srpski english deutsch

Kolumne / Uzajamno funkcionalni paradoksi

 

Režimska propaganda naglašava u radikalskom tonu koliko Britanci i njihove službe destabilizuju Srbiju i njenog predsednika, ali praksa države Srbije ne potvrđuje ono što ističu Vučićevi propagandisti sa nacionalnih frekfencija. 

Uzajamno funkcionalni paradoksi
Foto: Demostat

Kolumne / Uzajamno funkcionalni paradoksi

 

Režimska propaganda naglašava u radikalskom tonu koliko Britanci i njihove službe destabilizuju Srbiju i njenog predsednika, ali praksa države Srbije ne potvrđuje ono što ističu Vučićevi propagandisti sa nacionalnih frekfencija. 

autor teksta
Zoran Panović | Nedeljnik | Beograd 19. Sep 2022 | Kolumne

Ta 2016. godina bila je prelomna jer od tada stvari su krenule nizbrdo što se tiče demokratije i atmosfere u srpskom društvu. Doduše, te godine su bili relativno demokratski izbori (iako se patologija već osećala), a u izbornoj noći je simbolički u Savamali došlo do ustavne suspenzije. To je ujedno i početak reakcionarne faze naprednjačkog, odnosno Vučićevog režima. Ujedno i početak kraja naprednjačke ustavne faze oličene u liku i praksi prvog postdosovskog predsednika države Tomislava Nikolića.

Te godine to i nije baš izgledalo tako nepovratno. Marta 2016. u Beograd sa suprugom Kamilom dolazi britanski prestolonaslednik princ Čarls (upravo proglašeni kralj Čarls Treći). Šta mislite, da li bi sad u Vučićevoj Srbiji britanskom bračnom paru najvišeg nivoa vodič tokom šetnje Kalemegdanom mogla biti Dubravka Stojanović kako je to ipak mogla u Tominoj Srbiji? Od 2016. do danas postoji čitav pres kliping uvreda i etiketa koje je Vučićeva propagandna isporučila ovoj istoričarki. Ali, u šetnji Kalemegdanom ni profesorka Stojanović se nije požalila Čarlsu i Kamili na stanje demokratije u Srbiji, možda zato što tada i nismo bili u „diktaturi“. Nismo doduše ni sada, ali realno lična vlast je uznapredovala, mada sa opet čitavim nizom uzajamno funkcionalnih paradoksa kao njenom tehnološkom armaturom. Na primer, paralelno sa rehabilitacijom devedesetih i nesputanom proputinovskom propagandom sa nacionalnih frekfencija i pripadajućim sistemom vrednosti, Vučić je u javnom obraćanju gotovo sa prezirom govorio o neodgovornim „desničarima“ koji ne stoje u redu na „administrativnim prelazima“, da idu na Kosovo, ali se guraju ko će pre da prebije pripadnike homoseksualne manjine. Ne govori to Vučić slučajno. Iako ni on ne bi išao na Prajd, Vučić gej osobi daje treći put mandat, a naglašava da ima u široj porodici gej osobu koju ni za šta ne bi menjao, kao da i među saradnicima još im gej osoba sem Ane Brnabić. Ipak, i mimo toga, Vučić verovatno ima i pouzdana istraživanja javnog mnenja i onda sigurno dobro zna koliki bi bio odziv na mobilizaciju u Srbiji. A bilo bi nerealno da proglasi neku „specijalnu operacijiu“.

Kad govorite o „diktaturi“, o genezi i retrospektivama, ipak pravite razliku između Vučićevog poziva Milici Delević da preuzme evropske poslove Srbije, i poziva Olji Bećković da Utisak nedelje prebaci na Pink Info. Sve je stvar konteksta. I onda i danas. Iz 2012. i Goca Čomić kao Vučićeva ministarka nekome bi se učinila kao svetla budućnost demokratije. I još nešto o nazadovanju: Kad se spekulisalo o sastavu nove vlade posle izbora 2016, Ivan Vejvoda je čak i te prelomne godine, kao i uvek od 2012, figurirao kao potencijalni ministar spoljnih poslova. To je danas nezamislivo. U smislu nekog kandidata takvog ili sličnog profila. Što ne znači da se politika (i ona kadrovska) ne može pragmatično prilagođavati na fonu koji liči ponekad na onaj iz liberalnije naprednjačke faze. Kao što mi upućeni sagovornici kažu, ako bi „apstrahovali stvari“, i kad bi se Marko Đurić recimo vratio iz Vašingtona i postao ministar spoljnih poslova, to bi u odnosu na Nikolu Selakovića stvorilo utisak „uslovno prozapadnog rešenja“, a na pitanje šta bi bilo sa ambasadorskim mestom u Vašingtonu, moj sagovornik kaže da bi „hipotetički najpodesnije“ bilo da tamo Marka Đurića zameni ličnost „čiji bi foto robot bio Dragan Šutanovac“ koji u Vašingtonu sigurno ne bi bio „Goca Čomić“. A i Vulin, ako bi negde otišao, ne bi kao Molotov otišao za ambasadora baš u Mongoliju. 

Dakle, promenile su se stvari od 2016. Mada relativno. Pa i otvaranje Pupinovog mosta bilo je pre 2016. Već godinama nismo ni mogli pomisliti da bi Vučić sad pozvao Đilasa na tako nešto, kao što ga je džentlmenski bio pozvao na otvaranje tog objekta jer za Đilasovog gradonačelnikovanja je počeo da se gradi Pupinov most. Da se odocnilo sa izgradnjom, a i da ga je pozvao u vreme one silne medijske harange, mislite li da bi ovaj došao? Da se sad otvara Pupinov most, šanse da bi pozvao Đilasa naglo bi skočile, kao što sumnjamo da bi Vučić sad ponovo podržao Vuka Jeremića za mesto „predsednika sveta“, čak možda i sa obrazloženjem da bi bilo glupo da tamo ode neko ko misli da su majmunske boginje najelegantniji način da se otkaže neoprezno od strane države prihvaćeni Europrajd. Sećate se da ni Velja Ilić nije bio pozvan na otvaranje deonice Ljig-Preljina, iako je od svih iz DOS najviše zalegao za taj autoput.

Možda Vučić nema baš monopol kontrole na desnici, ali je suštinski bitno da sačuva kontrolni paket akcija. Iz prostog razloga što je jedina potencijalna opozicija Vučiću ona desničarska. Njen monitoring nad Vučićevom politikom pojačan je dolaskom desničara iz počivšeg Saveza za Srbiju. To što Boško Obradović još uvek nije ponovo prozvan „ljotićevcem“ nije garant njegove dugoročne konstruktivnosti. Vuk Jeremić oseća da Vučić postepeno postaje zarobljenik svoje propagande i to pokušava da iskoristi ne osvrćući se na zgražavanja bivših kolega iz žute vlasti i postžute opozicije. Antigej litija teško da bi se mogla okarakterisati baš kao Vučićeva inscenacija, kao što ni svi ti ljudi tamo nisu redom ekstremni desničari. Niti je Crkva spremna da bude po cenu svojih crvenih linija deo keč ola. Vremenom inercija i spoljni faktor čine svoje što može da na desnici okonča fragmentaciju s kojom Vučić godinama efikasno kontroliše i klerikalnu i lliberalnu opoziciju.

Srećom, bar je novi engleski kralj Svetogorac, dakle i Hilandarac. Inače, kao princ Čarls je Hilandar posetio pre požara 12. septembra 2003, a posle požara 2004. godine uputio je pismo podrške bratstvu manastira. Tadašnji princ od Velsa, sada Čarls Treći, organizovao je u leto 2011. na kraljevskom imanju Hajgrou u Velikoj Britaniji prijem za obnovu Hilandara.

Te 2016. kad je princ Čarls sa suprugom Kamilom došao u Beograd, sa vrha države „emitovana je izvesna uzdržanost, a savršeno ju je dopunjavala konfuzija sa princom Aleksandrom, kojega je drugi Aleksandar, dakle Vučić, kinjio otezanjem da mu pošalje poziv za glavnu večeru čiji je bio domaćin“, kako je to tada napisao kolega Radivoj Cvetićanin. I naknadno se pokazalo, da ni Čarls, ni Rolingstonsi nisu ta vododelnica Srbije, a pitanje je da li bi to bio i papa. Samo sumnjam, da ako propustimo ovog argentinskog pankera, da ćemo ponovo imati takvu šansu.

Sa grupom kolega novinara čak sam imao i priliku da upoznam princa Čarlsa na prijemu u Skupštini Srbije. I tada se zaista činilo da su neke perspektive šire. Izgledalo je tako i Maji Gojković tadašnjoj predsednici Parlamenta koja je imala tu funkciju i kad je pri kraju godine govorila na predstavljanju knjige „Dnevnici“ Endija Vorhola, nadrealno privodeći kraju godinu koja tada još nije bila sa sigurnošću prelomna. 

Još malo o monarhiji ali ne britanskoj. Što se ove srpske tiče, ona se svela na dve frakcije POKS-a. Kad se govori o odnosu Vučića prema monarhiji (sem tih delića keč ola koji nekome još deluju uverljivo da donesu po koji glas), stereotipno se navodi da je Vučić na putu da bude neformalni monarh, da je odavno predsedničku funkciju putinizovao i erdoganizovao, pa se ističu i ruske ideje da naciji treba „vladalac“ (em ruski, em „car planete“ kako kaže vladika Nikanor), jer je funkcija predsednika zapadna novotarija neprikladna ruskom (i srpskom logično) nacionalnom biću. Pa i ako mu donekle godi, nemoguće da u sintagmi „mali Putin“ Vučić ne vidi i projektovanu marionetsku poziciju što mu baš i ne godi. Otuda može iz Slovenije (sa Procesa Brdo-Brioni) da poruči da se ne slaže sa onim što je rečeno na prestoničkoj antigejlitiji. Uz, naravno, nešto keč ola: Jedan član šire porodice gej, jedan član uže na atigejskupu. 

I meni je bilo za nepoverovati, ali naprednjak koji mi je to pričao je ozbiljan čovek i kaže mi (moguće i kao svoju projekciju), da će ustavnih promena biti i da one neće ići ka jačanju predsedničkog sistema već u pravcu uvođenja kancelarskog sistema, dok bi ustavna rekonfiguracija, pazite sad, predviđala i za Vučića krajnje ekstravagantno povratak ustavne parlamentarne monarhije na čelu sa dinastijom Karađorđević, odnosno na čelu s princom Filipom. Ipak je ovo polivalentnija lična vlast nego što ju je imao Milošević koji je 1992. godine uz pomoć Šešelja relativizovao dolazak princa Aleksandra u Srbiju. Ta monarhija bi bila, ma koliko simbolička, najveći Vučićev hit. Što znači da bi nas Vučić kao kancelar poštedeo svojih Lilića i Milutinovića.

Realno, Vučić je bio veća šansa Srbije od Đinđića. Ako već SNS nije mogao da postane veliki LDP, i ta šansa Srbije definitivno je prokockana, da li će onda SNS preko „srpskog bloka“ postati veliki POKS i možda Srbija tu šansu neće prokockati? Možda to bude Vučićev veliki „zlatni padobran“ a i nekakav postignuti društveni konsenzus, ma koliko ovo zvučalo nadrealno, malo i blesavo, čak i kad vam kaže ozbiljan naprednjak.

Bilo bi najgluplje da se projektovani Vučićev „Srpski blok“ pretvori u JUL-ovu podružnicu znanu kao Patriotski savez koju ne treba mešati sa Šapićevim Srpskim patriotskim savezom (SPAS).

Jablanički okružni odbor Srpske radikalne stranke smatra da Vojislav Šešelj treba da ostane na čelu stranke, saopštili su iz tog odbora. „Republika Srbija bez utemeljene nacionalne politike i Vojislava Šešelja kao vodećeg srpskog nacionaliste, ne može da prebrodi antisrpsko delovanje spoljnih neprijatelja i domaćih izdajnika“, navodi se u saopštenju. Mada, ako bi se Vučić zaista povukao sa čela SNS jedini realni autoritet koji bi ga na tom mestu mogao zameniti bio bi upravo Šešelj. Što bi značilo i reujedinjene dve partije kao finale procesa rešešeljizacije SNS i srpskog društva. To politički deluje prilično logično s obzirom na stanje javne atmosfere u Srbiji. Šešelj je dodatno revalorizovan još jednim odlikovanjem koje dobija od Srpske pravoslavne crkve. Na neki paradoksalan način, Šešelj je jedini od političara stare garde koji ne može izgubiti ni u jednom slučaju. Ako se ostvari evroazijska perspektiva Srbije biće to i ispunjenje bitnog dela Šešeljeve političke vizije. A kad bi nas kojim slučajem Vučić uveo u EU, što je antišešeljevski, pokazalo bi se da je lider radikala imao najbolji evropski kadrovski kasting (bolji od Mićunovića, Đinđića, Draškovića, Koštunice i Vesne Pešić) i da je suštinski doprineo tom putu Srbije.

Kad su naprednjaci formirani, oni su želeli ubrzanje evropskih integracija Srbije što je realno bio jak razlog za raskol. Sad kad više maltene i nema evropskih integracija, taj razlog je utanjio, kao što postoji i tačka kada raskol postaje besmislen. Realtivno odocneli prelazak Aleksandra Martinovića iz SRS u SNS možda je bio ta simbolička tačka bespovratne relativizacije raskola (ono zrno žito od koga počinje kamara), jer Martinović nije ideološki i metodološki preumio dolaskom u SNS kao što je na primer to svojevremeno uradila Jadranka Joksimović i još neki radikali. Vremenom se došlo do sistema otkomandi i prekomandi, kao nekad u staroj JNA. Otkomanda je kad iz jedne jedinice (vojne pošte) odeš u drugu pa se nakon izvesnog vremena vratiš u staru. Prekomanda je kad odeš iz svoje jedinice u drugu, ali se više ne vraćaš u staru. Ako imamo taj princip vidimo koliko je radikala ustvari na otkomandi u SNS.

Ipak stvari se tek tako ne mogu vratiti na staro. Režimska propaganda naglašava u radikalskom tonu koliko Britanci i njihove službe destabilizuju Srbiju i njenog predsednika, ali praksa države Srbije ne potvrđuje ono što ističu Vučićevi propagandisti sa nacionalnih frekfencija. U sistemu uzajamno funkcionalnih paradoksa, Vučić se sastao nedavno sa specijalnim izaslanikom Ujedinjenog Kraljevstva za Zapadni Balkan ser Stjuartom Pičom, sa kojim je razgovarao o aktuelnim svetskim i regionalnim temama, Kosovu ali i unapređenju bilateralnih odnosa Srbije i Britanije. Podsećajući na to da se ove godine navršava 185 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa Srbije i Britanije, Vučić je istakao da je Srbija opredeljena za intenziviranje srpsko-britanske saradnje, posebno ekonomske, u kojoj ima mnogo neiskorišćenih mogućnosti. Takođe, zahvalio je Vladi Britanije na finansijskoj pomoći. Koji dan ranije, predsednik Skupštine Srbije Vladimir Orlić, sastao se sa  ambasadorkom Velike Britanije Šan Meklaud, i nakon toga izjavio da su odnosi dve zemlje na visokom nivou. Orlić je takođe zahvalio Velikoj Britaniji na podršci Srbiji na evropskom putu i reformama, a sa ambasadorkom je razgovarao i o ekonomskoj saradnji i investicijama u infrastrukturne projekte. Ambasadorka Meklaud navela je da prisustvo britanske kreditne agencije UK Export Finance u Srbiji otvara brojne mogućnosti za saradnju. Ta agencija već podržava projekat izgradnje Moravskog koridora.

Sve to nisu šešeljevski potezi (a i pitanje je da li bi sad Vučić zvao baš Kusturicu da kao gost pred britanskim ambasadorom/kom govori na Skupštini naprednjaka kao nekad), kao što šešeljevski potez nije ni Vučićevo uručivanje Ordena srpske zastave drugog stepena komandantu Nacionalne garde Ohaja, američkom general-majoru Džonu Harisu za učvršćivanje saradnje i prijateljskih odnosa dve zemlje. I naravno da će Vučićevi propagandisti sve to uglavnom nenaglašavati. Na ruku im ide i psihološka inferiornost vlasti da se nekako ustručava da naglasi svoje realne prozapadne poteze, kao da se stide. 

Iako je mnogo toga stvar konteksta i medijske pripreme. Tipičan je primer Open Balkan koji je u biti uspešan koliko i dalje Amerikanci budu verovali u njega. Što ne umanjuje činjenicu da su Vučić, Rama i Zaev – Tito, Nehru i Naser Open Balkana. Generički, Amerikanci imaju veze s Open Balkanom bar koliko i Angela Merkel sa Berlinskim procesom. Kad bi se kojim slučajem kosovski Albanci vratili u sastav Srbije, da li je srpsko društvo spremno da Kurti recimo bude premijer, ili bar ministar unutrašnjih poslova. Teško. Ali, srpsko društvo bi verovatno nekako pristalo da im Edi Rama bude premijer kad bi ga Vučić predložio. To je posledica obostrane prakse i manira. Jer Rama nije „šiptar“ kao Kurti, iako pojedini Vučićevi mediji i saborci kao da ne čuju da Vučić govori o „albanskom narodu“, a ne o „šiptarima“. Ne treba ni širiti iluzije da su Albanci u Albaniji nešto drugo u odnosu na Albance na Kosovu. Te razlike nisu primarne za naše probleme niti remete nacionalno jedinstvo Albanaca po pitanju Kosova.

A možda je preko usmenog dogovora o dokumentima i prelasku administrativnih prelaza uz ličnu kartu i takozvano Kosovo na mala vrata ušlo u Open Balkan. Kad je ideja dobra teško ju je osporiti.

I Rama nije Ramo (kao da je iz one pesme Ramo, Ramo druže moj), a kako ga je zvao Velja Ilić, kao što ni Kurti nije Kurta (kao da je onaj koji nas jaše neizmenično s Murtom) kako je nekad znao reći Marko Đurić.

Komentari

Poštovani pre kontaktiranja najljubaznije vas molimo da se upoznate sa našom politikom o privatnosti.

Kolumne
Vučićevih 72 sata
Vučićevih 72 sata

Vreme je relativna kategorija: Nekada u bivšoj SFRJ bila je popularna rek...

Populistička patetika i demagogija kao scenografija
Populistička patetika i demagogija kao scenografija

Metafore su u politici jako bitne, nekad i poučne. Stanko Radmilović, bio je p...

Vučićevih deset odsto
Vučićevih deset odsto

Na proslavi povodom šezdeset godina Večernjih novosti oktobra 2013. pris...

Svi naši pokreti
Svi naši pokreti

Sad će umesto ko je koliko dao, biti ko je kad i gde pristupio, od partija, udr...

Linija podele
Linija podele

Poučno je s vremena na vreme podsetiti se šta su pisale srpske umne glav...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat
Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat

  U junskom istraživanju crnogorskog Centra za demokratiju i ljudska pr...

Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane
Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane

Na ulice Tirane je 13. maja izašlo više desetina hiljada ljudi koj...

NATO od Srbije udaljen tri godine
NATO od Srbije udaljen tri godine

  U svakom društvu, postoje teme koje se radije preskaču. Određen...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

2022. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.
Više informacija možete naći na našoj stranici Politika privatnosti