Odmah nakon Petog oktobra advokat Božo Prelević, postao je jedan od tri koministra u Prelaznoj Vladi Srbije koja je trajala od 24. оktobra 2000. do 25. januara 2001. Ustvari, to je bio kolegijum ministara (u svakom resoru), a u MUP-u su pored Prelevića bili i Stevan Nikčević (SPO) i Slobodan Tomović (SPS). Dobro, konteksti nisu isti. Nakon pobede Koštunice nad Miloševićem na saveznim predsedničkim izborima, republička vlada Mirka Marjanovića bila je neodrživa. Takav format „prelazne vlade“ danas je teško ostvariv (jer nema izborne pobede opozicije), ali kad bi se i hipotetički desio, savim bi bilo realno očekivati da opozicija ponovo, nakon svih ovih godina, predloži upravo advokata Božu Prelevića za „koministra“ unutrašnjih poslova. Kad je mogao portparol DEPOS-a iz 1992. Vladeta Janković, da vodi beogradsku listu opozicije za prošlogodišnje izbore, zašto ne bi Prelević mogao opet u istu ulogu. Teško je, zar ne, zamisliti Batu Gašića i Božu Prelevića kao „kominsitre“, ali čak i da se Vučić, kad bi se šalili, oprosti od Gašića, teško je na tom mestu sa Božom zamisliti bilo kog naprednjaka od Vučićevog poverenja. 

No dobro, takve vlade teško da će biti. I kad se Vučić kao neomiloševićevac gnuša „prelazne vlade“ on se prevashodno gnuša tih asocijacija na Peti oktobar. Što ne znači da su mu milije tehničke prelazne vlade po makedonskom i crnogorskom modelu čiji je zadatak bio prevazilaženje političkih kriza koje su razdirale te zemlje. Ali i ti modeli su u Vučićevoj percepciji samo „scenariji“ koji u epilogu znače i realu, čak izvesnu,  mogućnost promene vlasti što je jeretička pomisa u Vučićevom multiverzumu. Ti „scenariji“ podrazumevaju i izbore sa standardima na koje Vučić nije spreman, a u njegovom instiktivnom doživljaju politike nisu daleko od „scenarija srpskog Majdana“. Vučićev režim ne može da se reformiše, ali da pravi taktičke ustupke – to može. Otuda je neka vrsta „tehničke vlade“ nešto što bi mogao biti model za izvlačenje iz krize koja najavljuje jesenju etapu. Model za takozvano premošćavanje, kako se to da čuti od kreativnijih naprednjaka. Ionako je ovaj Brnabićkin kabinet oročen još od aprilskih izbora lane.  Onaj model nedićevskog imena – „vlada nacionalnog spasa“, eventualno može biti postvučićevski model za prevazilaženje ideoloških razlika gde bi Srbija bila „na prvom mestu“ i gde bi onda zaista mogli da se naprave „resorni kolegijumi ministara“. Čak i sa ponekim lajt naprednjakom. Kako bi se spremili civilizovani demokratski izbori. Prošle nedelje Crna Gora je na parlamentarnim izborima održala još jednu lekciju iz demokratije Srbiji. Dogodine, ako Srbija ostane ovako politički zarozana, čeka nas još jedno poniženje - Hrvatska će na super izborima (za Evropski parlament, za Sabor i za predsednika Repubike), ponovo pokazati šta su za Vučićevu Srbiju nedostižni standardi. Ali, ćemo zato mi još gromkije prozivati „ustaše“ – i one tamo i ove „žute“ ovamo. Da se čuje do neba. 

^{Foto: Printscreen Youtube}

Bude li zaista ostavke Ane Brnabić koja je za sada „na stolu“, posle trideset dana - što je zakonski rok da se nađe novi premijer ili se raspušta Skupština, Brnabić može ostati tehnička premijerka vlade u ostavci, što joj nije nepoznato političko agregatno stanje, ili bi skupštinska većina mogla da izglasa drugog premijera. Na primer, kad bi to hipotetički bio Ivica Dačić, i pod uslovom da ostane na snazi Vučićeva izjava da su vanredni parlamentarni izbori izvesni, Dačić bi u suštini ipak bio neka vrsta formalnog Milomira Minića – premijera one postpetooktobarske Prelazne vlade. Samo bez koministara. Iako su konteksti različiti to bi imalo određenu težinu i pojačalo bi značaj socijalista u projektovanom Vučićevom „narodnom pokretu“. Pri čemu, Dačić ne bi morao da napušta mesto ministra spoljnih poslova (prelaznog), jer bi prelazni premijer bio više surogat Milomira Minića, ispražnjen od Minićeve simbolike odlazeće vlasti. I upravo bi se tada vratili na Vučićevu podelu uloga kad je Ani Brnabić dao prvi mandat. Naime, tada je Vučić rekao da će Ana i Ivica biti neka vrta „kopredsednika“ – pri čemu bi Ivica bio zadužen za politički deo, a Ana za ekonomiju, digitalizaciju i pripadajuće. Stvar se vremenom izvitoperila. Podvižničkim trudom da se dokaže da je naprednjakinja i da kao takva bude prihvaćena, Ana je kroz križni put partijske inicijacije istisnula kao Vučićev provodnik Ivicu i iz političkog dela, a iz te inferiorne pozicije tek je Ivicu trgao rat u Ukrajini odnosno izborna kampanja SPS u proputinovskom tonu. Može li se sad Dačić politički volumizirati?

Približava se Vidovdan. Možda neće biti ni kiše, pa će Vučiću biti lakše da ne ponovi neke greške sa beogradskog „Mitinga nade“ koji se pretvorio u relativni fijasko. To sad opet u najavi mora biti nešto državotvorno, kriptosaborno, da kipti od jedinstva. Kao neomiloševićevac Vučić je već napravio Miloševićeve greške u medijskoj sferi (tu nije mogao da odoli), ali se bar trudi da ih ne napravi u nekim drugima. Arogantnom Miloševiću američki ambasador Voren Zimerman nije došao na Gazimestan, dok bi Vučić sad na Vidovdan rado video Kristofera Hila na svom simboličkom danu rebrendiranja. Bizarno, ali kao što se Janerz Drnovšek onomad na Gazimestanu osećao neprijatno, da su se stvari malo drugačije skockale, Janez Janša ne bi možda imao nelagodu da bide Vučićev gost na nekom vidovdanskom igrokazu. 

Kao što je Miloševiće upropastio šansu da se sa američkim ambasadorom vozi brzim prugama koje je obećao njegov prvi premijer Dragutin Zelenović u svom ekspozeu, Vučiću se Kris Hil vozio u autobusu na otvaranju deonice Moravskog koridora. Koliko se sve u istoriji očas posla preokrene i koliko povod koji ne mora imati veze sa suštinom pokrene lavinu pokazuje upravo ta scena iz otkrivenog autobusa na Moravskom koriodoru jer sigurno tada ni Vučić ni Brnabić pored raspoloženog Hila, dok su zbijali šale o astrološkim afinitetima direktora Puteva Srbije Zorana Drobnjaka (koji je sedeo pozadi) nisu ni mogli pretpostaviti kakva ih politička i društvena kriza očekuje samo za koji dan.

Samo treba biti oprezan sa vidovdanskom simbolikom. Iza hrišanske glazure ima tu mnogo paganskog – maltene zlopamtećeg. Milošević je politički iskoristio Vidovdan proslavom šest vekova od Kosovske bitke, pa je doživeo da bude izručen Haškom tribunalu baš na Vidovdan, a da sve bude ciničnije, mnoge dosovske glavešine nisu ni znale da je taj dan baš Vidovdan, pa je Milošević morao da ih podseća.

Ako Vučić za Vidovdan negde u Srbiji, na primer u Gašićevom Kruševcu, predstavi novu „organizacionu formu“, hoće li opozicija imati adekvatan organizacioni odgovor. Jer ako ostane zaglibljena u pričama o „kolonama“ to se pokazalo kao promašena priča. Ko je bio zamislio onu Skupštinu slobodne Srbije (jedan bitan opozicioni političar je najozbiljnije shvatio njenu moguću ulogu), dobro ju je zamislio. Ona je valjda sad samo deo konfuzije na zeleno-levom delu opozicionog spekta, ali u osnovi imala je potencijal za „krovnu organizaciju“, kao neko lepše ime za „narodni front“ koji opozicija mora praviti želi li da se suprostaviti „pokretu za narod i državu“ kojim bi Vučić iz defanzive probao da pređe u inicijativu. Bude nostalgiju i zastava „Ferarija“, ali generalno opozicioni protesti u estetici treba da budu (i već donekle jesu) nalik marketinški vešto postavljenim srpskim protestima u Zvečanu. S time da u Beogradu bar ne mora niko da se nateže konopca sa NATO vojnicima. 

Kad je tamo leta 2020, grupa beogradskih profesora, akademika i intelektualaca pročitala na platou ispred Filozofskog fakulteta proglas kojim je najavila nameru da formira Skupštinu slobodne Srbije, koja će biti odgovor na, kako su naveli, lažne izbore i lažnu skupštinu koja oslikava samovolju jednog čoveka a ne potrebe društva, učinilo se da je to dobar model. Na žalost, i tu će se uskoro pokazati stari problem – da hiperpolitizovani ljudi nemaju kapacitet da svoj aktivizam održivo organizaciono uobliče. Skupština slobodne Srbije mogla bi biti DEPOS ovog vremena, tačnije treći DEPOS, koji bi bio protivteža Vučićevoj novoj oraganizaciji koja uz sve scenske efekte u suštini i ne može biiti ništa posebno drugačije od Patriotskog saveza JUL-a. Takva Skupština slobodne Srbije (odlično smišljeno ime) morala bi da najavi demokartske izbore za ustavotvornu skupštinu. I pravljenje srpske četvrte republike (prva je Titova, druga Miloševićeva, treća dosovsko – vučićevska). Ili možda „pete“ (zvuči francuski) za one kojima ustav nije održiv razlog da se povezuju dosovske i  naprednjačke godine. 

Za pokret koji se ustoličuje na istorijski i mitski Vidovdan mora biti i važnih ličnosti – pa se otuda logično i pregovora sa poznatim novinarima, pravnicima, istoričarima i mitolozima, sa konstruktivnim zagovornicima „domaćinske“ Srbije, sa društveno-političkim radnicima podnošljivo prozapadne orijentacije. Nije to sve lako uskladiti. Jer, realno, kad bi Vojislav Šešelj ušao u taj „pokret“ pa bilo bi nekorektno da bude bilo šta ispod predsednika nekakvog političkog saveta, ako pokret bude imao to telo.

Kad već pričamo o prošlosti u sadašnjosti, ako je Džo Bajden mogao iz penzije da vrati Krisa Hila i pošalje ga u Beograd za ambasadora, mogao je i Vučić iz penzije da vrati medijski aktivnog Nikolu Šainovića i da mu mandat za sastav vlade. Sad kad nema pijanog Jeljcina u Kremlju možda bi Šainović mogao da pokaže ono što nije mogao tada kad mu je kao „uspešnom privredniku iz Bora“ Milošević dao mandat. To što je Šainović socijalista ne treba da zbunjuje jer Vučić ume da ceni dokazane Miloševićeve kadrove iz devedesetih. Taj duh je ostao i u ovoj SPS Ivice Dačića, koja se po potrebi i putiniztuje i vraća Miloševiću, ali sa stalnim Vučićevim monitoringom koliko se Dačić zaista iksreno kaje zbog revizionističkih skretanja nakon Petog oktobra. Vršilac dužnosti ministra prosvete Đorđe Milićević je predstavnik tog obnovljenog konzervativnog duha SPS iz vremena „patriotskog jedinstva“ vlade Mirka Marjanovića. Čak kad slušate Milićevića niste sigurni da li je socijalista, naprednjak ili možda čak radikal. Kao relativno mlad čovek ima dug staž u SPS. Iako među njima nije toliki generacijski jaz, Vučić prema njemu kao da pokazuje nešto od onog respekta koji je Milošević nekada pokazao prema Vučiću žaleći što nije mladi socijalista. 

Ministri prosvete pokazuju prilično o fazama Vučićeve vlasti. Kad sad naletite na neku izjavu Srđana Verbića ne ide vam u glavu da je upravo ovaj pristojni teorijski fizičar koji je magistrirao i doktorirao veštačku inteligenciju bio Vučićev ministar prosvete nauke i tehnološkog razvoja. Ali u nešarčevićevskom periodu od 2014. do 2016. godine, u takozvanoj Vučićevoj liberalnijoj fazi. Koja se upravo završava negde 2016. Sećam se kad mi je tih dana jedan Vučićev saradnik rekao kako je „šef odlučio da zaoštri“. Na moje pitanje – što, kad već ima ogromnu podršku, i može komotno demokratski da vlada i sprovodi reforme?, odgovorio mi je „nisam siguran, mada mislim da hoće da politiku podigne na jedan viši nivo“. Ostalo mi je to u sećanju „viši nivo“ (!?) Verbića je lako zamisliti u „Utisku nedelje“ ali teško danas u kabinetu Ane Brnabić. 

Stari socijalista Žarko Obradović, svojevremeno je bio postao oportunistička paradigma političke raspodele u kojoj prosveta pripada socijalistima. I u kontekstu odnosa socijalisita sa „žutima“ i potom sa naprednjacima. Što je i govorilo s kojim se značajem tretirao resor prosvete koji je služio za takozvano namirivanje kvota. Mada je SPS odlučio da će Milićevića zameniti Slavica Đukić Dejanovič (koja je, iako veteranka politike i partije, u ovom slučaju „liberalnije“ rešenje), nikad ne treba zaboraviti dijagonalu Mitević – Vučelić – Milanović. Na čelu državne televizije. I preslikati je na druge moguće (dis)kontinuitete. Ostavka Branka Ružića je stigla relativno brzo, njegov naslednik – v.d. Milićević se i u krugovima vlasti tumači kao konzervativno prelazno rešenje, sa pitanjem i među socijalistima da li je ovo rešenje trenutno bliže Dačiću ili Vučiću? I da li su Milićević i Rade Basta u ovom trenutku baš idealna partijska i koaliciona rešenja za Dačića?

Potvrdile su se ipak glasine iz SPS, da će Dačić insistirati na svom rešenju, a da će to biti Slavica Đukić Dejanović. Ona kao prekaljeni kadar ipak ima crvene linije integriteta SPS koji nije lako održavati u orbiti dominantne vladajuće parije. Ona asocira na bolje dane SPS. U odnosu na Vladimira Orlića kao predsednica Skupšine bila je prilično parlamentarnija, pristojnija i tolerantnija. Nema frakcionaške ambicije. A i psihijatar je, što je za resor prosvete danas bitna kvalifikacija.  

Ružić je obavljao funkciju predsednika poslaničke grupe SPS do rekonstrukcije Vlade Srbije u avgustu 2013. godine kada je izabran za Ministra bez portfelja zaduženog za evropske integracije. I to je imalo neku logiku jer Ružić jeste bio deo te uslovno rečeno reformisanije, elastičnije SPS, čak se nekad sticao utisak da Ružić ume da „solira“ i brani integritet SPS od naprednjačke arogancije i darvinističkih namera u političkom lancu ishrane prema koalicionim partnerima. Taj Ružić teško da bi tada lupio nešto slično o „zapadnim vrednostima“.

Evo malog podsećanja kako je to izgledalo 2016. kad je SPS još imao nekakvog dostojanstva u odnosu prema naprednjacima: Branko Ružič je u tim vremenima znao da iskoči iz koloseka i nervira naprednjake. Umeo je da kaže da bi pobedio Vučića da se tim bavio. Da nisam znao da Branko Ružić zaista postoji, da je realni lik, pomislio bih nekad da je Branko Ružić softver. Koji s jedne strane testira Dačićev „demokratski centralizam“ a s druge testira koalicionu izdržljivost.

Te 2016. lestvicu u inspiraciji je podigla tadašnja potpredsednica SNS Marija Obradović sa definisanjem Ružića kao „polupismene secikese“ (!?). Naprednajci su tada već pokazivali kreativnost i u vređanju prevazišli svoje simpatične i suptilne dosetke, pa i o Branku Ružiću – tipa „ružići uveoci“. Socijalisti za sve ove godine na vlasti sa SNS ipak se suzdržavaju od prostačkog vređanja. Tad, kad još nije bilo baš ološ, bitanga, hijena i vucinabita, bilo je pravilne cikličnosti: Ružić kaže nešto hladnokrvno, logički frustrirajuće, usput pohvali Mrku (koji je razbarušen umeo da bude cinično otresit prema Vučiću, držeći do SPS) ili Mrka pohvali Ružiča, onda neko od naprednjaka dobije fras, onda se Dačić ritualno kune u koaliciju sa SNS, podrži ga zavetno i neko od starih funkcionera, Slavica Đukić Dejanović, recimo, onda Vučić kaže da ga ne zanima Ružić i da to ne komentariše uz ipak malo zluradog oduška prema SPS, onda opet neko od Vučićevih trabanata pljucka i traži da se SPS izjasni i ogradi, i onda sve polako zamre. Do sledećeg Brankovog intervjua. Do tačke kad i Branko nije legao na rudu i pokazao konstruktivnost i svu veštinu svoje političke plastelinske bezličnosti. Ali, bilo kakva od ovakvih nekadašnjih Ružićevih ekstravagancija prema Vučiću teško da je danas zamisliva od strane Milićevića. I naprednjak Vladimir Đukanović je delovao uverljivije kao član delegacije Skupštine Srbije u Parlamentarnoj skupštini NATO, nego što bi Milićević delovao kad bi na primer bio zadužen za evropske integracije kao nekad u vladi njegov ministarski prethodnik i stranački kolega Branko Ružić.

Često čujem polemike da li se Vučič od učestvovanja u šou programu (ne rijalitiju kako misli poslanik DS Srđan Milivojević) „Plesom do snova“ 2009.  do „podizanja politike na viši nivo 2016“ i rušenja u Savamali koje se događa u izbornoj noći, samo folirao i čekao povoljnije uslove da rešešeljizuje partiju ili je imao iskrene ambicije da se emancipuje od te politike? Kada se u novembru 2014. Šešelj vratio iz Haškog tribunala, jedan Vučićev saradnik (ne onaj koji je govorio o „višem nivou politike“) mi je nervozno objašnjvao da Vučiću „uvaljuju Šešelja“ kako bi destabilizovali njegovu reformsku politiku i da ga sabotiraju kao Đinđića jer im ne odgovara jaka Srbija. Sve to danas nekima deluje smešno, ali je tako bilo. I pre bi se moglo reći da je zaista postojala Vučićeve namere da se emancipuje ali da se proces obrnuo možda ne toliko iz ličnih psihološklih crta (koje se malo i preuveličavaju) i političkih resantimana (koji je realno i previše) koliko iz srpskih strukturnih deficita (koji se umanjuju). I da li je maksimum bio pošešeljizovani singapurski model – infrastruktura i ekonomija uz radikalske talase (tako se zvala propagandna emisija radikala na Studiju B koji je Milošević na silu oteo iz ruku SPO). Kao što se „Gnevnik“ nazivao protest opozicionih naprednjaka pred RTS-om u vreme Dnevnika u pola osam koje je predvodio Nebojša Stefanović.

Danas je teško mladim ljudima objasniti veče kad se čeka s nestrpljenjem u pola osam prvi Pinkov Nacionalni dnevnik koji vode Mihailo Kovač i Aleksandar Crkvenjakov i iščekivanje reakcije Aleksandra Tijanića kao najzainteresovanijeg čoveka – tada na čelu RTS. Tek je danas nadrelano zamisliti na Pinku „Nikad izvini“ - lutkarsku serija, koja je prikazivala političku scenu u Srbiji na brutalno satiričan način. Serija je emitovana svakodnevno na Pinku od avgusta 2003. do aprila 2005. godine, urađena po ugledu na britansku lutkarsku serija „Spitting Image". Ustvari moguće je zamisliti, ali samo da tema budu Vučićevi protivnici, a onda su meta bili često predstavnici vlasti.

Nakon Brnabićkine poluostavke i Vučićeve konstatacije o neminovnosti izbora dobio sam ovih dana nekoliko pitanja na temu kako bi zaista izgledali relativno održivi demokratski zbori u Srbiji? Mediji su majka svih političkih bitaka u Vučićevoj Srbiji. I njegove realne crvene linije su tu.

U idelano – tipskim uslovima kad bi N1 i Nova S imali nacionalne frekvencije adekvatni, idealno – tipski  izbori bi bili da na njih izađu dve glavne liste: Jedna da se zove „Pink, Hepi - Predaja nije opcija!“, a druga „N1, Nova S - Protiv nasilja!“.