Ne verujem baš u te stvari, nisam ni nešto posebno sujeveran, ali zar ne zvuči proročki da će stvari krenuti naopako kad bradata žena pobedi u Evropi? I tako je bilo 2014. u Kopenhagenu na Pesmi Evrovizije. Pobedila je pesma Rise like a Phoenix koju je izveo predstavnik Austrije Končita Vurst (bradata žena), čije je pravo ime Tom Nojvirt. Ali, ruska aneksija Krima desila se u martu 2014, pre Končitine pobede, tako da malobrojnim futurolozima koji su ovde videli nove Sudete, nije trebala „bradata žena“ da ukapiraju stvari. 

Ako je to i bilo predskazanja (pre Kovida i pre ovakvog rata u Ukrajini), sada je otprilike sve jasno i ne treba mnogo vidovitosti da bi se osetio globalni pesimizam. Nakon Kralja Čačka (Nenada Marića) stiže na velika vrata još jedan mladi Čačanin (sa radom u Velikoj Britaniji), Luka Ivanović - Luk Blek (Luke Black), koji će predstavljati Srbiju na Eurosongu sa pesmom „Samo mi se spava“. Činilo se da će angažovani riječki zajebanti Let 3 biti i neformalni predstavnici Srbije, kao što je Konstrakta lane bila Hrvatske, ali bogami Luk Blek se nametnuo svojim sendmenovskim nihilizmom. A i ime onog albuma Let 3 „Bombardiranje Srbije i Čačka“ sad deluje bizarno aktuelno. A i konkurentske su to stvari za Evrosong u Liverpulu. Da je koju godinu stariji ovaj Čačanin bi komotno mogao da zameni britanskog glumca Toma Staridža koga su Vorner Bros i Netfliks odabrali među dve hiljade kandidata koje su predložili kasting menadžeri za ulogu Morfiusa, vladara Kraljevstva Snova, čuvenog DC-jevog stripa koga je napisao Nil Gejmen. Luk Blek imao je hiper estetizovan sendmenovski nastup na domaćem izboru, sa pozadinskom virtuelnom podrškom koja je izgledala kao da vizuelni tvorac Elijena, Hans Rudi Giger kreira srpskog transformersa za Liverpul. Ionako Lajbah nije uspeo da ovo takmičenje simbolički vrati u Ukrajinu, koja je pobedila prošle godine, jer je koncert Slovenaca u Ukrajini otkazan iz kontroverznih političkih razloga.

^{Lajbah/Foto: Printscreen Youtube}

Distopijska insomnija hrabar je izbor za Srbiju. U estetici i srpsko-engleskim stihovima „Samo mi se spava“ ima dovoojno nihilizma za Liverpul: „Dok svet gori (This ends now)/War, glad je, bez nade/Savest spava (S-spava) dok svet gori/Gori, kraj je, mrak traje/Razum spava (S-spava) dok svet gori/(S-spavaj)/(Samo mi se spava)/Samo mi se spava“.

Nisam očekivao ovakvo dobru, verovatno nenamernu, parabolu sa pesmom Ljube Simovića „Autoportret sa glavom na stolu“ (Ljuska od jajeta, Stubovi kulture, Beograd 1988). Evo samo jednog stiha iz moćne Ljubine pesme: „Neko, ne vidim ko/Poziva me u borbu za slobodu/Traži pobedu istine i pravde/Pobedu ustava, zakona i prava!/A meni se spava!“

Ali kakav se san želi? Ako je ona insomnijska „budnost“ derivat vremena u kome se živi. Kao duša apatije. I u rezonima gejming generacije. Jer, obrnuto, narkolepsija je bolest spavanja, odlikuje se prekomernom dnevnom pospanošću sa nesvesnim epizodama spavanja danju. U ovim pesničkim izrazima želja za pospanošću je i (prividni) eskapizam ali i sasvim primerena doza angažovanosti u datom društvenom trenutku, sveta ili lokalnog okruženja. „Pospanost“ je i ravnodušnost, maltene nadpolitičko stanje. Distopijska vizija snova u limbu bez Sendmena – navigatora sna.  

Luk Blek je izjavio pred finalno takmičenje da bi voleo, ako pobedi, da Evroviziju dovede u Čačak. „Odrastao sam tamo, pa možda to takmičenje bude i u našem Domu kulture!“. Naše srpsko takmičenje i možda, za ono evropsko, ako bi pobedio u Liverpulu, tehnički bi bilo malo komplikovanije. Čačanski Dom klulture je brutalističko autorsko delo zagrebačkog arhitekte Luja Šverera iz 1970. godine. I meni je zdanje uvek delovao nadrealno, onako postavljeno na centralnom čačanskom Trgu narodnog ustanka. Tu sam, eto, gostovao na promociji knjige Lazara Džamića o Alanu Fordu – „Cvijećarnica u Kući cvijeća“. I stvarno je sve bilo nadrealno.

I da Luk Blek, kao naš Luk Skajvoker, pobedi u Liverpulu, Evrovizija u Čačku deluje nadrealno, ali ne manje nego što su nekada delovale nadrealno neke druge stvari. Jeste li zaboravili Samantu Foks? Mlađi nek’ pogledaju. Sećate se li njenog mega disko hita iz 1986. Touch Me – I Want Your Body? Dok je Samanta kao ultimativna seks bomba harala s tim hitom po svetskim top listama i imala onaj vreli spot sa kadrovima na jahti, najpopularaniji narodnjak tih meseci u u Srbiji bio je hit Milana Babića (eto, rođen u Goričanima kod Čačka) „Baš mi se ne da“. Iako Samanta Foks i Milan Babić i nemaju neke zajedničke veze, te dve pesme smo kao srednjoškolci slušali sa talasa Radija Titovo Užice dok smo išli na bojevo gađanje iz takozvane predvojniče obuke. Iz te perspektive, sve je delovalo nemoguće – i da će zaista biti rata kod nas (zbog čega se valjda ide na bojevo gađanje) i da će Samanta Foks biti išta bliže Titovom Užicu od erotskih maštarija srednjoškolaca. Ali, sve se promeni. Bilo je i strašnih ratova za koje su mobilisani i neki srednjoškolci s tog bojevog gađanja, a i Samanta je 2007. bila specijalni gost na manifestaciji „Dani estrade“ koja je održana u hali „Mladost“ u Atenici kod Čačka. Bili su to dani Periklovog doba Velje Ilića, tadašnje personifikacije Čačka i Atenice. Dobro, za Samantu Foks niko nije predlagao da dobije ulicu ili postane počasna građanka, ali je bila ideja da joj se podigne spomenik u Čačku koji bi bio biser supkulture sa poprsjem. Kao otisci stopala Red Hot Chili Peppers u Inđiji. A 2011.  Društvo srpsko-kubanskog prijateljstva pokrenulo je inicijativu da Asanž postane počasni građanin Čačka kao „simbol revolucionarnog delovanja“, jer je „na putu da se na listi heroja izjednači sa Če Gevarom služeći se najmoćnijim oružjem savremenog doba – informacijom“.

^{Foto: Printscreen Youtube}

Naglašeno je tada da je Čačak grad koji voli heroje, da je Asanž moderni Če zato što se suprotstavio neokapitalističkom poretku i zverima imperijalizma. Bilo je podrške inicijativi – to je koncept, ali i otpora – tipa čime je to Asanž zadužio Čačak, te da je ova inicijativa dokaz da Čačak postaje kulturna provincija. Ali, to su bila vremena pre „Zemlje snova“ Kralja Čačka i pre čačanskog Sendmena - Luk Bleka. 

Ono što je suštinski bitno, treba razlikovati nihilzam odomaćen u Srbiji, i nihilizam koji šaljemo na Evroviziju. Kao što je lane trebalo razlikovati odomaćeni cininizam i onaj cinizam koji je ponudila Konstrakta. I kao što se čini da nakon „Dece“ Milene Marković i „Unutrašnjeg mora“ Danice Vukićević, NIN-ova nagrada možda čak menja i književnu paradigmu, te da ova dva neobična romana (jedan u stihovima, drugi u fragmentima), nisu samo smela incidentna koincidencija trenutnog žirija, tako se stiče utisak da sa Konstraktom i Luk Blekom nastaje paradigma koja, paradoksalno, predstavlja Srbiju a nije karakteristična za njena dominantna mentalitetska i druga raspoloženja. I stilistiku. Jelena Karleuša ove godine nije oduševljena Luk Blekom (nije ni Topalko), bar koliko to prošle Aca Lukas nije bio oduševljen Konstraktom. 

Nobelovka Alis Manro, nazvala je sistem koji i mi ponekad prepoznajemo porno nacionalizmom, dok je moj komšija Živan davno definisao da živimo u kulovskom fašizmu (fašizmu kulova). Šta je da je, nešto jeste hibridno, pa ako je reč i o demokratiji. U reakcionarnosti ojađenih nacionalista nije malo ni nihilizma. 

Uglavnom, nihilizam izbija iz osećaja dekompenzovanosti. Otuda je perspektiva nuklearnog udara Putina po dekadentnom Zapadu najmokriji san, koji apsolutno ignoriše rizike po srpsku dijasporu koja u ogromnoj većini živi i radi upravo na tom Zapadu. Bože, koliko samo spokoja unosi intuicija da Putin ne blefira. Još kad to Vučić potvrdi. 

I kao što je „Rat svetova“, radio-drama napravljena na osnovu istoimenog romana Herberta Dž. Velsa, koju je režirao Orson Vels 1938, izazvala paniku u Americi, sličan slučaj bio je i sa pomalo zaboravljenim filmom „Dan posle“ (1983) koji je režirao Nikolas Majer. Eto, film o nuklearnom aramgedonu režirao je isti čovek koji je režirao i neke Star Trek filmove – klasične primere antropološkog optimizma. „Dan posle“, napravljen u Reganovoj Americi (pre Gorbačova) pokazuje na primeru Kanzasa (u koji se Doroti iz Čarobnjaka iz Oza sigurno neće vratiti), psihozu iščekivanja rata, poletanje projektila, sam nuklearni udar i stanje neposredno nakon udara. Televiziji Beograd je vrlo brzo posle TV premijere u Americi emitovala film. 

A eto, do skora (do učestalih pretnji Dmitrija Medvedeva) za budućnost čovečanstva bio je indikativniji film „Dan posle sutra“ Rolanda Emeriha, kao snažna metafora klimatskih promena i novog ledenog doba koje će nakon kataklizme doneti katarzu čovečanstvu.

Šta god da se desi, već je snimljeno na filmu. Jutro nakon kontrolisanog Trampovog napada na Siriju aprila 2018. kad su srpski tabloidi preuranjeno najavili treći svetski rat, sedeo sam na klupi u BG parku Tašmajdan: Sunce je fino grejalo, gledam dečicu kako se igraju. Posebno obraćam pažnju na ljuljaške, klackalice i tobogane. Čujem dečju graju i u trenutku se sledim jer sam nekako sam sebi zaličio na Saru Konor iz „Terminatora“ koja gleda skoro identičan prizor koji će odmah biti ugljenisan. Evo ga opet isti osećaj. 

Iako Terminatora više volim da se setim zbog You Could Be Mine i Guns N’ Roses. I tečnog metala, odnosno Roberta Patrika koji u tom Kameronovom remek delu (dvojci) liči na Ričarda Grenela iz naših i Vučićevih dana sa više optimizma.

Retki su oni političko-bezbednosni dani koje možete kompletno da rekonstruišite u svakom trenutku.

Na primer, iako sam tada imao nepunih deset godina, do detalja se sećam 4. maja 1980. kad je umro Tito. Kao i mnogi. I izgleda tranzistora starijeg brata mog školskog druga, i radio prenosa te famozne utakmice Hajduk-Crvena zvezda i sve one tuge i strepnje koje se razlivala po ulicama i porodicama.

Do detalja se, verovatno kao i mnogi, sećam i 24. marta 1999. kad je počela agresija NATO: I kad je pre podne uredniku spoljne politike u Danasu Milovanu Jaukoviću, kolega iz Rojtersa javio da su motori aviona upaljeni i u NATO bazi Indžirlik u Turskoj, kamoli u Avijanu, i da je samo pitanje časa, i kad sam video grčke studente kako se ispod Tašmajdana pakuju u autobuse.

Sećam se detaljno, kao i mnogi od vas sigurno, i tog 12. marta 2003. kad je ubijen Đinđić i kad sam po onom neobično toplom danu sreo na Slaviji koleginicu Vesnu koja se vraćala sa konferencije za medije ministra prosvete Gaše Kneževića i koja mi je uznemireno rekla da je bila neka pucnjava u vladi.

Pre podne, na dan početka invazije Rusije na Ukrajinu – 24. februara 2022. snimao sam svoju TV emisiju „Presija“ u Novom Sadu, a nakon nje sa gostima iz emisije otišao na kafu u Petrovaradin. Sunčan dan bez oblačka. Sa terase tvrđave Novi Sad i Dunav vide se kao na dlanu. I mnogi su tada bili uvereni, kao i jedan moj gost, u Putinov blic krig. Moj drugi gost u emisiji nije. Verovao je u Ukrajinu i bio protiv Putinove autokratije, i ne toliko fasciniran Vučićem. I godinu dana posle je na istim pozicijama. Ali taj moj TV gost koji se nadao Putinovom „blic krigu“ tog 24. februara bio je napadno za Vučića, da bi danas – godinu dana posle, i dalje bio žustro za Putina, ali je u međuvremenu postao prilično javno skeptičan prema Vučiću. U smislu da će Vućić napraviti dogovor sa Zapadom povodom Kosova, mimo srpskih interesa. A, ustvari implicitno kritikuje Vučića što će se tako distancirati od Putina.

^{Foto: Printscreen Youtube}

Sudeći po raspoloženju ta dva moja gosta, Srbija se za ovih godinu dana, uprkos tome što joj Vučić nije uveo sankcije, diskretno i postepeno distancira od Rusije. A i da je tako, problem za opoziciju je što ta dva moja gosta suprostavljenih stavova oko rata u Ukrajini (ali obojica uslovno protiv Vučića), nemaju sinergiju da naprave savez protiv Vučića. Kad pitanje sinergije, od ove personalne studije slučaja, dignemo na viši nivo, teško je očekivati da bi antivučićevska proputinovska desnica i liberalna prozapadna opozicija mogle da naprave funkcionalni savez protiv Vučića. U funkcionalnoj praksi osvajanja vlasti je teško zamisliti, pokazuju Demostatova istraživanja, ono što Vučić i njergova propagandna mašina sad zovu „antidržavna koalicija“. Za razliku od devedesetih godina kad je savez desnice i građanske Srbije protiv Miloševića bio moguć jer je desna opozicija bila prozapadna. I jedino taj prostor desnog centra ako želi ili mora može da popuni Vučić. I postane uverljiviji uz savez sa delovima liberalne levice. Malo deluje tragikomično kad pristalice kulta Vladimira Putina u Srbiji napaduju Vučića zbog gaženja demokratije, kao što liberali i levičari koji kritijuju Zapad i NATO u Srbiji mogu biti samo Putinovi korisni idioti. Kako je Berija zvao tada levičarske intelektualce na Zapadu. 

Iako je dizao i svoj rejting uz kultizaciju Putina, Vučiću danas ne odgovara imidž „malog Putina“ jer on sugeriše marionetsku poziciju i otvara Vučićev „meki trbuh“ Srbije iz devedesetih godina, što koriste i Priština i Sarajevo i Zagreb i Milo Đukanović. 

Iako je prvi slučaj zaražavanja novim korona virusom potvrđen 6. marta kod muškarca iz Subotice, kasnije objavljeni radovi pokazali su da je kovid zapravo već u februaru a po svoj prilici i ranije bio prisutan u Srbiji.

U one dane koji vam se urežu u sećanje je i dolazak korone. Na pjaci u Bolonji sam saznao za prvi slučaj korone u Italiji. Potom sam, srećom na vreme, gledao u Udinama utakmicu Udineze-Inter, jer nisam malo kasnije u Milanu Atalanta-Valensija, a što je bio inkubator virusa. I naježim se kad se setim koliko je krcato puna bila „Dačija arena“ u Udinama, i šta bi bilo da je ta utakmica odigrana malo kasnije. 

Možete li da se setite gde ste bili 6. marta kad je stigla vest da se pojavio prvi zvanično registrovani slučaj virusa u Srbiji? A upravo je sad tri godine od pojave korone u Srbiji. U beogradskom hotelu Kraun plaza tog dana se održavala Konferencija „Savezništvo SAD sa Jugoslavijom – Srbijom“.

Ambasador Duško Lopandić, koji je sedeo desno do mene, pokazao mi je svoj mobilni telefon na kome se video ministar zdravlja Zlatibor Lončar, koji je saopštio brejking njuz. „Stigla korona“, rekao mi je gospodin Lopandić. 

Konferenciju tog 6. marta otvorili su ambasador SAD u Beogradu Entoni Godfri i ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić. 

Ambasador Godfri je tada poručio da je u fokusu njegovog mandata da pomogne Srbiji do članstva u EU. U mesec mart – bremenit tragizmom istorijske simbolike u Srbiji upisao se i dolazak korone. Godfri je pohvalio Dačića i rekao da je ponosan što je bio deo sastanka sa predsednikom Vučićem u Stejt departmentu koji je koincidirao sa zahuktavanjem virusa u svetu. E sad pogleajte ovu indikativnu psihološku situaciju: Dačić je i tada bio a i sad je ministar spoljnih poslova, i čini se kao da nije bilo one „pauze“ kad je bio spiker monolitnog parlamenta, zar ne? U vreme dok je u kampanji za aprilske izbore prošle godine vodio intezivnu prorusku kampanju, koja je iritirila Vučića, ja nisam zaboraviio Dačićeve reči iz Kraun plaze kad je još i naglasio da unapređenje odnosa sa SAD predstavlja jedan od spoljnopolitičkih prioriteta Srbije.

Eto, Godfri i nije tako davno bio ovde, oduševljavao se srpskim roštiljem i ajvarom i obećavao nam perspektive. A opet imamo utisak da je Kristofer Hil ovde tako dugo, da smo Godfrija zaboravili bar kao Meri Vorlik ili Majkla Polta.

Možda bi čak idealni srpski predsednički izbori bili okršaj između Kristofera Hila i Aleksandra Konuzina („Ima li ovde Srba?“). Ko god da pobedi Vučić bi mogao da bude premijer. Ali bi se licemerni građani bar isterali na čistac i zaista opredelili šta hoće i kuda hoće.

„Bacio sam pušku i kapu!/Neka pobedi sneg!/Na sto se spušta/ko na dno/moja glava!/Meni se spava/ugasite, meni se spava!“ (Ljubomir Simović).