srpski english deutsch

Kolumne / U centar Srbijo!

Vučić van mesta predsednika SNS je foliranje neprirodno za državu, partiju i društvo. Upravo zato što se Tomislav Nikolić držao ustava k’o pijan plota i dobili smo ovakvog Vučića, iako teško sad da će neko od naprednjačkih protivnika reći da je upravo Tomislav Nikolić kao predsednik ustavni ideal Srbije od uvođenja višestranačja, kao što ni bolji RTS nismo imali od onoga na čijem je čelu bio Aleksandar Tijanić. Niti bolju medijsku situaciju od one kad je premijer bio Vojislav Koštunica.

U centar Srbijo!
Foto: Printscreen Youtube (Kurir)

Kolumne / U centar Srbijo!

Vučić van mesta predsednika SNS je foliranje neprirodno za državu, partiju i društvo. Upravo zato što se Tomislav Nikolić držao ustava k’o pijan plota i dobili smo ovakvog Vučića, iako teško sad da će neko od naprednjačkih protivnika reći da je upravo Tomislav Nikolić kao predsednik ustavni ideal Srbije od uvođenja višestranačja, kao što ni bolji RTS nismo imali od onoga na čijem je čelu bio Aleksandar Tijanić. Niti bolju medijsku situaciju od one kad je premijer bio Vojislav Koštunica.

autor teksta
Nedeljnik | Zoran Panović | Beograd 19. Sep 2022 | Kolumne

Malo matoriji čitaoci sećaju se televizora sa crno – belom slikom. Ali, ta slika je često bila nemirna, treperava – po ekranu su letele neke linije, što je onemogućavalo normalno gledanje, pa su se zato koristili takozvani stabilizatori. To je bio neki mali uređaj, ali težak k’o kamen za kupus, koji je stajao pored ili ispod televizora i stabilizovao napon. Nekad su domaćice i na njega stavljale ono vezeno milje kao i na televizore. Na neki način, Ivica Dačić i SPS su za Vučića taj koalicioni stabilizator (čak i kad mu ne trebaju), iako je politički bilo poštenije, ma koliko slika na ekranu bila nemirna, da SNS napravi manjinsku vladu i preuzme punu odgovornost za vođenje države u ovim neizvesnim vremenima. Jer imaju ubedljivo najpopularnijeg političara na čelu stranke, sa najvećim legitimitetom u državi. Korektni socijalisti su mogli da se „namire“ po dubini sistema. I sigurno se ne bi mnogo jogunili.

U skladu Vučićeve navike pravljenja vlada sa širim legitimitetom, pričaju mi upućeni naprednjaci, bio je i ideja da Miloš Jovanović i DSS (Nova) zamene socijaliste, ali je Vućić odustao jer se uverio da Miloš Jovanović govori zaista ono što misli, pa kao takav teško može biti stabilizator za Vučića i njegovu skalameriju koja ponekad zaista pokazuje sliku kao televizor Elektronske industrije iz Niša. Ali kolor.

Ako ti treba ruska legitimacija u novoj vladi, onda su Dačić i SPS najpragmatičnije rešenje, tačnije rešenje koje može omogućiti najveće moguće razumevanje Zapada u datom trenutku. Uprkos skoro euforičnoj putinofiliji u kampanji za aprilske izbore, ne treba zaboraviti da je Dačić proglašen za „Najevropljanina“ za 2009. godinu. Aprila 2014. godine kad je izabran za prvog potpredsednika Vlade i ministra spoljnih poslova, pojavile su se zamerke da ne zna dobro engleski jezik za posao ministra spoljnih polsova već da dobro govori samo ruski. Na tu nečiju opasku u razgovoru (kome sam prisustvovao), tadašnji šef Delegacije Evropske unije u Srbiji, ambasador Majkl Davenport, polucinično, ali vrlo poučno nam je odgovorio kako „ima prevodilac“. Isto kao što je Brisel odao priznanje Dačiću za veliki i uspešan napor MUP-a Srbije na radu za bezvizni režim (dok je Ivica kod Borisa i Mirka bio ministar policije), tako mu sutra Brisel (i Vašington), mogu odati priznanje i za druge stvari.

Uostalom, iako je bio portparol Miloševićeve partije, i toliko već vremena u koaliciji sa SNS, Dačić za sebe nikada ne može tek tako reći da je s Vučićem „saborac“, kao što to s punim pravom može reći najprincipijelniji srpski političar – Aleksandar Vulin. Najprincipijelniji? Pa da. Svi oni antivučićevski puritanci koji se gade preletača ne razumeju da zapravo preletači (konvertiti) stabilizuju režim, i da neka nova, postvučićevska, vlast nikada neće biti dovoljno stabilna ako se u nju ne prelije deo naprednjačke mase ili deo elite. Da li je Vulin negde preletao (Pokret socijalista je u odnosu na JUL, kao LDP u odnosu na Građanski savez Srbije), da li se Vulin kurvao sa DOS u bilo kojoj varijanti i da li se Vulin ikada ponašao ili rekao nešto a da nije zvučao kao Vulin? E, sad što neko ne voli te principe u politici to je već druga stvar.

Za razlku od Dačića u SPS, kad bi Vučić umesto strogo hijerarhizovane autoritarnosti u SNS uveo „demokratski centralizam“ kao tehniku rukovođenja partijom, ta bi uslovna liberalizacija možda bila protumačena i kao znak političke slabosti. Niti je to potrebno. Jer, relano, u SNS bi verovatno na široku podršku naišla i ideja da se Vučiću nosi štafeta, a nije isključeno da bi mu organizovali i slet na kome bi mu svečano bila uručena štafeta. Samo što ovog puta umesto na „JNA“ slet bi verovatno bio na „Rajku Mitiću“.

U suštini vlade nema tako dugo jer Vućiću i nije toliko potrebna vlada. Tačnije, ovakvom modelu lične vlsti potrebnije je neko „izvršno veće“. U socijalizmu Izvršno veće (i savezno i ona republička), realno jesu više bili vlada, nego puka transmisija partije. Sad bi Vučićevo „izvršno veće“ bilo i formalno ozvaničen puki servis (kao i do sada), fluid Vučićeve političke volje.

Foto: Printscreen (Radio Slobodna Evropa)

Pravila se ipak znaju: Mandatar sigurno neće biti i mogući predsednik SNS ako se ostvare Vučićeve najave o povlačenju sa mesta šefa partije. Znači Miloš Vučević ima šanse da bude na čelu SNS, iako on maltene preklinje Vučića da ne napušta čelo partije u ovako odsudnom trenutku. Što politički i jeste logično. Ma koliko Vučić bio superioran, on sigurno instiktivno ne bi dozvolio da jedna osoba, ma koliko lojalna,  bude i na čelu vlade i na čelu partije. Ko vam garantuje da sutra možda baš Vučević ne bude reformator partije? Da vrati SNS izvornim principima iz „Bele knjige“. Teško da bi moglo obrnuto – da Ana preuzme partiju, jer ma koliko postala omiljena u njoj, ona je i dalje kao gej osoba prejaka za jednu u suštini konzervativnu partiju. Ana je i postavljena za koordinatora SNS za Beograd jer nema „bazu“ pa joj je teško da uspostavi „svoje ljude“ kao Nebojša Stefanović na primer. Šapić teško da će moći i hteti bez bar nekih svojih ljudi, ali pitanje je da li će imati vremena da ih dovoljno postavi i umreži.

Vučić kao vrhunski tehnolog vlasti zna da je partija glavni izvor legitimiteta i da je rizično napuštati je, ma koliko se činilo da se ni na horizontu SNS ne nazire iko nalik broju dva. Mada, kao što bi vladu zamenilo „izvršno veće“ i Vučića na čelu partije mogao bi da zameni „kolegijum“ (možda i sa rotirajućim predsedavajućim oročenog mandata na šest meseci recimo), ili da se pribegne omiljenom sredstvu iz tehnologije valsti – v. d. stanju, pa da na primer neko operativno iskusan kao Darko Glišić obavlja tu funkciju istovremeno je čuvajući. Jer Glišić ima jak partijski legitimitet. Možda i zbog prkosa zbog Vesićevog poturanja klipova u točkove, a možda i zbog demokratskog uverenja, gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić, dao je intervju za NIN, što mu je zamereno na Predsedništvu SNS. Kad je Šapič rekao – nisam znao da postoji zabrana i od kada važi, obavešteni mi kažu da je dobio jasan odgovor. Od bitnog naprednjaka.

Ako već mora neko na čelo SNS umesto Vučića zainteresovani sa Kosova bi najpre videli na tom mestu sadašnjeg ambasadora u Vašingtonu Marka Đurića koji se pre toga resorno bavio Kosovom.

Potencijalno povlačenje Vučića sa čela SNS uvek se dovodi sa citiranjem i tumačenjem Člana 115. Ustava Srbije u kome jasno ili manje jasno stoji: „Predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost“. Teško je ubediti običnu i stručnu javnost da predsednik SNS nije javna funkcija ili profesionalna delatnost. Ipak, usklađivanje političke prakse sa Članom 115. je nelogično. Mnogo je logičnije promeniti Član 115. i naglasiti da predsednik države može biti i predsednik partije na čijem je čelu pobedio na izborima. Demokratija je kad predsednik najjače partije pokaže i da je predsednik svih građana. Sublesasto je očekivati da pobednik na izborima umesto da sprovodi politiku koju je kandidovao sa svojom strankom krene u proces sopstvene i to ustavne delegitimizacije i svede se na predsednika biranog u parlamentu. Otuda je i proces ustavne depolitizacije Vučića politički besmislen i neminovno fingiran. Problem je i što u Srbiji šeta moć, pa je centar moći tamo gde je i njen nosilac – nezavisno od ustava i toga da li je vođa na mestu premijera ili predsednika. Ovako, neposredno, biran predsednik države ne može biti u političkoj praksi u ustavnom okviru. Kod Vučića je zbog karaktera lične vlasti to samo vidljivije. Probao je nekada Vučić na mala vrata da uvede kancelarski princip u Srbiji (kad je bio premijer), ali je odustao shvatajuću da je srpskom političkom mentalitetu bliži model „domaćina“ – predsednika, autoritarnog, ali ne preterano. Vučić van mesta predsednika SNS je foliranje neprirodno za državu, partiju i društvo. Upravo zato što se Tomislav Nikolić držao ustava k’o pijan plota i dobili smo ovakvog Vučića, iako teško sad da će neko od naprednjačkih protivnika reći da je upravo Tomislav Nikolić kao predsednik ustavni ideal Srbije od uvođenja višestranačja, kao što ni bolji RTS nismo imali od onoga na čijem je čelu bio Aleksandar Tijanić. Niti bolju medijsku situaciju od one kad je premijer bio Vojislav Koštunica.

Foto: Demostat

Od politički apsurdne depolitizacije (departizacije) Vučića, politički bi bilo poštenije da je Vučić pre odluke da se po drugi put kandiduje za predsednika Srbije primenio „poljski model“ - model Jaroslava Kačinjskog, a to znači da nemaš nikakvu državničku dužnost, ali si predsednik najjače partije – u poljskom slučaju „Pravo i pravda" (PiS), a odatle kao neprikosnoveni autoritet i siva eminencija raspoređuješ stranačke vojnike i lokalne nestranačke kadrove na državne funkcije.

E takav Kačinjski mogao bi biti Vučić kao vođa partije Srpski blok. Ali, već je predsednik Srbije.

Inicijativom za pravljenje „srpskog bloka“ Vučić dodatno problematizuje sada već famozno pitanje povlačenja sa čela stranke. Na prvu loptu to može biti pokušaj relativizacije povlačenja, utapanjem SNS u super strukturu – mega „socijalitički savez radnog naroda“ koji bi usisao i partije i „srpski blok“ predstavio kao partiju predsednika države. I što je logično i nimalo simpatično - ko ostane izvan bloka – taj po automatizmu ima gazdu ili u Moskvi ili u Vašingtonu. Faktički, Vučić tako (kad i keč ol postaje mali) bilduje SNS, od mastodonta pravi monstruma koji će poravnati politički prostor koji je SNS već ruinirala. Srbija bi tako dobila svoju verziju Putinove Jedinstve Rusije. Iako tek tada ne bi sa sigurnošću znali koga Vučić više zamajava – prorusku ili prozapadnu javnost u Srbiji. Pa bi „srpski blok“ bio kompromis u tom zamajavanju. Bizarno, ali Vučić bi „srpskom bloku“ upravo mogao da nadene ime Jedinstvena Srbija. Čak ne mora da krene u skupljanje potpisa za novu partiju kako cinično najavljuje uticajni Vladimir Đukanović. Vućić može da krene putem Vuka Jeremića i Dragana Đilasa. Jeremić je partiju napravio tako što je „preuzeo“ Narodni pokret Srbije Miroslava Mikija Aleksića, dok je Đilas „preuzeo“ Zelenu ekološku partiju od Dejana Bulatovića, Eto, Vučić bi mogao da „preuzme“ od Dragana Markovića Palme Jedinstvenu Srbiju, sa velikim šansama da se Palma i Dačić ne bi ljutili. Pa da onda krene integracija – utapanje entiteta i SNS kao najvećeg. Ili bi bolje bilo ime stare Arkanove partije – Stranka srpskog jedinstva. Kad nema ništa bitnije od jedinstva.

Vučićev ideal je da vlada putem „srpskih lista“. Na Kosovu već ima jednu uspešnu. Voleo bi da ima takvu u Crnoj Gori i u Republici Srpskoj – sa Dodikom bi to teže išlo i personalno, dok bi s Andrijom Mandićem teže bilo strukturalno. Naravno, najblistavija bi bila „srpska lista“ u samoj Srbiji.

Foto: Demostat

Ali, sve su ovo donekle maliciozna tumačenja. Još u izbornoj noći 3. aprila ove godine Vučić je zaključio da je Srbija otišla u desno. U dobroj meri i njegovom zaslugom jer je svoj kult pravio kroz jačanje Putinovog kulta u Srbiji. Vučićev režim se teško može reformisati (sa Vučićem), ali može praviti strateške i taktičke ustupke i kompromise. Malo taktički a malo i politički neminovno, politički instikt nalaže pomeranje Vučića ka centru. Čak možda za njega i neudobnu poziciju predsednika svih građana. Ili bar simuliranje toga. To znači i pragmatično redefinisanje keč ola pa i podele na sistemske i antisistemske partije. Pravljenjem novog političkog mejnstrima Vučić bi pokuša da napravi (sklepa) nekakav dvotrećinski konsenzus u društvu za teške odluke. S te strane, koliko je „srpski svet“ štetna ideja, „srpski blok“ može biti korisna. U Bloku bi naravno bili sem aktuelnih i potencijalni koalicioni partneri. Biti u Bloku znači da možeš biti i opozicija, ali da se kad zatreba oko strateških pitanja glasa za Vučićeve bolne odluke. Te odluke i njihova obrazloženja zvučaće toliko racionalno da svako ko ne bude za to biće na ekstremu i može se zaista pomisliti da gazdu ima u Moskvi ili Vašingtonu. I to bi onda bile i antisistemske, neodgovorne, snage. Pri čemu Vučić usled inercije nivelacije pokušava da dokaže da ekstremista na liberalnoj levici ima isto koliko i na proputinosvkoj, KGB-klerikalnoj desnici, što je jednostavno apsolutno netačno. I po broju i po snazi.

Za aprilske izbore Vučić je u kampanji koristio stari ministarski slogan Milutina Mrkonjića „Dela govore“, a sad bi u kampanji za „srpski blok“ (pod uslovom da se ne radi o jednokratnoj propagadnoj fori kao što je Vučićeva odlučna zabrana stranim vojnim atašeima da vršljaju po srpskim kasarnama), mogao da koristi stari slogan Dragana Maršićanina u trci za predsednika - „U centar Srbijo“, koji je, koliko znam, bio smislio Aleksandar Tijanić. Istinsko a ne demagoško pomeranje SNS u centar, makar i na ovaj nezgrapan način, moralo bi podrazumevati i izvesnu čistku u SNS, bar onakvu kakvu je Milošević napravio u SPS posle Dejtona. Pa i izvesnu kultivizaciju besprizorne propagande. Jer, pazite, ovo nije „desni centar“ već „centar“ – maltene kao DS pre 1992, i odlaska desne frakcije Vojislava Koštunice. Ali, naravno da ni nakon ovakvog hipotetičkog tektonskog manevra ne bi bilo čistke. Već bi se sve uglavnom svelo na taktičko-poltronsko preumljenje članova SNS i propagandista – što bi u praksi značilo ovog sad ne napadaj, a po ovom udari. A što se već delom i vidi.

Sto se tiče slogana Dragana Maršićanina sa predsedničkih izbora 2004. "U centar" (Srbijo) i tu se radilo o jednoj veštoj obmani, čak nekoj vrsti protoobmane kakva se sad možda sprema. Naime, tada se želelo sugerisati od strane Koštuničine koalicije (DSS, G17 Plus, SPO i Nova Srbija) koja je podržala Maršićanina da su SRS i DS dva ekstrema naše političke scene, a da je vladajuća koalicija umerena snaga. Baš neka vrsta centrističkog „srpskog bloka“. I tu se kurvalo sa SPS koja je prebačena u mejnstrim. Umesto radikalnog raskida sa radikalima i socijalistima, DSS (stara) je probala da izniveliše SRS i DS (kao što bi sad Vučić da izniveliše pripadnike i protivnike Europrajda). Ustvari, DSS je probala da se satanizacijom DS ulaguje narodu i džorne nešto glasova od SRS . Dobro, tačno je da im je Đinđič apsorbovao (ukrao) mandate, ali animozitet DSS prema DS često je bio iracionalan. Apsurdno, ali vremenom umesto da odlučno povede Srbiju u Evropu i racionalizuje odnos s Kosovom i Crnom Gorom, DSS je počela da se stidi Petog oktobra, da proćerdava demokratski potencijal desnog centra i ko june u krivu šljivu počne da prilagođava stvarnost svojim opsenama. Taj i takav DSS dao je jaku delegaciju u Vučićev keč ol. Od partija prve generacije, jedino je Miloš Jovanović uspeo da osveži stari brend, ali brend je zbog svoje politike i istorije toliko zbunjujući i kontradiktoran da je morao da mu doda prefiks – Nova DSS. Da je jasno depetooktobarizuje. Bizarno je i to da je deo zbunjujuće politike Vojislava Koštunice - Vladeta Janković - postao autoritet restolova DS u borbi protiv Vučića, čak njegov govor na konstitutivnoj sednici Skupštine Srbije uzimaju kao baklju slobode u Vučićevoj tmini.

Neko i kao labudovu pesmu.

Komentari

Poštovani pre kontaktiranja najljubaznije vas molimo da se upoznate sa našom politikom o privatnosti.

Kolumne
Linija podele
Linija podele

Poučno je s vremena na vreme podsetiti se šta su pisale srpske umne glav...

Uzajamno funkcionalni paradoksi
Uzajamno funkcionalni paradoksi

Ta 2016. godina bila je prelomna jer od tada stvari su krenule nizbrdo št...

U centar Srbijo!
U centar Srbijo!

Malo matoriji čitaoci sećaju se televizora sa crno – belom slikom. Ali, ...

Scholzing
Scholzing

Macedonia was one of the six federal socialist republics of Titos Yugoslavia. Ev...

Reakcionarna faza
Reakcionarna faza

Da ima političke volje, Vučićeva poseta Jasenovcu bila bi temeljno pripremlje...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat
Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat

  U junskom istraživanju crnogorskog Centra za demokratiju i ljudska pr...

NATO od Srbije udaljen tri godine
NATO od Srbije udaljen tri godine

  U svakom društvu, postoje teme koje se radije preskaču. Određen...

Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane
Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane

Na ulice Tirane je 13. maja izašlo više desetina hiljada ljudi koj...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

2022. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.
Više informacija možete naći na našoj stranici Politika privatnosti