Znate onu staru poslovicu Vuka Draškovića – „u Šumadiju, na izvor, po vodu!“ E, sad šta su zavatili sa izvora Vučić i njegovi u Kragujevcu i Topoli pre neki dan, to ćemo videti uskoro. I na predizbornom skupu u Kragujevcu oni su bili više „ujedinjeni“ nego što su bili „naprednjaci“.

Pred tektonske izbore 2000. (doduše za predsednika SR Jugoslavije), za potrebe kampanje Vojislava Koštunice marketinški je izmišljen deo Kremanskog proročanstva da bi se dokazalo da će nas voditi čovek čije je prezime navodno po selu odakle potiče: Koštunica-Koštunići. I to da bi se kurtalisali „Crnogorca’“ Miloševića. Znam čak i pasivizirane pristalice DS iz 2012, kamoli neke „bele listiće“ koji su govorili za Nikolića – ma nek’ je i bio u radikalima, važno je da je „Šumadinac“, da bi se kurtalisali „Crnogorca“ Borisa Tadića. U istraživanjima javnog mnenja srećemo i one koji su protiv „Bosanca“ Vučića. Zajedno sa Dodikom, Vučić potencira da u političkom smislu nema nikakvih „Srbijanaca“, bosanskih, crnogorskih, ovih i onih Srba, već samo Srba kao integralnog naroda. Nema nikakvog „policentričnog“ srpstva.

U samoj vladajućoj partiji, kao i drugde, ko zna koliko njenih pristalica ima nadimak Bosanac ili Boske. Ja znam njih nekoliko, a nijedan nije među onim bitnijim. I svi vole svoj nadimak, i svi ističu svoje srpstvo. Ne znam nijednog Srbina koji ima nadimak Bosanac da mu to smeta. I Stole Aranđelović je u „Neretvi“ hrabri Šumadinac, a svi znaju da je Srbin. Kao što crnac Stiv Hanington koji je osamdesetih reklamirao modnu kuću „Kluz“ („Mače, idem u Kluz“), nije bio Srbin, već student iz Kenije koji je u Srbiji dobio nadimak Steva Šumadinac. Uglavnom, Vućić je u Kragujevcu hteo da potencira stari mit o Šumadincu (u podtekstu mit o Srbijancu – Gedži) koji je uz njega i za njega, pa je za te potrebe ponovo aktivirao Tomislava Nikolića koji je još jednom ostavio utisak (kao i uvek kad ga Vučić izvuče iz naftalina) da je bio raspoloženiji na sahrani Nelsona Mendele kojoj je prisustvovao u svojstvu predsednika Srbije decembra 2013.

Politički psihoanalitičari bi lako zaključili da u potrazi za „Šumadincem“ ( za izgubljenim rajem, nekakvom imaginarnom domaćinskom Srbijom), mi potiskujemo nostalgiju (potrebu) za „Zagorcem’“. Epifanija Nikolića na skupu „ujedinjenih“ u Kragujevcu podsetila je na vremena kad su se nekad poslanici naprednjaka prebrojavali i sortirali po tome ko je Tomin a ko Acin. Danas nema nikakvog dualizma po tom pitanju. Samo monolitnost i subordinacija. Još jedno ukazanje Nikolića podsetilo je i na to da je on ipak bio predsednik Srbije koji se striktno držao ustavnih ovlašćenja. I kao što je nekim novinarima Japan i dalje prvo „zemlja izlazećeg sunca“, tako je nekima jedini eufemizam za Kragujevac „srce Šumadije“. Iz njega je Nikolić poslao poruku da bi promena vlasti Srbiju vratila u 20. vek. Možda, ali bar ne bi u njegove devedeste godine koje Vučić smatra dobrim godinama.

U obilasku Šumadije Vučić je izjavio na Oplencu da je Kralj Aleksandar Prvi Karađorđević najveći srpski vladar u 20. veku. Sa rizikom ravnom onome koliko se Šapić naljutio što mu Vučić nije dao da iseli Tita iz „Kuće cveća“, odnosno koliko mu je Vulin zamerio kad mu nije dao da na Kalemegdan premesti Apisa. Na 92. godišnjicu od ubistva kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, Vućić je pojasnio da je kralj veliki stradalnik i mučenik. Mnogo veći nego što ga mi predstavljamo u svojoj istoriji. I ruku na srce, jedino su Vuk Drašković (istorijski roman „Aleksandar od Jugoslavije“)  i Aleksandar Vučić uradili nešto da se ovaj srpski i jugoslovenski vladar donekle rehabilituje u odnosu na opšti stav (narativ), naročito kafanske istorije – da nas je uvukao u tamnicu Jugoslavije. A što kaže Vojislav Koštunica – svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu. Pomalo iznenađujuće, Vučić je iskočio u Topoli iz ružne navike Srba da slave svoje dve velike pobede u dva svetska rata (kada su neosporno bili na pravoj strani istorije), a da istovremeno ignorišu vrhovne komandate vojski koje su te pobede izvojevale. S druge strane, Vučić u septembarskom hvalospevu o Pokretu nesvrtanih zermalja, a povodom sastanka posvećenog obeležavanju 65. godišnjice prve konferencije Nesvrstanih u Beogradu, nijednom nije pomenuo Josipa Broza Tita, a jeste Nehrua i Nasera. Iako je valjda osnovni red bio da učesnici skupa zajedno sa tada još uvek srpskim predsednikom i domaćinom odu u „Kuću cveća“ i polože venac. Madu su ideološki antipodi, istorija je kralja Aleksandra i maršala Tita retrokativno spojila kao dvojicu jugoslovenskih vođa. Suverenističkih, dakako.

Vučić povodom jubileja Nesvrstanih nije direktno pomenuo Tita, pa je eufemistički  govorio o „istorijskom nasleđu“, „hrabrosti lidera koji su stvorili pokret 1961. godine“ i „značaju Beograda kao domaćina prvog samita“. Tako je jednom u Pranjanima na obeležavanju „Halijarda“ govorio o „slobodoljubivim seljacima“, pa me posle zove telefonom jedan zemljak i kaže mi – eto, deda mi bio u „slobodoljubivim seljacima“, a ja sve ove godine mislio da je bo u četnicima.

Zadnjih dana pred teatralnu ostavku na mesto predsednika Srbije, Vučić je kao prvi na listi „Ujedinjena Srbija“ izjavio da vodi strategiju tihih predsedničkih izbora i dodao da je to svima trebalo da bude jasno pre šest meseci. Ali, kad je lider SPS Ivica Dačić, pre neki dan na konvenciji ove stranke u beogradskoj „Areni“ najavio kandidaturu za predsedničke izbore, oni više neće biti „tihi“. Kao što neće biti „tihi“ ni ako ne bude jasno legtimisane skupštinske većine nakon parlamentarnih izbora predstojećeg 25. oktobra.

Najpoznatija žargonska replika Slobodana Miloševiuća bila je „malo morgen“. Dačić ju je ovih dana efektno aktivirao kao alternativni (prkosni) slogan SPS. I to na istorijski bis. Milošević je tako odgovarao na spoljne pritiske na zemlju, Dačić i to, ali i kao odgovor onima koji ne žele dobro SPS. Nije to baš „treći put“ u visokonaponskoj podeli Srbije, ali stav o integritetu SPS jeste (Dačić: „Mi smo neuništivi“). Isključenje Branka Ružića nije napravilo frakcijski raskol u stranci, a i Ružič je izgleda na vreme shvatio – da uprkos izvesnom uporištu koje je imao u stranci – nema snage da preuzme SPS (da je reformiše), te je zato najavio formiranje sopstvene partije – čekajući izborni rasplet. Ima osnova u tome što Dačić poručuje iz „Arene“ – Mi (SPS) smo institucija. Jer, od partija takozvane prve generacije partija srpskog modernog višepartizma, SPS se najbolje održala. Doduše, postala je manjinski partner SNS, ali za razliku od DS ima kapacitet da samostalno izađe na izbore. Od te prve generacije partija - SPO se marginalizovao u dubokoj senci SNS, DSS je sa prefiksom Nova nastavila distanciranje od Petog oktobra, i prozapadnu pozicju zamenila proputinovskom. Građanski savez Srbije se ugasio utapanjem u LDP koji je u međuvremenu propao nakon što su funkcioneri te stranke masovno prešli kod Vučića. Slab rejting Srpske radikalne stranke samo je privid jer naprednjaci su održivi model radikala za ovo vreme, čak je SRS imala najbolju evoluciju sa Vučićevom rešešeljizacijom partije, rehabilitacijom starih asova i (re)brendiranjem „diskursa“, odnosno medijskom potvrdom i promocijom Vojislava Šešelja kao neupitnog autoriteta Vučićevog zavetničko-lojalističkog bloka. Ali uvek pragmatičnog Šešelja koji očigledno razume taktičku potrebu prilagođavanja neoradikala, pa i izvesna prozapadna simuliranja i foliranja. Uz sveprožimajuće „Radikalske talase“ kako se nekad zvala emisija koju su na Studiju B preuzetom od SPO u finišu devedesetih uređivali radikali. Danas 90 odsto medijskog prostora u Srbiji čine „Radikalski talasi“ sa novim Milama Štulama i Spomenkama Jović, nekadašnjim vedetama državne televizije. Sastav izborne liste „Ujedinjena Srbija“ nagoveštava da bi Šešeljevi radikali mogli imati svoj poslanički klub. Da ne budemo cinični, ali sutra SNS može postani i Nova SRS kao što postoji Nova DSS. Iako baštini to ime partije prve generacije, partija koju vodi Miloš Jovanović je partija treće generacije.

DS se kao partija prve generacije taktički, na vreme, bezuslovnom podrškom studentima – spasila agonije u nekoj od nestudentskih kolona. DS ima istoriju raskola i konvertitstva koju bi retko koja partija izdržala. Deo članova i funkcionera DS je čak stvorio Vučićev „žuti zid„ koji ne treba mešati sa kopom Borusija Dortmund na njenom „Vestfaleln“ (Signal Iduna Park) stadionu.

Iako se mnogi busaju u takozvane porodične vrednosti, samo SPS može da kaže da za nju glasaju tri generacije jedne porodice.

Savez Dragana Đilasa, Zdravka Ponoša i Gorana Ješića reklamira se kao „Evropska Srbija“, mada bi preciznije bilo da se zovu „Srpska socijaldemokratija“. Uostalom, iz Evrope dobijaju podršku od socijaldemokrata. Ako ne atrofira ili se ukine višepartizam i ostane samo fasadni - formalni, očekuju nas sigurno nova prekomponovanja na takozvanom socijademokratskom spektru i takozvanom desnom centru srpske političke scene. S naznakom da su na političkom groblju (da upotrebimo metaforu čuvenog novinara Slave Đukića) srpskog modernog višepartizma najveće upravo parcele socijaldemokratije i desnog centra.

Ne, nije tačno da će izbori 25. okrobra najviše ličiti po atmosferi na one 2000. Cela situacija više liči na 1990. nego na 2000. jer je višepartizam 1990. uveden bez iskrene želje rigidne komuno-nacionalističke vlasti. Izbori su bili poslednji u Istočnoj Evropi i bivšoj SFRJ. Vučićeva vlast je revolucionarnog karaktera, i izbore doživljava samo kao dirigovane, za pokriće legitimiteta. I za to postoji razrađeni algoritam. Sa gnušanjem se odbacuje i sama ideju o mogućnosti promeni vlasti na izbori. Uprkos uveravanjima Vučića da će se priznati izborni poraz. On kaže i ovo: Ne damo im Srbiju. Srbija i režim su poistovećeni. Opozicija nije jedna od glavnih institucija sistema, već subverzivna, atidržavna delatnost.

Ovogodišnji izbori će biti 15. po redu od uvođenja višestranačja u Srbiji, a 11. vanredni. Posle 36. godina Srbija je opet pred pitanjem – treba li nam višepartizam i mogućnost smenjivosti vlasti što obesmišljava svako insistiranje na ideološkim razlikama. Tragizam srpskog višepartizma kome je doprinela i njegova lična valst, Vučić će cinično relativizovati zamenom teza u Etno-selu „Moravski konaci“ nedaleko od Velike Plane, gde je rekao da je lista „Ujedinjena Srbija“ jedina koja se „suštinski bori protiv totalitarizma i onih koji bi da zabrane drugačije mišljenje“. U izveštajima sa tog skupa režimski mediji su izvestili da je Vučić u „Moravskim konacima“ razgovarao sa „dobrim ljudima“. U binarnom sistemu Studentsku listu je nazvao „zabludelim braćom i sestrama“. I zatražio od svojih pristalica poštovanje prema njima jer ćemo dan posle izbora morati da ujedinimo Srbiju. To „zabludela braća i sestre“ zvuči ako da su se verski preobratili, kao da su napustili veru prađedovsku, a ne samo da žele prostu stvar – da vide leđa ovima i povrate integritet Ustava i srpskih institucija.

Da bi slikovito dočarali apsurdnost insistiranja na ideološkim razlika u ovakvim uslovima, hajde da se vratimo u jun izborne 2020: Kandidatkinja na izbornoj listi Ujedinjene demokratske Srbije (ko se seća tog entiteta?) Gordana Čomić, izjavila je ispred spomenika Zoranu Đinđiću u Prokuplju da je vreme za dobre vesti u evropskoj Srbiji koju je on utemeljio: „Ujedinjena demokratska Srbija Zoranu Đinđiću, sa poštovanjem i porukom: Još smo dužni. Demokratiju, dijalog, institucije, vladavinu prava, Srbiju na zapadu“, rekla je Čomić a saopštio je bio taj UDS.

Ona je navela da jedino u demokratskoj, građanskoj Srbiji u kojoj postoji dijalog, snažne institucije, vladavina prava i koja je punopravna članica Evropske unije građani će moći da žive dostojanstveno, postignu svoj pun kapacitet i imaju izvesnu i sigurnu budućnost.

Ujedinjena demokratska Srbija je bila politički savez Srbije 21, Vojvođanskog fronta na čelu sa Ligom socijaldemokrata Vojvodine, Stranke moderne Srbije i Građanskog demokratskog foruma. Koalicija je bila formirana sa ciljem da ubrza pristupanje Srbije EU. Osvojili su 0, 95 odsto glasova. Svoje programske ciljeve nisu ostvarili, ali su liderke koalicije Gordana Čomić i Tatjana Macura (Stranka moderne Srbije) kasnije postale ministarke. Poučno, zar ne? U smislu ideoloških razlika.

Istraživanja javnog mnenja jesu deo izbornog folkora. Politička sociologija nije egzaktna nauka, ni kad se koriste metodološki dobro urađena statistička istraživanja (nije „socijalna fizika“ koju je od sociologije hteo da napravi njen osnivač Ogist Kont), jer to je na kraju uvek prognoza bez aksiomatskih neminovnosti. Sve što je autentično u političkom katalogu Srbije nalazi se ili kod Vučića ili kod studenata. Ne može apsurdna izborna pozicija biti autentična, bez obzira na ideološki predznak. Komfor vlasti je samo još jedna njena zvanična lista – ona SPS. Nepisano pravilo je da alternativa ne treba da ima više lista od režima. Tek ne sad.

Treba praviti razliku između takozvanih fantomskih i takozvanih trojanskih lista. „Fantomska“ ne postoji u realnosti već samo na biračkom listiću i po nečemu fingira opozicionu listu. One „trojanske“ imaju izvesno utemeljenje ali imaju visok stepen mimikrije i zaista uvere neke birače da su opozicione. Što misle i mnogi članovi partija koje su na takvim listama. Darko Glišić nekada je Milicu Đurđević Stamenkovski zvao „Mica transformersica“. I njoj su zabune radi režimski propagandisti na plakatama stavljali albansku tradicionalnu kapu -keče na glavu. Pavla Grbovića su oblačili u ustašku uniformu. Milošu Jovanoviću su stavljali francusku beretku jer je za njih bio „Miloš-Francuz“. Iako je Makron Vučićev pokrovitelj. Jovanović je „Francuz“ jer se školovao u francuskoj što je bio dokaz i poruka slična Miloševićevoj propagandi da je Đinđić „nemački špijun“ jer se školovao u Nemačkoj. Pa se ti u toj propagandi snađi da uočiš ko je zaista prva Zavetnica.  

Da, sa Novom DSS u koaliciji su i monarhisti (deo PUPS-a koji je opet bio restl SPO). Evo jedne pričice: Došao Koštunica pre nekih trideset i kusur godina u jedan grad u unutrašnjosti Srbije. Bila je to tribina, tada opozicione DSS. Neka fina žena, prava gospođa, u to vreme je bila predsednica odbora DSS u tom gradu, samim tim i domaćica tribine. I kao da je juče bilo, sećam se kako je najavila gospodina Koštunicu kao zvezdu večeri. Dakle, „sa nama je večeras budući predsednik buduće kraljevske vlade Srbije“. Videlo se da je Koštunici bilo milo. Osmeh mu nije bio kiseo i ciničan. Koštunica je postao čak i predsednik jedne države, a potom i premijer. Ali, naravno, ne premijer kraljevske vlade. Niti je on ili bilo ko drugi bio raspisao izbore za ustavotvornu skupštinu. A, valjda moramo praviti novu republiku. Ili ćemo nešto slično monarhu dobiti. Iako monarhiju nećemo vratiti. Bivši bugarski car kralj Simeon  Borisov Sakskoburggotski postao je premijer Bugarske 24. jula 2001. nakon pobede njegove stranke Nacionalni pokret za Simeona Drugog na parlamentarnim izborima 2001. Ovo je bio jedinstven slučaj u modernoj istoriji da se bivši suveren vrati na vlast putem demokratskih izbora kao premijer. Kao što Srbija može napraviti jedinstven slučaj da premijer postane monarh.