šapićevog nasrtaju na ženu, Vučić tvrdi iz „Arene“ da njegovi protivnici „počinju da pribegavaju nasilju i nekako uvek imaju pik na žene…“ Novi su akteri. Prošla su vremena kad su hrabre Vesićeve koleginice iz Gradske skupštine Beograda oterale „ljotićevca“ Boška Obradovića.

Istekao je rok za podnošenje Republičkoj izbornoj komisiji listi za izbore 25. oktobra. Interesantno je da nema fantomskih studentskih lista kako su pobunjeni studenti i opozicija očekivali. Iako se vlast sekira da Studentska lista uništava partijsku opoziciju u Srbiji, zborovi građana su faktički opštinski odbori studenata, pa otuda se stvari mogu gledati i kao stvaranje za sada neformalne velike narodno-demokratske partije. Dugo je opstajala teza nivelacije – da je profesor Milo Lompar desni „ekstrem“, a profesor Jovo Bakić „levi“. A da je rektor Vladan Đokić „centar“. Što i jeste. Na kraju je Lompar ostao desno, ali su Đokića od centra pomerili na levo. Pa je on vetiran kao i Lompar. Da li će Lompar i Đokić biti kandidati na predsedničkim izborima. Obadvojica, ili će imati predizbore. I šta će uopšte od ovoga biti važno nakon 25. oktobra?

Hrvatski premijer Andrej Plenković ume da pošalje Vučiću loptu na volej. I ovaj to ume da iskoristi. Što ne znači da će Plenković baš toliko pomoći Vučiću da direktno podrži studentsku listu kao demokratsku snagu.

Nedefinisana pozicija gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića u sistemu naprednjačkih odnosa moći, zamagljuje razloge što ga je Vučić uopšte primio u SNS. To je bilo „tri u jedan“. Integracijom SPAS-a u SNS Vučić je sprečio da Šapić bude jezičak na vagi u korist opozicije u nekavom raspletu beogradskih izbora. Pod dva, sa Šapićem je štopovao Gorana Vesića u Beogradu stvarajući njihovo „žuto“ rivalstvo. I sa Šapićem je, pod tri, neutralizovao kadrovsku mrežu koju je ispleo Nebojša Stefanović. Šapić nije odoleo da bude gradonačelnik, a Vučić je verovatno radikalski uživao u glođenju bitnog Đinđićevog i bitnog Đilasovog saradnika. I sad kad režim insistira napadno na TV debatama protivnika, to ne znači da su takve debate zanimljivije od onih između pripadnika iste stranke ili opcije. Od mnogih režimsko-opozicionih rešenja za debatu, svojevremeno bi sigurno bila interesantnija ona Šapića i Vesića, kao što je nekada bila medijski najinteresantnija ona Mlađana Dinkića i Božidara Đelića iako su bili deo iste vlasti.

Inače, sam SPAS integracijom nije doneo neke mnogo bitne glasove Vučića, a i bilo je nerealno očekivati da su neki poslanici SPAS-a, na primer Marina Raguš ili Ratko Dmitrović, zaista bili lojalni Šapiću više nego Vučiću.

Ana Brnabić je valjda sad i vrhovni komandant Vojske po dužnosti v.d. predsednika države. Da su ovi akteri na sceni, a da je ona Jugoslavija u terminalnoj fazi, moguće da bi Vučić poslao Anu Brnabić u Predsedništvo SFRJ. Da bude njegov Borisav Jović. Što faktički znači da bi ona sad naredila da tenkovi izađu na ulice ako bude ugrožen ustavni poredak Srbije, kao što je to Jović uradio onog 9. marta.