U finišu izborne kampanje završeno je još jedno emitovanje kultne serije iz vremena Titolenda – „Vruć vetar“. U zadnjoj epizodi Šurda (Ljubiša Samardžić), (ne)simpatični namćor, neradnik i hipohondar, ostvaruje američki san na ovdašnji način, i postaje uspešni internacionalni modni frizer. To mu uspeva tako što gotovo slučajno sa ženom ode na jednu od večeri francuske kulture, mode i kuhinje u beogradski hotel „Jugoslavija“. On svojoj ženi Vesni (Vesna Čipčić) za to veče pravi frizuru koja joj obezbeđuje prvu nagradu za damu (drugaricu) sa najlepšom frizurom. E, upravo u toj hotelskoj sali (doduše renoviranoj) održana je konvencija za ove poslednje izbore Nestorovićeve liste Mi – snaga naroda. Nije loše uraditi komparativnu analizu društvenog konteksta ta dva događaja (jednog fiktivnog i jednog realnog) i videti poželjne duštvene vrednosti u svakom od njih. Ili bar ono čemu se zaista težilo. Ono je ipak bio neki socijalizam i titoizam, a ovo sad je razobručeno srpstvo. Između ta dva događaja zjapi civilizacijski ponor. A u čiju korist ocenite sami. Teško bi se gosti sa jednog od ta dva događaja snašli da ih neko teleportuje vremenskom mašinom u onaj drugi događaj.

„A sad svi na svoje radne zadatke“, završne su reči govora kojima je Slobodan Milošević 1988. oduševio radnike iz Rakovice koji su došli ispred Savezne Skupštine da traže svoja prava uvereni da im to samo novi vođa može obezbediti. I tu se desila ključna metamorfoza – došli su na protest kao radnici „samoupravljači“ (radnička klasa je tad još uvek bila ustavna kategorija), a otišli su sa protesta kao nacionalno osvešćeni Srbi. I Srbija se još nije oporavila od te metamorfoze. U toku je bilo „događanje naroda“, poznato i kao „antibirokratska revolucija“ koja sa promenjivim intezitetom traje do danas.

I u izbornoj noći ovog 2. juna, činilo se da je na Vučićevim usnama bila upravo ta Miloševićeva rečenica - „A sad svi na svoje radne zadatke“, i da je nije izgovorio samo zato što je i on pomislio da bi možda bila previše cinična u tom trenutku. Pre bi bila ironična, i primerena trenutku, pa čak i malo simpatična, jer bi je Vučićeve pristalice sigurno shvatile najbukvalnije. Nimalo (auto)ironijski.

Glavni radni zadaci su utvrđivanje nacionalnog jedinstva kroz novu – zavetničku – formu sabornosti i organizacija EXPO 2027. Vučić više ne govori o „drugom poluvremenu“ svoje vlasti, već o „novoj eri“ u koju smo ušli, a što je pompeznije, pojačava soteriolški i eshatološki utisak vladarevog samopoimanja (traženja mesta u istoriji). Onome koji svoju vlast smešta i projektuje u kontekst jedne „ere“ (epohe), pa čak i tu „eru“ definiše, daje joj smisao, lokalni izbori su samo rutinska stepenica u toj misiji. Izbori su bili projektni zadatak i tako su obavljeni. Uspešno. Vlast je obezbedila izbornu legitimaciju a istovremeno sačuvala svoj „revolucionarni karakter“ – da je zaokružena na svim nivoima.

Jedan moj prijatelj iz inostranstva nepućen u srpsku politiku koji se zatekao u Srbiji tokom izbora, gledajući nasumično prigodne televizijske programe tog 2. juna pomislio je da je lider opozicije ustvari Raša Nedeljkov, programski direktor Crte, a što bi, bez imalo ironije, bila i uloga u kojoj bi se verovatno bolje snašao od većine aktuelnih lidera opozicije. Zeleno-levi front kao da je uspeo da asimiluje „borbašku“ koaliciju. Na ovaj ili onaj način izdominirao je Radomir Lazović (bio medijski najeksponiraniji), Lutovac, Miki i Ćuta ostali su u senci. Savo Manojlović i njegovi iz Kreni-promeni, iako su ostvarili pomalo senzacionalan uspeh u Beogradu i najavili kandidaturu za liderstvo u opoziciji, izgledali su u pojavljivanju te izborne noći neobjašnjivo komemorativno. Doktor (guru) Nestorović, ostvario je još bolji rezultat u Beogradu nego u decembru prošle godine i upriličio u izbornoj noći kafansko-nacionalni miks. Nadrealna je scena kad reporter N1 pokušava da se uključi u program, dok se iza njega klati sa čašicom u ruci dr Nestorović pored muzičara (koji umesto dirki ima princip dugmetare) dok izvode pesmu Bore Spužića Kvake – „Stojim na uglu prosjaku sličan, ljubavi željan u noći bez sna“. Uglavnom, i Kreni – promeni, i Mi – snaga naroda, su demonstrirali izvanrednu ekonomičnost, kako sa malo resursa osvojiti mnogo glasova i mandata. U onima koji su „birali borbu“ bilo je šest tobože važnih entiteta, a Nestorović je sam samo malo zaostao. S obzirom koliko je resursa uložio Vučić u izbore, morao je da ima pedeset, a ne četiri-pet puta više glasova od Nestorovića. Zavidan je u tom kontekstu uspeh doktora Milića u Nišu, maltene po principu jedna sekunda na RTS – jedan odbornički mandat. Milić je pokazao potencijal harizmatičnog lidera, što je deficitarno svojstvo kod standardnih lidera opozicije. Vučić je snimio izborni blokbaster, išao mu je na ruku i bojkot dobrog dela opozicije, i na kraju to nije baš fascinantan rezultat. Ipak zadovoljavajući, jer se prevazišla postizborna kriza od prošlih izbora. Izbori (na svim nivoima) mogu da bude tek 2027, mada je dinamika režima takva (pokazala je praksa), da neki od njih mogu biti i ranije.

Bitna je ubedljiva pobeda SNS u Novom Sadu zato što je to grad koji je simbolički bitan za premijera Miloša Vučevića jer je ovaj bio njegov gradonačelnik. Da je u Novom Sadu bio niški rezultat – to bi oslabilo Vučevića, ovako ga je ojačalo. Vućićeva lista bi gore prošla u Nišu da se na vreme nisu prestrojili i oprostili se od svoje nepopularne gradonačelnice. Niška situcija je pokazala ranjivost SNS. Opozicioni birači van Niša gledali su obraćanje dr Milića i žalili što opozicija nema takvog lidera na republičkoim, ili bar na beogradskom nivou. Teško se nešto može postići u borbi protiv Vućića bez utemeljenja „u bazi“ – kako su to zvali komunisti. Onda se postaje i rezistentan na režimsku propagandu spržene zemlje. Iako se nekima bilbord na kome su zajedno Šapić i Vučić učinio kao poster za rimejk filma „Rain Man“, gde bi valjda Vučić bio Tom Kruz, upućeni mi kažu da Šapić nije Dastin Hofman, da je najveća greška podcenjivati ga (to mi kažu i neki njegovi bliski saradnici iz stare Demokratske stranke s kojima se razišao). I Vućić naravno nije napravio grešku i zamenio Šapića kao kandidata za gradonačelnika u izbornoj trci za ponovljene (nove) beogradske izbore. Obraćajući se u izbornoj noći, Šapić je pomalo iznenađujuće poslao poruke pomirenja, izrazio želju za smanjenje tenzija u društvu i ako Vučić ne uspeva (ili ne želi) da postane predsednik svih građana Srbije, bilo bi dobro da bar Šapić zaista pokuša da bude u novom mandatu gradonačelnik svih Beograđana. Pa da mu sa te strane savest bude mirna.

Izborna patologija bila je standardna. Ona je već, kako bi se kovid rečnikom reklo - „nova normalnost“, a sve je dramatično počelo da se kvari od izbora 2016. U toj izbornoj noći, gle koincidencije, bilo je i rušenje u Hercegovačkoj, u Savamali. Na „novu normalnost“ se treba navikavati, kao na klimatske promene. Opozicija izbornu patologiju mora unapred da kalkuliše, valjda konačno lišena iluzija da će se izborni uslovi ikad pod ovom vlašću suštinski popraviti. Nakon decembarskih izbora opozicija je uspela da internacionalizuje krizu, ali i da napravi jednu narativnu pobedu ubeđujući čak i pristalice vlasti koji su počeli da veruju da se stvarno nešto muljalo. Evropa se nakon ovih lokalnih izbora neće preterano sekirati oko izborne patologije. U preliminarnim nalazima Međunarodna misija za posmatranje izbora neće ignorisati izbornu patologiju – rasprostranjeni pritisci na zaposlene u javnom sektoru i zloupotrebu državnih resursa, što izaziva zabrinutost vezanu za sposobnost birača da bez pritisaka donesu odluku za koga će glasati. Utvrđuje se i nejasna granica između države i stranke. „Osnovna sloboda izražavanja i okupljanja je ispoštovana i biračima je ponuđen širok dijapazon opcija za glasanje koje predstavljaju širok spektar političkih opcija. Međutim, dominacija vladajuće stranke i fragmentacija opozicije smanjili su konkurentnost izbora“. Govori se i o listama zbunjujućih imena, dakle ne baš sjajno za stanje srpske demokratije, ali ni blizu da će „kolektivni Zapad“ otpisati Vučića kao partnera i zaigrati na neku njegovu alternativu koja nikako da se artikuliše. Naprotiv. Tek su ovakvi izveštaji nerazumljivi i nebitni biračima u Srbiji koji ne bi imali ništa protiv toga da se demokratija svede totalno na fasadnu, na ogoljeni autoritarizam lične vlasti, da i ovde imamo nekakav Putinov model, verovatno bi pristali da Vučić vrati i „delegatski sistem“ uveden Ustavom iz 1974. samo sad u drugoj ideološkoj formi.

Parcijalni bojkot smanjio je drastično izlaznost i devastirao šanse opozicije u Beogradu, ali zbirni rezultat Kreni-promeni i „borbaša“ na čelu sa Zeleno-levim frontom ponudio je antiđilasovsku alternativu u opoziciji. Ko to želi tako da gleda. Sa ovim Đilasom možda svima nije lako, ali je bez njega nekima ipak još teže. Među „borbašima“. Očigledno posle 2. juna.

Izbori su bili i relativna rehabilitacija opozicione politike na lokalu. Bojkot je upropastio sinergiju događaja. Letargija i konfuzija nakon raskola u opoziciji, virusa bojkota i dovođenje ProGlasa u nenormalnu situaciju da arbitrira, na šta ti ljudi logično nisu pristali, umanjio je šanse opozicije van Beograda. Pokazalo se da je politika i dalje personalno pitanje. Glasa se za lidera primrano. Otuda je i kriza liderstva u opoziciji urgentna i tu se očekuje okršaj pretedenata. Možda je na liderskom planu najviše zbog bojkota izgubio Miloš Jovanović. A, možda je samo investirao u budućnost, da ga se ljudi užele kao „najprihvatljivije opcije“. Na logično pitanje koje Dragan Đilas i Miloš Jovanović neće baš eksplicitno postaviti – „Jesmo li vam lepo govorili“, ali će se ono podrazumevati, izlazeća opozicija sigurno neće pokajnički i skrušeno pognuti glavu i tražiti oproštaj.

Vučić je, za razliku od opozicije, sproveo inkluzivnost, ali čak ni sa ovako brojnom  „zavetničkom listom“ nije iscrpljen Vučićev koalicioni kapacitet. I tu ne mislimo samo na providne podmetnute satelitske liste i grupe građana. Već i pouzdano na neke sa punim opozicionim statusom. Ili bar utiskom za neupućene da su to za šta se predstavljaju.

U anale političkog marketinga ući će i kuriozitet da je kao slogan za beogradske i loklane izbore Vučić u finišu kampanje ponudio i slogan „Srbi nisu genocidan narod“.

Ni ovi izbori neće smanjiti političku krizu. Tek neće društvenu, kao i pitanje njene političke artikulacije. Ignorisanje i omalovažavanje frustriranih delova društva je veliki rizik arogantne vlasti zaslepljene svojom veličinom. Kao što je greška opozicije ignorisanje promena u socijalnoj strukturi društva koje je Vučić izveo i gde podrška njemu nije primarno indukovana strahom i medijskom manipulacijom. To da SNS pada u apsolutnim brojevima, a da se deo opozicije opredeli za bojkot jeste jedna vrsta samoubistva iz zasede, iako se i ta odluka može racionalizovati. Uvek na umu treba imati i iskustvo bačenih opozicionih glasova sa izbora 2022. Kao i dalje otvorenu dilemu – da li je za pobedu dovoljna samo „demokratska desnica“ Miloša Jovanovića ili treba i opcija Nestorovića koji možda jeste, a možda i nije, samo još jedan „zavetnik“. I kod Nestorovića ima još jedan fenomen: Za njega zbog sugestivnosti i zato što im je nekome simpatičan glasaju i birači koji bez Nestorovića ne bi podržali mnoge njegove stavove. Pa i njegovih saradnika. Na primer da ih plasira neko „manje simpatičan“.

Kreni-promeni, Mi - snaga naroda i Zeleno-levi front, plus Ćuta i Ekološki ustanak, su ipak entiteti nove generacije (proto)partija. Nisu derivati procesa raspada Demokratske stranke koji još nije završen. A bez njegovog okončanja (ili teže zamislivog uspona DS) teško je reintegrisati to političko polje oko političkog centra. Ideja ujedinjenja nastaviće da živi u opoziciji. To ujedinjenje imaće smisla samo ako promeni suštinu, po modelu ako se nekoliko partija integriše u jednu, umesto mučnih i iscrpljujućih pregovora o najširoj koaliciji mnoštva entiteta i kvotama. Odnosno ako se smanji broj političkih entiteta u opoziciji koji pravi konfuziju, za razliku od Vučićeve zavetničke liste koja stvara iluziju mnoštva, a gde su stvari prilično homogene i svedene na jedan zajednički imenitelj i njegove manifestacione pojave.