Vreme je relativna kategorija: Nekada u bivšoj SFRJ bila je popularna reklama firme „Grmeč“ koja je proizvodila, između ostalog, i neki sprej protiv komaraca, a u reklamama palete „Grmečovih“ proizvoda je jedan simpatični i korpulenti brko prvo rekao „imam samo deset sekundi“, a onda je u narednih deset sekundi objasnio proizvod. Za novogodišnji program popularni brko se pojavio ispred neke kabine u koju je ušla zgodna žena osmehujući mu se zavodljivo, pa u kameru rekao „imam samo deset sekundi“.

U politici je vreme još relativnija kategorija:

Edvard Kardelj je bio uspešan teoretičar i eklektičar (kompilator), od boljševizma i Musolinijevog korporativizma, stvorio je revizionističku smesu socijalističkog samoupravljanja, odnosno takozvanog udruženog rada. Ali, manje se zna za Kardeljevu „teoriju dvadeset i četiri časa“, što su ponekad, malo u šali, a  malo u zbilji, znali pominjati komunistički vlastodršci Titolenda. Za razliku od naširoko teoretisanog „samoupravljanja“, ova teorija je kratka i glasi – „da sačekamo da prođe jedan dan, pa ćemo videto šta ćemo“. Ili što bi običan narod rekao „da prenoći“. Da se ne prenagli i da se odluke ne donose u afektu. 

Sad se već može govoriti o „Vučićevoj teoriji sedamdeset i dva sata“. Do ove komponente Vučićeve tehnologije vlasti (česti utisak ultimatuma sa kojim se Vučić na kraju roka izbori), broj 72 se uglavnom u popularnoj kulturi vezivao za sevdalinku „sedamdeset i dva dana“ (na mom srcu leži rana). Uprkos akutnim i realnim visokorizičnim tenzijama – „krizna logika“ (Žozep Borelj), kosovska kriza često stvara iluziju cajtnota, pa ponekad se čini da je sve u rokovima. Iako je potmula kriza eskalirala albanskim demonstracijama davne 1981. i ima hronični karakter (obeležava živote generacija), sad se očekuje da se ona definitivno okonča u kontekstu ukrajinskog rata što je nategnut inženjering.  

„Najtežih 72 sata u poslednjih deset godina“, naglasio je  Vučić nakon ovonovembarskog celonoćnog razgovarao s kosovskim Srbima pred njihovo povlačenje iz kosovskih institucija na Severu. U septembru ove godine najavljeno je da će se predsednik Vučić obratiti naciji u naredna 72 sata i saopštiti važne informacije za državnu politiku. Glavni povod je takođe bilo Kosovo.

Nakon svake najave o 72 sata, sve do Vučićevog pojavljivanja, održava se atmosfera iščekivanja. Širi se neizvesnost, da bi samo obraćanje dovelo do izvesnog psihološkog olakšanja. Čak i do izvesne katarze u većinskom delu naroda kome se Vučić obraća. Što je proverena propagandna i marketinška strategija. I kad je kriza realna, i kad nije toliko, dramaturgija se formatira u 72 sata. Onima koji su razočarani jer Vučić (ponekad) „ništa nije rekao“ takva obećanja nisu ni namenjena.

U decembru 2018. stigla je vest da će se Vučić pojaviti u Kopnenoj zoni bezbednosti prema Kosovu i obići jedinice Vojske Srbije u „naredna 72 sata“. 

U martu 2020. predsednik Vučić je proglasio vanredno stanje u Srbiji zbog pandemije Kovida. Ako se mere ne budu poštovale Vučić je naglasio da će država „u naredna 72 sata doneti obavezujuću odluku da se ne izlazi iz kuća.“

I u decembru 2020. Vučić se sastao sa predstavnicima Srba sa Kosova i Metohije, pri čemu je rečeno da će javnost o zaključcima sastanka biti obaveštena „u naredna 72 sata“. 

Ta 72 sata imaju i razvojni, ne samo krizni karakter: U martu ove godine od provladinih medija čuli smo da je Vučić, uprkos previranjima u svetu, uputio snažnu poruku „pred otvaranje treće fabrike u samo 72 sata“. Tačnije, sve će biti zaključeno za 72 sata, odnosno u četvrtak, kada se otvara fabrika „Automotive Europe“ u Loznici, čuli smo od provladinih medija. 

Temporalnost (tretiranje vremena) u Vučićevoj tehnologiji vlasti ponekad podseća na film „Preostalo vreme“ (In Time 2011), akcioni triler u kom glume Džastin Timberlejk i Amanda Sejfrid, i gde se svaka sekunda računa. I gde je vreme vrlo deficitaran resurs. Bilo bi nekorektno reći da ponekad upravo 72 sata nisu kritična, ali relativni cajtnot – ded lajn – u dnevnoj politici, sve sa famozna 72 sata (do odluke, obznane ili raspleta, sa grafikonima ili bez njih), je često psihološka varka, jer se u suštini Vučićeva politika zasniva na prolongiranju, odugovlačenju i kupovini vremena. Zarad osnovnog cilja – što duže biti na vlasti. I po mogućstvu naći svoje mesto u istoriji. 

Tokom agonije EPS-a u decembru 2021, predsednik Vučić je naglasio da je „pre 72 sata u energetskom sektoru, blago je reći, bio potpuni kolaps”, pa je dodao je da je Srbija u „poslednja 72 sata uvezla enormne količine struje.“

U januaru 2021, predsednik Vučić je izjavio da će Srbija „u naredna 72 sata biti druga u Evropi po stopi vakcinacije“. Do tada je bila četvrta.  

Hajmo još dalje u prošlost: U početak marta 2016. Tada premijer Aleksandar Vučić, uputio je predlog predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću da raspusti Narodnu skupštinu i raspiše izbore, naglašeno je tada u saopštenju sa sednice Vlade. Naravno, predsednik Nikolić imao je na raspolaganju 72 sata da odluči da li će da raspusti Skupštinu i da raspiše nove izbore. Ali, tad su 72 sata bila zakonska, a ne Vučićev voluntarizam i igra detekcije. Jer po Članu 21. Zakona o predsedniku, predsednik Republike je dužan da u roku od 72 sata donese ukaz kojim na obrazložen predlog Vlade raspušta Narodnu skupštinu ili da Vladu i javnost obavesti o tome da ne prihvata predlog Vlade.

Vučić očligledno ima opsesiju sa 72 sata i u tom „slotu“ koncipira dramaturgiju. I sve presudno ili naoko presudno ubuduće, saznaćemo verovatno u 72 sata, a ko zna možda se jednog dana i Vučićev odlazak sa vlasti odigra u 72 sata ili o njemu saznamo za 72 sata. Uglavnom, nikad nije s neba pa u rebra. Psihološka priprema traje tri dana, a ponekad saznamo ne da nas čeka nešto za 72 sata već se ide i retroaktivno - kakva su bila neka protekla 72 sata.

Doduše, Vučić apatinskom crnom panteru nije dao 72 sata. Dok ga država Srbija ne uspava i potom humano tretira. Da nismo beli orlovi, sad bi pred Katar mogli biti crni panteri. Pored apatinskog „jelena“ ima li boljeg marketinga i za možda novo apatinsko „panter“ pivo. Ako iz Čelareva može pivski „lav“ iz Apatina bi to bio realni „panter“.
Uglavnom, na startu krize sa panterom, koja je koincidirala i sa premijerom Marvelovog blokbastera Black Panther: Wakanda Forever, ja sam pomislio da je to originalna i efektna reklama domaćeg distributera za film. Koja se može vrlo uspešno iskoristiti i za svetku promociju. Opština Apatin uočila je crnog pantera, a njegova simbolika je i politička. Neposredno pred Vašingtonski sporazum Vučića i Hotija 2020. stigla je vest da je umro Crni Panter – američki glumac Čedvik Bouzman, najpoznatiji po ulozi u prvom filmu „Crni panter“ o Marvelovom superheroju koji vlada tehnološki naprednom, ali skrivenom afričkom državom Vakandom. Tamo negde 2018. američko Ministarstvo poljoprivrede kao svog trgovinskog partnera greškom je navelo fiktivnu Kraljevinu Vakandu. Mada, i Vakanda bi dobro došla ako Dačić nastavi i u novom mandatu ministra spoljnih poslova sa kampanjom otpriznavanja Kosova. Jer Crna Gora, i nakon izgleda definitivnog slabljenja Mila Đukanovića i DPS neće biti bar ono što priželjkuje Matija Bećković-Obala Slonovače, dakle zemlja koja će povući priznanje „lažne države“.

Ne znam da li ste primetili da Amerikanci sad ne pominju braću Bitići, što može biti i signal izvesne senzibilnosti. Da je ovog novembra proslava sto godina od pobede u Prvom svetskom ratu, kao što je bila 2018. u Parizu, sumnjamo da bi protokol Jelisejske palate napravio ono što je Figaro tada okarakterisao kao „neprihvatljiv propust“ i da bi Kurtija (kao 2018. Tačija) stavio na bolje mesto od Vučića, čime su onda Francuzi ponizli Vučića, a s njegovim tretmanom i celu Srbiju. U kontroverznom Vašingtonskom sporazumu tretirao se i bezvizni režim građana Srbije za ulazak u SAD. Toga nema i dalje (za utehu bar niko u Srbiji više ne napada direktan let Er Srbije za Njujork), ali je zato Hrvatska sa završenim pregovorima o ulasku u Šengen i uvođenju evra još više pojačala svoju evropsku poziciju i kontrast u odnosu na konfuznu Srbiju. 

Koliko čujem od upućenijih od mene, Zapadu je Vučićeva konstruktivnost na pitanju Kosova bitnija od uvođenja sankcija Rusiji. Otuda se i Makron i Šolc trude da ponude „jedriju šargarepu“. I Borelj govori maltene kao Klod Levi-Stros o „strukturalnom rešenju“ za Kosovo. A i Rusi, načuo sam, kad bi mogli da biraju - pre bi da im ne uvodimo sankcije nego da ostanemo postojani po pitanju Kosova. Uostalom, i Vučić nikada ne govori o povratku punog suvereniteta Srbije na Kosovu, već o kompromisu. One koji o tome maštaju poziva da odu da prenoće u Kačaniku. Da Srbija nije potpisala 2013. Briselski sporazum za šta bi se sad uhvatili? Za koju ZSO?

Kao da slabo ko primećuje da se Vučić ponekad pozove i na Jaspersa. Dobro, ne toliko često kao na Lajbnica i njegov „dovoljni razlog“, ali je sad možda Jaspers bitniji. I u pretposlednjem „Hit tvitu“, taman kad je pomenuo Jaspersa, Verica Bradić ga je prekinula žureći da ga nešto pita pa nismo čuli šta je predsednik mislio. Ostaje da nagađamo. Na primer, po Karlu Jaspersu, nemačkom egzistencijalističkom filozofu, suštinu egzistencije izražavaju doživljaji nesigurnosti i konačnosti, koje čovek upoznaje u graničnim situacijama, kao što su krivica, borba ili patnja. U takvim situacijama čovek mora sam da se opredeli i da sam izabere jednu od protivrečnih mogućnosti. Prevedite to na današnji kosovski kontekst i Vučićevu famoznu poziciju „usamljenosti“ i biće vam možda jasnije. Dobro, i Lajbnicov dovoljni razlog i dalje je politički produktivan, ne samo za one koji napadaju Vućića, već i za Vučićevu politiku jer dovoljni razlog znači da se nije moglo drugačije postupiti.

U oktobru u Vlasotincu na otvaranju pogona nemačke fabrika „Gruner“ u prisustvu Vučića i nemačke ambasadorke Anke Konrad potvrđen je najveći paradoks Srbije – da naš glavni privredni partner – Nemačka, nije i naš politički saveznik. Iako u Vlasotincu Nemci nisu izgledali kao neko ko će brzo otići ne uskladimo li spoljnu politiku sa Briselom. Kako nas plaši proevropska opozicija.

Umesto plana „dve Nemačke“ nemačkog diplomate Volfganga Išingera iz 2007. na stolu je, kako Demostat saznaje, model „Išinger plus“ (da, to je ta aktuelna Šolc-Makron „jedrija šargarepa“), koji je delom izgleda i famozni Ahtisari plan plus, a delom možda čak i plan Janeza Drnovšeka iz 2005. u kome na primer postoji nešto što bi otprilike bila i „manastirska autonomija“. 

Čak i kad je šargarepa lepša, da ti brutalno kažu nešto politički u lice (posebno o Kosovo) to Nemci dobro umeju i to sam se i ja više puta uverio kao novinar.

Nema ono, Mujo majka ti šeta po krovu.

Izvor: Nedeljnik