Na prošlom koncertu u Beču, jula 2017. GNR su u slavu Krisa Kornela, preminulog pevača Soundgardena, izveli njihovu večnu Black Hole Sun. Sada je Eksl Rouz izdao saopštenje, u kom je turneju Guns N’ Roses posvetio preminulom bubnjaru benda Foo Fighters Tejloru Hokinsu. Ali, u angažovanosti mastodontskog benda bitan je bio odnos prema ratu u Ukrajini. U Beču, sa prvim zvucima Civil War na velikim ekranima pojavila se ukrajinska žuto-plava zastava koja je i na bečkoj katedrali sa natpisom Stop war. Eksl Rouz oštro kritikuje Vladimira Putina zbog invazije na Ukrajinu, a saopštenjem se na kraju evropske turneje (par dana nakon bečkog koncerta) zahvalio svim ljudima koji su tokom turneje pokazali ljubav i podršku za narod Ukrajine i njihovu, kako je rekao „plemenitu i zastrašujuću borbu za slobodu protiv totalitarnog režima“. Predsednika Rusije Eksl je nazvao „lažljivim, malim čovekom sa propalim ambicijama, koji ni malo ne poštuje ljudski život“. 

U Budimpešti je frontmen Pearl Jam Edi Veder, pokazao angažovanost na temu prava žena na slobodan izbor povodoma abortusa, da bi se u finalu koncerta na dva velika ekrana pojavila ukrajinska zastava, a bila je primetna i ukrajinska zastava okrenuta publici s natpisom „FCK PTN“ („f*ck Putin“). Mađari prisutni na koncertu nisu se orbanovski ponašali, već su podržali političke stavove benda koji je moćnu stvar Alive pred upaljenim svetlima u Areni izveo u finalu koncerta u jasnom ukrajinskom kontekstu. 

I kao finale serijske angažovanosti, The Rolling Stones su u Beču zajedno sa ukrajinskim horom izveli čuvenu pesmu You Cant Alvays Get What You Want i time im pružili podršku.

„Prešli su dug put da budu ovde večeras“ – rekao je Mik Džeger publici pre nego što je predstavio dečački hor Dzvinochok i hor devojčica Vognik, otkrivajući da su se vozili petnaest sati od Kijeva do Beča da bi bili na koncertu. A, pre petnaest godina u zlatno Koštuničino doba, na beogradskom Ušću se čak spekulisalo da će mu neko u mikrofon došapnuti da kaže „Kosovo je srce Srbije“, ali na kraju se sve svelo na Džegerovu pohvalu haljinici i cipelicama Lize Fišer, prateće pevačice. 

Tokom koncerta GNR na pamet mi padnu dve oprečne stvari o bendu: Setim se kako mi je Petar Peca Popović negde rekao da je Magi iz EKV volela ovaj bend, a setim se i one reklame SPS iz devedesetih: „No gans, jes rouzis“. Danas je i to pomalo romantično. U svetu političkog marketinga SPS je poznata po efektnim političkim sloganima. Ivica Dačić mi je prepričao scenu kad su Slobodanu Miloševiću na odobrenje odneli izborne slogane među njima i „No gans, jes rouzis“. Sloba ih pita – Šta vam je ovo? Dačić i njegovi su objasnili da je to igra reči i simbolike sa imenom jednog od najpopularnijih američkih rock bendova, na šta je Sloba odgovorio – Nisam ih slušao. 

Foto: Zoran Panović

Welcome to the Jungle i ove julske večeri zvučala je grandiozno. Mapetovski majstor rifova Sleš, kako su ga davno krstili američki rok kritičari na ovoj karijatidi je potvrdio ono što je rekao kad se 1987. pojavio senzacionalni, bezobrazni i prelomni album Appetite For Destruction – Svi hoće da imaju tu ploču zato što ona u stvari nije bezbedna. Sa Welcome to the Jungle te 1997. GNR su oživeli vulgarnost Aerosmitha i demantovali sve one koji su mislili da je rokenrol popušio od vremena Pistolsa, kako je neko to bio lepo primetio. Ova stvar je i danas oštra kao žilet, Ekslov piskavo promukli glas (šest banki) koji u svakom trenutku kao da će da prsne, i Slešovo „deljanje džitre“ (sećate li se tog saveta Dragana Nikolića Nikoli Đuričku u „Poslednjem krugu u Monci“) prave ponovo tu smesu Stonesa i Pistolsa, koja je ovde, u „Džungli“ nitroglicerinski najuverljivija.

Dok je u demokratskoj Americi cenzurisan, u socijalističkoj Jugoslaviji je Appetite for Destruction objavljen (zagrebački Jugoton) sa originalnim omotom – crtežom Roberta Viliamsa na kome je prikazan robot koji je silovao devojku (prostitutku), a iznad njih je u zamahu čudovišni kiborg osvetnik. To su paradoksi po kojima je YU socijalizam zaista često bio liberalan. Amerika je kao zamenu dobila klasičan GNR omot sa keltskim krstom i lobanjama članova benda koji je odavno kliše. I kojim su oslikane plastične čaša za pivo na ovom julskom koncertu GNR u Beču. Pivo, inače, košta šest evra, a sa brendiranom čašom osam. Sporni omot je vremenom stavljen na unutrašnje strane albuma. 

Zašto su bili Led Zeppelin za X generaciju pokazali su i ovako vremešni u Beču furioznom You Could Be Mine. Podestili su s tom stvari ujedno i na najboljeg Terminatora, na Kameronovu dvojku – na „tečni metal“, što je i najpribližnija definicija You Could Be Mine. Drugi deo filma iz 1991. (Judgment Day) bio je još bolji od prvenca upravo zbog „tečnog metala“ i te pesme i spota GNR.  Obratimo pažnju na taj famozni „tečni metal“: Ako je Brajan Hojt Ji (da li se još sećate tog američkog izaslanika) ostavljao utisak na balkanskim turnejama kao da je izašao iz Kill Bill: Vol 1 Kventina Tarantina, ako je sledeći američki izaslanik za ovo podneblje Ves Mičel, ostavljao utisak kao da je upravo izašao iz atmosfere Skorsezeovog The Departed, ako vam se učinilo da su Filip Riker i Metju Palmer stigli iz nekog ostvarenja braće Koen, ako je aktuelni Gabrijel Eskobar nalik FBI agentu koji bi doakao Toniju Sopranu, onda je još sigurnije da je specijalni Trampov izaslanik za odnose Beograda i Prištine Ričard Grenel, u političko-vizuelnom smislu ostavljao utisak „tečnog metala“, odnosno da podseća na Roberta Patrika koji je u dvojci Terminatora igrao model T-1000 napravljen upravo od „tečnog metala“.

Foto: Zoran Panović

Interesantan je taj talenat GNR da asimiluju tuđu pesmu: Kad čujete Live and Let Die detonacije retko ko pomisli da je ovo Makartnijevo delo, tačnije Wings cover. Pa i Knockin’ on Heaven’s Door, kad je u pitanju, uvek vam je valjda najdraža ona GNR na memorijalnom koncertu za Fredija na Vembliju, nego bilo koja Dilanova. Zar ne? E, jedino Back In Black, izveden i u  Beču, zvuči kao AC/DC klasik i dalje. 

Knockin on Heavens Door, ali iz filma „Pet garet i Bili d Kid” reditelja Sema Pekinpoa patrijarhu Porfiriju budi sećanje na mnoge sate koje je kao student provodio u Jugoslovenskoj kinoteci. „Ovo je pesma za koju mislim da nema rok trajanja”, ocenio je patrijarh nabrajajući svoju set listu, ali nije precizirao šta misli o obradi GNR.

Pearl Jam su u Budimpešti u Papp Laszlo Sportareni koncert počeli sa Wash - premijernim izvođenjem na evropskom delu turneje. Jeremya nije bilo ali jesu Black pa dve verzije Lukina i Porch. Briljntan nastup završili su s Dylanovom All Along the Watchtower.

Skoro četiri decenije od kada su Talking Heads objavili svoj presudni Remain in Light album i usred korona pandemije, marta 2020. Pearl Jam su bili objavili Gigaton – svoj 11. studijski album koji nenadano postaje saundtrek globalne neizvesnosti. Retko je koji album nekog velikog benda imao takav sudbinski tajming.

Talking Heads ne pominjemo tek radi puke koincidencije: Prvi singl sa Gigatona i  ultimativni MTV hit – Dance of the Clairvoyants – prilično je netipičan i kontroverzan uradak kad se pogleda impresivni opus benda jer ova stvar zaista odmah privlači sećanje na Talking Heads kao neočekivani ali posve uspeli hommage tom začudnom bendu. Dance of the Clairvoyants izvedena je u Budimpešti, ali sam imao utisak da sam je jedini ja nestrpljivo iščekivao. Iako je ovaj album trebao da bude povod turneje, te je ovaj julski koncet ustari onaj odloženi zbog korone, Ukrajina je došla u prvi plan. 

^{Foto: Zoran Panović}

Eto u pandemiji Kovida Edi Veder i saborci snimili su prvu svoju disko stvar, a što je jedan prilično hrabar Sijetl grunge epilog. Ili još preciznije, Dance of the Clairvoyants zvuči kao kad u tu Talking Heads posvetu dodate malo Depeche Mode sintisajzer mirođije. Ali, evo kako se istorija ubrzava. Tog marta 2020. Ukrajinu niko nije pominjao. Niti je taj uslovni disko nekog trebao da zavara. Gigaton je angažovani, ekološki, album čije bi delove (poetiku, a i po koji rif) verovatno potpisao i njihov stari guru – Nil Jang.

Konfuzija, kontrola, odanost, zanemarenost, očekivanja, smrt pretpostavki, ples vidovnjaka – simbolika te diskare je jasna. Ali sad na Pearl Jam tur majicama (na leđima) nisu eko poruke tipa Nila Janga već karta sveta sa simbolikom rata u Ukrajini, a na Dance of the Clairvoyants EKG planete je lajtmotiv albuma na čijem omotu je glečer koji se topi. Pearl Jam je imao nameru da sa Gigatonom digne glas na štetne emisije ugljen-dioksida, a istorijska ironija učinila je da se album pojavio kada se zbog korone smanjuju emisije štetnih gasova. Da bi sa ratom u Ukrajini strah od smrzavanja postao bitniji od ekološke svesti. Dance of the Clairvoyants, zvuči sad zaista nekako nadrealno u tom celom ukrajinskom kontekstu. 

Dobro, na Gigatonu disko je samo u tom jednom hitu. Ostatak je definitivno stari dobri Pearl Jam sa mudrim refleksijama i inovacijama shodno decentnom starenju. I oštrom kritikom Trampa, koga nisu zaboravili ni sad u Budimpešti. Debitovali su 1991. sa karijatidom Ten, dok je predsednik SAD još bio Džordž Buš stariji. I kada je Jeremy bio globalni fenomem, da bi se od vremena prve Pustinjske oluje krug zatvorio sa Ukrajinom. 

Dakle, Jeremy – hit singl koji je 1991. učinio da se svaki klinac koji ga je čuo zapita za trenutak kako bi izgledalo da vam glava bude oduvana na času geometrije. Mislim, to su o hitu Jeremy pisali američki kritičari, a mi smo ga tada često slušali u vreme mobilizacija, demonstracija i inflacije. Jer, ne zaboravite, ako je grunge početak i bio u vreme Ante Markovića, zenit je bio u vreme krvavog rastakanja Jugoslavije.

Nakon samoubistva iz sačmarice frontmena Nirvane Kurta Kobejna 1994. i smrti Krisa Kornela, frontmena Soundgardena i super grupe Audioslave koji se obesio 2017, Edi Veder je jedini od velike grandž trojke ostao na sceni kao krepki i angažovani veteran. 

Magazin Rolling Stone odnos Peral Jam  sa publikom zove ‘postizanjem nove komunikacije’, a taj integritet i poštovanje fanova Veder opisuje kao ‘pokušaj stvaranja divovskog kruga u žitu u kome se krije misterija’.

Istorija se zaoštrila i ubrzala. Sećam se koncerta Pearl Jam u Milanu 2014, Italijani još nisu bili ispali s Mundijalu u Brazilu. Na rasprodatoj „Meaci“ Veder je obukao dres azura, a na bini je bio i Materaci. Na Nereo Rocco stadionu u Trstu koji dan kasnije reflektori su se upalili na Alive, pa je (umesto ukrajinske zastave jer te godine je bila aneksija Krima) u fan pitu razvučen transparent od tridesetak metara u bojama italijanske zastave sa ultimativnim natpisom Rockin’ In The Free World.

Pearl Jam zvuče više nego ikad kao deca koju je njihov guru Nil Jang izveo na pravi put. Zato Rockin’ in the Free World u njihovom izvođenju nikada nije klasičan cover, već neka vrsta porodične mantre. Na evropskoj turneji 2014. ne sećam se da se Pearl Jam bavio Putinovom agresijom Krima. Danas je Ukrajina njihova glavna poruka. Kao druga tema su prava žena, kao treća podesećanje na Trampovo ponašanje u doba korone.

I stvarno, ima li većeg paradoksa od ratova za suverenitet u doba globalnog zagrevanja?