Upravo je ’slučaj Šapić’ (pompezno ozbnanjeni proces integracije SPAS u SNS), pokazao tačnost one često osporavane i pogrešno shvaćene teze Zorana Đinđića – kome je do morala, neka ide u crkvu. Pa otuda opozicija i njoj naklonjeni mediji ne prestaju da se tobože zafrkavaju i iščuđavaju, te podsećaju na nekadašnje Šapićeve izjave i naslovne strane koje je na osnovu njih dobijao – kako neće sa SNS. To što sad Šapić ne samo da hoće sa SNS već hoće i u SNS - to nije pitanje nekakvog ’morala’ nego politike kao veštine prilagođavanja. Gde se, realno, kao deo SNS Šapić neće morati odricati svojih ’svetonazora’. Sinhronizovao je ’keč ol’ i zahtevnije slučajeve.

Vučić je s integracijom Šapića i njegovog SPAS-a nametnuo novu dinamiku. Da je bilo vizije i odgovornosti pre SNS i SPAS integraciju su mogle da naprave stranke rahmetli Saveza za Srbiju, da se time-stvaranjem jake desno-centrističke partije kapitalizuje bojkot, ili da integracija ide po linijama takozvanih kolona- po ideološkim i programskim načelima. Ne postoje nepremostive razlike da se se broj opozicionih entiteta ne bi redukovao na dve do tri bitne partije.

Dok se vladajuća stranka ojačava, opozicija se iscrpljuje u apsurdnoj priči o ’prajmerisima’- takozvanim predizborima. Takvi izbori bi imali smisla, ali u okviru velike opozicione partije koja bi nastala integracijom. Opora sudbina LDP zamaglila je kvalitetno prerastanje Građanskog saveza u LDP. Samo što bi sad išlo obrnuto - da se ponovo napravi Građanski savez Srbije. Jer franšiza LDP je kod Vučića.

Tek sad može doći do apsurdne situacije-da upravo Vučić organizuje ’prajmerise’ i da prepusti članstvu SNS da odluči ko će da trči trku za Beograd, hoće li članstvo Šapića, Radojičića, Vesića ili nekog četvrtog ili četvrtu. Pa ako članstvo većinski, kao i Vučić, možda hoće baš Šapića onda drugi nema šta da se ljute. Elegantno. Kao što će elegantno sa Šapićem na čelu naprednjačkog Beograda i stranačke organizacije otići i kadrovi Nebojše Stefanovića. I tako se okonča proces pomalo kafkijanske političke eutanazije Stefanovića. Koga u partijama ovakvog tipa nema dok ne krenu da se oglašavaju odbori iz unutrašnjosti. 

Proces ujedinjena SPAS i SNS dodatno obara akcije Dačićevim socijalistima s jedne strane, dok kampanja Marinike Tepić protiv Dragana Markovića Palme to radi s druge strane.

Vučić je posvećeno godinama isisavao vazduh iz koalicionih partera, maltene iznivelisao Dačićevu slavsku levicu i onu Vulinovu apisovsko-madurovsku. Što govori o Vulinovoj ekskluzivnoj poziciji, i o eroziji SPS. Za Dačića nekada je jedinstvena lista sa SNS bila ponižavajuća, sada bi možda bila spasonosna. Proces utapanja SPS u SNS čini se nepovratnim, ali teško da će imati relativno dostojanstvo sjedinjenja Šapića, a sigurno da će nekim socijalistima izazvati nostalgiju za vremenima ’mirenja u dva bola’ (za Miloševićem i Đinđićem) sa Tadićevim demokratama. Za SPS je poniženje da se u Beogradu osloni na cenzus od tri odsto. Van Beograda još uvek stoje bolje. 

Selekcija Šapićevih poslanika u aktuelnom ’beloruskom parlamentu’ je takva da je jasno kako je integracija bila projektovana. Što je još u februaru ove godine najavio Demostat. Šapićevi poslanici bliži su Vučiću nego Šapiću, i da je nekim čudom Šapić presaldumio ka opoziciji, mislite li da bi ga Ratko Dmitrović na tom putu pratio? Šapić nije pokazao neku veliku ambiciju da stranku ojača po Srbiji, čuvajući svoj beogradski (endemski) potencijal, koji je Vučiću neophodan jer SNS u Beogradu realno stoji lošije nego u većini Srbije. I ono što Vesić dobro uradi teško se lepi na rejting. Vesić se uzda da će vakcinisani, ugostitelji i oni željni koncerata prepoznati njegov trud. Pad Beograda za Vučića bi simbolički bio zastrašujući. Iako ovakva opozicija teško da bi se održala bolje i duže nego DS i SPO nakon pobede 1996/97.

Bilo bi za Vučića i partiju koja ima članova kao Savez komunista Srbije u godini nakon Titove smrti (kad se pojačao broj prijema zbog parole ’I posle Tita-Tito’), nezgodno da prvi čovek Beograda sutra bude neko ko nije iz SNS. Ujedinjenjem se predupređuje mogućnost da opozicija Šapiću ponudi mesto prvog čoveka Beograda. Što je njegova opsesija kao nekad Vučićeva što je bila. Biće interesantno videti da li će Šapić kao naprednjak uspeti da sačuva ono što on definiše kao svoj nepodanički mentalitet. I hoće li i kao naprednjak ići da gostuje na antivučićevske medije. Kako li bi se Šapić kao naprednjački gradonačelnik ponašao da mu izbiju velike opozicione demonstracije?

Vučić je dobio ’demokratskog nacionalistu’ a to je prostor gde i opozicija traži ’novog Koštunicu’. Ako ne računamo SPS, koalicioni partneri SNS su na nivou statističke greške. S tim da ponekad neko dobije značaj. Na primer Nenad Popović zbog svojih ruskih veza povodom nabavke vakcine Sputnjik V. Ili Vulin kad treba pokazati šta znači akciona lojalnost, ili kad treba odgovoriti Hrvatskoj. Dačić teško može kao Vulin reći da je baš ’saborac’ s Vučićem. Nakon Šapića jedina integracija koja bi nešto donela SNS, priča se i da bi bila poželjna za dominantnu partiju, je eventualna integracija sa Zdravom Srbijom Milana Stamatovića.

Varnice između Šapića i Vesića (Šapić ne vidi Vesića u svom timu, a Vesić smatra da Šapić treba da se nauči naprednjačkim manirima lepog ponašanja), sigurno su politički interesantnije od softverski rutiniziranog sukoba Zorane Mihajlović i Vladimira Đukanovića koji služi za simuliranje unutarstranačke demokratije i treniranje ’keč ola’. Ideološki sukobi u SNS su nebitni ako ih i ima. Sukobi nastaju samo oko moći, privilegija i uticaja. Uglavnom su potmuli, neformalni, ispod žita, i obavezno se moraju odvijati uz citiranje neprikosnovenog vođe i stalna ritualna pozivanje na njega. Vučić je izvor legitimiteta svakog naprednjaka. Biće interesantno kako će se Šapić koji nešto znači i bez Vučića uklopiti u taj organizacioni i mentalni sklop. 

Na prošlim izborima SPAS je osvojio 120.000 glasova. Opozicija se nada da se oni neće automatski preliti kod naprednjaka, jer tobože Većina birača Šapića su ljudi koji nisu hteli da glasaju za Vučića, već za nekakvu opoziciju, ali ne baš za Đilasa i Savez za Srbiju. Ti glasovi se neće preliti baš svi kod Vučića samo ako opozcija nađe ’svog Šapića’ što je sad za nju urgentnije pitanje nego pronalaženje ’novog Koštunice’, odnosno ’srpskog Krivokapića’. Spekuliše se i da bi pre kraja mandata sadašnje Skupštine grada Šapić mogao biti izabran za gradonačelnika, ali to bi ga na izvestan način demistifikovalo, pa je otuda i manje realno. 

Ono što je za Vučića malo neobično, s obzirom koliko ne podnosi DOS i propast koja je s njima nastupila u Srbiji nakon bezbrižnih devedesetih, je ta što su dva njegova glavna čoveka za Beograd dvojica ’žutih’ – Vesić i Šapić. Vesić je bio najbliži saradnik Zorana Đinđića, dok se Šapić afirmisao u fazi Đilas – Tadić. I Siniša Mali koji je kao naprednjački kadar došao posle kraha Đilasa izvorno je neki ’žuti’, dok je aktuelni gradonačelnik Zoran Radojičić tu došao kao nestranačka ličnost. 

Sumnjamo da će Šapić baš morati da prolazi trnovit put dokazivanja i naprednjačke inicijacije koji je stoički prošla Ana Brnabić. Slučaji i Brnabić i Šapića pokazuju da uz sav kolaž iluzija Vučić zna da je partija izvor legitimiteta. Na ova dva slučaja trebalo bi da se ugleda i opozicija. Dakle, manje nestranačkih ličnosti koje strankama sole pamet, što jača integracija po političkim poljima, ili stvaranje opozicionih ’keč ol’ partija, put su za oporavak višepartizma i povraćaj kakvog takvog balansa u naš politički život koji se odvija pod senkom režima lične vlasti u hibridnoj demokratiji. 

Davnog 8. septembra 2008. u Skupštini Srbije formirana je nova poslanička grupa pod nazivom ’Napred Srbijo’, čiji je predsednik postao Tomislav Nikolić. Iako se sad stiče utisak da je Vučiću Brana Crnčević kao osnivač bitniji od Tomislava Nikolića, taj dan i Nikolićeva konačna emancipacija od Šešelja uzimaju se kao dan osnivanja SNS. Nikolić je prethodno izjavio da će radikali u Skupštini Srbije podržati usvajanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, što je naišlo na otpor Šešelja i većine poslanika SRS.

E, kad bi moglo, za opoziciju bi sad bilo najbolje kad bi Nebojša Stefanović imao snage da formira svoj poslanički klub u Skupštini Srbije i da uđe u koaliciju sa nekom od stranaka ’prave’ (bojkot) opozicije, kao što je SNS u novembru 2010. potpisala sporazum o saradnji sa Novom Srbijom i Pokretom socijalista čime su Velja Ilić i Vulin ušli u koaliciju.

A, čak kad bi Nebojša Stefanović i imao volje i snage za tavu subverziju, da li bi ga ’prava’ opozicija prihvatila zbog obećanja o lustraciji i revanšizmu?

Ili bi se našao neko pametan pa citirao Đinđića – Ako vam je do morala idite u crkvu.