Kad je bila pomama za filmom Toma sigurno ste mnogo puta čuli ono - išla sam u bioskop da bih plakala. I muškarci su govorili da su zaplakali. Posle je bilo nekako sramota reći da si gledao Tomu a da nisi plakao. One koji su zaista plakali zbog Tome Zdravkovića, a ne samo mode radi rekli da su plakali, jer ih je film emotivno dotakao, razumeo sam tek donekle kad sam pogledao Matriks četvorku – Uskrsnuće (Matrix Resurrections) koji je potpisala Lana Vačovski. Manje mi je došlo da plačem zbog efekta nostalgije koliko zbog tužnog osećaja da je taj četvrti Matriks jednostavno bio nepotreban film. Dobro, bilo je tu dobrih momenata, na primer ono kad su se sreli Neo i Triniti, čak ni novi Morfeus nije bio tako loš, ali ono što je Matriks četvorku spasilo od debakla bila je dobra samoironija, odnosno dekonstrukcija mita satkanog od simbolike i anticipacije.

Dvojka Top Gana – Maverik, je vrhunski stilizovan i gledljiv repertoarski blokbaster, ali u biti takođe nepotreban film. I dok gledaš vremešnog ali ništa manje sposobnog i neukrotivog u stege sistema Maverika (ispolirani i pomalo androgini Tom Kruz) – osećaj nostalgije je veštije izazvan nego kod Matriksa. Jednostavno, reditelj Džozef Kosinski i produceti Džeri Brukhajmer i Tom Kruz bili su veštiji od Lane Vačovski (rediteljke i jene od producenata novog Matriksa). Za razliku od Matriksa u Maveriku nema samoironije, što je jedan od glavnih hendikepa filma. 

Sigurno će biti žena koje će na Maverika pustiti suzu kao i na Tomu. Znam ih bar nekoliko. Film je sniman pre rata u Ukrajini, odlagan zbog pandemije Kovida, a gledaoci samo mogu da nagađaju u kojoj se zemlji nalazi nuklearno postrojenje na koje kreću američki piloti iz Top Gana da ga unište. Iako se obično u komentarima čuje – Rusija, Kina, Severna Koreja, mogao bi to da bude i Pakistan iako su valjda američki saveznici. Naravno da je i ovo potvrda američke vojne sile, ali odustvo jasno defininisanog neprijatelja, nekako stvara utisak o konformističkoj političkoj aseksualnosti filma. Uglavnom, nedefinisani neprijatelji nemaju migove i suhoje, već fantome – i one starije, ali i petu generaciju. 

Novi Top Gan je dobar dok referiše na prvenac, a postaje malo usiljen kad počinje da liči na Kruzovu franšizu Mission: Impossible. A liči na momente. Ima ovde i razumljivih ziheraških rešenja, prikladnijih uslovnom rimejku tipa kontroverznog Star Wars prvenca treće trilogije The Force Awakens (Buđenje sile).

Hajde da se načas vratimo u daleku 1986. godinu, kad je svetski hit bio film Top Gan u režiji danas pokojnog Tonija Skota. Top Gan je vazduhoplovna akademija u San Dijegu. Tom Kruz u ulozi koja ga je od nepoznatog tinejdžera pretvorila u megazvezdu igra pilota ove akademije. Iako je tih godina pop pevačica Kim Vajld bila seks simbol epohe, u Top Ganu ju je pretekla glumica Keli Mekgilis, koja je svoju raskošnu erotičnost već dokazala godinu dana ranije u filmu Svedok Pitera Vira. Ostaće u filmskim antologijama scena kad noge Keli Mekgilis prošetaju ispred zabezeknutih mladih pilota – Maverika, pre svega. Maverik ima probleme sa nadređenima, ne voli autoritete, ima probleme i sa intimiziranjem, a što dovodi do vrlo kompleksne situacije kad se zaljubi u Čarli (Keli Mekgilis), autoritativnu instruktorku aeronautike.

Koja cura u bioskopu tada nije pala na scenu kad Kruz u kafiću očaranoj Keli Mekgilis peva serenadu – Youve Lost That LovinFeelin. Doduše, ta romansa je bila predvidiva i bitna za emotivno prihvatanje filma, ali ono što je najbitnije, to su vazdušne borbe (za to vreme zaista spektakularne u svojoj realističnosti), kao i spektakularne aeronautičke scene – lupinzi i tako to. Adrenalinske zadatke režiser Toni Skot je i kasnije uspešno rešavao u filmovima kao što su Poslednji akcioni heroj (1991) i Dani grmljavine (1990). Ostaće za antologiju i Top Gun soundtrack, Berlinov megahit Take My Breath Away. U filmu glume i Meg Rajan, Val Kilmer… Film je do sada verovatno ostao najbolji primer propagande američkog militarizma i možda najbolji regrutni film svih vremena. Kako su filmski kritičari i društveni analitičari tada pisali, broj prijava za Mornaričko ratno vazduhoplovstvo znatno je skočio posle pojave ovog testosteronom napunjenog omaža muškarcima koji osećaju ’need for speed’.

I te 1986. ni Bžežinski nije mogao baš naslutiti tako skori i ekspresni slom Sovjetskog Saveza. Matijas Rust je tek godinu dana polse Top Gana, podvigom koji možda ne bi uspeo ni Maveriku, sleteo cesnom na Crveni trg u Moskvi i simbolčki najavio krah epohe. 

Top Gan je u suštini bio bliži filmu Oficir i džentlmen (1982) s Ričardom Girom nego bilo kom jasnije militarizovanom filmu. Što govori i o veštini propagande u voljenom filmu Oficir i džentlmen, gde se jasno vidi da je svaka vojska pre svega dril, a možda tek potom i učiteljica života. Maverik naravno nije Kum dva, niti dvojka Elijena ili Terminatora. Čak je možda srećnije rešenje bilo da je bio snimljen neki njegov spin – off. Pesma koju peva Lejdi Gaga (prikladno estetizovana u spotu) Hold My Hand naravno neće dostići slavu Berlina i Take My Breath Away, ali je funkcionalna. Briljanta je i minijatura Eda Harisa koji najvaljuje eru dronova u kojoj neće biti mesta za tipove kao što je Maverik. Romasa sa vlasnicom bara Peni (Dženifer Konoli) je usiljena i možda nepotrebno popunjava prazninu Keli Mekgilis koja je lošije ostarila od Toma Kruza, pa otuda ovo može biti i primer nekorektnog filma. Režiser Kosinski se nemušto pravdao da nije hteo baš u svemu da se vraća nazad, dok je Mekgils izjavila da je nisu ni zvali. Ispada da su je se stideli, i da se i ona stidela sebe. Mekgilis je patila od depresija, vidno je promenjenog fizičkog izgleda, a što su njoj depresije za Meg Rajan su plastične operacije. Ni nje nema ponovo.  

Ko hoće u filmu može (kao i u prvencu) da vidi i homoseksualnu stilizaciju. Sem letačkih scena, najbolji deo filma je susret Maverika i Ajsmena koga bolesnog glumi realno bolesni Val Kilmer. Sačuvan od patetike, taj kratki susret je uspeliji deo katarze od težišne epizode - susreta i epiloga zajedničkog borbenog iskustva Maverika i poručnika Bredlija Bredšoa s nadimkom Ruster, sina Maverikovog pokojnog prijatelja Gusa iz Top Gana prvenca.

Sećam se te 1986. rođaka koji se zanosio da ode na pilotsku akademiju JNA u Mostar i koji je iz svoje male varoši došao u Titovo Užice da u bioskopu Partizan gleda Top Gan. I u ono vreme stare JNA bilo je dovoljno dobrih propagandnih igranih filmova na temu vojničkog života i toga kako vojska od klinaca pravi ljude. Preporučujem da pogledate ponovo Vojnikovu ljubav iz 1976. sa Vojom Brajovićem. Ali, kad se pojavio Top Gan, više nikakva socijalistička propaganda nije mogla sakriti da je američki vojnik frajer u odnosu na bilo kog socijalističkog. A u vreme hladnog rata to je bilo jako propagandno bitno.

I kako je broj prijava za američko Mornaričko ratno vazduhoplovstvo znatno skočio posle Top Gan euforije, tako je i TV serija Vojna akademija bitno popravila imidž Vojske Srbije i pojačala interesovanje mladih ljudi da upišu vojnu akademiju. Neki mladi glumci iz Vojne akademije u popularnosti su prestigli neke od Zvezda granda. Kada je premijerno emitovana od januara do maja 2012, na RTS, Vojna akademija je u gledanosti pobedila čak i Sulejmana Veličanstvenog. Pa i sad u Maveriku, glumicu Moniku Barbaro koja glumi mladu pilotkinju Feniks, lako je zamisliti na Pasuljanskim livadama. Na dva upisa na Vojnu akademiju u 2012. i 2013. za jedno mesto je konkurisalo 10 do 12 kandidata. Primera radi, pet godina ranije, 2009. molbi je bilo dva puta manje. Po istraživanjiam Demostata tek u odmakloj naprednjačkoj fazi 2017. interesovanje i za obično redovno služenje vojnog roka postaje dominantno u Srbiji i tada ga podržava ga čak tri četvrtine stanovnika Srbije (75 odsto).  

Tom Kruz je i u dvojci Top Gana pokazao da je još daleko od oldtajmera i kad su mačizam i akcija u pitanju. To tek nije bio u vreme SF filma Oblivion (2013)  ili Ghost Protocol (četvrti nastavak Nemoguće misije iz 2011). Vitalnost Kruza kao tajnog agenta Itana Hanta potvrdila se i u trejleru za sedmu Nemoguću misiju koji se emituje pre Maverika. Iako su Kruzovi filmovi depilirano testosteronski i libidozni, ja sam mislio da se klinke više ne pale na njega. Sve dok 2012. nisam pogledao prvu epizodu Vojne akademije. Dakle, jedna cura koja je primljena na Akademiju (u vreme kad je Dragan Šutanovac bio ministar vojni, što je jako bitno), u sobi drži poster filma Top Gan, a ne poster Ace Lukasa, na primer. Ili Nebojše Pavkovića. Scenarista Gordan Mihić i režiser Dejan Zečević imali su težak zadatak u potkontekstu; da srpski patriotizam emancipuju od antiamerikanizma. Verovatno i da u auditorijumu normalizuju partnerstvo sa NATO posle traume agresije NATO na Srbiju. Što je kopernikanski preokret u odnosu na TV seriju Moj rođak sa sela koja je više bila na liniji julovskog spota i pesme Volimo te otadžbino naša. A da sačuvaju malo i duha stare JNA u filmovima i serijama, gde je sad Ljubomir Bandović bio neki novi Stole Aranđelović. Vratila je serija malo i duha izgubljenog običaja – ispraćaja u vojsku – koji se nekad od svadbe razlikovao samo po tome što nema mladenaca i kumova (…“a tetke se izdvojile same, suze brišu krajem od marame…“, kao u onoj ispraćajnoj pesmi Šabana Šaulića).

Ako je poster Top Gana prošao dok je ministar bio prozapadni Šutanovac, da li bi prošao kod Aleksandra Vulina dok je on bio ministar vojni. Za taj svetonazor prikladniji je poster rusko-srpske koprodukcije Balkanska međa. Ili bi Maverik možda prošao kod ministra vojnog Nebošje Stefanovića za koga čaršija s vremena na vreme spekuliše da je „američki čovek“. U svakom slučaju, slovo Z je popularnije od Top Gana u Srbiji. 

Džaba je bilo što je Anđelina Džoli preko svog agenta morala da demantuje da je pozivala na ukidanje Republike Srpske, jer je tamo 2012. njen film U zemlji krvi i med, sa srpske strane većinski ocenjen kao antisrpski, pa i od onih koji ga nisu gledali. Tematika je bosanska iz devedesetih godina. U novom Top Ganu samo se na jednom mestu pominje naš prostor i to baš Bosna, ali bez konteksta. Iako znamo čiji su položaji bili bombardovani u Bosni.  

Nije da nije bilo i antisrpskih filmova. Nemoguća misija- Protokol Duh, u inspirativnoj režiji Breda Birna, daleko od toga da je prosrpski film, ali pominjanje Srba je bio izvestan iskorak od stereotipa. Na prvi pogled jesmo negativci, masakrirali smo jednu hrvatsku porodicu, ali smo u suštini iskorišćeni kao opravdanje za nečiju manipulaciju, i to se na kraju filma otkriva. Šta li bi tek bilo da je Srpkinja glavni ubica, a ona je Francuskinja? Eto, zašto treba da budemo zaslužni tajnom agentu Itanu Hantu, odnosno Tomu Kruzu.

Inače, Ranko Munitić mi je jednom prilikom na slučaju filma Rain Man (1988), objasnio zašto je Tom Kruz veliki glumac, u vreme kad su ga više smatrali samo za lepotana: To što je u Kišnom čoveku napravio Dastin Hofman, jeste virtuoznost, ali i manirizam i zanat, ali budi glumac pa odglumi njegovog brata, prosečnog i bezličnog japija u dramatičnoj psihološkoj promeni. E to retko ko može kao Tom Kruz.

I sad se vidi koliko je bilo sudbinski bitno što je morbidni Dejvid Kronenberg odbio da režira prvi Top Gan.

Kad smo već kod aviona, maja ove godine navršilo se trideset godina od kada su vojni piloti Ivan Selak i Ivica Ivandić sa dva miga tadašnje JNA sa aerodroma Ponikve kod Užica – preleteli (prebegli) iz Srbije u Hrvatsku, čime je Zageb dobio još dva borbena aviona. U Užicu je kolala urbana legenda, da su piloti nad Užicem napravili neki manevar koji u avijaciji znači prijateljski pozdrav, jer im je taj grad bio drag. Urbana legenda o pozdravu krilima, naravno, nije tačna ali bi taj prebeg hrvatskih pilota bio dobra filmska priča.