Sad kad se zbog Putinove agresije na Ukrajinu masovno kenseluju ruski pisci jednog treba posebno naglasiti i aktuelizovati. Jer on je možda bio i „druga Rusija“ u odnosu na ovu dominantnu i njene uzore, ako se poslužimo analogno grubim srpskim podelama na „prvu“ i „drugu“ Srbiju. Dakle, Vasilij Pavlovič Aksjonov (20. avgusta 1932, Kazan – 6. jul 2009, Moskva), napisao je 2005. u Moskvi i Bijaricu i roman „Moskva kva-kva“ u kome se čak u Moskvi pojavljuje lično Tito sa svojim „srpsko-hrvatskim“ hajducima da ubiju Staljina i Beriju, dok, s druge strane, Staljin ima plan da u Jugoslaviji izvede desantnu akciju, izoluje rukovodstvo države, a zatim uz pomoć patriotskih snaga (ibeovaca) napravi od Jugoslavije konfederaciju bratskih naroda, u boljem slučaju po njih, ili u gorem po njih da te narode raseli po Sovjetskom Savezu. Aksjonov je bio i disident. Pod cenzuru su došli  njegovi romana „Opekotina“ (1969) i „Ostrvo Krim (1977)“. Krim od poluostrva kod Aksjonova postaje utopijsko ostrvo naseljeno potomcima ruskih plemića do kog nije stigao komunizam. Knjiga je puna nostalgije i gorčine, kažu kritičari, pa i literarne intuicije. Krim je ovde nešto kao crnomorski Tajvan.  Godine 1980, posle oštrih napada u zvaničnoj štampi, Aksjonovu je oduzeto  sovjetsko državljanstvo. Od tada živi izvan Rusije. U emigraciji, u SAD Aksjonov je objavio i monumentalnu trilogiju „Moskovska saga“, koju su kritičari ocenili i kao „sapunsku operu“ o staljinizmu u koju je umotana velika literatura. Devedesetih roman je objavljen i u Rusiji (u Srbiji 2008), gde je snimljena i vrhunska TV serija. I tu ima jedna antologijska scena: Dok dva sovjetska oficira (jedan stariji, drugi vidno mlađi), u kolima čekaju da se podigne rampa dok prolazi voz koji transportuje osuđenike za sibirske logore, mlađi oficir pita starijeg – kako je moguće da ova naša zemlja ima ovoliko izdajnika?, jer ti vozovi su česti. 

Ovaj malo poduži uvod upravo je zbog Srbije, jer kad pogledamo učestalost i naviku korišćenja reči/etikete izdajnik u Srbiji, postavlja se logično pitanje – kako je moguće da jedna zemlja kao Srbija ima toliko izdajnika. I bez imalo cinizma može se doći do pitanja – šta ako se progresija nastavi i ako hipotetički u zemlji bude više izdajnika nego patriota? Ili ih možda već ima, zavisi s koje strane gledaš. Jer takav je kosovski rašomon – stvar percepcije. Sve ovo je refleks potezanja reči „izdajnik“ iz devedesetih. Istorija je i kod nas pokazala da kad se broj izdajnika približi broju patriota to je potencijalna situacija za ozbiljne građanske sukobe. Trenutno ipak nije tako jer većina građana je obuzeta apatijom u odnosu na politiku. Tek je mali procenat onih koji se realno politički angažuju ili nameravaju. U koje ne spadaju oportunisti i ketmani. Pokazuju istraživanja Demostata. Iako stvari propagandno postaju malo i opskurne, tako da su zavetni desni Srbi (kako oni sebe vide), sad ni manje ni više za vladajuću partiju „nesrbi“ i „antisrbi“, što ispade maltene gore i od „slučajnih Srba“.

^{Foto: Printscreen Youtube}

Optužbe za izdaju su unakrsne: Za patriotsku desnicu (od kojih su mnogi izašli iz Vučićevog inkubatora), i neke bivše dosovce, Vučić je izdajnik. Za sada bez potpisa da bi bio kompletan. Za Vučića deo te desnice - dosovskih korena -  već se dokazao u izdaji nacionalnih interesa, a što sad pokušavaju u savezu sa novim „antisrbima“ da kompenzuju nabusitom neodgovornošću. Delovi građanske liberalne Srbije rutinski su izdajnički, „autošovinistički“ i za Vučića i za patriotsku desnicu. Ma koliko propaganda vlasti trubila o „antidržavnoj koaliciji“, takav realan savez desnih i levih bio bi neugodan za Vučića, ali tehnički i sinergetski teško izvodljiv. Bliži je realnosti bar podrazumevajući i iznuđeni kosovski konsenzus Vučića i većine evropske opozicije, nego savez evropske opozicije i patriotske proputinovske desnice protiv Vučića pod parolom borbe za demokratiju.     

Ali, Vučiću na kratke staze povodom Kosova treba više uverljiva podrška njemu lojalnih nacionalista, nego u ovom trenutku ofirajuća i kompromitujuća podrška liberalnih intelektualaca, jer to nije 2012. Pa i ta podrška ako je ima, sad je više cinično racionalna. Moralna patriotska straža zavetnice Milice Đurđević Stamenkovski i njenih partnera sve vidi. Monitoring je permanentan. Budnost je na visokom nivou. 

Ako se Srbija, kako smatra ambasador Kristofer Hil, okrenula ka evropskoj, zapadnoj budućnosti, podrazumeva li ta odluka zaista i reformisanje režima? I kakva je tu mapa puta? 

Koliko su samo Vesnu Pešić napadali da je dovela sa „belim listićima“ Tomislava Nikolića i naprednjake na vlast, odnosno da je povodom Briselskog sporazuma Vućiča i Dačića poredila sa Čerčilom i De Golom. Ali, vreme, Aneks iz Ohrida posebno, kao da je dalo satisfakciju Vesni Pešić. Kao što nismo imali bolji RTS od Tijanićevog, nismo imali ni ustavnijeg predsednika od Nikolića.

^{Foto: Printscreen Youtube (AP Archive)}

Podela na „prvu“ i „drugu“ Srbiju iz devedesetih može se tumačiti i kao generalna podela na politiku za i protiv Miloševića. Vredi li šta to danas? Možda bi preciznija podela bila ona na većinsku etnonacionalističku Srbiju (prvu) i na manjinsku Srbiju koja se ne miri za zločinom (kako je ovu drugu okarakterisao Radomir Konstatinović). Iako glavnina srpske opozcije iz devedesetih nije bila baš za politiku zločina, imala je jake primese etnonacionalizma, istina je i da su DSS ili DS, odnosno Koštunica i Đinđić imali razvijene odnose sa SDS Radovana Karadžića i različite faze odnosa sa Miloševićevim režimom. Vuk Drašković je u proto fazi devedesetih imao jaku nacionalističku komponentu, ali je nedugo zatim nosio crni flor za žrtve rata. Naglašavajući pijetet prema onim nesrpskim. Klasično „drugosrbijanstvo“ – antiratno, demokratsko i građansko – bilo je izrazito manjinsko i u srpskom društvu devedesetih i u antimiloševićevskoj opoziciji. Kao i sad. Dok je metafora „drugosrbijanstva“ u međuvremu propagandno i kolokvijalno neproporcionalno narasla. Uticaja ima, ali svakako precenjenog. Tek je sad to ironično kad se pojavilo uticajnije desno „drugosrpstvo“. 

Sećam se kad su demonstranti skandirali na protestima protiv izborne krađe u Beogradu 1996/97. „Bando, crvena!“, Radomir Konstantinović je govorio da oni ništa ne razumeju, a koračao je u istoj antimiloševićevskoj koloni s njima kao i mnogi građanski aktivisti. Koračao je sa pročetnički orijentisanim ljudima. Ali, tada još uvek dovoljno prozapadnim četnicima što nije nebitan deo sinergije, jer i izvorno „drugosrbijanstvo“ baštini tu prozapadnu komponentnu titoizma, relativizujući onu boljševičku. Put konverzije iz marksizma i titoizma bio je dvosmeran: Jedni komunisti su presaldumili u nacionalizam, drugi u liberalizam. Brojčano više i lukrativnije u nacionalizam. Ali, ako je bilo mimikrije nije sve bilo puko konvertitstvo. U Savezu komunista došlo je vremenom i do sistemske evolucije dela partije ka liberalnijim shvatanjima, dok se rigidni autoritarni deo partije sa slomom titoizma i pojavom Miloševićeve „antibirokratske revolucije“ samo ratosiljao stega jugoslovenstva, internacionalizma i bratska i jedinstva.  

Upravo 1992. Aljoša Mimica mi je predavao Istoriju socijalnih teorija i onda nam naznačio pojam „anomije“ Emila Dirkema koji je, eto, od poznih osamdesetih do danas odrednica srpskog „razorenog društva“. Pojam koji označava pomanjkanje, suspenziju ili neefikasnost društvenih normi, zakona, propisa i vrednosti koje dovodi do društvene konfuzije. A što kompenzuju autoritranim sredstvima. Anomija je klinička slika limba srpske tranzicije do danas. Ali, modrnizacija je često autoritarna, i može se sprovoditi i u uslovima anomije. Sa izvesnom banalizacijom paradoks možemo svesti na pitanje -  zašto su ovi koji su oduševljeni Titovom autoritarnom  modernizacijom, zgroženi Vučićevom autoritarnom modernizacijom? Odnosno, kako su posle antititoiste Đinđića, Koštunice i Tadića, Tita u ne maloj meri počeli da rehabilituju reformisani radikali Nikolić i Vučić, čiji je lider nosio glogov kolac u Kuću cveća koju je branila vojska pod komandom Veselina Šljivančanina. Što je malo bizarniji podatak od onoga da je general Martin Špegelj sa strane JNA bio glavni zaduženi za Titovu sahranu. 

Razvoj infrastrukture, digitalizacija i reindustrijalizacija zemlje, uprkos aferama, korupciji, recidiviranjima kroz „srpski svet“ i personalnu i medijsku rehabilitaciju devedesetih, ne može se olako svesti na tezu da je „i Hitler pravio autoputeve“. Iako je Vučić dugo spoljnom politikom kompenzovao deficite unutrašnje, njegov „neotitoizam“ u spoljnoj politici – neutralnost – postaje sve manje uverljiv jer je sa ratom u Ukrajini još više prepoznat kao eufemizam za proruski stav. 

Aljoša Mimica i Ivan Čolović su priređivači knjige – zbirke protesnih govora sa tribina „Druga Srbija“ (1992)  čiji su izdavači Beogradski krug i Centar za antiratnu akciju. Otuda i ime „pokreta“. „Druga Srbija“ je sa  knjigom “Intelektualci i rat” integralno objavljena 2022. Ime postaje i metafora. Tako je nazvana i rubrika sajta „Peščanik“. Za razumevanja pazla srpskog istorijskog debakla koji je krenuo krajem osamdesetih jako je bitna i knjiga „Srpska strana rata“ (Trauma i katarza u istorijskom pamćenju) u izdanju Republika koju je priredio Nebojša Popov. To je zbornik sa temama kao što su - medijska manipulacja, politička mobilizacija, književnost populističkog talasa, fudbal, huligani i rat, armijska uporeba trauma, Kosovo u kolektivnom pamćenju i iseljavanje sa njega, alternative ratu i primeri popravljanja odnosa sa inostranim iskustvima.

Politički procesi koji su se zapatili u Srbiji u drugoj polovini osamdesetih u suštini su sui generis karaktera. Oni ne isključuju krivicu ostalih paklenih nacionalizama sa razvalina SFRJ, ali su im išli na ruku da ovi pridobiju solidnu amnestiju na međunarodnoj sceni i svoje narative sakralizuju kao „demokratsko-oslobodilačke“. Ima „AB  revolucija“ (iz koje još nismo izašli) i ono što je iz nje usledilo, donekle i neko pogodno tlo u srpskoj političkoj tradiciji i mentalitetu, ali je nekorektno na nekog Garašanina, Moljevića, Pašića ili Rankovića svaljivati krivicu za jedno fatalno i originalno ludilo koje se zapatilo poznih osamdesetih. Postoji stereotip u srpskoj liberalnoj javnosti da je pojava Slobodana Miloševića potraga za „novim Aleksandrom Rankovićem“, Možda i jeste bila, ali Rankovića niko za to nije pitao. Možda je ogrešenje oko njega veliko. Da li bi zaista Ranković podržao Slobodana Miloševića, „AB revoluciju“ koja kao i uglavnom sve revolucije – francuska buržoaska, ruska boljševička, iranska islamska, ili ove obojene – teži ka izvozu, ili bi možda Ranković bio čest posetilac Centra za kulturnu dekontaminaciju kod Borke Pavićević? Poput Mirka Tepavca ili Ivana Stambolića.

^{Foto: Wikipedia/Medija centar Beograd}

Kad je prošlog leta književnik Bora Ćosić objavio lamentaški tvit da je Druga Srbija umrla sa sa Radetom Konstantinovićem, Srđom Popovićem, Borkom Pavićević, to je aktuelizovalo staru priču o Drugoj Srbiji i njenim značenjima, mada ruku na srce u leto ta tema je poslužila novinarima i kao dobrodošla za popunjavanje medijskog prostora, pa i za izvesni senzacionalizam tako potreban za privlačenje čitalaca u vrelim danima. I klikove u letnjoj šemi. Ostali su oni umorni, bezvoljni, depresivni, napisao je tada Bora Ćosić. Ali stalna opsesija „drugom Srbijom“ onih koji su valjda „prva“ (ili se za to mesto bore u spirali unakrsnih optužbi za izdaju), demantuje tu tezu. I u Drugoj Srbiji je došlo do smene generacija, ali njena brojnost nije ništa posebno uvećana. Od morala ne treba praviti ideološku superiornost, ali etika uverenja podrazumeva i etiku delanja, pa je otuda uloga dobrog dela pripadnika Druge Srbije devedesetih u takvim vremenima bila časna. Uprkos nus pojavama izvesnog dogmatizma koji se razvio u ovom krugu (njegovim nastavljačima) i onoga što je vremenom imalo elemente antiratnog profiterstva..

Srbija koja se ne miri sa zločinom jeste upečatljiva odrednica na nivou simbolike, ali je i redukcionistička jer „drugosrbijantsvo“ je daleko razvijeniji koncept vizije poželjnog društva. Ali za to je potreban izvođač radova, odnosno politička snaga (partija ili pokret) koja bi „više razumela Srbiju“. Do sada najveća šansa bila je sa Vučićem da je ovaj istrajao da od SNS napravi veliki LDP što se u jednom trenutku učinilo kao maglovita mogućnost, brzo napuštena zarad oportunije rešešeljizacije partije. I meni se učinilo da je taj tračak naznake intuitivno bila prepoznala i Latinka Perović. 

U stranačkoj podeli devedesetih, partija koja je optimalno zastupla interese Druge Srbije bio je Građanski savez Srbije. Dalo se pomisliti kad je 2005. GSS politički prirodno postao deo Liberalno demokratske partije, da se Druga Srbija uspešno artikuliše. Konačno su sa LDP napustli DS oni koji su imali svoje unikatno sećanje na Zorana Đinđića i kojima je bilo više muka da ih neki „demokratski nacionalisti“ sprečavaju da ostvare „Zoranovu viziju“. Bez Borisa, bez uticaja Dobrice i tog društva na njega, sve će biti lakše. Činilo se. Sudbina LDP ih je demantovala. Stranka je, eto, ostala da vegetira, dok su se mnogi njeni kadrovi rasuli po naprednjačkoj strukturi vlasti i serklovima. Nada se ponovo javila sa Pokretom slobodnih građana, da bi se nakon početne euforije, pa razočarenja sa Sašom Jankovićem ta stranka svela na autsorsing za Dragana Đilasa i njegovu stranku. Ni Skupština slobodne Srbije nije se razvila u partju (verovatno nije ni htela), a više izgleda nije ni najlogičniji centar moderacije, niti toliko uticajni moralni monitoring evropske opozicije. Konfuzija na zelenom polu scene, od narodnih do građanskih zelenih prilično je zbunjujuća za birače.

Na pitanje zašto je idejno prilično profilisana Druga Srbija imala toliko problema sa stranačkom artikulacijom, Vesna Pešić mi je nedavno rekla, da ta opcija može biti i partijski stabilna samo ako ima dovoljno jaku Demokratsku stranku (ili nekoga ko popuni taj prostor) pored sebe, odnosno da bude njen manjinski partner. 

Po pitanju dogovora sa Albancima Vučićevi kompromisni stavovi su bliži idejama Druge Srbije nego „rigidni“ (kako mi neko od „drugosrbijanaca“ reče) Tadićevi stavovi. Iako Tadić i Druga Srbija imaju prilično slične stavove o karakteru Vučićeve vlasti. I to je dokaz da podela za i protiv Vučića po kojoj se deli Srbija nije naša glavna podela, jer njome se ne mogu tumačiti suštinske dileme ovog društva. Koje je sve više konformistički apolitično. Mimikrijski pragmatično, potuljeno. Za sada Vučiću daje „tihu podršku“ za Kosovo. To da ne potpišeš, nama je dovoljno, a znamo realnost – pa se zato dogovaraj. Implementiraj. 

I Vučić je doprineo kakvom takvom konsenzusu o Đinđiću, dok se DSS (i stara Koštuničina formalno nepostojeća i Nova Miloša Jovanovića) udaljila od Petog oktobra. Vučić je negativno opsednut Petim oktobrom, ali bez perspektiva tada otvorenih i neki realni  uspesi njegove vlasti bili bi nemogući.  

Za razliku od postkomunističkog Istoka Evrope kome je pad Berlinskog zida referentna tačka, nama su u Srbiji referentna taška devedesete godine. I po tome se i dalje delimo. Komunističko nasleđe se retroaktivno sinhronizuje sa devedesetim. Članovi Saveza komunista koji su ustali protiv Miloševića amnestirani su od makar simboličke lustracije, za period pre Osme sednice, dok je sa onima koji su ostali uz Miloševića potvrđeno jednoumlje koje samo menja ambalažu, u odnosu na ove prve njihove stranačke drugove koji su ostali dosledni antinacionalisti i dovoljno demokratični čak i u komunizmu. Iako neki to nisu bili, ali su se iskupili devedesetih. 

I u okviru samog titoizma bilo je determinanti koje su određivale „dve Srbije“ i koje se mogu aplicirati na današnju stvarmost i tiču se variranja od Titovog (anti)sovjetizma do Vučićevog putinizma odnosno eventualno iznuđenog antiputinizma, kao što je i Titov antistaljinizam i antisovjetizam bio iznuđen i limitiran. Idealno tipski, veberovski, odnos sovjetske i antisovjetske suštine režima bili bi stavovi i delanje Nikole Ljubičića i Marka Nikezića.

Devedeste kao referentna tačka, i kosovska neuroza sa epilogom zapadno sponzorisane kosovske nezavisnosti, odnosno usponom Putinove Rusije, redefinišu i takozvanu građansku Srbiju. U vreme titoizma to je bila uglavnom reakcionarna, slavska, ali prozapadna Srbija koja je Tita zvala Broz, slavila u potaji Srpsku novu godinu, i koja je kao takva ušla u devedesete prilično skeptična u odnosu na Miloševića. U opoziciji se devedesetih afirmisala i opoziciona građanska postitoistička Srbija i ušla u savez sa slavskom demokratskom opozicijom. Vremenom su (post)titoisti istisnuli ovu drugu Srbiju, i delom zasluženo osvojili, delom i manipulativno uzurpirali prostor takozvane građanske Srbije. Ona desna građanska Srbija vremenom je skliznula u antizapadni misticizam i time se približila julovsko-radikalskim nostalgičarima. Tobožnji vapaji za demokratijom i frustracija zbog Vučićeve autokratije samo su refleks starih dana izgubljenih u novoj sabornoj zavetnosti povratka Kosova, putinofiliji i prekidu EU integracija, ili eventualno ulasku u EU ali samo pod našim uslovima. 

Bet titoizma ne bi bilo ni tako omasovljenih Šešeljevig radikala. I oni su delom posledica titoističke blokovske urbanizacije, industrijalizacije, razvoja prigradskih naselja, internih migracija selo-grad i doseljavanja Srba koji su živeli van Srbije. 

Podela za i protiv Đinđića realnija je podela na „dve Srbije“. Sociologija smrti (tanatosociologija) ukrstila je i ovog marta ponovo Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića. Od odnosa dve posthumne harizme umnogome zavisi i karakter srpskog društva. Mrtvi legitimišu aktuelni poredak. I njegovu širu simboličku strukturu. 

Posthumno, nekom i morbidno, i Slobodan i Zoran biće ugrađeni u Vučićev Narodni pokret. Gde su već Tito i Draža, Karađorđe i Miloš. Uprkos pijetetu prema Miloševiću i rehabilitaciji njegovih kadrova, u praktičnoj Vučićevoj kečolovskoj politici „mirenja u dva bola“ je operativno teško. Vučićeva vlast može biti i dalje vitalna samo ako se dovoljno opredeli (koliko njen radikalski želudac može da podnese) za Đinđiča, Tita i Miloša Obrenovića. Nezavisno od propagandnih ljuštura u koje će odluke biti upakovane. I koje će obrazlagati prononsirani julovci i radikali koji su u „patriotskoj vladi“ Mirka Marjanovića iskovali čelično jedinstvo. 

Dejton, koji je podržala većina srpske opozicije nije promenio karakter Miloševićevog režima koji je dve godine kasnije napravio iracionalan potez – krađu lokalnih izbora. Putinizam je doprineo da je demokratija sve manje bitna u srpskom društvu, a promena karaktera Vučićevog režima čak će i uz kosovske dogovore pre će ići u pravcu redefinisanja keč ola, i novog targetiranja, nego u pravcu realne demokratizacije. Možda Milošević i jeste bio globalna avangrada, ali sa ovakvom Putinovom pozicijom i pozicijom Srbije to je nedovoljno da Vučić ličnu vlast osloni na te tekovine. 

^{Foto: Printscreen Youtube (FondacijaDjindjic)}

I Đinđić u komemorativnom smislu može da stvori iluziju. Pogledajte dve TV emisije, dva medijska pola Srbije, posvećene obeležavanju dve decenije od ubista Đinđića. U „Hit tvitu“ dva bliska Vučićeva saradnika – Goran Vesić i Čedomir Jovanović, Vesić u jednom trenutku i šef kabineta. Plus Bane Ivković, posle Petog oktoba socijalista kooperativan prema Đinđiću. Inače Đinđić je znao reći, da kad ode Milošević mi smo (DS i SPS) potencijalni saveznici. Pa čemu onda tolika ljutna na Tadića i njegov savez sa Dačićem. „Slavska levica“ je izgleda jedina održiva u Srbiji. Te večeri nema Šešelja u Pinkovom studiju da ponovi svoje teze o Đinđiću. U „Utisku nedelje“ na TV Nova još jedan Đinđićev šef kabineta – Siniša Nikolić, ugledni član DS i diplomata Ivan Vujačić i Đinđićev ministar finansija Božidar Đelić. Dnevni list Politika na četiri strane u pozitivnom tonu obeležava godišnjicu. Ističu Đinđića kao patriotu koji se borio za Kosovo. Pa gde su onda dve Srbije? Zar ne postoji neki konsenzus? Eto, koliko su stvari nekad varljive, a resantimani zbunjujući.

Po pitanju ideologije Vučić je agnostik, uprkos izvesnim ličnim opsesijama. Vučićev politički ideal je verovatno – Đinđićev softver i Šešeljev hardver. 

Ideološkom Beogradu („čaršiji i Maderi“, kako bi rekao Zoran Milanović), koji nije i većinski Beograd, ton odavno daju „krug dvojke“ i „slavski pojas“. Ali to je podela koja ne definiše većinu Srbije. Ako je Latinka Perović bila i nekome „majka Druge Srbija“ u partijskom uticaju najviše ga je imala u LDP. Ne mnogo dalje. Iako je za neke Dobrica Ćosić „otac nacije“, tobože Master of puppets, zar bi ga tako lako Šešelj u ime Miloševića najurio sa mesta predsednika provizorijuma SR Jugoslavija. Pa Željko Mitrović je uticajniji nego što su ikad bili Dobrica i Latinka. I Vučić sve češće naglašava „državu“, ali ne toliko kao servis građana, već kao „tvrđavu“ kako to objašnjava jedan od njegovih ideologa – Dragoslav Bokan. 

Stari „Krug dvojke“ i „Slavski pojas“ geografski su sinonimi, ideološki su dijametralno različiti, kao dva pola građanske Srbije. Ili je, možda  zaista u pravu Milan St. Protić kad kaže da je u Srbiji glavna podela na „jugokomuniste“ i „srbokomuniste“. 

Uprkos velikim razlikama, otpor izgradnji auto-puteva je suprotan primer prećutnog konsenzusa obe te Srbije – i prve i druge. Jednoj je i dalje bitniji imaginarni YU prostor, odlazak u Rovinj i Hvar nego putevi „za nigde“, tačnije „do Veljinog sela“, kako su se već sprdali.

Dok su, s druge strane, „slavskom pojasu“ od realnih puteva bitniji oni metafizički. Autoputevi njima nisu dobri ako treba da nas povežu sa Šiptarima. Pri čemu je nejasno kako nas je to „Broz“ prugom povezao sa bratskom Crnom Gorom? 

^{Foto: Guelland/ MSC, CC BY 3.0 DE, via Wikimedia Commons}

Vučić je koketirao sa obe Srbije i pojačavao konfuziju. Uvek je više zazirao od desnice. One čiji je ideolog profesor Miloš Ković. Kao što na obe Srbije ume da se obruši propagandom spržene zemlje. Ovoga puta za desnicu je spremio kombinovanu taktiku – uveravanja i dokaza da nema potpisa za Kosovo sa uvredama za antisrpstvo i nemoral. I naravno, uprkos kosovskim razlikama, i odnosu prema Putinu, Vučić ponekad isprovocira sinergiju te dve Srbije. Pa onda i druga Srbija čeka kao prva da Vučić konačno izda. Da potpiše. Pa se sladostrasno naslađuje kad neki domaći putinista oplete po Vučića kao autokrati. Ili se indisponira kad potpisa nema ni u Ohridu.  

I šta Vučiću preostaje nego da pokuša da se pomeri u centar, da ga uzurpira, formuliše „treći put“, osnosno da napravi Narodni pokret. Ako treba i Rade Basta će iz Jedinstve Srbije otići u otkomandu i napraviti neki evropski pokret da bi tako ušao u Narodni pokret i time potvrdio njegovu idejnu raznolikost.

Meni bolje zvuči ono pokret odgovorne nego pristojne Srbije. Ako bi morao da biram. Jer ipak danas svako ima svoje crvene linije.