To što desničarska opozicija nije poslušala svoje ideologe - Matiju Bećkovića, Mila Lompara i Miloša Kovića - i ujedinila se na jednu izbornu listu, još jedan je dokaz o nerealnim mistifikacijama o uticaju intelektualaca u politici. Dobrica Ćosić je dugo važio za intelektualca ogromne političke moći, a kad je konačno tobože došao na vlast kao predsednik onog Miloševićevog nesrećnog provizorijuma - Savezne Republike Jugoslavije - videlo se koliko je taj Ćosićev navodni uticaj na realnu politiku prazna ljuštura, da bi na kraju Ćosića sa „vlasti“ ponižavajuće najurio Vojislav Šešelj. Može se u isto vreme biti i „otac nacije“i realni vladar, kao u slučaju Franje Tuđmana, kao što to ne mora biti identično - u slučaju Dobrice Ćosića kao „oca nacije“ i Ćosića kao predsednika države.

U popodnevnim satima 18. oktobra davne 1992. pripadnici MUP-a Srbije, naoružani dugim cevima, upali su u zgradu Saveznog MUP-a i prostorije Službe državne bezbednosti (SDB), gde su razoružali kolege iz savezne policije, preuzeli obaveštajnu tehniku, dokumentaciju i arhivu, a onda iz tog zdanja izbacili savezne službenike koje su tamo zatekli.

Taj upad je izvršen dok je predsednik SR Jugoslavije Dobrica Ćosić, sa ondašnjim premijerom SRJ Milanom Panićem, bio u Ženevi, gde su pod patronatom Sajrusa Vensa i Roberta Ovena vodili razgovore sa Alijom Izetbegovićem i Franjom Tuđmanom o prekidu rata u Bosni i Hercegovini. U pokušaju da racionalizuje odsustvo realnih poluga vlasti i poniženje koje mu je priredio Milošević, Ćosić je upad prokomentarisao kao „pandurska posla“, da bi naknadno u dnevničkim zabeleškama objavio da je „požarevački despot izvršio ovaj puč kada Panić i ja nismo bili u zemlji”.

Isti onaj „despot“ koga je u prelomnim godinama poznih osamdesetih Ćosić uporedio (naravno pozitivno) sa Nikolom Pašićem. Da sve još bude tragičnije po Ćosića i njegovog premijera, akcija upada je urađena uz znanje vojske i njene službe bezbednosti - institucija koje su bile pod direktnom nadležnošću Ćosića i Milana Panića.

Uz sve zablude i napravljene greške, Ćosić je te 1992, ipak bio racionalnije rešenje za Srbiju pa i „srpski svet“ od Miloševića i Šešelja, kao što se pokazalo da su jedino Milan Panić i Bogoljub Karić umeli na razumljiv način da približe Zapad prosečnom Srbinu. Pričalo se da je inspirator upada bez presedana, koji je bio i jedna vrtsta operetskog puča, bila Mirjana Marković, Miloševićeva supruga, jer su nju, navodno, interesovali određeni tajni dosije savezne Udbe. Što je, opet, mistifikacija uloge Mire Marković jer sam od nekoliko bliskih Miloševićevih saradnika čuo da je iluzija da je njegova supruga donosila glavne političko-operativne odluke. O svemu bitnom odlučivao je isključivo Milošević. Uz svu turbulentnost političkih dešavanja u Srbiji, od te 1992. kao da realno nismo imali političko-bezbedonosno bitan upad do nedavnog upada Službe za suzbijanje kriminala Uprave kriminalističke policije u prostorije kompanije D Express koja pripada United Grupi i koju je Vučićev režim prepoznao kao najjaču opoziciju u Srbiji. Što nije daleko od istine. Jer United Grupa drži kablovske televizije N1 i Nova S, odnosno dnevne listove Danas i Nova. I stiče se utisak da je jača i uticajnija od opozicionih partija.

Uostalom, osnivač United grupe, medijski magnat Dragan Šolak, ima neuporedivo jaču političku moć sada nego što ju je Dobrica Ćosić imao te davne 1992. godine. Iako u inferiornom položaju u odnosu na Vučićeve tajkunske medije, ovi opozicioni tajkunski mediji (kako ih režim krsti, u množini jer povezuje u tandem Šolaka i Đilasa, iako je ispravnije reći u jednini - tajkunovi mediji), jači su od medija naklonjenih Ćosiću i Paniću 1992. Doduše i drugo je tehnološko vreme, ali i da su imali tada N1 i Novu S, društvene mreže i portale, ne bi se Ćosić i Panić bolje proveli u okršaju sa Miloševićem i Šešeljem. Istina, Panić je stao na čelo opozicije kao predsednički kandidat prvog DEPOS-a (ambicioznije preteče POKS-a), gde su tad bili i Vuk Drašković i Vojislav Koštunica i Matija Bećković.

 Dobrica Ćosić međutim nije podržao DEPOS jer ni tada, kada više nije bilo dilema o karakteru Miloševićevog režima, nije mogao da svari četništvo I monarhizam, pre svega SPO i Vuka Draškovića, pa je podržao na izborima Čedomira Mirkovića, uglednog i pristojnog intelektulaca iz sfere kulture, književnosti i medija, ali nedovoljno politički uticajnog sa svojom socijaldemokratskom opcijom u to okrutno vreme.

U prostorijama D Expressa, privatne kompanija koja se bavi distribucijom i dostavom ekspres pošiljaka, teško da je bilo nekih tajnih dosijea kao onomad u Saveznom MUP-u, niti valjda neko te poverljive dokumente šalje brzom poštom, ali je upad politički indikativan (bio je potom i drugi ulazak državnih organa u D Express, ali pošto je uredno najavljen ne može se zvati upadom), jer su se u pojedinim medijima pojavile optužbe kako su navodno D Express i još neke privatne kompanije „odgovorne za štrajk poštara i kako stoje iza tog štrajka“.

Državne službe počele su da „češljaju“ i Javno preduze „Pošte Srbije“. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, negirao je da je naredio policiji da uđe (upadne) u prostorije kurirske službe D Express, naglašavajući kako ne daje naredbe policiji, osim kada je u pitanju bezbednost države povezana s Vojskom Srbije. Pri čemu je nekome zaista teško da poveruje kako se Vučić striktno drži ustava baš na ovom mestu, kad se na toliko drugih ne drži. Vučić nije rekao „ne dam Đorđevića!“ (Zorana Đorđevića direktora javnog preduzeća „PošteSrbije“). Naprotiv, rekao je da „imamo problem sa direktorom Pošte“.

Daleko bilo, još malo pa kao da je Đorđević Milorad Grčić - metafora Vučićevog EPS-a. Da li je baš samo cinizam ako se kaže da bi ti problemi nestali kad bi na Đorđevićevo mesto u Poštu stigao Aleksandar Vulin, do skora direktor BIA, nakon što je podneo ostavku jer mu je Vučić rekao da odluči po savesti. Teško da bi „kolektivni Zapad“ cepidlačio mnogo Vučiću zbog Vulina u Pošti (kao što je cepidlačio za BIA). Ne treba ni sumnjati da bi Vulin očas posla sredio stvari u tom preduzeću kao što je energično sredio stanje u MUP-u zapušteno u vreme ministrovanja Nebojše Stefanovića koji nije do kraja ražalovan, čak i uz optužbe da je prisluškivao predsednika države, već naprotiv - Stefanović prolazi postepeni ali sistematični put samokritične introspekcije i naprednjačke rehabilitacije.

Još pre ostavke na mesto šefa BIA, kad je zbog američkih sankcija prema njemu, bilo jasno da je Vulin na toj poziciji neodrživ, čula su se pitanja u režimskim kuloarima - a gde će Vulin, na koja je bilo i odgovora upućenih ljudi - u Poštu, možda. Pre nego za ambasadora na Kubu. Jer je trebalo valjda da Đorđević iz Pošte ode za ambasadora u Sloveniju. Nejasno je da li je to bio nečija racionalna sugestija ili Vučićeva opciona kadrovska vrteška. Istina, mogu se čuti i baš zluradi komentari onih koji se razumeju navodno u „konstealciju“ – da će zapravo Bata Gašić u Poštu.

Kao što su nekada kremljolozi na Zapadu gledali ko gde stoji u loži na Lenjinovom mauzoleju, koga nema a ko je novi, tako se i sad gleda ko stoji u kom redu od naprednjačkih glavešina na Vučićevim predizbornim skupovima. Bitno je ko gde stoji jer će se slabo ko od njih prihvatiti mikrofona: Opravdana marketinška procena je da teško ko može tu doneti dobar efekat od viđenijih naprednjaka, pa otuda javnost dobija samo multiplikovanog Vučića - bitno popularnijeg od partije. Dobro, pojavi se ponegde i po koji koalicioni partner, Stamatović ili Krkobabić, na primer. Izuzetak od te strategije su donekle Miloš Vučević (jer glupo je da se na parlamentarnim izborima distancirano drži formalni predsednik partije), te premijerka Ana Brnabić, čija je energična posvećenost u raskrinkavanju opozicije - političke i medijske - vidno dobila na progresiji poslednjih meseci.

Ako Vučić nije bio zadovoljan Đorđevićem u Pošti, zašto bi se onda Slovenci oduševili da on bude novi ambasador u Ljubljani, te zato bez objašnjenja i nije dobio agreman od Slovenije, iako je Vučić ponudio varijantu da je to možda zbog Šolaka, što će valjda tek biti utvrđeno. Inače, i Vulin i Đorđević su već bili ministri rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja, odnosno odbrane.

Istraživanja javnog mnjenja su pokazivala da i srpska Pošta ima tradicionalno veliki ugled u društvu, kao Crkva i Vojska. Poštar se tradicionalno ceni u Srbiji kao pop i učitelj, pa je otuda urušavanje još jedne institucije koja je vidno napredovala dok je na njenom čelu bio Milan Krkobabić depresivno za Srbiju.

Naprednjački barometri sigurno su izmerili stepen energije na Vučićevim predizbornim skupovima - odnos dobrovoljnog i prinudnog prihvatanja harizme. I ta proporcija, zaključak je, zahteva pojačanu budnost, odnosno oprobanu medijsku strategiju „spržene zemlje“ jače detektovanje „unutrašnjeg neprijatelja“, te promovisanje rezultata „zlatnog doba“. Vučićeva kampanja se vodi kao krizni menadžment. Cilj je ubediti svoje pristalice, a još više opozicione da se sve unapred zna, te da izbore samo rutinski treba sprovesti do kraja.

Janez Janša je stari naprednjački partner iz Slovenije. Sad se kao neki „Janša plus“u Vučićevu kampanju uključio Slovenac Aleksandar Čeferin, predsednika UEFA. I to u društvu Zorana Jankovića, gradonačelnika Ljubljane. Što je podsetilo na nekadašnje spekulacije da bi Janković mogao biti Vučićev gradonačelnik Beograda (Čeferin i Janković bili su specijalni gosti fudbalskog meča Srbija - Bugarska na otvaranju stadiona u Leskovcu). Nije baš kao novogodišnja turneja „četiri skakaonice“, ali je Vučićeva turneja „tri stadiona za dva dana“ (Loznica, Zaječar, Leskovac), do sada najinventivniji, najmanje turoban i preteći deo kampanje. Pri čemu opozicija uleće u klasičnu zamku ne poštujući osnovno pravilo - nikada ne napadaj ono što je izgrađeno nezavisno od toga da li ta izgradnja ima realne svrhe.

Vidno uživajući u svojoj „stadionskoj groznici“ (o kako je dobra istoimena knjiga Nika Hornbija), Vučić je najavio u Zaječaru u društvu Čeferina, da će nacionalni stadion u Beogradu biti završen do 1. decembra 2026. Vučić upravo sugeriše biračima da se do 2026. ništa neće bitno politički promeniti. Ako se stadion zaista završi i UEFA prihvati da se 2026. tu igra finale Lige Evrope, to valjda podrazumeva i projektuje personalni sastav počasne lože na stadionu. Gde je siguran samo jedan.

Često se zameralo opoziciji što nije više na terenu. Problem je što nije lako organizovati aktivnosti na terenu u ovakim uslovima. U vreme vlasti Borisa Tadića, radikalima i naprednjacima je daleko lakše bilo da imaju aktivnosti na lokalu. Bilo je manje opstrukcija, tek nije bilo režimskih grupa za pritisak. Opozicija se bar danas ratosiljala iluzija da može imati ravnopravnije izborne ulsove. Ako kani da negde može pobediti Vučića, to mora uraditi u uslovima izražene izborne patologije. Na upravo završenom beogradskom Sajmu vina, u sklopu Open Balkana, utisak je da Vučić nije izgledao kao čovek pred sankcijama, iako je sigurno razumeo poruke koje se šalju na tu temu (američke sankcije Nenadu Popoviću i Miši Vaciću).

U društvu sa ovoliko izraženim i stimulisanim antizapadnim i antiameričkim raspoloženjem, dobiti američke sankcije je i neka vrsta patriotskog statusnog simbola. Diplomatski izvori kažu, bar smo tako načuli, da je „ispod Banjske podvučena crta“. To znači da je Vučić dobio manevarski prostor od strane Zapada. Podrška Zapada Vučićevom režimu cinično sročena u dve reči izveštaja Evropske komisije o Srbiji - „ograničeni napredak“ valjda po nekoj logici treba da znači i “ograničeno nazadovanje“ u odnosima sa Rusijom. Na šta bi se putinovci i briksovci koji dominiraju medijskim prostorom Srbije samo sarkastično nasmejali. Što ne znači da nije i dalje aktuelna dilema koga Vučić više zamajava - prorusku ili prozapadnu javnost u Srbiji, a što jeste Vučićeva veština tehnologije vladanja i kičma kečolovskog sistema uzajamno funkcionalnih paradoksa.

Glavni paradoks je da režim koji ima podršku od Zapada, potvrđenu i vizuelno u osmesima Ursule fon der Lajen u Beogradu i Makrona u Parizu, optužuje većinsku opoziciju u Srbiji - listu „Srbija protiv nasilja“ da po nalogu Zapada hoće da sruši Srbiju i da se dočepa vlasti, kao da se te vlasti i naprednjaci nisu dočepali 2012. uz podršku Zapada, već su je tobože samo nežno prigrlili.

Iako opozicija pokušava da to relativizuje, godišnji izveštaj Evropske komisije o napretku u procesu proširenja, predstavljen u Briselu, je cinični podsticaj Beogradu za tobožnje približavanje EU, pa otuda Vučić polutrijumfalno, čak malo i zajebantski, kaže; „Idemo dalje na evropskom putu, nema mera ni sankcija“. Na ovakav evropski put i Šešelj i radikali prećutno pristaju. Sa radikalskom većinom koja je sad u SNS. Nakon ozbiljne krize izazvane

oružanim sukobom u Banskoj, rečnikom Miloševićeve propagadne, moglo bi se čak konstatovati da se „naša (Vučićeva) istina probila u svet“ (nekako) pa se i Vučić relativno konsolidovao. A, izbio je i rat Izraela i Hamasa, što nas je potisnulo u hijerarhiji sukoba.

Evropska birokratija, da je znala za legendarnog fudbalskog trenera Miljana Miljanića koji je lošu igru u kontinuitetu svog tima karakterisao kao „krizu rezultata“, mogla je umesto „ograničenog napretka“, da upotrebi baš to - „krizu rezultata“. Bilo bi elegantnije. Ali ovako je politički funkcionalnije. I tako će biti sve dok opozicija ne ubedi Brisel kako može da garantuje alternativni model stabilnosti u odnosu na Vučićev. Dobar rezultat na izborima, koji i ne mora biti senzacionalan, bio bi bitan za ubeđivanje Brisela, ali bitnije će biti postizborno ponašanje (ozbiljnost) opozicije.

Ako se držimo osnova marksizma koji je uvek sumnjao u revolucionarnost seljaštva i razumeo se u logiku političkih prevrata, bilo bi veliko iznenađenje da protest poljoprivrednika iz Vojvodine bude inicijator tektonskih političkih promena u Srbiji. Njima teško da će se pridružiti, na primer, malinari iz zapadne Srbije. Kao što se malinarima iz zapadne Srbije nisu priključivali paori iz Vojvodine. Niti su malinari iz zapadne Srbije (kad im je otkupna cena maline bila mala), niti paori iz Vojvodine sada imaju i bonus zahteve van svoje primarne muke pa da traže, recimo, smenu članova REM-a, ili petu frekvenciju za nerežimsku televiziju, jer takve televizije najintezivnije izveštavaju o njihovim protestima.

Opozicionari su, istina, obilazili paore u protestu, režimski mediji ih proglašavali za „lažne poljoprivrednike“ čiji su protesti politički, ali to još nije akciono jedinstvo. Paori su pokazali slobodarski duh i dostojanstvo ne dozvoljavajući režimskim siledžijama da im ograničavaju slobodu kretanja, ali to istovremeno ne znači jasan opozicioni stav (paori su insistirali da protesti nisu politički), iako ohrabruje mnoge građane i doprinosi njihovom takozvanom oslobađanju od straha.

Prava opasnost za režim je - ako se opet držimo osnova marksizma - savez radnika i studenata. Taj savez je dao efekte 1988. kad su i studenti iz beogradskog Studentskog grada i radnici iz „Rakovice“ pred tada Saveznom Skupštinom skandirali „Uhapsite Vlasija!“, kao što je taj savez dao i rezultata 2000. kad je pred Peti oktobar došlo do sinergije radnika „Kolubare“ i studenata. Veće političko angažovanje radničke klase (prekarijata), sem eventualno neke tihe podrške promenama, u ovakvim kapitalističkim uslovima nije realno.

Danas nema „samoupravnih“ preduzeća u „društvenoj svojini“, niti „prinudnih odmora“ (u Vučićevoj Srbiji zaposlenost je velika), pa nema i realne radničke dokolice u životarenju ispunjene devedesetih dovijanjima putem šverca i drugih dopunskih aktivnosti. Poslodavci, ni inostrani ni domaći ne tolerišu odustvo zbog političke angažovanosti i želje za životom u jednoj boljoj Srbiji. Zato su i štrajkovi kad ih ima „nepolitički“. Eventualna promena vlasti promenila bi medijsku scenu Srbije, neke institucije bi verovatno povratile integritet, smanjila bi se možda agresija u društu, ali ne treba imati iluzija da bi došlo do promene prirode poluperifernog tranzicionog kapitalizma. Niti očekivati da bi se sutra tek tako nove vlasti odrekle klijentelističke i patronažne suštine javnih preduzeća, a bez toga nema takozvane promene sistema. Niti bi kosovski Albanci i Region baš bili toliko oduševljeni demokratizacijom Srbije.

Tek je iluzorno očekivati bunt iz javnog sektora. Ipak, EPS (Akcionarsko društvo „Elektroprivreda Srbije“ sa državom kao akcionarom) je i dalje politički neuporedivo neuralgičniji, nesigurniji za vlast, sistem od Telekoma (koji nije javno preduzeće ali ga tako javnost prepoznaje), na primer. Štrajk u Pošti teško da može izazvati lančanu reakciju u javnom sektoru koji je bastion svakog režima (poštarima koji se vrate na posao Vlada je obezbedila jednokratnu pomoć). Niti su prosveta i zdravstvo ikada presudno uzdrmali režim.

Advokati su izvojevali pobedu kad je ministar pravde bio Nikola Selaković, ali njihov štrajk je ipak prilično esnafaski da bi se širi i socijalno ugroženiji slojevi društva solidarisali sa advokatima koji važe za imućnije ljude ma koliko da im je stalo do pravde. Studenata je bilo i u protestima za vreme Vučićeve vlasti, pa i u protestima „Srbija protiv nasilja“ ali to nije nivo angažovanosti kao 1992, 1996/97. ili 2000. Ne toliko zbog studentske „apolitičnosti“ koliko zbog razumljive proračunatosti zbog odsustva iluzija.

Dobar deo građana još ne shvata da njihov socijalni staus zavisi od geopolitičke orijentacije Srbije. Što opet uključuje i odnos prema demokratiji. To shvatanje koje Vučić blokira medijskom psihozom i autoritarnošću (šešeljevski podilazeći niskim narodnim strastima), sprečava da se presaldumi onaj komad biračkog tela koji bi suštinski promenio osnovnu podelu u srpskom društvu na radikale i demokrate u proporciji 70 : 30 za radikale. To je otprilike i odnos za EU ili Rusiju. Saradnju sa Zapadom od koje mu zavisi stabinost režima, Vučić tretira kao svoju ekskluzivnu zonu. Ako je opozicija (ona realna) prozapadna - to je izdaja.

Paradoks je i da su i putinovci i briksovci u Srbiji ujedno i hamasovci – Hamas im je oslobodilački pokret ne zato što je palestinski, već zato što je antiamerički, otuda prepoznat i

kao proputinovski. Pri čemu je teško zamisliti srpske hamasovce/briksovce kao partnere i istomišljenike hamasovaca u Sarajevu ili one masa Bošnjaka koja je u Novom Pazaru iskazala podršku Palestincima. Niti ti Bošnjaci vide neko oduševljene što Šešelj smatra Hamas oslobodilačkim pokretom. Tek šta raditi s podrškom Izraelu od strane putinovca Mila Dodika?

I s tim konfuznim relacijama, naravno da realno stradanje palestinskih civila i smrt beba, nemaju presudan značaj. Pitam jednog domaćeg briksovca koji ima razumevanja za Hamas (i nada se da će prva Putinova nuklearka ako zatreba pasti na London, jer nam Englezi kroz istoriju najviše rade o glavi), šta misli kakav je stav lidera i pripadnika Hamasa o Srebrenici? Da li kao njegov? Nećete verovati, ali bio je zbunjen na moje pitanje.

Inače, šta je s Tomom Nikolićem? Dok se ovaj tekst sprema za štampu još se nije uključio u naprednjačku kampanju, kako je Vučić najavio. Da li zbog procene ili zato što Šešelj nije pristao da ga štedi u medijima?