Podnošenjem ostavke na mesto predsednika Republike Vučić je sebi skratio mandat. Kao i Milošević i Tadić ranije. Ovim potezom je pokazao da nije politički sujeveran. Što znači da i njegovi oponenti ne treba da se uzdaju u sujeverje. I kod tih poređenja postoje razlike. Milošević i Tadić su skratili mandate jer su imali pravni osnov da se kandidaju ponovo za predsednika države: Milošević za predsednika provizorijuma koji je stvorio – Savezne Republike Jugoslavije, a Tadić Republike Srbije. Vučić bi jedino mogao da bude predsednik „srpskog sveta“, ili „predsednik svih Srba“, u šta ga je promovisao njegov saborac Aleksandar Vulin. Zvuči to pompezno i nekome je možda i simbolički bitno ali je isuviše fiktivno da bi zadovoljilo Vučića. Zato se ipak opredelio da uđe u trku za premijera.

Sam čin ostavke na mesto predsednika bio je tipično vučićevski – teatralan, operetski, sa funkcionalnom patetikom (samosažaljevanjem), sa hvalisanjem, motivacionim porukama upućenim  svojim pristalicama i sa neskrivenim gađenjem prema oponentima. Dobro, a pomilovanja? To je čin nivelacije po principu „Đuro će da ti oprosti što te je tukao“, ali i poruka onima koji kalkulišu kakva će biti Srbija pobedi li Vučić 25. oktobra ili u zustavnom vremenu? Činom pomilovanja Vučić kao da hoće da kaže – ne mora Srbija onda biti Belorusija kao što slutite, može biti to jedna sasvim podnošljiva za vas lična vlast, ali pod uslovom da se manete „obojenih revolucija“ i sličnih gluposti. A kad upadnete u apatiju, u one Brenine „četiti godine, godine duge, godine bola, godine tuge“ to ćete i shvatiti. I pomiriti se sa realnošću. Prihvatiti moju ruku pomirenja. I u rijaliti činu ostavke Vučić je pokazao da ima problem sa spontanošću podrške, i ovaj performans je bio neka kompenzacija za teškoće da održi čestit miting u nekom velikom gradu Srbije. Što ne treba da zbuni protivnike. Presudna podrška Vučiću nije mitingaški „narod na revers“ i pretorijanci, već ona tiha (nevidljiva) podrška koju, „Demostatova“ istraživanja to pokazuju, možete otkriti (kad kontrolnim varijablama i sociološkim instinktom razobličite mimikriju i hipokriziju) u finim ljudima – slatkorečivim oportunistima koje svaki dan srećete, koji su tolerantni, tobože zabrinuti za Srbiju, koji pomalo i simpatišu „našu decu“ (studente), ali koji obavezno dodaju da studenti „nemaju program“ – što vam je siguran signal da glasaju za Vučića, i koji kad su u četiri zida gledaju TV „Informer“ i kažu „Samo udri!“ Znaju oni ko je jedina „autentična desnica“. Koja za razliku od druge „autentične desnice“ neće proglasiti okupaciju Kosova, tako da će moći i dalje da obožavaju Putina, ali i da idu u „Lidl“, „Ikeu“, u zemlju EU na more i siti brejkove. Vučić ume da podiđe njihovoj hipokriziji. Ne treba sumnjati kad bi Vučić izgubio vlast da bi se oni sutra odmah presaldumili sa najlogičnijim razlozima da su uvek bili za to. Uvek bi našli alibi za sebe. Nema, verujte, nekih „neopredeljenih“ koji odlučuju izbore. Njih je najmanje od 2012. Ali ima foliranata za koje možete pomisliti da su „neopredeljeni“. Ima i konfuznih koji su protiv Vučića ali misle da to mogu biti i ako glasaju i za neku opozicionu (stvarnu ili lažnu) listu.

Nakon pobede SNS na izborima održanim 16. marta 2014. godine Vučić je izabran za predsednika Vlade Srbije, koja je formirana 27. aprila 2014. godine. Funkciju premijera obavljao je do avgusta 2016. godine, kada je, nakon pobede SNS na izborima održanim 24. aprila 2016. godine, započeo novi mandat na mestu predsednika Vlade Srbije. Osvoji li skupštinku većinu (koja je suštinski uvek bila glavni oslonac njegovog legitimiteta), u epilogu izbora 25. oktobra, Vučić će ponovo (kao i 2014) uvesto neformalni „kancelarski“ sistem koji ne poznaje srpski Ustav (eto, nismo rekli Ustav Srbiije). Što znači da bi na dnevnom redu, krajem decembra, bilo obesmišljavanje predsedničkih izbora i potraga za novim Milanom Milutinovićem.

Skupština je najbitnija. To je rekao i pristalicama u večeri rastanka sa Andrićevim vencem: „Ja tražim potpunu fokusiranost, apsolutnu koncentraciju težnji ka parlamentarnim izborima, ka pobedi i to je ono što je važno, jer će parlamentarni izbori opredeliti put Srbije“. Bitna je stabilna većina. Jer predsednički izbori tanku skupštinsku većinu mogu da destabilizuju. Lakše je tražiti ostavku vlade nego ući u komplikovanu proceduru smene predsednika države.

Vučić je trenutno u prividnom institucionalnom limbu. U fiktivnom vakuumu. „Politika“ ga zove „Državnik i bez funkcije“. U sistemu šetanja moći (mimo Ustava) koji postoji i pre Vučića (Milošević, Tadić, ne i Koštuinica i Nikolić), Vučić bi bio vođa režima i da je zvanično samo predsednik Privredne komore Srbije, na primer.

Kako se stvari nadrealno promene: Davne 2004. godine dok sam radio u „Danasu“, izdavačka kuća „Dan Graf“ (inače i izdavač „Danasa“ u to vreme), objavila je knjigu poznatog i kontroverznog novinara i političkog mislioca Farida Zakarije  - „Budućnost slobode (neliberalna demokratija kod kuće i u svetu)“. Mnogi i dalje prave grešku pa misle da je „neliberalna“ pravopisna greška, te da treba da stoji neoliberalna, ali nije. Zakarija je anticipirao stvari, na vreme lansirao taj teorijski pojam koji je sve više postajao deo političke prakse širom sveta. Pa je u jednom trenutku i Viktor Orban to „neliberalna“, pojasnio u „iliberalna“ demokratija. Uglavnom, koncept neliberalne demokratije označava režime u kojima se održavaju redovni višestranački izbori ali vlast ne poštuje institucije, obesmišljava vladavinu prava i instiktivno agresivno reaguje i na samu ideju podele vlasti. Bilo je stvarno potrebno mnogo vizije da se iz te 2004. zamisli Aleksandar Vučić u emisiji kod Farida Zakarije na CNN. Netrampovskom, što je bitno jer je važilo da Vučić gostuje u SAD samo na Trampovim medijima. Sad na CNN bio je pre Bila Gejtsa u istoj emisiji. Sa Zakarijom („Tajm“, „Forin afers“, Njujork tajms“…) Vučić je razgovarao barabar i odlično iskoristio vreme.

Gledajte celinu: Isti dan, u nedelju, CNN emituje emisiju, snimljenu valjda tokom Vučićevog boravka u SAD zbog sednice Generalne skupštine UN (nije izašao iz sale dok je govorio Netanjahu, sastanci sa ruskim i  nemačkim minstrom spojnih poslova Sergejom Lavrovom i Johanom Vadefulom, podrška Trampu), dok je Vučić već na RTS u oproštajnom predsedničkom intervju. Isti dan njegovi tabloidi ističu da je Vučić razgovarao sa Putinom i da će Srbija imati ruski gas po niskoj ceni. Putin se slaže sa Vučićem da je nedopustivo strano mešanje u izbore, što je ustvari podrška borbi protiv „obojene revolucije“ koja je sad u Srbiji dobila formu izborne liste. I na sve to, uveče sam performans ostavke. Sve za jedan dan. Vučić je lepo objasnio Zakariji da Mladićeva sahrana nije bila državna, podsetio ga da je bio u Srebrenici da oda poštu i da je tamo doživeo pokušaj linča, i što je možda najvažnije – naglasio je da je demokrata. Nije pominjao „obojene revolucije“. Pred Zakarijom se našao liderski primer iz kataloga „neliberalne demokratije“. Farid ga je pitao da li je kandidovanje za premijera posle dva predsednička mandata znači Putinov model, da bi Vučić podsetio na primere – iz Bugarske Rumena Radeva koji je postao premijer nakon dva predsednička mandata, i iz Finske – kad je Aleksander Stub, aktuelni predsednik države, bio premijer 2014, kasnije i ministar finansija koji je čak napustio finsku politiku 2017. uz obećanje da se više nikada neće vratiti. Samosažaljivo Vučić je dodao –„Svima je to dozvoljeno a meni nije“. S tom razlikom što je i Bugarska pojam demokratije za Srbiju, kamoli Finska. Svojim načinom vladanja Vučić je faktički izgubio opciju da ode sa vlasti, pa da se u jednom trenutku ponovo na nju vrati. Ovakav prstup – traje dok traje i nema ponovo, rizičan je za državu.

Dok je CNN emitovao intervju Zakarije sa Vučićem, u Užicu se održavao promotivni skup Studentske liste. Ovacije su dobili – rođeni Užičanin Nemanja Vidić, nekadašnji kapiten Mančester junajteda i „beli Medžik“ – Dejan Bodiroga. I dok se to dešavalo u Užicu, CNN je kao pokrivalicu za intervju sa Vučićem koristio i sliku iz Užičke republike 1941. – kako Titovi partizani sprovode u Užice kolonu zarobljenim vojnika Vermahta. Išle su na ekranu kao pokrivalice i slike srpske vojske iz Prvog svetskog rata kao i slika proletera tokom bitke na Sutjesci 1943. Tada sam prvi put zaista shvatio kako su se osećali partizani kad je Radio London njihove okršaje sa Nemcima pripisivao četnicima đenerala Mihailovića koji je već počeo da taktizira i čeka bolje vreme za borbu, doduše i s razlogom jer ono „sto za jednoga“ u Srbiji nije obavezivalo komuniste i njihovu tada (pre Narodnog fronta) klasnu, revolucionarnu, borbu vođenu paralelno sa oslobodilačkom, koliko četnike. Vinston Čerčil jeste poslao svog sina majora Randolfa Čerčila u štab Josipa Broza Tita tokom Drugog svetskog rata da utvrdi stanje na terenu. Pre njega sa istom svrhom bio je stigao i Ficroj Maklejn, koji je doprineo da Britanci stanu uz Tita iako su Čerčilove simpatije inicijalno bile na strani Mihailovića. Ursula fon der lajen ima lakše mogućnosti da se obavesti o stanju na terenu.

Može ova kampanja na momente da zaliči kao da su ovo stvarno demokratski izbori u demokratskoj zemlji. Evo kako: Na stranicama „Nedeljnika“ i „Velikih priča“ smo se ranije već detaljno bavili fenomenom – kako se nakon skoro četrdeset godina od originalnog objavljivanja, pesma „Running Up That Hil“ velike zvezde osamdesetih godina prošlog veka Kejt Buš, juna 2022. ponovo našla među prvih deset na većini top lista u Velikoj Britaniji i Americi. Za taj uspeh zaslužna je četvrta sezona TV serije „Stranger Things“ -  „Running Up That Hill“ je omiljena pesma protagonistkinje iz serije - devojčice Maks (Sejdi Sink). Pesma (singl), je originalno objavljena na albumu „Hounds Of Love“ 1985. godine. Baš iste godine kad je Ferid Avdić objavio hit singl ’’Izađi mala’’ koji je prvo postao neformalan himna navijača Srbije a prvenstvu Evrope u fudbalu 2024, a potom su je zapevali i pobunjeni studenti po Srbiji.

Tri su velike Nade folk muzike: Mamula, Obrić i Topčagić. Na čudan način sudbina jedne pesme Nade Topčagić je kao sudbina pomenute pesme Kejt Buš.  Pesma „Jutro je“ (objavljena na albumu 1991, a promovisana na MESAM-u 1989) postala je globalno viralna kad je 2021. veliki fudbaler Zlatan Ibrahimović na scenu festivala u Sanremu izašao uz ovu, njemu omiljenu pesmu. Topčagić se odužila tako što je u „Šarenici“ na RTS-u otpevala partizansku himnu „Bella Ciao“ I 2019. i 2024. kemalisti u Turskoj su slavili pobedu Ekrema Imamoglua nad Erdoganovom opcijom uz „Jutro je“. Mogla je Nada Topčagić da se retroaktivno proslavi sa još jednom svojom pesmom – da su studenti uz  „Tri poljupca hoću ja, neću jedan, neću dva, ništa manje neću, jer tri su za sreću“ (1985) Snežane Savić, uzeli i Nadin hit iz 1992. – „Tri života, srca tri, tri mladosti dajem ti, hej, nevero, ljubavi“. I imaju još vremena jer treba potencirati broj tri na kom mestu će biti Studentska lista na izbornom listiću.

Idemo dalje: Pesmu „Iznad Tešnja“ sa stihom „Iznad Tešnja zora sviće, dobro doš’o predsedniče“ komponovao je Saša Lošić za film „Gori vatra“ (2003) Pjera Žalice. Mnogi su je pevali, od Halida Bešlića do Severine. Ono „predsedniče“ se odnosi na Bila Klintona koji treba da dođe u dejtonski Tešanj i tamo donese suživot i demokratiju. U prošlu nedelju raspevani studenti su na repertoar stavili i prepev „Nad Užicem zora sviće, zbogom dragi predsedniče.“ Istovremeno, Užičko kolo je standard svih studentskih skupova. Naprednjaci u ovoj kampanji istrajavaju na Brenine „Četiri godine, godine duge, godine bola, godine tuge“, koju su u noćnoj vožnji Beogradom decembra 2023. zapevali Vučić i Siniša Mali, stavili to na mreže i poslali poruku političkim protivnicima nakon svoje izborne pobede. I sad izgleda misle da će stvarno biti četiri godine, bez skraćivanja. Mnogo se generalno peva, a mangupi studenti prave zajebanciju tako što veštačkom inteligencijom Vučića i Anu Brnabić stavljaju u dublere Alena Islamovića i Indire Radić u duetu pesme „Lopov“, dok ima i decentnijih montaža gde su Ana i Aleksandar uz AI postali Keni Rodžers i Doli Parton u evergrinu „Islands in The Stream“

Više od pola miliona građana Srbije nema upisan naziv ulice i kućni broj u podacima o adresama u biračkom spisku, pokazala je analiza „Radija Slobodna Evropa“ na osnovu javno dostupne evidencije birača. To znači da će više od pola miliona birača imati pravo da izađe na vanredne parlamentarne izbore 25. oktobra bez upisane adrese u biračkom spisku. To me podsetilo na narodnjački evergrin cenjenog pevača Ranka Stojanića Šora – „Ti si žena bez adrese“ (bez ulice i bez broja, srce te se s bolom seća jer si nekad bila moja) koju je kao singl ploču 1979. objavio kultni „Diskos“ iz Aleksandrovca.

Naravno, kad se opraštao od zaposlenih u Predsedništvu, Vučić je sa zaposlenima zapevao Brenine „četiri godine“, a i zaplesao je. Vratio se na bitnu tačku rebrendiranja: U februar 2009. godine. Vratimo se, dakle, na „Pink“ TV i njihov šou-program „Plesom do snova“ 2009. Najveće iznenađenje četvrtog serijala „Plesom do snova“ je bilo učešće Aleksandra Vučića, tada zamenika predsednika SNS. U izjavi za jedne dnevne novine iz tog perioda, Vučić je potvrdio da je spreman za prve časove plesa: „Nemam komplekse da priznam da nešto ne umem, tako da me neće biti sramota da ljudi vide da ne umem da plešem. Verujem da ću posle nekoliko časova u plesnoj školi ipak postići napredak“, rekao je tada Vučić i napomenuo da je u nekim zabavnim emisijama već pokazao da peva „kao ekspres lonac“.

Vratio se pesmom Vučić u još jedan TV šou: Najgledanija emisija u istoriji „Zvezda Granda“ bila je ona 16. juna 2007. u kojoj su u žiriju gostovali Aleksandar Vučić, Ivica Dačić i Velimir Velja Ilić, uz Lepu Brenu kao četvrtog člana žirija. Iako marketinški potencira narodnjake, jedan čovek koji decenijama poznaje Vučića mi kaže da, paradoksalno, on nije klasičan „ćaci“ i da mu ta muzika nije najomiljenija. U ovoj kampanji se sigurno neće vratiti na „Sajmona i Garfankla“ čiju je muziku koristio u kampanji za gradonačelnika Beograda 2004. protiv Nenada Bogdanovića (DS). Niti će se setiti nekada svoje omiljene grupe „Franc Ferdinand“, kao verovatno ni Žan Mišel Žara za koga  je rekao da ga sluša u jednom „Utisku nedelje“ u kom smo pored njega učestvovali Nebojša Krstić i moja malenkost. Pa me posle emisije jedna koleginica pitala – da li ti se čini da Krstić nije dovoljno oštro kritikovao Vučića.

Uglavnom, muzika motiviše, ali može da utiče na stvaranje iluzije normalnosti predstojećih izbora. Na stvaranje zavodljive ali varljive karnevalske atmosfere. I ne treba zaboraviti odakle onoliko do sada minuta tišine.

U 97. godini preminuo je američki biznismen srpskog porekla i prvi premijer SR Jugosalvije Milan Panić. Dobro sam ga poznavao i s njim uradio nekoliko intervjua. Uprkos izvesnoj naivnosti za politiku bio je velika šansa Srbije i Regiona. I te davne 1992. bi pobedio na predsedničkim izborima da Vojislav Šešelj nije podržao Miloševića. Dakle, Milošević od 1992. ne može da vlada sam sa svojom SPS. Vučić je uglavnom  mogao da vlada sam i to je bitna razlika. Milošević je doveo Panića u Srbiju (kao što je i nagovorio Dobricu Ćosića da postane predsednik SR Jugoslavije). Vučić je vodio računa da ne napravi kadrovsku grešku koja bi se okrenula protiv njega. Vuk Drašković je onda u modu vratio staru narodnu pesmu – „Moj Milane, jabuko sa grane“.

U mladosti Panić je bio uspešan biciklista i bio bi ponosan na studente-bicikliste.

Uostalom, zar i književni kritičari nisu napisali davno da biciklisti postaju simbol subverzije, totalitarnih paranoja i preispitivanja istorije. Mislili su, naravno, na roman Svetislava Basare „Fama o biciklistima“ koji je bio književna senzacija 1987. u SFRJ i koji je do danas ostao jedan od najboljih romana ovih prostora. Pa i šire.