Povodom napada vehabije na srpskog žandarma koji je obezbeđivao ambasadu Izraela u Beogradu, Vučić je jasno rekao da će se Srbija obračunati sa svakim terorizmom. I treba da mu verujemo, jer ovo jeste bio čin terorizma. Napad na državu Srbiju i državu Izrael. Ali baš zato, kad se suočimo sa pravim terorizmom kao sad, treba da se podsetimo na manipulacije „terorizmom“, da nekome ne bi palo na pamet da ponovo meša pojmove. Posle NATO agresije a pre Petog oktobra pomahnitali i isfrustrirani JUL Mire Marković najavio je gromoglasno donošenje „zakona o odbrani države“. Ustvari, to je bio „antiteroristički zakon“ (tako su ga zvali neformalno i julovci). Očekivalo se da pod izgovorom borbe protiv terorizma to bude zgodna osnova za eliminisanje političkih protivnika.

Srećom, i to im ne treba zaboraviti, iskusni Vojislav Šešelj i Tomislav Nikolić, iako su radikali bili u vlasti, prozreli su nameru julovaca (da i oni radikali sutra mogu da se nađu pod udarom tog zakona), i nisu dozvolili izglasavanje „antiterorističkog zakona“.

Prošao je još jedan Vidovdan: Vučevićeva Vlada se povodom prigodnog vidovdanskog boravka u Kruševcu nije pričestila. A mogla je. Ispade nekako u utisku da je najtragičnija stvar za Vidovdan u srpskoj istoriji to što je Slobodan Milošević na taj dan izručen Haškom tribunalu. Ta (ne)svesna koincidencija je, po Vučiču i Vučeviću, izgleda veća sramota od dela i bilansa miloševićeve politike od koje ne možemo do danas da se oporavimo. I još se ona, sve manje selektivno, i rehabilituje.
 

„Tu sramotu (izručenje Miloševića) Srbija neće još dugo godina moći da spere sa lica“, kazao je Vučić, dok je Vučević naglasio da „nije slučajno izabrano da na Vidovdan Milošević bude izručen Hagu“. To su dve prilično reakcionarne, pa i revanšističke izjave. Kao i ona koji dan pre u Nastavnom centru „Makiš“ na obeležavanju Dana policije kada se predsednik Vučić ponadao da izručenje srpskih državnika u džakovima neće biti ponovo nametnuto i da zna koliko su se pripadnici MUP-a protiv toga borili. Dobro, a šta bi bilo da dosovci nisu izručili nikoga Tribunalu i da li bi Vučić mogao da ima veliki investicioni ciklus da mora da se bavi Tribunalom. I da ne izručuje. Bilo mu je lako kad je mogao da odbije da izruči Vjericu Radetu i stranačke kolege zbog nepoštovanja Suda. Đinđić, Koštunica, Živković i Tadić su izručenjima otvorili prostor Vučiću i spasili ga muke, kao što i on, ako državotvorno razmišlja, mora učiniti da sutra nenaprednjačka vlast bude spašena nekih teških muka. S time da se nada da onda predstavnici te nove vlasti neće nekoretno u Makišu prebacivati Vučiću nešto što je učinio a čime ih je spasio mnogih muka.

Ipak i u reakcionarnoj politici se ne preteruje baš kao što se stiče medijski utisak. Da aerodrom u Surčinu nema ime i da se ono tek sad bira, teško je zamisliti da bi Vučić i Vučević predložili da se aerodrom zove baš „Slobodan Milošević“. Nadobudnom Miloševiću američki ambasador Voren Zimerman nije došao na Gazimestan, dok bi Vučić sad na Vidovdan rado video Kristofera Hila da se odlučio da nekakav Sabor pravi na taj dan. I bile bi sigurno veće šanse da Hil dođe nego one da Miloševiću dođe Zimerman.

Treba, dakle, biti oprezan sa vidovdanskom simbolikom. Iza hrišanske glazure ima tu mnogo paganskog – maltene zlopamtećeg. Retko koji političar je imao istorijsku šansu kao Milošević na Gazimestanu 1989. kad mu je lopta dolazila na volej. I koji je tu šansu upropastio. Održao dvosmilen i loš govor, potrošio nacionalnu energiju i ništa nije rekao što je mogao – da se prvi na evropskom Istoku ratosiljamo komunizma, napravimo sistemske promene i zvanično postanemo deo Zapada. Drugi su to iskoristili. Umesto toga Milošević je napravio uslovnu restaljinizaciju partije i društva čije negativne efekte tek sad vidimo u punom svetlu. Gde čak dolazi do sinergije neostaljinizma i neoljotićevštine.

Vučić se povodom ovog Vidovdana na izvestan način distancirao i od svog govora u Kosovskoj Mitrovici septembra 2018. Da je Slobodan Milošević 1989. na Gazimestanu održao  govor kao Vučić taj 2018. daleko bi bilo bolje svima na ovim prostorima. Čak je taj govor bio izvestan otklon od Miloševića. Bilo je, za razliku od danas, primetno odsustvo crkvene ikonografije, nije bilo crkvenih ljudi, obeležja. Taj govor ličio je na sintezu govora Vuka Draškovića i Čedomira Jovanovića. Danas nedostižno.

U Deklaraciji o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda, ističe se da Svesrpski sabor insistira na korišćenju punog naziva južne srpske pokrajine – Kosovo i Metohija, što albanski secesionisti izbegavaju. Ali, ako ćemo da cepidlačimo, ni provladini mediji u Srbiji ne treba, u kontra smeru, da skraćuju puno ime i koriste ono miloševićevsko „Kosmet“, kao da su Kosovo i Metohija neki generalni sekretar, pa mu Kosmet ispadne rogobatno kao i „gensek“. Čuvajmo srpski jezik i od reduktivne rogobatnosti. 

Malo je vremena prošlo od Svesrpskog sabora i usvajanja famozne Deklaracije da ih već relativizujemo. U Deklaraciji se konstatuje da je Kosovo i Metohija neotuđivi deo Republike Srbije (plus naglašavanje Rezolucije UN 1244), pa se otuda može učiniti da reči premijera Miloša Vučevića o spremnosti Srbije na „kompromis“ povodom pitanja Kosova i Metohije, mogu značiti izvesnu relativizaciju Deklaracije. Možda je bilo bolje da je odmah, da se izbegnu nedoumice, u sam tekst Deklaracije ugrađena reč „kompromis“ koja bi davala veći manevar pragmatičnoj (dovoljno elastičnoj) državnoj politici, a i Aleksandar Vučić uprkos nekad jakoj retorici, ustvari uvek želi kompromis na Kosovu (i Metohiji), a ne nerealne maksimalističke ciljeve. Uostalom, pogledajte, ako vas ne mrzi, statistiku koliko je Vučić puta pozvao one koji hoće puni integritet i suverenitet, da odu da prespavaju u Kačanik.

Vučićeva vlast u iskopavanju litijuma vidi ogromnu, maltene presudnu, razvojnu šansu Srbije. Pa otuda čuđenje zašto tako prvoklasano političko i ekonomsko pitanje nije stavljeno u saborsku Deklaraciju – da je zvanična „svesrpska politika“ iskopavanje litijuma.

Doduše, ima nešto o saradnji Srbije i Srpske i oko rudarstva, ali nema nigde jasno litijuma kao nacionalnog prioriteta. Ovako, uz stavove o „Kosmetu“ i izbegavanje onih o litijumu, neko može da pomisli i da je Svesrpski sabor, ustvari sabor Vučićevih „zavetnika“, bio licemeran, baš kao što predsednica Skupštine Srbije Ana Brnabić, smatra da je licemeran skup („festival licemerja“) bio Svelitijumski sabor u Loznici, na kome su glavnu reč imali antivučićevski „zavetnici“ koji su ponudili široku mobilizaciju na ekološko-patriotskoj (nacionalističkoj) osnovi. Da bi se steklo poverenje u državu po pitanju iskopavanja litijuma, bilo bi pošteno da benefite od tog posla narodu objasne pre svih Milica Đurđević Stamenkovski i Aleksandar Vulin kao nacionalna avangarda Vučićeve zavetničke liste, koalicije i Vučevićeve zavetničke vlade. Lako je igrati na zicere – kao što je zabrana festivala „Mirdita – Dobar dan“, na kome se još jednom nacionalno dokazala Milica Zavetnica. Ili na „srpskom svetu“ čiji je Vulin ideolog, odnosno opredeljenju Srbije za kolektivnog Putina i BRIKS.

Svelitijumski sabor je pokazao da opozicija možda i može da se ujedini ali pod uslovom da glavnu reč vodi opoziciona desnica na čelu sa narodnim tribunima. Teško da će na ovoj temi Savo Manojlović ili Aleksandar Jovanović Ćuta da prepuste nekome liderstvo iz opozicije. Antilitijumsko nacionalno okupljanje autentičnih „zavetnika“ ponovo aktuelizuje pitanje organizacije antivučićevske desnice – nacionalista koji nisu participirali na Vučićevom i Dodikovom Svesrpskom saboru.


Mnogo je opskurnosti: Antizapadna, opoziciona, desnica, povezuje navodnu izdaju vlasti na temi litijuma, sa navodnom izdajom vlasti na temi Kosova i Metohije. Vlast stigmatizuje antilitijumsku opoziciju (i nacionalnu i građansku) da su „kurtijevci“, odnosno deo „Mirdite-Dobar dan“ (iako je tom festivalu u jedra duvala upravo Vučićeva vlast dok joj je odgovarao na fonu Briselskog sporazuma, a po toj logici vučićevci su bili godinama „tačijevci“). Naravno, Kurti, tobože zabrinut za kulturnu razmenu, neće propustiti da naglasi da zabrana „Mirdite“ govori o karakteru Vučićevog režima. Bilo bi interesantno videti kako bi avangarda Vučevićevog kabineta objasnila zabrinutim građanima Srbije kako da zelene vedete nemačke politike - Analena Berbok i Viola fon Kramon - mogu da garantuju po pitanju litijuma ono što ne mogu po pitanju Zajednice srpskih opština? Jer, Vučić kaže: Dok nam Nemci ne budu garantovali da ćemo imati čiste reke, nećemo ni da počinjemo! Dođe li se do referenduma, to će biti referendum o Vučićevom legitimitetu. Ako izgubi teško da bi ostao predsednik do kraja mandata, ako pobedi može da kaže kao Tomislav Nikolić 24. novembra 2013. “Dugo ste čekali, počnite!“ (sad samo kopajte!), kada je kao predsednik Srbije Nikolić dao znak za početak izgradnje nesrećnog  “Južnog toka” kroz Srbiju.

Vlast smatra da je vidovdanski protest u Loznici organizovan u sklopu ultimativnog provokatorskog projekta „Mirdita – Dobar dan“ i da je caka u manipulaciji da se igra na patriotska osećanja kojima pravi Srbi teško mogu da „odole“. I zato su baš izabrali Vidovdan kao simbolički dan održavanja skupa. Kao da se na Svesrpskom saboru nije igralo na patriotska osećanja kojima je teško odoleti. Ko da bude protiv onoliko srpskih zastava i one lepote narodnih nošnji. Pa ni onaj koji je bio doveden prinudno. I Vučić je prvobitno hteo da pravi neki skup na Vidovdan gde bi promovisao svoj pokret za narod i državu, ali je možda odustao i zbog sujeverja. Jeste Vučić na izvestan način neomiloševićevac, ali zna da Vidovdan nije datum za preterano igranje političkim marketingom i neke simboličke početke.


Zna dobro Vučić kakvu sve istorijsku bremenitost taj datum nosi. Mnogo je sudbinski sigurniji konvencionalni pristup Vidovdanu - kao sad na Pinku (on) i u Lazarevom i Gašićevom Kruševcu (Vučević i svita). Vučić je imao dobru ideju o takozvanom unutrašnjem dijalogu o Kosovu. Ta ideja je realizovana 2017. i pretvorila se u farsu zato što su odbačeni medijski preduslovi za vođenje takvog dijaloga. Iz istih razloga se ne može voditi ni ozbiljan i trezven dijalog o litijumu. Zato se ta dilema i svodi na „za i protiv Vučića“. To jeste glavna podela srpskog društva, ali ona je i afektivna i kao takva ne odražava neke suštinske dileme srpskog društva. Kad bi hipotetički sutra zajedno antivučićevska desnica i proevropska građanska opozicija pobedile nekako Vučića, pitanje geopolitičkog opredeljenja Srbije bi se otvorilo radikalnije i neuralgičnije nego što je sad pod Vučićem, a što se uz sve propagandne opskurnosti i uzajamno funkcionalne paradokse ipak može nazvati relativno uspešnim (do sada) cinculiranjem.

Evo, ovih dana smo saznali da na EXPO 2027. stiže i gradonačelnik Njujorka Erik Adams, medijski najmoćniji čovek blizak vlasti - Zeljko Mitrović izjavio je napadno da nijedno otvoreno nacionalno pitanje Srbija ne može rešiti bez podrške  Zapada, da moramo misliti glavom, a ne srcem, svojim nastupima ministar spoljnih poslova i bivši ambasador u Vašingtonu Marko Đurić, pokazuje da je Amerikancima na kantaru to kadrovsko rešenje ipak bitnije nego što je kao Vučićev simbolički kapric potpredsednik vlade (bez portfelja), postao Aleksandar Vulin koji je pod američkim sankcijama. Jeste Vulin kao nacional-levičar u idejnom rasponu od Apisa do Dugina (sa akademikom Mihailom Markovićem u centru), položio cveće Staljinu na grob, ali ne treba zaboraviti da je MUP i dok je on bio ministar dobijao pohvale od EU kako štiti Evropu od migranata. Kao što će je štititi i pod Dačićem kao novim/starim ministrom policije. Na tom  polju sad smo mi ono što su Hrvati uvek mislili za sebe da su – „predstraža Evrope“. Da je samo do toga Srbija bi već bila punopravna članica EU. Ministar Dačić je potpisao sa komesarkom EU za unutrašnje poslove i migracije Ilvom Johanson, Sporazum između Srbije i EU o operativnim aktivnostima koje sprovodi Evropska agencija za graničnu i obalsku stražu (FRONTEX) u Republici Srbiji. Johanson je  čestitala Srbiji na rezultatima u borbi protiv krijumčarenja migranata. Dačić je i kao ministar policije kod Tadića i Cvetkovića od Brisela takođe dobio pohvale na radu njegovog ministarstva povodom uvođenja bezviznog ređima. Ana Brnabić pre neki dan na sastanku sa evropskim narodnjačkim kolegama, ističe da Srpska napredna stranka ponosno kaže da je pridruženi član Evropske narodne partije. I to par dana nakon što Vučić kaže u Briselu da još nemamo baš ubrzanje EU integracija, ali imamo „zamah“. A zamah nije ni tavorenje ni taljiganje. Kamoli rikverc. Već „strateško partnerstvo“ I tu su „kritične sirovine“ bitne. Litijum na prvom mestu. Sa njim stižu fabrika baterija, električni automobili i kako to sve već ide… Istovremeno sa „specijalnim ratom“ koji kolektivni Zapad vodi protiv Srbije. I organizuje „festivale licemerja“. 

„Moskovska saga“, moćna trilogija ruskog pisca Vasilija Aksjonova, za temu ima Staljinovu epohu predstavljenu kroz život porodice Gradov, lekarske dinastije, koja zajedno sa zemljom prolazi kroz traumatično vreme. U izvrsnoj ruskoj ekranizaciji Aksjonovljeve sage ima scena gde dva crvenoarmejca čekaju u vozilu da se digne rampa i prođe voz koji prevozi uhapšene u gulage. Mladi vojnik pita oficira: Zar je moguće da naša zemlja ima ovoliko izdajnika? O tome treba voditi računa i ovde u Srbiji. Jer šta ako broj „izdajnika“ pređe broj „patriota“ ili ako su negde „egal“? Šanse da opozicija iskontroliše litijumski referendum su veće od kontrole pokazane na decembarskim i junskim izborima. 

I Svesrpski i Svelitijumski sabor nosili su, otvoreno ili manje otvoreno, poruku „onima koji su nas bombardivali“. A opet ta su dva sabora toliko različita. Jedni su odmah dobili medijsku odmazdu, a drugima će računi biti isporučeni tek posle dobijene „nove Cerske bitke“. Tako kažu.

Kao melem na svesrpsku ranu, posle relativnog fijaska na fudbalskom Euru, stilga je pobeda Trampa protiv Bajdena u TV debati predsedničkih kandidata na CNN. Ovo ni South park nije predvideo. Džo Bajden je ipak bio na sahrani Edvarda Kardelja 1979. On ima 81 godinu, a Tramp 78. U tim godinama, gore dole, Tito jeste čistio „maspokovce“ u Hrvatskoj i „liberale“ u Srbiji ali već koju godinu kasnije faktički nije imao realnu vlast iako je imao status faraona. U slučaju Brežnjeva, Andropova i Černjenka, gerontokratija se pokazala kao sindrom dekadencije i skore propasti Sovjetskog Saveza. To su neprijatne asocijace na situaciju u SAD. Trampa ne da bi pobedila Tejlor Svift (koja je podržala Bajdena na prošlim izborima), već bi ga pobedio i Bendžamin Baton – mačak Tejlor Svift sa kojim se slikala za naslovnu stranu „Tajma“ kada je u oštroj konkurenciji za ličnost godine pobedila i Putina i Sija. Ako pobedi Tramp biće nam drago zbog brata Putina, ali šta ćemo onda sa bratom Sijem? Ako pobedi Tramp valjda nećemo i ambasadu morati da selimo u Tel Aviv? Uglavnom, pokazalo se da trampizam najbolje leči Srbe od antiamerikanizma. Iako je preko ambasadora Hila i još nekih američkih poteza, Bajden pokazao da ipak, iako klintonovac, nekog senzibiliteta ima i za Srbe. I da onaj srpski opanak – suvenir koji mu je Vučić poklonio na Skadaraliji i nisu bile bačene pare. Da je Bajden Petar Stambolić verovatno bi bio u Savetu Federacije, savetodavnom telu – pompeznom a nebitnom – Titolenda. Ovo su svetski izbori. Prvi američki koji su interesovali ceo svet bili su predsednički izbori u SAD 1916. Aktuelni demokratski predsednik Vudro Vilson je pobedio bivšeg guvernera savezne države Njujork republikanca Čarlsa Evansa Hjuza. Izbori su bili jako tesni, Kalifornija je na kraju bila presudna država. Od tih izbora zavisilo je uključenje SAD u rat, a da nije bilo Vilsona pitanje kako bi izgledala karta Evrope, možda ne bi bilo ni Jugoslavije, ni famoznog „prava naroda na samoopredeljenje“.

U TV seriji „Kuća od karata“ (House of Cards), prikazana je opcija kako jedan kandidat podriva legitimitet izbora na kojima je izgubio. Takva tema je danas aktuelna. Poučan je primer beskrupuloznog Frenka Andervuda (Kevin Spejsi), političara iz petog distrikta Južne Karoline, uglednog i karijernog člana Demokratske stranke i njegove demonske supruge Kler (Robin Rajt). Brutalni protagonisti Frenk i Kler probili su takozvani „četvrti zid“ u filmskoj naraciji obraćajući se publici direktno i sugestivno kroz ekran, stvarajući brevijar vulgarnog makijavelizma u postistoriji.

Citati su tipa: „Put ka uspehu je popločan licemerjem i žrtvama. Nikada ne treba žaliti.“

Vratimo se u 2011. kad je Društvo srpsko-kubanskog prijateljstva pokrenulo inicijativu da Džulijan Asanž postane počasni građanin Čačka kao „simbol revolucionarnog delovanja“ jer je „na putu da se na listi heroja izjednači sa Če Gevarom služeći se najmoćnijim oružjem savremenog doba – informacijom, da se suprotstavio neokapitalističkom poretku i zverima imperijalizma“. Incijativa nije prošla. 

Kao što u Čačku, iako je bilo inicijalnih ideja, spomenik nije dobila Samanta Foks (sećate se li disko hita iz 1986. Touch Me – I Want Your Body?) koja je 2007. u zvezdanim danima Velje Ilića bila specijalni gost na manifestaciji „Dani estrade“ koja je održana u hali „Mladost“ u Atenici kod Čačka.

Zaboravlja se da se Asanž 2014. obratio ovdašnjoj publici iz ambasade Ekvadora u Londonu, povodom objavljivanja svoje knjige „Sajferpanks“ u Srbiji zahvaljući njegovom ovdašnjem izdavaču „Albion buksu“: Rekao je tada da je Srbija „država u međuprstoru“ Kao što je i Ukrajina „u međuprostoru“. Arhitekta Vikiliksa ukazao je na konfuziju koja razara srpsko društvo i koju mnogi u samoj Srbiji ne vide, ili se prave da je ne vide: „Ne iznenađuje da mnogi u Srbiji ne znaju kome da veruju, jer ne mogu da veruju kriminalcima i ubicama iz Miloševićevog vremena. Ne mogu da veruju ni Istoku ni Zapadu.“ Zbog svega toga se Srbija nalazi između. U nekoj vrsti geopolitičkog limba. I onda zaključak: „Ali to nije pozicija slabosti, to je pozicija mogućnosti, koja pojačava glad ljudi za istinom, i koja ljudima daje neophodnu perspektivu da istinu prepoznaju kada na nju naiđu“. Pa vi vidite šta vam je činiti.

Parlamentarna većina Skupštine Crne Gore izglasala je (kao reakciju na Rezoluciju UN o Srebrenici), Rezoluciju o genocidu u Jasenovcu. Hrvatska je oštro reagovala. Povod i da se setimo kako je Crna Gora nekad reagovala na zvaničnu ljutnju Hrvatske zbog izgradnje spomenika Puniši Račiću, atentatoru na Stejpana Radića i njegove kolege hrvatske poslanike (srušila ga je ekspresno), za razliku od Hrvatska koja nije tako reagovala na crnogorski zvanični protest zbog otkrivanja spomenika teroristi Miru Barešiću (nije ga srušila), koji je izvršio atentat na jugoslovenskog ambasadora Vladimira Rolovića. Inače Crnogorca.

Bila je frka i što su srpski fudbaleri u Nemačku odleteli avionom sa hrvatskom zastavom. Da li znate da je jedna tekstilna fabrika u Srbji šila, između ostalih, i hrvatske dresove za vreme Mundijla u Rusiji koji su se prodavali kao alva. I niko od hrvatskih navijača nije znao da nosi dres šiven u Srbiji. A u toj srpskoj fabrici kad je igrala Hrvatska u Rusiji, radnici su se s gazdom i menadžmentom zaključavali u fabriku i uz feštu navijali za „Vatrene“, da bude još posla i para. Eto, hrvatski dresovi iz Srbije (za koje se ne zna) bili su srećni za Hrvatsku onda, hrvatski avion nije za Srbiju sad. 

A ovo - vidovdanske magle i vidici - je, naravno, od dvotomne knjige Dušana Mihajlovića „Povlenske magle i vidici“.