Ako neko nekada pomisli na Tadićevog i Cvetkovićevog ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića, moguće da pomisli i na Narodnu stranku čije on bio predsednik, nakon DS faze. Nije to retko ime za političku stranku, pa je ne treba mešati sa Narodnom strankom Milana Paroškog u Srbiji ili Narodnom strankom Novaka Kilibarde i Dragana Šoća u Crnoj Gori. Uostalom, Evropska narodna partija (European Peoples Party) je najveća transnacionalna evropska politička stranka. Ona okuplja hrišćansko-demokratske i konzervativne stranke u Evropskoj uniji. To je grupacija kojoj je u Srbiji i dalje formalno najbliža Vučićeva Srpka napredna stranka. 

Uglavnom, Narodna stranka s Vukom Jeremićem kao predsednikom je u jednom trenutku zaličila na pravu političku partiju – sa članstvom, infrastrukturom, akcionom sposobnošću na lokalu, uglednim ličnostima, programom, pozicionirajući se uslovno u polju takozvanog demokratskog nacionalizma. Narodna stranka se urušila iz objektivnih i subjektivnih slabosti. Vučićev režim je počeo instiktivno da je doživljava kao pretnju u najavi, a imala je i unutrašnje slabosti, strukturalne i pesronalne. Kako to obično biva u nerazvijenom srpskom višepartizmu iz NS su nastala dve partije – Srbija centar Zdravka Ponoša i Narodni pokret Srbije Miroslava Aleksića. Istovremeno je ostala da egzistira na marginama i izvorna Narodna stranka na čelu sa advokatom Vladimirom Gajićem, koji je nekada, kao i mnogi, bio u Srpskom pokretu obnove Vuka Draškovića.

U međuvremu je Stranka slobode i pravde čiji je predsednik Dragan Đilas, započela da liči na ozbiljnu političku partiju sa svim performansama koje inicijativu, pokret, grupu ili entitet čine partijom. Udar je krenuo i na nju. Napustio ju je Dejan Bulatović, izabran za potpredsednika SSP 2019. Od njegove Zelene ekološke partije - Zeleni nastala je SSP. Bulatović je kao poslanik SNS postao oštar i opsesivan kritičar Đilasa i Marinike Tepić. Inače, Bulatović je bio heroj opozicionih demonstracija 1996/97, brutalno pretučen od Miloševićeve policije, i utamničen zbog nošenja njegove lutke u robijaškom odelu. I Bulatović je bio u SPO.  

Proces rastakanja se nastavio: Nedavno su sa sladostrašću režimski mediji izveštavali o „turubulentnom stanju“ u Stranci slobode i pravde, ali su priznali i ono što je Demostat utvrdio u istraživanjima - da je SSP najjača opoziciona partija. Izlazak dve poslanice SSP - Irene Živković i Sonje Pernat, iz poslaničke grupe i partije, te pridruživanje svojim dojučerašnjim kolegama Željku Veselinoviću i Đorđu Đorđiću, koji su nedavno takođe napustili SSP, spinovano je kao stvaranje „zdrave“, opozicije rasterećene od Đilasovog diktata i navodnog izneveravanja izbornih programskih načela partija. Odmah se video duh i pristup „konstruktivne opozicije“. 

Naravno, prorežimski mediji nisu sad podsetili na Veselinovićevo staro vređanje tada premijerke Ane Brnabić i njen odgovor nakon koga je Veselinović uputio izvinjenje. 

Strategija vlasti je uvek jasna – razbiti opoziciju na što više poslaničkih klubova (najbolje po principu deset po pet), odnosno od “disdenta“ iz poslaničkih klubova napraviti novi – konstruktivni. Ko hoće da se uveri kako izgleda okršaj vlasti i konstruktivne opozcije neka nađe TV „duel“ nekadašnje SNS ministarke Marije Obradović i Tatjane Macure iz tada Stranke moderne Srbije, a danas SNS ministarke. 

U novembru je Narodni pokret Srbije obavestio javnost da su za odluku Slavice Radovanović da napusti stranku saznali prvobitno od naprednjaka Milenka Jovanova, Nebojše Bakareca i režimskih medija. Radovanović je izjavila da smatra kako je zaslužila mandat poslanice u Skupštini Srbije, iako je njena bivša stranka tražila da ga vrati. Ona ne vidi razlog da borbu ne nastavi u drugom poslaničkom klubu. Inače, na osnovu nje je stranka Nova - Da se struka pita, čija je ona potpredsednica, postala parlamentarna. Opet, Nova - Da se struka pita, je nova faza stranke Nova koju je osnovao bivši demokrata i predsednik Vlade Srbije Zoran Živković.

Procesi fragmentacije opozicije dešavali su se paralelno sa protestima zbog pogibije ljudi na železničkoj stanici u Novom Sadu što pokazuje da režim u i teškim trenucima ume da radi na više razboja i ne odustaje od projektnih zadataka političkog inženjeringa. Iako, naravno, opozicija ima toliko unutrašnjih protivurečnosti, sujeta i kadrovskih trvenja da ne mora Vučić u sve da se meša. Ima ponekad i spontaniteta. 

Vučić bi uvek pristao na pedesetak pravih opozicionih poslanika u Skupštini. Ali ne mnogo više. Kao što ni jedna opoziciona stranka ili grupacija ne sme da zaliči na alternativu vlasti. Koriste se i iskustva kad je Milošević razbijao ili pokušavao da razbije Šešeljeve radikale. Pred naprednjačkim zovom sirena Đilasu ne bi pomoglo ni da je vodio poslanike da se zakunu u Crkvu. Kad to nije nekad pomoglo ni Šešelju. 

Stranka slobode i pravda za sada pokazuje generalno više rezistentnosti nego Narodna stranka, a očigledno ima i manji raskolnički potencijal u vrhu partije. Nekada su na talasu pobede Ciprasove Sirize u Grčkoj probali da se afirmišu s jedne strane Pokret socijalista Aleksandra Vulina, a s druge strane Levica Srbije koju je osnovao Borko Stefanović. Vulin je ostao formalno zaseban, sa Zavetnicima njegova partija se predstavlja kao naprednjačka avangarda, dok je Borko Stefanović uradio potez koji nedostaje današnjoj opoziciji – ne da se prave koalicije već da se partije integrišu, pa je Levica postala deo SSP.

U ontologiji bespuća srpskog višepartizma i Narodna stranka i Stranka slobode i pravde su derivati nekada velike Demokratske stranke. Ali, treba biti precizan – ta stranka je zaista bila velika samo kad joj je predsednik bio Boris Tadić. Ma koliko napumpana i trula iznutra. 

Ko zna šta bi bilo da je onomad na unutarstranačkim izborima u DS Slobodan Vuksanović pobedio Zorana Đinđića? Kako bi išao tok istorije? Ova sadašnja DS, iako nosi taj brend, samo je jedna od „frakcija“ stare DS. Stranka je vremenom pokazala zavidnu unutarstranačku demokratiju, ali se čini da je u jednom trenutku bukvalno preterala i sa istovremenim slabljenjem menjala predsednike kao fudbalski klub trenere u krizi – Pajtić, Šutanovac, Đilas, Lutovac. Nije Lutovac imao snage i harizme da digne DS, ali je imao čvrstine i poštenja da je očuva. Pa je otuda, iako gubitnik na izborima, njen politički rizničar. Evo, unutarstranačka demokratija je još jednom pobedila: Narodni poslanik Srđan Milivojević pobedio je u trci za novog predsednika DS dosadašnjeg predsednika stranke Zorana Lutovca i trećeg kandidata Miodraga Gavrilovića. Sad je već bilo teško zamisliti da se u nekom drugom raspletu Radoslav Milojičić Kena, nekadašnji član DS, a sada poslanik SNS pojavio kao protivkandidat iako je nekad i on imao svoju „frakciju“. 

Pred izbore, Srđan Milivojević je izjavio da je cilj da DS ponovo bude velika stranka, koja će pobediti ovu vlast. Za to su potrebna dva uslova: Prvi je psihološki – da članovi stranke s ponosom počnu da govore da su „žuti“, kao što se Dačić i njegovi ne stide što su „crveni“, iako su „crveni“ od Miloševića pa naovamo mnogo više štete naneli Srbiji od „žutih“. Da ne idemo dublje u istoriju. Uostalom, oni drugi „žuti“ su biznis-medijski stahanovci Vučićevog režima. Drugi uslov je reintegracija političkog polja nekadašnje DS, a to samo znači integraciju ili jači politički savez sa srodnim partijama – SSP, Srce, Pokret slobodnih građana… Ako već nema integracije u jednu partiju, to mora biti više i čvršće od koalicije. Snaga partije je snaga lojalnih partijskih kontrolora na izborima. Lider Kreni promeni Savo Manojlović ističe jedini pravi opozicioni put – masovno organizovanje. Ali, to pretpostavlja i integraciju negove organizacije u jednu veću. Koja može da zadrži ime Kreni promeni. 

Vratimo se za čas u 2014. godinu: Tadašnji  predsednik DS Bojan Pajtić napisao je autorski ekst za „Politiku“ pod pompeznim naslovom - „Deset teza o Srbiji“. To je bila razrada naizgled maglovitog koncepta „srpska Srbija“. U smislu da DS mora da se ponovo samopotvrdi tamo gde je i ruinirana – u Srbiji. „Srpska Srbija“ je preduslov evropske Srbije. Tad je zaličilo kao da mu je teks napisao Milo Lompar. Ali provereno nije. 

Da je ovakav govor pročitao 1992. godine, Pajtić bi sigurno bio na strani frakcije Vojislava Koštunice koja je osnovala DSS, uz obilato citiranje baš one rečenice Borislava Pekića kako ne treba da dopustimo da budemo uvučeni u veštačku dilemu izbora između nacije i demokratije.

Možda zvuči pretenciozno, ali agilni Srđan Milivojević, kao novi lider DS i „čovek iz naroda“, u pokušaju da napravi veliku stranku možda bi trebalo da ponudi nešto slično partnerima u opoziciji - cilj povratka na nultu tačku – 1992. i DS pre napuštanja frakcije Vojislava Koštunice i stvaranja DSS (stare). S jasnom naznakom da bi to bila prozapadna partija. Čime bi se izvršila diferencijacija na polju „demokratskog nacionalizma“ i odnosa prema demokratiji i putinizmu. Sa Milivojevićem DS dobija na aktivizmu, gde ideologija ne mora biti presudna. Iz drugih opozicionih partija čujem da je Milivojević otvoren na razgovorima, nije rigidan i da je za saradnju. Da je u sebi bio, (tako čujem) bliži bojkotu beogradskih izbora na koje je Lutovac izveo stranku.

Dugo se DS iscrpljivala u usiljenoj socijaldemokratiji. Taj trend je nametnuo Đinđić iz pragmatičnig razloga jer tada su u modi bili Šrederovi socijaldemokrati i Blerovi novi laburisti, pa je DS probala da se ukrca u „treći put“ evropske levice. Uslovno rečeno levih elemenata je uvek bilo u DS, ali se uvek regenerisalo i ulsovno desno krilo. Bilo je i u SPS ozbiljnih likova koji su to hteli, ali je Milošević umesto u evrolevicu odlučio da ode u „globalnu avangardu“. Naravno da Vučić nije Asad, ali i Šešeljivi radikali i SPS su imali veze sa partijama arapskog socijalizma, takozvanim Baas partijama, i smatrali su ih za partnere i uzore u borbi protiv američkog imperijalizma. Vučić je sa Šešeljem posetio Irak i Sadama Huseina. Asad im je blizak jer je Putinov saveznik. Inače, i Sadam, i Bašarov otac – Hafez su bili Titu na sahrani.

Sa propašću Liberalno demokratske patije (LDP je tako upropastila i Građanski savez Srbije sa kojim se ujedinila kao frakcija u Tadićevoj partiji), socijalno-liberalni kontekst su preuzeli najviše Zeleno levi front i Pokret slobodnih građana. Ali oni nemaju manevar u desno kao „socijaldemokratska“ DS.  

Od partija takozvane prve generacije partija srpskog modernog višepartizma, SPS je postao manjinski partner SNS, SPO se marginalizovao u senci SNS, DSS je sa prefiksom Nova nastavio stari Koštuničin pokajnički stav bukvalnog pranja od Petog oktobra, dok je slab rejting Srpske radikalne stranke samo privid jer naprednjaci su održivi model radikala za ovo vreme, čak je SRS imala najbolju evoluciju sa Vučićevom rešešeljizacijom partije, rehabilitacijom starih asova i (re)brendiranjem diskursa, odnosno medijskom potvrdom i promocijom dr Vojislava Šešelja kao neupitnog autoriteta Vučićvog zavetničkog kartela. Ali uvek pragmatičnog Šešelja koji očigledno razume taktičku potrebu prilagođavanja neoradikala, pa i izvesna prozapadna simuliranja i foliranja. DS je takođe partija „prve generacije“. Iako mnogo slabija nego nekada uspela je da se održi. Sa istorijom raskola koju bi retko koja partija izdržala.  

Kad je tamo leta 2020, grupa beogradskih profesora, akademika i intelektualaca pročitala na platou ispred Filozofskog fakulteta proglas kojim je najavila nameru da formira Skupštinu slobodne Srbije, koja će biti odgovor na, kako su naveli, lažne izbore i lažnu Skupštinu koja oslikava samovolju jednog čoveka a ne potrebe društva, učinilo se da je to dobar model. Na žalost, i tu će se uskoro pokazati stari problem – da hiperpolitizovani ljudi nemaju kapacitet da svoj aktivizam održivo organizaciono uobliče. Skupština slobodne Srbije mogla je biti DEPOS ovog vremena, tačnije treći DEPOS, sa šansama da prevaziđe protivurečnosti i slabosti prva dva i predstavi se kao pobednička formula. To je mogla biti protivteža Vučićevom neformalnom „zavetničkom pokretu“ koji uz sve scenske efekte, Tanju Miščević, Vučićevu posetu Frajburgu, Šolcu, Makronu, nadi da će se otvoriti klaster broj 3 sa EU, u suštini ne može biiti ništa posebno drugačije od Patriotskog saveza JUL-a. Takva Skupština slobodne Srbije (odlično smišljeno ime), da je imala šansu, mogla je da najavi demokratske izbore za ustavotvornu skupštinu. I pravljenje srpske četvrte republike (prva je Titova, druga Miloševićeva, treća dosovsko – vučićevska). Ili možda „pete“ (zvuči francuski) za one kojima ustav nije održiv razlog da se povezuju dosovske i  naprednjačke godine. Sve što nije mogla Skupština slobodne Srbije, možda bi mogao ProGLas. Zadaci su u suštini isti. 

Ima još organizacionih formi u katalogu: Predsednik Socijaldemokratske stranke Boris Tadić ocenio je davne 2016. da je Srbiji, po uzoru na slične sisteme u Francuskoj, potrebna „politička unija“ demokratskih partija građanske orijentacije čije bi jezgro činile SDS, Demokratska stranka i Zajedno za Srbiju Dušana Petrovića. Tadić je tada pojasnio da je formiranje takve unije potrebno zbog „destruktivnog dejstva koalicije SNS i SPS“ ali i zbog „pojave stranaka i pokreta na opozicionoj političkoj sceni koje se predstavljaju kao alternativa postojećoj opoziciji, a u stvari nose u sebi samo potencijal demagogije i populizma“. 

Eto, može i „demokratska unija“. U skraćenici ostaje DS a opet se tako ne zove. U počivšem Savezu za Srbiju, DS je bila tek četvrta po uticaju iza Đilasove grupacije iz koje je nastala SSP, iza Narodne stranke, ali i danas takođe malo zaboravljenih Dveri. Sada ne mora da bude tako.

Studenti jesu zadivili demokratsku Srbiju, ali i oni sigurno znaju da kao studenti ne mogu vladati Srbijom. A i opozicioni građani, posebno oni oportunisti koji se „lome“ bi voleli da vide uverljivu alternativu koja garantuje stabilnost, drugačiju od Vučićeve ali ipak stabilnost. Ko garantuje da opet neće biti fatalnih raskola, istorijski posebno tragičnog DSS i DS nakon Petog oktobra, do onog rasturanja Koalicije Srbija protiv nasilja, što je izazvalo depresiju u opozicionoj javnosti. Otuda bi sadašnja opozicija mogla radi uverljivosti i dogovornosti da ponudi zaboravljeni koncept „vlade u srenci“. Ako se slože kad su u opoziciji onda će to valjda samo da preslikaju kad dođu na vlast, zar ne?  Eto, ima primer vlade u senci premijera u senci Bojana Pajtića, koju je on formirao marta 2015.

Moguće da je „vlada u senci“ kao britanski izum podesna samo za dvopartijske sisteme razvijene demokratije kao što je britanski, ali zašto bi bila nepodesna, uprkos svim našim jalovim iskustvima, za društvo podeljeno kao srpsko koje se u suštini svodi na dve masovne (pred)političke partije (tabora) – za i protiv Vučića. Odnosno radikale i demokrate. Radikali su širi pojam od SNS i matične SRS, a tek su demokrate širi pojam od postojeće DS: Danas malo deluje nadrealno da je Dragan Šutanovac bio je na čelu ministarstva unutrašnjih poslova u senci, dok je Gordana Čomić predvodila ministarstvo odbrane u senci… Vlada u senci je formirana u vreme proslave četvrt veka obnavljanja rada DS, iako Dragoljub Mićunović smatra da to nije bilo nikakvo obnavljanje, već da je napravljena sasvim nova stranka. Tako mi je rekao.

Inače, prvu vladu u senci nakon uvođenja višepartizma formirala je 1993. Srpska radikalna stranka nakon razlaza sa socijalistima. Radikali su podršku usvajanju budžetu te godine uslovljavali kadrovskim promenama u vojsci, što je bio uzrok razlaza sa socijalistima. Interesantna je vlada u senci DSS  iz 2002. Tada se ova stranka nije još toliko stidela svog učešća u Petom oktobru, pa je njen premijer u senci Dragan Maršićanin probao da je predstavi kao zaista reformsku i evropsku alternativu menadžerskoj vlasti Zorana Đinđića.

Od vlade u senci do prelazne vlade trnovit je put.