srpski english

Kolumne / Uzajmno funkcionalni paradoksi

Spoljna politika doprinosi i jačanju kulta ličnosti. Preko negovanja kultova Putina i Sija, u Srbiji se jača i Vučićev kult, pri čemu naprednjački i zavetnički vođa, pazi da se bar stvori iluzija partnerskog odnosa, da se izbegne koliko se može utisak vazalnosti (a da se opozicija istovremeno optuži za vazalnostprema Zapadu), kao što pazi da ne bude umesto partnera sveden na „malog Putina“, jer time propagandno na Zapadu dobija Kurti kad sebe želi da predstavi kao „Zelenskog“ u odnosu na nekakav neugasli srpski hegemonizam.

Uzajmno funkcionalni paradoksi
Foto: Prinscreen Youtube

Kolumne / Uzajmno funkcionalni paradoksi

Spoljna politika doprinosi i jačanju kulta ličnosti. Preko negovanja kultova Putina i Sija, u Srbiji se jača i Vučićev kult, pri čemu naprednjački i zavetnički vođa, pazi da se bar stvori iluzija partnerskog odnosa, da se izbegne koliko se može utisak vazalnosti (a da se opozicija istovremeno optuži za vazalnostprema Zapadu), kao što pazi da ne bude umesto partnera sveden na „malog Putina“, jer time propagandno na Zapadu dobija Kurti kad sebe želi da predstavi kao „Zelenskog“ u odnosu na nekakav neugasli srpski hegemonizam.

autor teksta
Zoran Panović | Demostat | Beograd 22. May 2024 | Kolumne

Sistem uzajamno funkcionalnih paradoksa kao jedan od temeljnih principa Vučićeve tehnologije vlasti funkcioniše kao singerica. Kao što nakon nekog Vučićevog otvorenijeg ustupka ili kompromisa u odnosu na „kolektivni zapad“ na scenu odmah sutradan, već u jutarnjim programima nacionalnih TV frekvencija, stupaju antizapadni ideolozi režima (koji je, inače, na evropskom putu) da izvrše kontrolu i saniranje štete, a pored onih tipa Šešelj, Bokan, Ljubiša Ristić, još ponekog od (naj)bitnijih i plejade nebitnih koji najavljuju rađanje vrlog novog sveta i mesta srpstva u njemu, zna se desiti da Vučić primi i ruskog ambasadora Bocan-Harčenka, gde bi se naglasio značaj dobrih srpsko-ruskih odnosa a sve na tragu Vučićeve zavetne rečenice iz 2019. nakon jedne špijunske afere u koju su bili involvirani i Rusi: „Nikad više četr’es osma“. 

Tako i sad, čim je otišao brat Si Điping i nakon dočeka dostojnog kulta ličnosti kineskog doživotnog predsednika, i čim je izaslanik Sjedinjenih Američkih Država za Zapadni Balkan Gabriel Eskobar, rekao brzopleto da je poseta kineskog predsednika Si Đipinga Srbiji „tempirana da poveća tenzije između Srbije i ostatka zapadne zajednice“, došao je Dan pobede – 9. maj i sistem uzajmno funkcionalnih paradoksa pokazao je svoju vitalnost: Klatno je donekle vraćeno: Eskobara je prilično razvodnio i relativizovao ambasador njegove države i mnogo iskusniji političar Kristofer Hil, na upriličnom sastanku sa novim šefom srpske diplomatije. Jačanje saradnje sa SAD je među prioritetima spoljne politike Srbije, naglasio je Marko Đurić, verovatno u tom trenutku ne razmišljajući da li se to dopada glavnim Vučićevim ideolozima i njegovim kolegama iz Vučevićeve vlade – Aleksandru Vulinu i Nenadu Popoviću, odnosno koleginici Milici Đurđević Stamenkovski, kojima verovatno jačanje saradnje sa SAD dok ove ne ispoštuje naše crvene linije nije prioritet (kad bi se oni pitali) iako je u ekspozeu Miloš Vučević biranim rečima afirmativno govorio o odnosima Srbije i SAD.

Kinezi mogu biti zadovoljni jer je značajno unapređenje srpsko-američkih odnosa direktan odraz, kako je naglašeno, osnažene globalne pozicije Srbije – najpre kao lidera u Regionu, a zatim i kao partnera od poverenja u međunarodnoj sferi. A to bez Kine ne bi bilo baš tako moguće. Kao što je i Mađarska kao članica EU Pekingu bitnija od Srbije koja to nije. 

Krajem aprila provučićevski i proputinovski nedeljnik Pečat, uticajan na desnici, imao je upečatljivu naslovnu stranu i naslov „Kraj evropskog puta za Srbiju“. Naslovnica sa varijacijom Vučićeve parole „Predaja nije opcija“ sugeriše da se došlo do zida i da se više ne daju trpeti zapadna poniženja – kampanja za prijem takozvanog Kosova u Savet Evrope i kampanja za izglasavanje rezolucije o Srebrenici u Ujedinjenim nacijama. I ta naslovna strana zaista deluje logično, a i kabinet premijera Miloša Vučevića koji se ustoličio koji dan kasnije zaista ima integritet da i formalno okonča ponižavajuće mrcvarenje takozvanog puta Srbije u EU. Još kad je došao brat Si, činilo se da je zaista sve stvar trenutka i rutine. Ali, otišao je brat Si i došao je Dan pobede koji je, eto i Dan Evrope, dakle praznik EU, i sistem uzajamno funkcionalnih paradoksa opet dolazi do izražaja: Dan kasnije, 10. maja, na naslovnoj strani provladine politike glavni naslov: „Vučić: Srbija ostaje na evropskom putu“. I zajednička slika Vučića i šefa Delegacije Evropske unije u Srbiji Emanuela Žiofrea. Onima koji su pomislili da je to fejk njuz nakon onakve posete Sija i definitivnog otvaranja nezapadnih perspektiva, predsednik Srbije pojasnio je kako je članstvo u Evropskoj Uniji strateška i stalna pozicija Srbije koja se neće menjati u skladu sa dnevnom politikom. Govoreći na svečanom prijemu povodom proslave Dana Evrope, koju je u Botaničkoj bašti u Beogradu organizovao Žiofre, Vučić je rekao da je to (put ka EU) nekada manje, a nekada više popularno, ali da se neće menjati.

I onda finale, jagoda na šlagu: U Beograd stiže supruga ukrajinskog predsednika Zelenskog – Olena Zelenski. U njenoj pratnji je Dmitro Kuleba, ministar spoljnih poslova Ukrajine. Prima ih Vučić. Pojačavaju se reči iz ekspozea Miloša Vučevića o neprikosnovenosti teritorijalnog integriteta Ukrajine za Srbiju. Istog dana mogućnost novog velikog proširenja EU, koju pred srpskog predsednika iznosi komesar EU za susedsku politiku i proširenje Oliver Varheji, Vučić uprkos realizmu na kome se zasniva njegov skepticizam, ocenjuje kao „izuzetnu vrest“, ako se desi.

Pametnom dosta. Ali, iskusniji znaju da i pomenuti Pečat neće menjati svoju uređivačku politiku niti će pokazati razočarenje u Vučićev proevropski stav, jer brzo će doći vreme kad će klatno opet krenuti u suprotnom smeru. Niti će provladina Politika postati više probriselska nego prokremaljska. U svim medijskim i ostalim slučajevima važi ono – zna Baja (Nikola Pašić) šta radi, samo sad Vučić vuče „pašićevske poteze“. Nešto mora, kao fol, kobajagi. Dok se ne steknu geopolitički uslovi. Treba samo izdržati u tobože cinculiranju. Neko bi rekao da je mrtva trka koga Vučić više zamajava – proistočnu ili prozapadnu javnost u Srbiji. Pošto baš „zamajavanje“ nije termin adekvatan za bitne spoljnopolitičke faktore u svetu zainteresovane za ovaj geopolitički ćošak. Niti Vučić Istok i Zapad može da tretira kao opštinski odbor naprednjaka u nekoj srpskoj varoši sa dve ili više zavađene frakcije gde je on arbitar. Nas – Srbiju, ako niste znali, Kina tretira kao „globani jug“. Tako mi kažu upućeni sinolozi.

I bilo bi nekorektno reći da u svemu ovome nema Vučićeve veštine i kameleonske sposobnosti. Mimikrija u politici je legitimna. Za sada i presudni deo Zapada i glavni deo Istoka tolerišu, neki i pospešuju stiče se utisak, ovu unikatnu poziciju. Koja i dalje traje iako je više puta prognozirano da će konačno Vučić morati da se opredeli. Evo čak i Banjska se pominje sve ređe, da po tome već malo podseća na „slučaj braće Bitići“ koji nekada Amerikanci nisu propuštali da naglase kad treba stegnuti Srbiiju.

I nije sve bitno u cinculiranju neuvođenje sankcija Rusiji ili adut namenske industrije, već i domaćinstvo Makabiju u košarkaškoj Evroligi, kao briga prvih dama Srbije i Ukrajine o mentalnom zdravlju: „Da hrabro progovorimo, odgovorno skrenemo pažnju, saosećajno ohrabrimo i dobrovoljno pomognemo“ - to je poruka prvih dama Srbije i Ukrajine Tamare Vučić i Olene Zelenske na Konferenciji o mentalnom zdravlju, koja je u Palati „Srbija“ održana pod njihovim pokroviteljstvom.

Dobro, nije Vučić naredio maksimalnih 12 bodova Bejbi Lazanji na Evrosongu u Malmeu, jer to je ipak odlučio žiri, ali i to je dalo efekta u regionalnoj politici prebukiranoj ovih dana genocidnim temama. Jednom u Čikagu sam pitao šta iz Srbije najbolje prolazi na američkom tržištu? Dobio sam odgovor: „Ajvar, rakija i metkovi“.

Vučić spektakularizacijom spoljne politike i pasioniranom brigom o namenskoj industriji kompenzuje deficite u unutrašnjoj. Uključujući i one demokratske. Vučić pazi na manire u spoljnoj politici. Kad ga ponese radikalski afekat i pomisli da umesto nekog svetskog birokrate upremas njemu sedi Zoran Drobnjak, direktor „Puteva Srbije“, Vučić se brzo iskontroliše. Odušak se da na unutrašnjoj sceni. A nekad i svetski državnici, kao Makron, razumeju da Vučić i pred njima mora javno da pokaže srpsko dostojanstvo. Da je sad proslava sto godina od pobede u Prvom svetskom ratu, Kurti sigurno ne bi sedeo na boljem mestu od Vučića u Parizu kao što je bio slučaj sa Tačijem u neviđenom skandalu francuskog protokola. 

Spoljna politika doprinosi i jačanju kulta ličnosti. Preko negovanja kultova Putina i Sija, u Srbiji se jača i Vučićev kult, pri čemu naprednjački i zavetnički vođa, pazi da se bar stvori iluzija partnerskog odnosa, da se izbegne koliko se može utisak vazalnosti (a da se opozicija istovremeno optuži za vazalnost prema Zapadu), kao što pazi da ne bude umesto partnera sveden na „malog Putina“, jer time propagandno na Zapadu dobija Kurti kad sebe želi da predstavi kao „Zelenskog“ u odnosu na nekakav neugasli srpski hegemonizam. Sistem uzajamno funkcionalnih paradoksa, koji podilazi hipokriziji društva i na njoj se održava, a ne samo na nesposobnosti da se saberu dva i dva, daje dinamiku režimu i održava ga vitalnim i multipraktičnim. Problem je samo kakve će štete na kraju ta tehnologija vlasti ostaviti u srpskom društvu. I tu stvari nisu jednostavne kad je srpsko javno mnenje u pitanju: Na primer, svi koji su za Vučića su i za Putina i za Sija, ali svi koji su protiv Vučića nisu svi protiv Putina, a tek nisu svi protiv Sija. Kad bi Vučić sutra odistinski krenuo na Zapad, a Zapad odistinski hteo da prihvati Srbiiju, sumnjamo da bi Vučić morao da napravi čistku u partiji kao što je Milošević u kontekstu Dejtona morao da provetri partiju od „nacionalista“. Lojalnost vođi bi došla do izražaja, čak i od nekih koje je Milošević skrajnuo u vreme Dejtona, a svaki zaokret bi se relativno lako propagandno racionalizovao. Tako je i Briselski sporazum doneo deceniju investicija i jačanja lične vlasti, doduše još bez famozne zajednice srpskih opština. Briselski sporazum spada u početak prvog poluvremena Vučićeve vlasti jer postoji i drugo, koje je on prošle godine najavio, što znači, kad bi se utakmica igrala do kraja – četvrt veka Vučića na vlasti. U raznim varijantama, od neformalnog kancelarskog sistema, preko neformalnog predsedničkog sistema, do možda sutra opet kancelarskog sistema, ali sad formalnog. 

Sistem uzajamno funkcionalnih paradoksa kao singerica radi i u unutrašnjoj politici: Povodom konstituisanja pokrajinske vlade u Novom Sadu, nova njena predsednica Maja Gojković, založila se za politiku i debatu „bez personalnih uvreda“. Da bi maltene simultano novosadski naprednjaci izdali zvanično saopštenje u kome novinara i profesora Dinka Gruhonjića, nazivaju imenom „Sabahudin“. Pa sad se snađi šta važi. 

Ali, ako ikad naprednjaci i zavetnička koalicija na vlasti treba da pokažu tolerantnost, a što izgleda najbolje razume (i zaista se trudi da bude uverljiva) predsednica Skupštine Ana Brnabić, to je ovo predizborno vreme, jer izbori će imati legitimitet (iako to nisu nikakvi još jedni odusudni izbori kako ih vlast perfidno reklamira), a na njima neće biti ugrožena vodeća uloga u državi i društvu Srpske napredne stranke. Tako su i komunisti dozvoljavali pluralizam samoupravnih interesa, ali samo do granice neugrožavanja vodeće (neprikosnovene) uloge Saveza komunista. Raskolom u opoziciji (ko ide na izbore, a ko je za bojkot, ili kako gde), naprednjacima je omogućena rutinska završnica izborne drame koja se otegla od decembra lane. Stvorila se koalicija „dabl Š“: Šapič-Šešelj u Beogradu, savez nekadašnjeg saradnika Dragana Đilasa i Vučićevog političkog mentora. I po pitanju izmeštanja iz Beograda mrtvog Josipa Broza Tita, Šapić je obnovio staru Šešeljevu ideju. Pakosni komentari opozicije su da je Šapić „preuzeo štafetu“ (glogov kolac) od Šešelja.  Glogov kolac koji su radikali nekad nosili dok je Veselin Šljivančanin sa svojim vojnicima branio „Kuću cveća“, nisu stvarno mislili da ga zabodu (to za Šešelja, kao još nešto, nije higijenski), već je to bila simbolika, dok je Tomislav Nikolić kao građevinski tehničar po pitanju grobnog mesta tada pojasnio da leš mogu da nose (valjda u Kumrovec), a da materijal (beton, mermer i armatura), ostaju. I kad je Šapić oteo i bacio u afektu mobilni telefon oponentu, Šešelj je rekao da bi on na Šapićevom mestu bio radikalniji da je tako isprovociran. Po pitaju jugoslovenstva, Vučević je u ekspozeu, u odnosu na Šapićev krstaški rat protiv „jugoslovena“ i „jugoslovenstva“ u srpskoj prestonici, gde je Šapić zaličio i na Vladimira Šeksa, dao odmerenu izjavu da ne treba lutati hodnicima jugonostalgije, baviti se zašto nije moglo drugačije, već gledati napred. Prošao sam ovih dana pored više naprednjačkih štandova u Beogradu, ali nigde nisam čuo nijednu četničku pesmu, iako Šapić zastupa četništvo, da ne govorimo o Šešelju. Ima patriotskih pesama, ali nema četničkih. Dal’ im je to preagresivno? 

I fingiranje je politička umetnost, i kod „stvaranja“ uslova i kod kreiranja fantomskih listi za izbore. A što se obećanja, pa i nekih zaista ispunjenih tiče, važi ona makijavelistička– obećanja traju dok traju i razlozi za njihovo davanje. U opoziciji koja je izvršila samoubistvo iz zasede vladaju letargija i konfuzija (iste partije u jednim gradovima idu na izbore dok ih u drugim bojkotuju). Tek je teško u opozicionoj javnosti da se održi ekvidistanca i uljudnost između tabora koji ide na izbore i tabora koji ih bojkotuje (odnosno negde ide, negde ne ide). Čak te ispočetka izveštačne dijaloške rasprave argumentima za i protiv (koje podsećaju na varijacije sholastičkih naklapanja tipa koliko anđela može da stane na vrh igle), kako vreme protiče postaju sve izraženija netrpeljivost. 

Kontrola beogradskih izbora biće još lošija jer ih bojkotuju dve bitne partije - Stranka slobode i pravde i Nova Demokratska stranka Srbije. Da su beogradski izbori održani u prošlu nedelju, pokazuju istraživanja, pobedila bi inkluzivna Vučićeva zavetnička lista i ne bi im trebao Branimir Nestorović i njegova organizacija za formiranje prestoničke vlasti. Ali, da su zajedno na izbore izašli Srbija protiv nasilja, Koalicija Nada, da ih je podržao ProGlas i da se još pridružio Savo Manojlović sa svojim Pokretom Kreni-promeni, pa i Boris i Boško, sa svojim malobrojnim socijaldemokratama i dverjanima, Beograd bi i u lošim izbornim uslovima (koji ne bi bili bolji ni na jesen) dobila opozicija. ProGlas je sad stavljen u prilično neprijatnu poziciju, ne svojom krivicom, samoproglašenog tihovanja do dan nakon izbora. Malodušnost je logična jer je ujedinjenje opozicije imanentno samoj ideji ProGlasa.

Potencijal Sava Manojlovića je posebno u tome što može da izvede na glasanje antivučićevske apstinente. Manojlović sebe pokušava da u liderskom smislu predstavi kao „jedino logično rešenje“ nakon istorije jalovih opozicionih pregrupisavanja. Sinergija je čudo, čak i ako na prvu deluje ekstravagantno. Ono što nije pošlo za rukom Tadiću i Raduloviću, odnosno Milici i Bošku, ne da bi pošlo za rukom Nestoroviću i Manojloviću (eto, neko je i to merio u predizbornim sondiranjima), nego bi Kreni-promeni i Mi-snaga naroda, prebacili ko od šale deset odsto. Što je više nego dovoljno da se postane hit izbora. I možda još nešto više. Formalno, vlast jeste napravila ustupak na temi biračkog spiska, ali ni najidealniji birački spisak ne vredi ako nema prave kontrole na biračkim mestima. A to može samo motivisano partijsko članstvo koje je malobrojno u opozicionim entitetima, od kojih samo njih nekoliko liči na partiju. Ličila je nekad i Narodna stranka, ali je razbucana što subjektivnim slabostima što režimskom snagom fragmentacije. I eto paradoksa: Nekad je Vuk Jeremić u ime Narodne stranke prvi proglašavao bojkot, da bi se sad državotvorno ponašao i nudio sebe i svoje znanje i veze Vučiću za spoljnopolitičke bitke.

U decembru je izlaznost u Beogradu bila 58, 4 odsto. Sad Vučiću treba samo da prebaci 50 odsto, a to mu nije teško, što bi rekao narod, da namikari. Po motivisanosti i političkoj strasti od ove predizborne atmosfere maltene je bila strastvenija kampanja za referendum 16. januara 2022. o promeni Ustava radi navodnog poboljšanja nezavisnosti i efikasnosti sudske vlasti.

U ekspozeu Vučević je jasno rekao: „U svakom demokratskom društvu potrebna je opozicija vlasti, a ne državi i oni će u meni uvek imati partnera za razgovor i dogovor i slušaću njihove predloge i dolaziti u Skupštinu Srbije i biću spreman na kompromis“. Sad i bojkot opozicija i ova koja izlazi (kako gde) na izbore, mogu međusobno da se optužuju da je Vučević baš na njih mislio. Naoko paradoksalno, ali Vučiću i Vučeviću odgovaraju i jedna i druga opozicija nastale u raskolu. Samo im nije odgovaralo da opozicija zajedno izađe na izbore ili da ih zajedno bojkotuje. A da bi se to sprečilo moraš malo (ne uvek i mnogo) i da se potrudiš. To se zove tehnologija fragmentacije. I već je toliko puta dala efekta.

Hoće li ekološki incident na deponiji u Dubokom kod Užica (za koji se bar zna ko je nadležan i kriv), biti izborni „crni labud“ za naprednjake. Bar u Užicu? Ima onih koji misle da hoće (jer građani su s pravom revoltirani), ima i onih koji misle da neće, jer – kaže mi jedan od ovih drugih – pa ni Zrenjanin nema pijaću vodu godinama pa nema „crnog labuda“ u Zrenjaninu.

Komentari

Poštovani pre kontaktiranja najljubaznije vas molimo da se upoznate sa našom politikom o privatnosti.

Kolumne
Ujedinjenje
Ujedinjenje

U finišu izborne kampanje završeno je još jedno emitovanje ...

Uzajmno funkcionalni paradoksi
Uzajmno funkcionalni paradoksi

Sistem uzajamno funkcionalnih paradoksa kao jedan od temeljnih principa Vučiće...

Sabornost
Sabornost

Februara 1989. izbija štrajk u rudniku Stari trg. Slobodan Milošev...

Zavetnici
Zavetnici

Sad se već jasno nazire evolutivni niz: Radikali – naprednjaci – za...

BG
BG

Kad bi beogradski izbori bili sad u nedelju 24. marta, opet bi sve zavisilo od p...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

NATO od Srbije udaljen tri godine
NATO od Srbije udaljen tri godine

  U svakom društvu, postoje teme koje se radije preskaču. Određen...

Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane
Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane

Na ulice Tirane je 13. maja izašlo više desetina hiljada ljudi koj...

Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat
Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat

  U junskom istraživanju crnogorskog Centra za demokratiju i ljudska pr...

Izgradnja autoputa Pakovraće - Požega do kraja godine pod znakom pitanja
Izgradnja autoputa Pakovraće - Požega do kraja godine pod znakom pitanja

* Pomeranje zadatih rokova za završetak deonice Preljina - Požega je u...

2024. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

UŽIVO
Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.
Više informacija možete naći na našoj stranici Politika privatnosti