Da je bivši britanski premijer Dejvid Kameron učio od Mila Đukanovića, da je deset godina od crnogorskog referenduma o nezavisnosti, smislio za onaj britanski „kvalifikovanu većinu“ i obezbedio podršku neke „Venecijanske komisije“ koja bi to aminovala, Britanija bi verovatno ostala u EU, a Kameron bi ispunio obećanje da će referendum biti održan.

Šešelj je davnih dana rekao da će Amerika iskoristiti Mila Đukanovića, pa da će ga pustiti niz vodu, baš kao nekad i panamskog diktatora Norijegu kad im više ne bude bio potreban. Kao doajen stabilokratije Milo jeste izgubio vlast, mada to baš nije izgledalo onako kako je Šešelj predvideo. Međutim, njegova Partija demokratskih socijalista nije propala i dogodine se možda vrati na vlast. I ne samo to, Đukanović je – kako nas obaveštavaju Vučićevi mediji – postavio ključne ljude na Studentsku listu. Kao što i „blokaderi“ simpatišu Mila. Vučićevi tabloidi predstavljaju Iliju Srdanović, nosioca Studentske liste, kao čoveka od „poverenja Mila Đukanovića“.

Da li bi sadašnja vlast u Crnoj Gori, pre svega premijer Milojko Spajić pa i svi javni i pritajeni „Milovci“ dočekali izbornu pobedu „blokadera“ kao što je zvanična Crna Gora Mila Đukanovića dočela pobedu Tomislava Nikolića 2012. – sa velikim olakšanjem? Da ne kažemo baš oduševljenjem. Naprednjaci, sa kojima su se dovoljno bili razumeli, predstavljali su olakšanje „milogorcima“ u odnosu na Borisa Tadića i njegovog savetnika Mlađana Đorđevića.

Ako je srpski režim pored svih svojih pseudodogađaja, rezolucija, praznika i manifestacija, to namerno ili iz nemara zaboravio, mogli su nacionalno svesni i odgovorni studenti toga da se sete, jer je dovoljno „lomparovski“, još dok profesor Lompar i nije bio top tema. Pa da oni kojima treba Lajbnicov „dovoljni razlog“ da ne podrže Vućića nastave ga guslaju stare mantre. Stani, čega da se sete? Pa dokumenta koji se zove „Strategija očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore i matične države i Srba u regionu“. Strategija je doneta 2011. i ekspresno je, naravno, stekla status kontroverzne. Formalno, to je dokument Vlade Mirka Cvetkovića, iako se za njegove operativne tvorce smatraju nekadašnji Tadićev savetnik za nacionalno-regionalna pitanja i nacionalne organizacije Mlađan Đorđević i nekadašnji ministar dijaspore Srđan Srećković – u to vreme još uvek član SPO. Što je najparadoksalnije, ta „Stategija“ je još uvek važeći dokument. Niko je nije zvanično ukinuo. Niti je ona po nekom automatizmu prestala da važi donošenjem Deklaracije prvog i izgleda jedinog „Svesrpskog sabora“ održanog 2024. u Beogradu.

Strategija je bila izazvala konsternaciju u takozvanom Regionu. Nećete verovati ali veću nego Memorandum o Kosovu i Metohiji koji su u maju 2026. u Kragujevcu godine obznanili Studenti u blokadi. Jer je za razliku od njega bila zvaničan, državni, dokument. Tu „Deklaraciju“ su u Hrvatskoj, Bosni i Crnoj Gori odmah nazvali „memorandumom 2“, ili „lajt načertanijem“, iako je kasnije, kad se odrekao Tadića, a spojio s Vučićem, Dačić i javno počeo da govori, bez kompleksa, o potrebi za novim „načertanijem’“. Hrvati su bili alergični na danas zaboravljenu „Strategiju“, maltene kao da ona u sebi sadrži i finansijsku pomoć „Vladi Republike Srpske Krajine u egzilu“ (koju eto Vučićeva vlast nije održala u Srbiji, valjda zato što priznaje Hrvatsku u sadašnjem formatu), a posebno se tlak digao Crnogorcima koji su protestovali pa je faktički „Strategija“ ublažena na Cvetkovićevoj Vladi. Možda Božidara Đelića, Đinđićevog ministra finansija, pre pamtite po opskurnoj priči o tetkinom kauču nego po nekim mudrim izjavama. Jedna od takvih je da je kao potpredsednik Vlade Srbije zadužen za evropske integracije, izjavio da borba za nacionalno pitanje i za evropske integracije Srbije „ne samo da nisu u sukobu već su u dubokoj sinergiji“. Ali, objasni to u Briselu, takozvanom Regionu i ovima u bablu „srpskog sveta“. Upravo je pomenuta „Deklaracija“ htela da reši tu kvadraturu kruga.

Nakon ove digresije ipak da se vratimo na početak teksta i „kvalifikovanu većinu“ koju je Milo imao na referendumu za crnogorsku nezavisnost 2026. (55 odsto od izašlih da glasaju za nezavisnost). Za razliku od proste većine koja je važila na britanskom referendumu. Zašto? Zato što su predizborne tenzije u Srbiji takve da bi za uverljivost pobede ili sastavljanje skupštinska većina bila potrebna izborna pobeda sa „kvalifikovanom većinom“ koja je veća naravno od 50 i više odsto ili od 126 poslanika.

Kao što je sa Vučićem, bilo predsednikom Republike bilo potencijalnim „kancelarom“ nemoguća kohabitacija, tako je danas u Srbiji nezamislivo nešto što nije toliko neubičajena praksa u iole pristojnim demokratijama – a to je manjinska vlada koju bi podržavala neka partija ili koalicija koja u njoj ne bi učestvovala, sa većim ili manjim ideološkim ili klijentelističkim ustupcima. Možete li zamisliti da SPS podrži manjinsku vladu Studentske liste, ili da Đilas, Ponoš i Ješić podrže Vučićevu manjinsku vladu? To teško, ali neke druge varijante su možda i moguće. Ako bi, kad bi se šalili, sudbina Srbije bila u pitanju.

Kakvi god da smo, imamo mi iskustva i sa manjinskim vladama: Jednu takvu je februara 1993. formirala SPS. Za premijera je izabran Nikola Šainović – „ugledni privrednik iz Bora“ – kako ga je Milošević reklamirao, a tu vladu su podržavali Šešeljevi radikali do jeseni 1993. kada dolazi do nesporazuma između njih i socijalista.

Ono što je na cenzusu od 5 odsto bio neuspeh za SPS, danas bi na cenzusu od 3 odsto bio skok Sergeja Bupke, a to je 7, 6 odsto glasova. Odnosno, to je bilo 22 poslanika od 250. Toliko je SPS osvojila na izborima decembra 2003. i nakon njih pružila podršku manjinskoj vladi Vojislava Koštuinice. Nije zvanično bila ušla u vladu, mada je na izvestan način prešla psihološku granicu saradnje sa „dosmanlijama“.

I sa strane režima se daju, uinat takozvanoj referendumskoj atmosferi, čuti stavovi o potrebi „ubedljive“ pobede. Faktički da sama Vučićeva lista ide preko 50 odsto. I više. I da se onda namikare na nju pomoćne partije radi utiska „narodnog jedinstva“ i potrebe „očuvanja Srbije“. Za SPS bi bilo mnogo dobro kad bi nakon ovih izbora uspeli da izbegnu onu Vučićevu nadobudnu konstataciju da ih je uzeo iako mu nisu trebali za većinu.

Uveliko traje psihološka igra oko percepcije pobede i (ne)priznavanja izbora. Studentska lista je psihološki u prednosti ako bude tesno, i nečija pobeda mora da prođe kroz iglene uši. Zato je Vućiću potrebna „ubedljiva“ pobeda. Da je bilo državotvorne svesti, „ćaciji“ i „blokaderi“ bi seli i napravili dogovor o „kvalifikovanoj većini“. Koja mora da sadrži potencijal izborne patologije. Odnosno da „kvalifikovana većina“ ukalkuliše, bar kompromisno, potencijal te patologije. Znači, apsolutna pobeda nije sa 51 odsto, nego sa 61, odsto, a kompromisno se dođe negde do Milove kvalifikovane većine od 55 odsto. Jer i studenti znaju da nemaju mehanizam da anuliraju u potpunosti razrađeni algoritam izborne patologije. Ne treba biti baš apsolutno uveren da će euforija sa predaje Studentske liste u RIK i dočeci studenata – biciklista širom Srbije da se po automatizmu preslikaju na fanatizovanu kontrolu izbora na dovoljno biračkih mesta kako se izbori ne bi kompromitovali. Naprednjaci među sobom već govore da „vode sa deset nula“, a vi vidite kako. I nemaju manipulativni rezervoar glasova kakav je nekad Milošević imao sa Kosova.

Nakon masovnih demonstracija 15. marta prošle godine u Beogradu, potonji zahtev iz maja studenata za vanrednim izborima, malkice je bio i po principu – a šta sad? Prestale su tada priče o takozvanoj tehničkoj ili prelaznoj vladi na koju bi Vučić na političkom alergo testu pokazao verovatno najviši stepen alergičnosti jer ga to podseća na 5. oktobar – dan koji ga je umnogome formirao. Bilo bi paradoksalno, ali politički možda isplativo za Srbiju da neka vrsta prelazne vlade bude izlaz iz moguće postizborne krize. Doduše, teško sa Vučićem kao prelaznim premijerom. Eventualno sa nekim njegovim Milomirom Minićem, ako je takvog moguće naći. Dogovor o „kvalifikovanoj većini“ bio je mnogo potrebniji od ovako sklepanog i jalovog REM-a, na primer.

Lista Evropska Srbija ili koalicija „ĐPJ“ (Đilas-Ponoš-Ješić) ima zadatak da se pokaže cenzusno dostojnom koalicije „ČBČ“ (Čedomir Jovanović – Boris Tadić – Nenad Čanak). To je bio  Savez za bolju Srbiju - LDP, LSV, SDS. Lista je prešla izborni cenzus na vanrednim parlamentarnim izborima održanim 2016. godine. Bile su to iglene uši – 5, 02 odsto glasova, ali na cenzusu od 5 odsto. Zato je izazov koalicije „ĐPJ“ veći. I barabar je ko su veći EU poklonici, onda ČBČ ili sad ĐPJ. Možda oni prvi čak više, iako nisu „evropsko“ imali u imenu koalicije. Mada su kad ih sve pogledaš (sem Čanka) to restlovi Demokratske stranke. To što se proglasiš da si za EU, ma koliko za nju i bio iskreno lično i politički, to ne znači mnogo ako te EU ne prizna za partnera. A koalicija Evropska Srbija nije tu trenutno u boljoj poziciji, niti u istoj kao SNS 2012. godine. EU ne bi dozvolila sebi da otvoreno prizna i podrži cenzusno rizičnu koaliciju kao svog najpoželjnijeg partnera u Srbiji. Slično je i sa Rusima. To što je neko javno najviše za Ruse, ne znači da je to najpoželjniji partner za tu veliku silu. Jer da nije tako, onda bi Autentična desnica Miloša Jovanovića i ništa manje autentična desnica Branimira Nestorovića bili favoriti na izborima. Pa ako je ko za Putina to je Vulin, ali oko njega se baš ne otimaju proruske opcije da im bude koaliciona jagoda na šlagu. Čak se stvara utisak da neko nekome nameće Vulina – ideologa „srpskog sveta“.

Vučić se pedantno trudi da održi utisak jedinog kredibilnog partnera velikim silama. I da se svaka zadovolji stepenom svog uticaja, jer nijedna ne dobija sve. Kod Tita je u spoljnoj politici više bilo kreiranje nego prilagođavanja (iako je i toga svakako bilo). Kod Vučića je više prilagođavanja i simuliranja nego kreiranja ali i za to treba veštine u ovakvom svetu. Kao što i pobeda na izbora zavisi i od percepcije, tako zavisi i uverljivost prema svetu.

Algoritmom izborne patologije ponovljenom na više izbora Vučić je sebi učinio medveđu uslugu da sad kad bi hipotetički i glat pobedio bilo bi mu teško da ostavi i utisak uverljivosti o pobedi. Zato mu je potrebna „ubedljiva pobeda“. Da mu ne trebaju tamo neki „jezičci na vagi“, već da ih prima inkluzivno radi jedinstva Srbije. U asimetričnom derbiju studenata i Vučića studentsko-opoziciona Srbija je grešila kad je insistirala na mišljenu da Vučić ne raspisuje izbore jer ne sme, jer da zna da će pobediti raspisao bi ih. Što znači da da sad zna da će pobediti kad ih je konačno raspisao.

Ideje se prisvajaju, asimiluju. Iako su takozvane porodične vrednosti i poseta porodicama širom Srbije bitan deo Vučićeve kampanje, u njoj se ne ističe možda najveći promoter tih vrednosti među naprednjacima – beogradski gradonačelnik Aleksandar Šapić. Dok je neko ko je zaista prvi uveo u srpsku politiku porodične vrednosti bio Bogoljub Karić. Tek posle su došle Dveri sa svojim porodičnim konceptom.

No dobro, politički darvinizam radi i u opoziciji. Posle izbora tome će doprineti i takozvani Dontov otpad (ono glasova što ostane ispod cenzusa deli se onima najuspešnijima, prvom najviše). Sudeći po dosadašnjem delu kampanje studenti su okončali „prajmarise“ u opoziciji. Evropska Srbija ostaje u trci, nekome će se učiniti i iz inata. Možda im to i donese i neki poen. Tim stavom skočili su Vučiću u očima, ali treba i nekim drugima. Koji im neće zameriti taj Vučićev kompliment. Nikako zluradost u ovom slučaju. Jer Vučiću su baš sad potrebni saveznici u borbi protiv nadirućeg „totalitarizma“ (studentskog valjda). U cenzusnim derbijima bitan je i broj lojalnih članova partije i članova njihovih porodica. Pa i ponekog prijatelja. Dobro, dešava se da partija uzme manje glasova nego što ima članova, ali ne u slučaju SPS kojoj je članstvo najveća garancija za prebacivanje cenzusa. Dok drugim listama pred istim iskušenjem to nije garancija. Sem SNS teško ko danas u Srbiji ima baš broj realnih članova koji garantuje cenzus. Socijalisti imaju veći potencijal da odole glasanju za Vučića nego članovi Evropske Srbije za studente. Niti će naprednjaci voditi kampanju protiv SPS, dok se animozitet pristalica studentske liste prema Evropskoj Srbiji izlio kao iz šahta kad pukne cev. Tu ne bi pomogao ni „sporazum o nenapadanju“ da je potpisan. S duge strane, Evropska Srbija se tu drži dostojanstveno. Jer nema izbora. U „ĐPJ“ se sad forsira mantra da sutra skupštinska većina pripada Studentskoj listi, njima i Novoj DSS. Što u Novoj DSS izaziva blagu nelagodu – to što ih „evropljani“ vide kao listu povezanih sudbina, možda čak i na čudan način, sad kad nema Mikija, kao slamku spasa za održivost argumenata za izalazk na izbore na ovaj način.

U odnosu na studentske proteste 1992. ili 1996/97. kad su studenti podržavali jake opozicione koalicije kao DEPOS ili Zajedno, sada su prvi put studenti jači faktor od konvencionalnih partija opozicije. I SNS u vrhu liste ima realno najjače partijske ljude – pored Vučića, Miloša Vučevića i Anu Brnabić. Stara fora - neka stranačka ličnost kao instant hit  je izlišna kad je tu Vučić kao kandidat za premijera. Nosilac Studentske liste Ilija Srdanović, kad bi ovi došli na vlast, imao bi verovatno veći uticaj nego njegov kolega lekar Đuro Macut  kao instant premijer.

I Srdanović i Macut podsećaju na 1990. godinu i vreme prvih izbora kad je mnogo lekara ušlo u Skupštinu. Mada to nije razlog za baš neku veliku nostalgiju.