Zato je suštinski bitan dizajn novog parlamenta. Realno, Vučić bi verovatno pobedio i pod opozicionim uslovima, ali ne tako ubedljivo. Visoko postavljena lestvica od pedeset odsto devastira mogućnost bilo kakvog društvenog konsenzusa, a količina sasute propagande generiše omraze koje su zarobile politiku. Omladini dva puta po sto evra – sto pre, a sto posle izbora – samo je ’air max’ unapređenje stare srpske prakse – jedan opanak pre izbora, drugi kad glasaš. 

Skupština Srbije usvojila je set izbornih zakona kojima bi trebalo da se poboljšaju izborni uslovi, što je deo paketa navodne kultivizacije izbornog procesa u kome pitanje opozicije postaje inkluzivno, ne samo za ’pravu’ već i za ’konstruktivnu’ opoziciju. Uticajni naprednjak, poslanik Vladimir Đukanović, u toku rasprave o promenama izbornih zakona rekao je da je opoziciji dato sve, pa je cinično dodao kako bi bilo najbolje da je izmenama zakona propisano i da opozicija u startu dobije dvadeset procenata fore. Možda je upravo to trebalo uraditi na početku, pre oba koloseka dijaloga vlasti i opozicije oko izbornih uslova (sa evro parlamentarcima i bez njih), i jednostavo bez imalo cinizma dati bojkot opoziciji nešto ’fore’, kao kompenzaciju za medijsku situaciju i sistemsku dominaciju vladajuće partije. Vučić i Vladimir Đukanović ponekad zvuče kao ljuti opozicionari sa svim državnim resursima na raspologanju. A konstruktivna opozicija kojoj je 2020. problem bio i cenzus od tri odsto da dobije od Vučića garantovane kvote kao nacionalne manjine na izborima u Hrvatskoj. Poštenije bi bilo. 

Propustila je opozicija u pregovorima bitne crvene linije, iscrpljujući se na funkcionerskoj kampanji i sličnim izborno – folklornim temama. 

Vratimo se za trenutak u predsedničke izbore u Hrvatskoj januara 2020, odnosno u finiš kampanje decembra 2019: Tada aktuelna predsednica Kolinda Grabar Kitarović, stajala je pred prvi krug u studiju Hrvatske televizije sa njenim glavnim protivkandidatima Zoranom Milanovićem i Miroslavom Škorom. U studiju je bilo svih jedanaest kandidata.

Bilo je tu i opskurnih i ofucanih i svežih kandidata. Naslušala se to veče Kolinda kritika na svoj račun i račun HDZ-a, posebno su probojne bile one o korupciji. Onda je Kolinda imala tri duela sa Milanovićem pred drugi krug: HRT, RTL i NOVA.

Zašto srpska opozicija nije tražila hrvatski medijski model za predsedničke izbore? Pa zar se Vučić opsesivno ne poredi sa Hrvatskom? Kako bi odbio predlog opozicije da i u ovoj sferi budemo lideri u Regionu ili bar da dostignemo Hrvatsku, a ne da po izbornim uslovima ostanemo iza Kosova i Republike Srpske. 

Zamislite da pred prvi krug predsedničkih izbora 3. aprila u studiju RTS Vučić stoji pored Ponoša, a do Ponoša Milica Zavetnica, do nje Srđan Škoro, do njega Miša Vacić i tako dok se svi ne poređaju. Dobro, bez Šešelja, Dačića, Čanka i Belog Preletačevića to ne bi bio potpun šou, ali bi sigurno u rejtingu gledanosti iza sebe ostavio Zadrugu i Nikad nije kasno. Možda bi neki ’opozicioni’ kandidat pre raspalio verbalno po Ponošu nego po Vučiću? A, zamislite da hipotetički u drugi krug prođu Vučić i Ponoš, pa da po usvojenom ’hrvatskom modelu’ odirgraju na tri medijske table duel: RTS, Pink i N1 na primer? Čak je i par puta moja malenkost predlagala ’hrvatski model’, ali opozicija to nije registrovala. Opozicija robuje dogmi da su beogradski izbori bitniji od predsedničkih. Da, pobedila je opozicija u Beogradu 1996/97, ali pitanje je da li sadašnji odnosi u opoziciji (naročito posle Đilasovog poluultimatuma sa Ponošem), daju nadu da bi među glavnim akterima, i da se pobedi, bilo bolje nego što je to jadno bilo između SPO i DS onomad. 

Ono što ostaje srpski domet, pre nego standard, to je TV duel za drugi krug predsedničkih izbora – za koji se Vučić nada da ga ne mora nikad ispoštovati, jer sigurno ne planira da ni na narednim izborima ide u drugi krug. TV duel Tadića i Nikolića sad deluje nekako romantično, a onaj Koštunice i Labusa nadrealno. 

Vučić teško da bi propustio neki TV termin, kao što je Milošević 1990. odbio da iskoristi svoju minutažu za predstavljanje na državnoj TV, prepuštajući ‘velikodušno’ vreme adaptaciji drame Antonija Đurića ‘Solunci govore’. Vučićeva kampanja sada je nadogradnja kampanje Milutina Mrkonjića iz ministarskih dana sa sloganom ’Dela govore!’ I opozicija upodobljuje stvarnost svojoj percepciji stvarnosti pa hoće da ubedi i širi krug birača da su sva ta dela Potemkinova sela, a nisu. Staro je pravilo političkog marketinga – nikad ne napadaj ono što je izgrađeno. I Vučić je 2012. upao u tu grešku i napadao Đilasov most na Adi. I izgubio trku za gradonačelnika protiv Đilasa. Opozicija ima toliko tema da napada vlast – korupciju pre svega – umesto da se iscrpljuje na spomeniku Stefanu Nemanji, a da joj najatraktivniji razvojni projekat bude povratak stare železniče stanice u Beogradu. I da pobedi i krene u taj projekat suočila bi se sa protestima građana iz Beograda na vodi koji nisu plaćali tolike hiljade evra za kvadrat da im ispod prozora opet tandrču vozovi. I to kad Šapić obećava da im neće tandrkati ni tramvaji sa starog tramvajskog mosta preko Save. A tek to što bi Vesić i naprednjaci Nemanju branili telima. 

Vučićevog i Vesićevog Nemanju je glupo pomeriti sa konzervirane ’štajge’ a da Đilasov Alijev ostane na Tašu. Možda je, bez imalo malicioznosti, najbolje mesto za Nemanju bo kružni tok u Preljini gde su ukrštaju nemanjićevski putevi (bolje i od Vladetine Doline jorgovana kod Kraljeva), ali sad je kasno. Šta ako se neko iz opozicije doseti da sve  problematične prestoničke spomenike treba premestiti pored Nemanje pa da od Savskog trga napravimo ’beogradsko Skoplje’ – spomenički Diznilend.    

Sa ovakvom koncentracijom vlasti naprednjacima je sve teže da održe privid da ovde postoji neka ‘duboka žuta država’ koja eto deset godina već godina odoleva naprednjačkim udarničkim naporima da se poštuje ustav i sprovode zakoni. Srpska demokratija (i s njom još mnogo toga), paradoksalno, i dalje zavisi više od Vučićeve racionalnosti nego od opozicione snage. Od racionalnosti koju je Milošević tako retko imao. Za razliku od Vučića, Milošević od 1992. ne može više da vlada sam.

Opozicija, od đilasovaca do zelenih kao da bi najpre uzela slogan prvog DEPOS-a iz 1992. – ’Da živimo kao sav normalan svet’. Samo što smo 1992. znali šta je normalan svet, a danas i nismo tako sigurni čak i kad pogledamo Zapad. Vučić će u podtekstu ponovo koristiti čuveni slogan SPS iz 1990. – ’Sa nama nema neizvesnosti’. Sećam se snage tog slogana. Te davne 1990. na predizborni mitin SPS u Užice na Trg partizana stiže uštirkani Bora Jović – a čekaju ga opštinski socijalisti u pastelnim sakoima Jumka iz Vranja. Odmah pored SPO ima konvenciju u bioskopu ’Partizan’, aktivisti dele flajere sa natpisom ’Joviću, kasno si stigao’. Unutra se oseća dah demokratije ali i rakije, nose se crne šajkače sa kokardama i izlizane vijetnamke sa znakom viktorije u bojama i zvezdicama američke zastave. I sasvim je bilo logično da se tada porodični malograđanin oportunista opredeli za Jovićevo i Slobino ’Sa nama nema neizvesnosti’. Vučić to razume i ume da kapitalizuje konformizam nove srednje klase, koja je armatura podrške koju uživa. A opozicija i dalje misli da su glavna podrška ’sendvičari’ koji su samo scenski efekat. A penzioneri? Dobar deo ovih penzionera za razliku od Miloševićevih sad je bar u nižoj srednjoj klasi i ne čeka ulje u redu. I divi se Nemanji. 

Kandidat vodeće opozicione grupacije za gradonačelnika Beograda je portparol DEPOS-a iz 1992. Duh DSS ušao je Đilasovu koaliciju mnogo dublje nego što je to širila stranka Vuka Jeremića sa Sinišom Kovačevićem, da bi uz ovakav odobravajuće-pasivan stav Lutovčeve DS maltene sve moglo da se vrati na nultu tačku iz 1992, pre odlaska Koštunice iz DS. Nema pobede ni u teoriji bez saveza demokratskih nacionalista i građansko-liberalne Srbije. DOS je mogao bez SPO, sad treba i SPO, odnosno neko iz konstruktivne opozicije. 

Nedostižan medijski uzor TV duela bio je onaj Brane Crnčevića (formalno nestranačke ličnosti) i profesora Vladete Jankovića (portparol DEPOS-a) te 1992. godine. Vrlo decentno, sa lucidnim opaskama: Vladeta se sećao kako je nekad Brana znao da uđe u sitne sate u Klub književnika - "raspoložen ali stoji" - i kako je znao briljantno da kritikuje Andrića. Pa se onda cinični Vladeta pitao kako je moguće da onaj Brana koji je kritikovao jednog Andrića sad podržava jednog Miloševića. Onda mu je Brana objasnio, a i nama, da Milošević nije običan političar, već ’državnik’.

Drugo je to vreme bilo: Danas su, na primer, studenti i dijaspora za razliku od onda prilično pasivizirani. Manji je danas i dnevnopolitički angažman SANU. Crkva se nije bila slizala s Miloševićem (čak naprotiv), kao danas sa Vučićem.

Pa i partijski raskoli su imali nekog smisla kao onaj kad je Koštunica sa svojom desnom frakcijom napustio DS i osnovao DSS 1992. Doduše, tada nije bilo društvenih mreža kao pseudoaktivizma svedenog na izlučivanje mentalnog gnoja u virtuelnom prostoru. Nije baš tačno da su opozicioni mediji onda bili jači. Teško da bi ANEM devedesetih mogao da otkupi prava na evropsko prvenstvo u fudbalu kao u ova vremena kad se Euro emituje na nerežimskoj (Šolakovoj) televiziji. Niti je Veran Matić sa društvom iz B92 mogao da kupi Sautempton. Devedesetih je i opozicija imala infrastrukturne snage da i ona ponegde organizuje bugarski vozić. Lideri opozicije nisu zazirali od mikrofona već su građani dolazili na mitinge da baš njih slušaju. Danas je u opoziciji Đilas realni lider i mastermajnd, ali se nigde ne kandiduje – ako je kandidatura biti sedamdeseti i ispod na parlamentarnoj listi, što mora da dovede do izvesne neurotizacije opozicioniog prostora. I ostavlja pitanje, kakvi bi sutra, u slučaju, pobede bili odnosi Ponoševog kabineta sa partnerima iz opozicije. I da li bi se Ponoš partijski profilisao?

Da li oni koji su podržavali Kadijevića i njegovu huntu, koji je bio pitomac Vest Pointa, treba da napadaju Ponoša što se doškolovavao u Engleskoj? Eto, nekad su ljudi cenili i Miloševića što je znao Rokfelera kao mladi bankar, a sad im smetaju Rokfelerove pare kod zelenih aktivista. 

Ova sad opozicija ima mnogo mana ali je nekad bedno preterano je kritikovati.

U današnjem vremenu većinske ravnodušnosti za politiku, medijske anestezije, šikane i pritisaka, nacionalne mobilizacije ’srpskog sveta’ i potrošačkog društva koje je Vučić napravio, nije mala stvar politički se angažovati u opoziciji. Kad se rizikuje mnogo toga, a nema više onih privatnika koji bi zbog ideja ili vere u lidera da izvade iz džepa deset hiljada nečega za opoziciju. Kao onda nemačkih maraka. Hoće da izvade tajkuni, ali ne zbog ideja i demokratije.

U jednoj sredini ograničen je resurs – broj ljudi spremnih da se opoziciono angažuju. Tek onih da čuvaju kutije i suoče se sa Vučićevom kibernetikom. Kad od tog broja zainteresovanih za bavljenje politikom odstraniš one koji su kolektivno ili solo prešli u drugu stranku, budale i krtice, ostaje malo onih koje su ti na raspolaganju. Otuda i respekt prema takvima.

Taj prvi DEPOS je 1992. doveo prestolonaslednika Aleksandra u Srbiju, organizovao Vidovdanski sabor koji je uticao da Milošević na kraju te godine organizuje izbore, a glavne partije tog DEPOS-a bile su SPO i DSS. Od prvog DEPOS-a ostao je samo opušak – kako je to slikovito opisao jedan od njegovih ideologa Matija Bećković, dok je Koštunica zakucao poslednji ekser u mrtvački kovčeg te organizacije.

DEPOS 2 je 1993. išao na izbore bez DSS, a sa Novom demokratijom Dušana Mihajlovića plus Milanom St. Protićem (bivši DSS).

Ponoševa (Đilasova) Ujedinjena Srbija ima obrise DEPOS-a 3: Partije-nepartijski intelektulaci. Tu je kao u stara dobra vremena DEPOS-a 1 i podrška Ljube Simovića Vladeti Jankoviću. Vladika Grigorije (takođe podržao Vladetu) unosi crkvenu komponentu, fale samo Dražin unuk i POKS sa Matijom (radi monarhije), i fale studenti – neki mladi Đilas i mladi Mlađa Đorđević. 

Vučić je veliku motivacionu ideju opozicije iz 1992 – monarhiju – adaptirao u konstruktivnu opoziciju. Pragmatično, jer ta ideja još daje neke impulse u biračkom telu (ima onih koji zaista veruju da podržavaju monarhiju a ne Vučića), pa nije nerealno očekivati da ovoga puta NADA (Nacionalno-demokratska alternativa) čiju okosnicu čini savez POKS i DSS prebaci cenzus. Time bi ova DSS (nije toliki različak-stari DSS slogan), koje se neskriveno gnuša Vladeta (izvorni DSS) prevazišla komples ispodcenzusne Metle. 

Idealno-tipski DEPOS 3 (Ujedinjena Srbija) bio bi najoptimalniji da je širi od počivšeg Saveza za Srbiju, a bliži Tadićevom predlogu demokratske unije, koji ste verovatno zaboravili. Prosto rečeno – Ujedinjenoj Srbiji je za parče vlasti pored zeleno-levih, verovatno potrebna i Tadićeve kolona, i nešto od desnice iz konstruktivne opozicije čime bi se bar kompenzovalo odsustvo Dveri. Problem je što to zna i Vučić koji vrši stalni monitoring i inženjering na desnici. On ne dozvoljava da polje desnice, ni ekstremne ni takozvanog demokratskog nacionalizma neko opoziciono objedini. Stiče se utisak da je Boris Tadić za sada relativno pošteđen od medijskog toplog zeca režima, možda zato što bi Vučiću bio problem jedino u koaliciji sa Tomislavom Nikolićem. Do tada više nervira druge. Zavetnici sa svojih potencijalnih jedan odsto imaju zavidan koalicioni kapacitet. Oni su poželjni i Dverima ali i Dačićevoj slavskoj levici. Branimir Nestorović je, pokazuju istraživanja, takođe sinergertski dobar sa Dačićem i Palmom.

Na sceni politički je prilično unikatna pozicija Dveri i Boška Obradovića koji jedini imaju moralni kapital da nikad nisu bili na vlasti, pa otuda ni teoretski ne mogu da bude lopovi. A u savezu sa izvornim DSS-ovcem i bliskim Koštuničinim prijateljem i saradnikom Slobodanom Samardžićem, Dveri ulaze još dublje u polje demokratskog nacionalizma, jer kod opozicionih veterana i nostalgičara Slobodan Samardžić, je bar egal sa Vladeton Jankovićem. Boško Obradović je uspeo da racionalizuje desnu poziciju Dveri i sanira propagandne napada na njega zahvaljući i činjenici da pored Vučićevih formalnih i neformalnih desničara kao i kriptolevičara Boško ne može ni da izgleda tako ekstremno. I režimskoj propagandi je glupo da ga više etiketira kao ljotićevca. Dveri su fenomen srpskog višepartizma jer su uspele da pokažu retku žilavost i izdrže četiri ozbiljna režimska razbijanja partije. I politički pošteno nastupaju – predsednik partije je njen predsednički kandidat. 

Nacionalni problem je što je na srpskom političkom tržištu prozapadna demokratska desnica najdeficitarnija roba, a ona je bila okosnica opozicionih pobeda 1996. i 2000.

I zelena levica ne vidi Đilasov narodni kapitalizam mnogo boljim od Vučićevog investitorskog, niti je uverena da je Đilasu strana autoritarnost. Koalicija Moramo je i logična reakcija i na pobedničko zagrebačko Možemo Tomislava Tomaševića. S tom otežavajućom okolnošću da Moramo ne vidi u Tadićevim socijaldemokratama realnu sinergiju koju su pokazali hrvatski zeleno-levi sa SDP-om u Zagrebu. Tadić bi, i kad bi imao sinergetski efekat  i dovoljno glasova pre da bude Zoran Milanović nego Peđa Grbin. Srpsko Moramo nije puko kopiranje hrvatskog Možemo jer je Moramo utemeljenije u političkoj praksi od recimo leve mode nakon pobede Sirize u Grčkoj 2015. kad je Vulin svoj Pokret socijalista sa strane vlasti hteo da ojača pozivanjem na Sirizu, kao i Borko Stefanović sa strane opozicije pravljenjem Levice Srbije. 

Nisu problem Vladetine godine. U tim godinama Tito je čistio maspokovce u Hrvatskoj i liberale u Srbiji. Apsurdno je što su, uprkos svim razlikama mimo one u godinama, Vladete i Šapić u nacionalizmu tako slčni da ne mogu a da ne upute jedan drugom komplimente po tom pitanju.

^{Tekst je objavljen u Nedeljniku}